Danska 1992. – jugoslovenska večna rana

Skener 5. jun 20206:26 > 6:36
Simon Bruty/Allsport/Getty Images

Geteborg, 26. juna 1992. Pun stadion, uglavnom navijača Danske. Na drugoj strani strašni Nemci, aktuelni šampioni sveta. Ali Skandinavcima tog leta niko ništa nije mogao. Danska je postala prvak Evrope a da prethodno nije ni obezbedila mesto na kontinentalnoj smotri.

Sa ove distance gledajući i analizirajući šta je sve prethodilo i šta se sve dešavalo u kvalifikacijama za EURO 1992. jasno je da je Dancima bilo suđeno da tog istorijskog dana budu na Ulevi stadionu i zabeleže, mnogi se slažu, jednu od tri najveće senzacije u istoriji evropskog fudbala (uz titulu Grčke 2006. i Lesterovu šampionsku sezonu 2015/16).

Danska je u finalu, pred 37.800 navijača, pobedila Nemačku rezultatom 2:0, a samo 26 dana ranije nije ni znala da će učestvovati na završnom turniru. Šta ti je sudbina…

Povezano

Kao pobednik kvalifikacione grupe 4 plasman na Evropsko prvenstvo obezbedila je selekcija Jugoslavije sa bodom više od Danske, ali u zemlji je uveliko buktao građanski rat i kao i velika Juga i sjajan sastav Ivice Osima se ‘raspao’. Neka nova reprezentacija Jugoslavije, sastavljena mahom od fudbalera iz Srbije i Crne Gore (plus igrači iz BiH, Makedonije i Slovenije koji su u to vreme bili uglavnom članovi Partizana i jedan Crvene zvezde), predvođena Ivanom Čabrinovićem, otputovala je pre svih u Švedsku i spremala se za šampionat kao da se ništa ne dešava, a dešavalo se. Međutim, pretposlednjeg dana maja Plavima je saopšteno da spakuju kofere i vrate se svojim kućama.

“Ja i svi moji drugovi sigurno nismo očekivali ovako nešto, nismo očekivali tako drastičnu kaznu. Mi smo ipak sportisti i nimalo nismo krivi za sve to što se dešava. Mi smo kroz kvalifikacije igrali na zelenom tepihu i na njemu se kvalifikovali,“ rekao je Dragan Stojković Piksi na koferenciji za novinare neposredno pre odlaska iz Švedske.

Danska je na EP ušla na mala vrata i na turniru pretrpela samo jedan poraz, od domaćina Švedske u drugom kolu grupe 1, a neverovatan put do trona ekranizovan je 2015. delom „The Summer 1992.“

A kako je počela skandinavska bajka? Čovek koji je danski reprezentativni fudbal podigao na respektabilan novo zove se Sep Pjontek, Nemac koji je od 1979. do 1990. predvodio državni tim. Iz tog vremena datira nadimak ‘danski Dinamit’, a sa Pjontekom na klupi 1984. u polufinalu kontinentalnog prvenstva na penale su poraženi od Španije.

Danska je igrala prelep fudbal, napadački, za potez više, a odlazak Pjonteka 1990. vrlo brzo se ispostavio kao ključan u uspehu koji je usledio dve godine kasnije. Na klupu je seo njegov dotadašnji asistent Ričard Miler Nilsen.

Lutz Bongarts/Bongarts/Getty Images

„Ono što se dogodilo 1992. bilo je poput bajke. Uspeh u Švedskoj promenio je način na koji Danci gledaju na sebe kao naciju. Nije se samo radilo o fudbalu. Bilo je i više od toga,“ rekao je tamošnji novinar Jan Kjeldtoft, uz napomenu da je odsustvo Mihaela Laudrupa bio blagoslov za ekipu.

„Verovatno ne bismo osvojili titulu sa njim u timu. Bez ikakve sumnje, Mihael je bio jedan od najboljih igrača na svetu u to vreme. Ali način na koji je tim igrao bio je vrlo različit. Branio se i forsirao kontranapade. Čudna je to priča, imali smo jednog od najboljih fudbalera sveta, a bez njega postali smo najbolji na svetu.“

A Nilsenova veličina spoznata je tek posle njegove smrti u februaru 2014. Imao je 76 godina. Baš kao i jedan od najcenjenijih slikara u istoriji Vinsent van Gog, koji je priznat tek nakon što je sa 37 godina izvršio samoubistvo, i mala zemlja na severu Evrope je tek posle Nilsenove smrti shvatila koliko je on značio naciji.

Nakon odlaska Pjonteka, Nilsen se nadao da će sesti na njegovo mesto, ali čelnici saveza (DBU) nisu planirali da angažuju baš njega. Na razgovoru za posao rečeno mu je da žele stranog trenera poput Pjonteka i da nema dovoljno međunarodnog iskustva (radio u Odenseu, Esbjergu, Svendborgu, B 1909 i reprezentaciji Danske U21) za taj posao.

Stranac koga su šefovi želeli bio je Nemac Horst Volers iz Bajer Irdingena. DBU je objavio da je sve dogovorio sa Volersom, a u isto vreme predsednik federacije Hans Bjerg-Pedersen ponizio je Nilsena.

„Moja baka bi mogla da postigne iste rezultate kao Ričard Miler.„

Volers je u martu 1990. predstavljen kao novi prvi čovek državnog tima, međutim, prefiks selektor imao je samo 26 sati pre nego što je ponovo vraćen u Nemačku jer je danski savez zaboravio da postigne dogovor sa predstavnicima njegovog kluba.

Michael Kunkel/Bongarts/Getty Images

DBU je bio primoran da još jednom prođe kroz postupak pronalaska novog selektora, a tamošnji mediji su tvrdili da je u užem izboru bilo osam imena. Tu je bio i Nilsen – na dnu liste. Prvih sedam kandidata odbilo je ponudu nakon skandala oko izbora Volersa, što je Nilsenu dalo šansu da konačno ispuni san.

To je bila prva dobijena Nilsenova bitka uprkos protivljenju Mihaela Laudrupa i nekoliko starijih igrača u timu, koji su savetovali rukovodstvo saveza da ne zapošljava bivšeg pomoćnika, smatrajući da nema kapacitet da nastavi započet posao. Nekadašnji veznjak Liverpula Jan Mjelbi pričao je da igrači ne poštuju Nilsena jer je on bio „samo pomoćnik“, a osim toga tvrdio je da ga niko od fudbalera stvarno nije poznavao jer novi selektor nije bio takav tip s kojim su igrači dolazili na lične razgovore.

Bilo je, međutim, i onih koji su podržali novoizabranog trenera. Fleming Povlsen, tada napadač Borusije Dortmund, verovao je da je imenovanje Nilsena dalo nadu nekim mlađim momcima koji su radili s njim u omladinskim ekipama. Tako je i bilo.

Za razliku od doba ‘danskog Dinamita’ iz osamdesetih, kada su postali poznati kao „najbolji gubitnici na svetu“, fokus je sada bio na maksimalnom iskorišćavanju kolektiva. Bio je to neobičan pristup u Danskoj, ali jedini ispravan.

Kao pomoćnik Pjonteka, Nilsen je video neke od najvećih fudbalera sveta kako igraju veličanstven fudbal, a da se nikad nisu približili ničemu velikom. U besmrtnim rečima Johana Krojfa „kvalitet bez rezultata je besmislen, a rezultati bez kvaliteta dosadni“ gradio je svoju fudbalsku filozofiju, s tim što je drugi deo čuvenog citata ignorisao i godinama je izgradio najobrambeniju dansku ekipu ikada.

Nilsen je već na debiju, u prijateljskoj utakmici protiv Engleske na Vembliju jasno signalizirao da se cilj reprezentacije promenio i da će jaka odbrana biti osnov svega. Era ‘danskog Dinamita’ zvanično je završena porazom na Ostrvu rezultatom 1:0, a neshvaćeni selektor je jedini bio zadovoljan igrom i rezultatom.

Da je Nilsen generalno više voleo anonimnije igrače koji su se žrtvovali zarad ekipe ponovo je potvrdio posle trijumfa protiv Norveške sa 2:1. Sjajan je bio Mihael Laudrup, međutim, umesto da potencira učinak zvezde Barselone, selektor je istakao ‘pse čuvare’ Džona Sivebeka i Džonija Hansena za njihov obrambeni doprinos.

Fokus je, dakle, bio na rezultatu, ali Danska kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1992. nije počela kako se očekivalo. Osvojena su četiri boda u prva dva meča, uz razočaravajući remi u gostima sa Severnom Irskom (1:1), a poraz od Jugoslavije u trećem kolu u Kopenhagenu (2:1) golovima Mehmeda Baždarevića u 77. i Roberta Jarnog u 84. minutu ispostaviće se kao ključan.

Unutrašnji problemi isplivali su na površinu već posle duela na Ostrvu, a nekoliko igrača je javno kritikovalo selektorovu taktiku, među njima i braća Laudrup. Mihael i Brajan su bili zamenjeni u Belfastu i na stubu srama zbog svojih nastupa, ali obojica su smatrali da su kritike nepravedne jer im Nilsenova taktika nije dozvoljavala da se pokažu u najboljem svetlu.

U novembru 1990. godine Danska se suočila sa Jugoslavijom u Kopenhagenu u odlučujućoj utakmici nakon neočekivanog ishoda u Belfastu. Međutim, usprkos imperativu pobede, Nilsen je još jednom odabrao obrambeni pristup. Tokom utakmice navijači su uzvikivali ‘Pjontek, Pjontek’, ali magije iz 80-tih više nije bilo.

„Šalili su se sa nama,“ dobacio je Mihael Laudrup, dok se Brajan Laudrup pitao zašto je Danska koristila samo jednog napadača.

Kasnije se ispostavilo da je Mjelbi te večeri odigrao poslednji meč u reprezentaciji, urkos tome što je u to vreme imao samo 27 godina i bio na vrhuncu karijere u Liverpulu.

„Fudbal igram zbog radosti i ambicija, ali proteklih godina nisam osećao sreću igrajući u reprezentaciji i odlučio sam da prestanem. Postoje situacije u kojima je nemoguće igrati dobro i u takvim okolnostima ne mogu da pomognem,“ rekao je Mihael Laudrup posle poraza od Jugoslavije.

Istog dana njegov mlađi brat Brajan takođe je najavio povlačenje iz tima u manje diplomatskom tonu.

„Ne mogu da igram dok je Miler Nilsen glavni. Poštujem ga kao osobu, ali nemam poštovanja prema njemu kao treneru. Ne mogu da se prikažem u najboljem svetlu pod njegovim vođstvom i ne sviđam mu se kao igrač. Ako ode, rado bih se vratio.“

Brajan Laudrup je kasnije otkrio da se nekoliko igrača složilo s njim i Mihaelom kad su privatno razgovarali, ali da je bio razočaran što ih niko nije javno podržao kada su govorili protiv Nilsena. Dakle, posle samo tri utakmice u kvalifikacijama Danska je izgubila tri najveće zvezde i bili su daleko od predstojećeg Evropskog prvenstva.

„Rekao sam im da su dobrodošli ako se predomisle, ali moraće da dođu kod mene i pitaju da se vrate. Neću da molim Mihaela i Brajana Laudrupa,“ ostao je Nilsen tvrdog stava.

Nacionalni savez je u tom trenutku podržao selektora kako bi pokazao da je moć i dalje u njihovim rukama, a ne u rukama igrača. U tom trenutku nikome na kraj pameti nije bilo da je povlačenje pomenutih igrača bio uvod u nešto veliko…

Danska je u preostalih pet utakmica ostvarila maksimalan učinak, uključujući i trijumf od 2:1 protiv Jugoslavije 1. maja 1991. u Beogradu.

„Sada ste videli da najbolji igrači ne čine uvek najbolji tim. Oni koji su danas igrali sjajno su se borili i sve vreme su trčali jedni za druge. Svi zaslužuju pohvale,“ izjavio je Nilsen nakon trijumfa na Marakani.

Samo nedelju dana posle danske posete Jugoslaviji, izbio je građanski rat. Plavi su uspeli da završe kvalifikacije i osvoje prvo mesto u grupi, ali već tada se postavljalo pitanje može li država, koja se u međuvremenu pretvorila u pet manjih zemalja, da učestvuje na EURO i ako ne ko bi trebalo da dobije njeno mesto?

UEFA je razmatrala ta pitanja, a Danska i Nilsen započeli su sa pripremama za Svetsko prvenstvo 1994. u Sjedinjenim Državama. Brajan Laudrup je u međuvremenu ‘ohladio glavu’ i razmišljao je o povratku u reprezentaciju, a 8. aprila 1992. ponovo je bio u timu u porazu u prijateljskom duelu od Turske u Ankari 2:1.

Dok su se Skandinavci pripremali za kvalifikacije za Svetski kup, gde su bili u grupi sa Španijom, Irskom, Severnom Irskom, Litvanijom, Letonijom i Albanijom, situacija u Jugoslaviji se još više pogoršala i 28. maja 1992. godine, 13 dana pre početka EP, Danska je pozvana da zauzme mesto Jugoslavije na turniru.

Nilsen je bio u žurbi da sastavi ekipu koja je 30. maja odradila prvi trening. Većina igrača došla je sa odmora, a Peter Šmajhel je ekipu opisao kao „gomilu debelih momka“.

Danska je bila u grupi sa domaćinom Švedskom, Engleskom i Francuskom, a Brajan Laudrup je izjavio je da će sve osim tri poraza i brzog povratka kući biti iznenađenje zbog nedostatka priprema i loše fizičke forme.

„Selektor nam je rekao da idemo u Švedsku da pobedimo konkurenciju. Svi smo se smejali. Ali mislim da je u tom trenutku otkrio svoje snove i verovao da možemo da uradimo nemoguće,“ mnogo godina kasnije izjavio je Brajan Laudrup.

Danska je imala nešto što druge ekipe nisu. Sa izuzetkom jednog igrača, ceo tim igrao je za Nilsena u omladinskoj selekciji, a igrači su se međusobno dovoljno dobro poznavali da su u svakom trenutku mogli da izađu zajedno na teren. Danska je zapravo bila spremnija nego što je većina ljudi očekivala. Kasnije su tamošnji mediji pisali da se Nilsen čitavo proleće pripremao za EURO, nadajući se da će dobiti kartu za Švedsku…

Trijumfa na EP brzo je proglašen najvećim danskim sportskim dostignućem ikada, ali uprkos tome što je junake iz Geteborga na glavnom trgu u Kopenhagenu dočekalo na desetine hiljada navijača, Nilsen je tek trebalo da osvoji srca nacije. Naime, kada su danski treneri krajem 1992. glasali za nagradu ‘Trener godine’, ona je otišla u ruke Ebea Skovdala iz Brendbija, a ne Nilsena. Umesto da postane trener godine u Danskoj, Nilsen je za senzacionalan trijumf na kontinentalnom šampionatu dobio nagradu Soker magazina za najboljeg trenera 1992.

Michael Kunkel/Bongarts/Getty Images

Danska nije uspela da se kvalifikuje na Svetsko prvenstvo 1994. godine, ali je osvojila Kup konfederacija 1995. Nilsen je kasnije trenirao finsku i izraelsku reprezentaciju i zaslužio je puno poštovanja zbog svojih dostignuća širom sveta, a ono što je možda još bitnije uspeo je da razbije danski osećaj inferiornosti i omogući da zemlja još jednom sanja.

Tamošnji savez je 2006. otvorio fudbalsku Kuću slavnih, a prvi ‘stanovnici’ bili su Mihael Laudrup i šampionski tim iz 1992. Tek 2014. godine, dve nedelje nakon smrti, Nilsen je konačno dobio mesto među danskim velikanima, tri godine posle Sepa Pjonteka i pet godina nakon danskog ‘Dinamit tima’ iz osamdesetih.

Film „Leto 1992“ u bioskopima je gledalo gotovo 320.000 ljudi, a sa tim ostvarenjem Nilsenova reputacija je naglo porasla. Danci su napokon bili spremni da shvate i priznaju njegova dostignuća.

Kad je njegov sin Tomi Miler Nilsen dobio statuu kao simbol ulaska pokojnog oca u Kuću slavnih, među gostima je bio i predsednik UEFA Mišel Platini, selektor francuske reprezentacije koju je Nilsen pobedio 1992. u ključnoj utakmici u grupi.

„Rekao sam Tomiju da mi je Ričard verovatno promenio život. Trenirao sam Francusku na EURO 1992. i da nismo izgubili od Danske, možda ne bih završio kao predsednik UEFA. Možda bih trenirao Nansi ili neku drugu malu francusku ekipu,“ istakao je Platini.

„Jedan je od naših velikih junaka, istorijska ličnost. Naša deca će u školi učiti o vremenu kada je Ričard vodio Dansku do zlata na Evropskom prvenstvu,“ naglasio je tada Šmajhel, koji se jednom i u Beogradu prisetio neverovatnog leta 1992.

„Naravno da smo želeli da budemo na turniru u Švedskoj, ali ne zbog građanskog rata. Igrali smo u ime Jugoslavije i svih građana, čak smo se vozili autobus sa vašim grbom. Praktično smo bili Jugoslavija i nemoguće je to objasniti. Igrali smo sjajno ceo šampionat i još mi nije jasno kako smo pobedili Nemačku u finalu.„

Danci su na premijeri EURO 1992. snage odmerili sa selekcijom Engleske (0:0), da bi u drugom kolu bili poraženi od Švedske sa 1:0 i praktično su bili na rubu eliminacije. U poslednjem meču grupne faze nisu imali izbor i u direktnom duelu u borbi za plasman u polufinale šokirali su selekciju Francuske (2:1), predvođenu Papenom, Kantonom, Bolijem, Blanom, Dešamom…

https://youtube.com/watch?v=uyGFg3RhrIw

„Stajali su u tunelu i bili pomalo arogantni prema nama. Imali smo Sivebeka koji je tada igrao u Francuskoj. Prišli su mu i rekli: ‘Nemoj da budeš pregrub prema nama jer moramo da igramo polufinale. To nam je preneo i bili smo rešeni da im pokvarimo planove,“ prepričao je Šmajhel jedan od detalja na putu do večnosti.

Danska je povela golom Larsena u 8. minutu, Papen je u 60. izjednačio, ali je 18 minuta kasnije autsajder ponovo vodio. Selektor Nilsen je i tada pokazao genijalnost tako što je iz igre izveo Laudrupa i na teren poslao napadača Lutona Elstrupa, koji je prvi kontakt sa loptom pretvorio u pogodak.

Na kraju grupne faze, mimo očekivanja, Engleska i Francuska su spakovali kofere, a u polufinale su se plasirale skandinavske komšije.

https://youtube.com/watch?v=uMyGli_G3kY

Danci su ‘preživeli’ Engleze i Francuze, ali malo ko je verovao da su kadri u polufinalu protiv Holanđana da naprave još jednu senzaciju. U sjajnom meču Danska je dva puta vodila golovima Larsena, a produžetke braniocima titule obezbedio je Rajkard pogotkom u 86. minutu. U dodatnih 30 minuta nije bilo golova, a u drugoj seriji izvođenja penala Šmajhel je odbranio udarac junaku prethodnog prvenstva Van Bastenu, što je na kraju i presudilo.

Dance su u finalu čekali Nemci, koji su u drugom polufinalu eliminisali Švedsku 3:2.

https://youtube.com/watch?v=oJ8MefDj5Uo

Ekipa koja je u proteklih 20 turbulentnih meseci prošla ‘sito i rešeto’ bila je na korak do zlatne medalje. Danci su u finalu rutinski savladali Pancere rezultatom 2:0 golovima Džona Jensena u 18. i Kima Vilforta u 78. minutu i svoj tim odveli do nezaboravnog uspeha.

„Deset igrača iz ekipe su ranije igrali za Brendbi. Godinu dana pre Evropskog prvenstva Brendbi je igrao polufinale Kupa UEFA, bila je to velika stvar za danski fudbal. Imali smo izvanredan duh. Ekipa je želela da pobedi, a to je veoma dobra stvar kada igrate na najvišem nivou. Kada smo protiv Nemačke bili pod pritiskom, timski duh nas je održao. Jednostavno, nismo imali najbolje igrače, ali smo imali najbolji tim,“ naglasio je Vilfort.

Larsen je sa tri pogotka sa Karl Hajnc Ridleom bio prvi strelac prvenstva, a u idelanom timu šampionata bili su Šmajhel i Laudrup.

Novaković: Ta ekipa je mogla da bude čudo

Novinar Sport Kluba Vladimir Novaković kompletnog ciklusa kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 1992. seća se kao da je bilo juče. Kao vrstan poznavalac danskog i skandinavskog fudbala prisetio se nekih detalja koji su obeležili kraj velike Jugoslavije i ekipe koja nije dočekala da u zenitu pokaže koliko zaista može.

„U većem delu kvalifikacija igrali su fudbaleri iz svih zemalja SFRJ. Neobičan je podatak da je Jugoslavija u tim kvalifikacijama postigla 24 gola, a od prvih 20 sve do leta 1991. jedini gol od igrača iz Srbije i Crne Gore bio je pogodak Dragiše Binića u pobedi protiv Severne Irske 4:1. Pančev je dao deset, Najdoski jedan, pet hrvatskih igrača se upisalo u strelce, Baždarević je postigao ključni gol za pobedu u Danskoj, Katanec… Sve do jeseni 1991. igrači iz Srbije i Crne Gore su imali simboličan doprinos. Možda i ekstremniji slučaj o kome se ovde vrlo malo priča je podatak da je od 13 reprezentativaca u ključnoj utakmici u Kopenhagenu u jesen 1990. samo Predrag Spasić bio iz SCG, a on do kraja tog ciklusa više nije bio deo tog tima,“ ističe Novaković i nastavlja:

„U prvih šest mečeva igrači iz SCG su imali neuporedivo slabiji učinak od onoga što je bilo zaočekivati ako imamo u vidu da je upravo u toj sezoni Zvezda postala prvak Evrope. Veliki broj supertalentovanih igrača sa ovih prostora je igrao, ali uvek je bilo nekih drugih stvari. Važio je čuveni ključ po kome je svaka Republika morala da ima svoje predstavnike. Znamo kako je Osim sastavljao ekipu 1990. na Svetskom prvenstvu kada su Zvezdini igrači i članovi reprezentacije iz Čilea 1987. bili potpuno van konkurencije na tom turniru. Uglavnom su sedeli na klupi i ulazili u igru protiv ekipa kao što su Emirati, iako su Plavi u tom trenutku imali mnogo snažniju ekipu od one koja je izlazila na teren. Vrlo je čudno izgledala repezentacija tog doba, pa i sastav koji je istrčao na teren u Kopenhagenu – Ivković, Vulić, Spasić, Katanec, Hadžibegić, Jozić, Jarni, Sušić, Pančev, Baždarević i Zlatko Vujović. Od 11 igrača iz ‘novog doba’ dolazi su samo Jarni i Pančev koji je u tom trenutku bio u naponu snage. Imali smo petnaestak spektakularnih igrača koji će u toj sezoni doneti Zvezdi titulu prvaka Evrope, a mnogi od tih klinaca doprineli su osvajanju svetske titule 1987.„

Lutz Bongarts/Bongarts/Getty Images

Novaković podseća da su do leta 1991. u državnom dresu i dalje bili fudbaleri iz Hrvatske.

„Neki od Slovenaca su nastavi da igraju za Jugoslaviju i posle toga. Ne treba zaboraviti da su Zahović i Novak ostali u Srbiji i igrali za Partizan posle raspada države. Ali kako je vreme prolazilo, od početka 1992. bilo je sve jasnije da neće igrati više ni ostali. Najveće sile sveta su bile protiv raspada Jugoslavije i praktično samo su Nemci gurali da se to dogodi i sve do decembra nijedna zemlja eks Ju nije bila priznata. U decembru su međunarodno priznate Hrvatska i Slovenija i to je otvorilo Pandorinu kutiju i od tog trenutka kreće postepeni raspad i tima kao i države. Ubrzo Makedonci objavljuju nezavisnost, potom i BiH i odmah se ulazi u građanski rat, koji je formalno počeo u aprilu 1991. dva meseca pre EP. Jasno je bilo da ekipa koja bi otišla u Švedsku nema bukvalno nikakve veze sa onom koja je počela kvalifikacije. To nije bila ni ista reprezentacija, Osima je nasledio Ivan Čabrinović, a ovde u javnosti je sve dočekano na nož. Suspenzija se nije dogodila iznenada. Paninijev album za 1992. imao je deset reprezentacija, uključujuči i Italiju i Dansku koje se nisu kvalifikovale, ali niko nije znao kakva će biti sudbina SSSR i Jugoslavije. Jugoslavija se raspala, dok su Sovjeti to rešili na potpuno drugačiji način i na EP je otputovala ekipa pod imenom Zajednica nezavisnih država.“

Potom se Novaković osvrnuo na (ne)očekivanu odluku da na kontinentalno ode selekcija Danske.

„Ima mnogo svedočanstava o tome kako je sve to prošlo. Selekcija je skupljena, mnogi igrači koji su bili na spisku su znali da postoji mogućnost da se pojave na prvenstvu, međutim, dok su svi ostali sproveli kompletne pripreme mesec dana, Danci su se skupili tek kada je objavljeno da Jugoslavija neće igrati i došli su u Švedsku osam, devet dana ranije. Bilo je priče da su došli u papučama sa mora, to jeste istina za njih trojicu, četvoricu, ali ostali su bili pri svojim klubovima, trenirali su samostalno, ali nisu radili kao ekipa. Imali su neobičan tim koji je bio sastavljen uglavnom od igrača iz domaće lige. Drugo vreme je bilo, razlika u kvalitetu između danske lige i ovih najjačih je bila mnogo manja nego sada. Postojala su ograničenja na tri stranca, i veliki broj igrača ostajao u svojim zemljama.

Danski klubovi u to vreme nisu bili ni malo loši. Primera radi, Bajern je rutinski gubio od ekipa iz Danske dva puta u dve, tri godine u evropskim kupovima. Od ozbiljnih igrača imali su Mihaela Laudrupa, zvezdu Barselone, Krojfovog tima koji je u tom trenutku sigurno među tri najbolja na svetu, ali on nije igrao, potom Brajana Laudrupa iz Bajerna, a treći je bio Fleming Povlsen iz Dortmunda. Tu je bio i Bent Kristinsen iz Šalkea, solidan napadač, koji je Dancima doneo pobedu u Beogradu, potom Sivebek iz Monaka, pre toga prvo Fergusonovo pojačanje u Junajtedu. Domaća liga bila vrlo čudna, baš u to doba menjao se sistem takmičenja proleće-jesen, jesen-proleće. Ako pogledate tabelu danske lige iz 1992. videćete da su igrale samo dve ekipe koje se danas uopšte pojavljuju u priči. Ostalih šest ne samo da nisu u Superligi, već su u četvrtoj, petoj ligi ili više ne postoje. Danas su na velikoj sceni još Lingbi i Brendbi.“

Koichi Kamoshida/Getty Images

Danska je na prvenstvu u Švedskoj dobila još jednu zvezdu – Petera Šmajhela.

„On kao superzvezda tima nije postojao 1991. dok je bio u Brendbiju. Evropsko prvenstvo je prvi trenutak kada je ceo svet spoznao kakva je on veličina jer je zaista bio monumentalan na turniru. Ispostavilo se da će glavna zvezda biti Henrik Larsen, koji je dao većinu golova na turniru potpuno iznenada. Nije uspeo da se ‘pronađe’ u Italiji, u dresu Pize. Došao je na pozajmicu u Lingbi i pomogao da osvoje titulu. Potpuno niotkuda postao je zvezda šampionata i strelac svih ključnih golova. Postizao je pogotke bukvalno do finala, za pobede nad Francuzima i Holanđanima.„

Mnogi veruju da je izostanak najboljeg igrača Mihaela Laudrupa bio veliki plus za skandinavsku selekciju.

„Za razliku od brata on je rekao da neće da nastupa na turniru zato što, citiram: ‘Njegova reprezentacija nije izborila plasman i ne zanima ga da se takmiči u takvim okolnostima.’ Mihael je u to doba prihvaćen vrlo srdačno od srpskog naroda za razliku od reprezentacije Danske. Mnogi i danas zameraju Danskoj kao da je ona nešto kriva, kao da je ona uvela sankcije. Oni su samo iskoristili priliku i to na najbolji način.“

Najveća snaga Danaca tog leta, ali i godinama kasnije, bio je izuzetno kompaktan tim.

„Danski fudbal je do 80-tih patio zbog tvrdoglavosti nacionalnog saveza koji nije želeo da pušta igrače koji odu u inostranstvo da igraju za reprezentaciju. Svi se sećamo Alana Simonsena koji je 1979. dao ključni gol da Zvezda izgubi od Menhengladbaha finale Kupa UEFA koji tada nije mogao da igra za reprezentaciju, a čovek je bio zlatna kopačna Evrope u tom trenutku. Od 80-tih kada su Danci to čudno pravilo promenili bili su veoma uspešni, polufinalisti EURO 1984. prvog velikog turnira na koji su se plasirali posle 1964. Onda su 1986. na SP bili najbolji tim grupne faze, ali su ispali u osmini finala od Španaca. Danski fudbal je bio vezan za Sema Pjonteka, a nasledio ga je Ričard Miler Nilsen. Bilo je mnogo priče da li je on dobro rešenje. Kada se pogleda njihov tim, dosta je bio atipičan za današnje uslove. Vrlo malo zvezda, ako zanemarimo Mihaela Laudrupa koji nije ni došao. Imali su vrhunskog golmana, što je uvek važno na turnirima, i igrače koji su spremni na sve i svašta. Oni su bili taktički fantastično potkovani u smislu da kad god su poveli znalački su na sve načine održavali prednost.“

Danci su bili i neposredan povod za promenu pravila fudbalske igre jer je FIFA zbog njih ukinula koncept da se lopta vraća golmanu u ruke.

„Svi znamo da je 1987. godine, pre čuvenog meča Jugoslavija – Engleska, zabranjeno da se iz šesnaesterca vraća lopta golmanu i to je napravilo popriličan haos. Pet godina je to pravilo bilo na snazi i sve što je bilo potrebno da se ukrade vreme je da golman doda loptu igraču van 16 i potom da mu ovaj vrati. Timovi su to masovno koristili, ali malo ko je to radio na nivou na koji su to Danci radili protiv Nemaca u finalu. Danska je povela u finalu relativno rano i od tog trenutka lopta u Šmajhelovim rukama je bila 20 minuta do kraja utakmice. Nemci su ludeli, ali Bože moj, to donosi rezultat. Imali su nekoliko igrača koji su vrlo bili spremni da se izdignu u pravom trenutku.

Shaun Botterill /Allsport

Finale je bilo teško objasniti, na dva sata od Danske, a na tribinama u Geteborgu je bilo bukvalno kao da se igra u Odenseu. Retka je situacija da vidite Nemce da su nadjačani. Racionalno objašnjenje kako je Danska došla do titule ni danas nemam, ne znam šta bih rekao. Teško je objasniti mentalitet Skandinavaca. Šveđani su to demonstrirali 1994. na Mondijalu. Kada im klikne u glavi oni su odmah tri puta bolji nego što je to realno.“

Uspeh Danske u ratom zahvaćenoj Jugoslaviji samo je bio dodatna so na svežu ranu.

„Jugoslavija je generalno imala problem sa germanskim narodima, malo ljubavi ima za taj deo sveta, a ovde je to posebno bilo izraženo jer su osećali kao da su uskraćeni za nešto. Danci su bili ravnopravni tokom kvalifikacionog ciklusa, a jedina je razlika što Jugoslavija posle poraza 2:1 u Beogradu golovima Benta Kristensena nije izgubila nijedan bod, a Dansku je skupo koštao remi sa Severnom Irskom u ranoj fazi kvalifikacija. Osećaj uskraćenosti je bio žestok i to je nešto što će generalno pogađati Jugoslaviju sve do 1995. i Evropskog prvenstva u Grčkoj u košarci i osvajanja titule kada je sve ‘eksplodiralo’. Odlazak Danske na EP jedna je od stvari koje je najviše zamerana, a zapravo je bila situacija koja je u celoj priči najmanje sporna zato što stvarno to nije bila ta reprezentacija sa početka kvalifikacija.„

Mnogi i danas veruju da je i okrnjeni sastav Jugoslavije mogao do zlata 1992.

„Bez igrača iz Hrvatske možda, mada teško. Naravno, Danska je uzela zlato i iz te perspektive gledajući sve je bilo moguće. Generalno, mislim da Jugoslavija ne bi osvojila zlato da je otišla na turnir. Ta ekipa bi u zenitu bila tamo od 1996. i 1998. da su ostali zajedno, to bi bilo idealno. Problem je što nisu bili samo Hrvati, već i Slovenci, Makedonci i Bosanci. Kada se pogleda sastav tog tima koji je otputovao u Švedsku, jasno je da taj tim ne bi mogao da se poredi sa Nemcima ili Holanđanima. Nisu ista klasa. Iskreno, nisam siguran da bi ta ekipa prošla grupu. Čak ni u najjačem sastavu ne bismo bili favoriti. To je tim koji je ‘pakovan’ da bude najbolji sredinom devedesetih godina. Mislim da bi 1996. na EURO ta ekipa bila ozbiljan kandidat za titulu. Selektor Osim nije uspevao da izvuče najviše iz onoga što je imao. Činjenica je da je Jugoslavija u kvalifikacijama imala učinak sedam pobeda, poraz i nijedan remi, ali lako je izgubila utakmicu u Beogradu od Danske, što govori o tome da ta ekipa nije funkcionisala kako je mogla. Dovoljno je pogledati sastav koji je u Kopenhagenu izašao na teren, a mogao je na teren da pošalje kompletno drugih 11 igrača. Taj tim nije iskorišćen koliko je mogao i zaista mi je žao što 1994. i 1996. u najboljim godinama, nisu bili zajedno jer je delovalo da mogu da budu čudo,“ dodao je Novaković.

Ben Radford/Allsport

Pritisci i sastav Jugoslavije 1992.

U sastavu reprezentacije Jugoslavije koja je otputovala na EP u Švedskoj bili su: Omerović, Leković, Radinović, Stanojković, Dubajić, Najdoski, Petrić, Vujačić, Novak, Brnović, Jokanović, Milanič, Stojković, Jugović, Mihajlović, Savićević, Mijatović i Jakovljević.

„Bili smo mnogo bolji tim od Danske. Stvarno smo mogli da napravimo nešto veliko. Bio je to užasan period, niko nije hteo da igra prijateljske utakmice sa nama. Mi smo otišli u Švedsku iako smo čuli glasine, prvi smo stigli kako ne bi mogli da nas vrate, hteli smo da ih prevarimo. Nedugo potom smo izbačeni. Bili smo razočarani. Zbog politike su nas vratili kući,“ rekao je nedavno Slaviša Jokanović.

Italijanska Gazeta delo sport na naslovnoj strani je tražila da se „izbaci lažna zemlja jer to nije samo izbor, već i dužnost“. Usledila je i pretnja tadašnjeg britanskog premijera Džona Mejdžora da će učiniti sve da spreči duel Engleske i Jugoslavije u prvom kolu prvenstva.

Poslednji meč fudbalska reprezentacija SFRJ odigrala je 25. marta 1992. godine kada je u prijateljskoj utakmici poražena od Holandije 2:0.

Najčitanije vesti - Skener