"Bili smo ograničeni nekim strahovima od Duleta"

Branimir Smilić 16. nov. 202010:52 > 10:59
Podeli:
Marko Metlas/EB via Getty Images

Bio je jedan od najtalentovanijih košarkaša rođenih 1986. godine. Blistao je u mlađim kategorijama, a zbog velike želje da obuče dres Partizana godinu dana čak je i pauzirao.

Ponikao je u Budućnosti, u rodnoj Podgorici, očekivao je da će sa crno-belima ostvariti delić snova, međutim, i danas je razočaran tretmanom koji je imao u tri seniorske sezone (2004-2007) provedene u klubu iz Humske.

Povezano

Tridesetčetvorogodišnji Boris Bakić danas je ‘penzioner’ i trener kadeta i juniora u podgoričkom klubu Ol-star. U leto 2019. odlučio je da završi karijeru, a u intervjuu za Sport Klub prisetio se najlepših i onih manje lepih detalja iz karijere koju je posle Partizana gradio u Crvenoj zvezdi, Radničkom iz Kragujevca, MZT Skoplju, Igokei, Metalcu, rumunskom Pitešriju, zemunskoj Mladosti, Mornaru, Zrinjskom i poslednjoj profesionalnoj stanici, slovačkom Prjevidzu.

Nije mi se više igralo. Imao sam mnogo ponuda, ali košarka me više nije ispunjavala i rešio sam da prestanem da igram. Ujutro mi se nije išlo na trening, nije to više bilo to. Psihički sam se totalno zamorio, uopšte me više nije interesovalo. Evo, više od godinu dana sam van akcije i retko kad pogledam neku košarkašku utakmicu. Petnaest godina sam bio non-stop u nekoj trci. Utakmice, treninzi, putovanja, povećavao se broj mečeva… Nije bilo jednostavno, iz godine u godinu bilo je sve teže i psihički i fizički. Mogao sam još da igram, ali ne bi to više ličilo ni na šta. Zašto da se mučim, nisu to više bili neki novci. Bolje da prestaneš na vreme kako bi imao prostora za neke druge stvari,“ kaže Bakić za Sport Klub.

„Košarka je moje prirodno stanište i moja komforna zona. Želeo sam da ostanem u sportu, ceo život sam u sportu i to je neko logično opredeljenje. Vuklo me je da uđem u trenerske vode.“

Sa crno-belima je po jednom osvojio ABA ligu i prvenstvo Srbije i dva Kupa Radivoja Koraća, sa Igokeom, Mornarom i MZT ima šampionske titule, kao i makedonski kup sa klubom iz Skoplja.

Učio je od Duška Vujoševića, Svetislava Pešića, Miroslava Nikolića, Aleša Pipana… uvek bio spreman da se ‘pobije’ za svoj tim, ali svestan je da mu početak karijere obeležio i ostatak profesionalnog života.

Nisam dobio pravu šansu u Partizanu, to je činjenica. Opet, tada je bio prestiž da dođeš u Partizan. Partizan je bio mesto za svakog mladog igrača da dobije šansu, da radi najbolje, međutim, radio sam najbolje, ali nisam dobio adektvanu šansu da svoj talenat malo više iskoristim. Propustio sam jednu godinu zbog suspenzije koju sam imao od Budućnosti, to vreme proveo sam u Partizanu i praktično četiri i po godine bio u Humskoj. Osvojio sam trofeje i mnogo je lepo kada pored tvog imena to piše, ali ostaje gorak ukus jer nisam dobio pravu šnasu. Mislio sam i tad, a mislim i sad da sam zaslužio da dobijem veći prostor.

Zašto nije više igrao ni danas nema odgovor. Odgovor nije dobio ni od Duška Vujoševića na čije insistiranje je i došao u Humsku.

„U tom trenutku bio sam previše mlad za neke stvari. Trenirao sam i smatrao da je trening jedino merilo da li ćeš da dobiješ šansu ili ne. Činjenica je da nikad nisam dobio pravu priliku osim da uđem da napravim neki faul, a i kada odigram dobro u narednih deset mečeva nisam ulazio u igru. Vreme je prolazilo, a vreme je najskuplja stvar u svemu. Dule je verovatno imao svoju viziju, u tom trenutku nisam dobio adektvatne odgovore i na kraju sam morao da odem. Ostaje gorak ukus, mogao sam da napravim mnogo više, ali šta je tu je. Sigurno sam i da bi moja karijera imala drugačiji tok da sam dobio poverenje trenera u tom periodu mog razvoja. Ipak, zadovoljan sam celokupnom karijerom, šta sam postigao s obrzirom na neke povrede i opstrukcije koje sam imao. Ne mogu da se žalim, dao sam svoj maksimum i zadovoljan sam.

Bakić prepričava koliko je teško bilo izboriti se sa očekivanjima i Vujoševićevim neuobičajenim metodama koji su se, rezultati su to pokazali, na kraju pokazali kao ispravni.

„Duletov sistem bio je takav, non-stop se treniralo, a sa druge strane uvek se pravila atmosfera teorije zavere, da smo svi članovi podmornice i da kad jedan pogreši svi smo mrtvi. Svaki dan ponavljanje i stvarno se u glavi stvaralo da su svi protiv tebe i kad izađeš na ulicu uvek si drugačije gledao ljude oko sebe. Nisi imao mnogo prostora da se družiš sa nekim van klub jer si bio ograničen sa vremenom. Mnogo se treniralo, morao si non-stop da razmišljaš o protivniku i o svojoj igri. A bili smo klinci, Tripković, Perović, Bogdanović… Dođeš na trening u 9 ujutro, završiš u 13 sati, odeš kući, ručaš, potom bazen, pa na sledeći trening. Nisi imao vremena za druge stvari, a da izađeš moraš Duleta da pitaš. Super ako te pusti, ako ne, mogao je da te kontroliše, imao je ključeve od naših stanova. Uvek smo bili ograničeni nekim strahovima od Duleta. Rezultati su međutim pokazivali da je sistem bio dobar. Možemo mi svi sada da pričamo Dule je ovakav ili onakav, ali uradio je velike stvari za klub i ne možeš ništa da mu prigovoriš. Da nije imao rezultate pa da nešto kažeš, ali imao je sjajne rezultate. Napravio je neke igrače bez obzira što možda neke druge nije iskoristio na najbolji način, ali to je bila njegova cena, napravio je to što je napravio i zato ga navijači vole. Nema mesta kritici. Moje viđenje je drugačije s obzirom na moju karijeru, naučio sam neke stvari kako treba i kako ne treba, formirao sam svoju ličnost i na osnovu tih nepavdi koje su mi koristile za nešto drugo u životu.

Došla je i 2007. i rastanak sa Partizanom. Mnogi su se iznenadili kada je Bakić samo dve nedelje posle proslave šampionske titule sa crno-belima potpisao ugovor sa najvećim rivalom.

„Video sam koliko je sati i morao sam nešto da uradim za sebe. Imao sam mnogo ponuda, međutim, Steva Karadžić, koji mi je bio jedan od trenera u reprezentaciji, zvao me je u Zvezdu i brzo smo se dogovorili. Dobio sam šansu i sve ono što nisam dobio u Partizanu. Bilo mi je lepo u klubu sa Kalemegdana, stekao sam prijatelje za ceo život. Imao sam mnogo drugara i u Partizanu, bili smo generacija, ali čim sam prešao u Zvezdi više sa njima nisam imao nikakav kontakt. Ne zato što nisam hteo, već zato što je to Dule tako odredio. Ko kog da ode iz Partizana bio je ili izdajnik ili… Uvek si na taj način razmišljao. U Zvezdi je bilo drugačije, čujem se i danas sa nekolicinom bivših saigrača. Atmosfera je bila zdravija i prirodnija. Sa druge strane, uvek sam igrao dobro protiv crno-belih. Partizan je uvek bio motiv za mene. Želeo sam da dokažem da su pogrešili, želeo sam da dokažem da vredim. Bio sam zadovoljan i srećan u Zvezdi, četiri godine sam bio u klubu i zahvalan sam na tome.“

MZT Skolje Aerodrom/Dragan Mitreski

Tenzije između večitih rivala uvek su bile na ‘gornjoj granici’ i nikad nije lako odlučiti se i preko noći zameniti klupske boje.

Uvek je postojao određeni broj ljudi koji će da te zovu i da ti prete, proživljavao sam i to. Ali nikad nisam pričao ružno o Partizanu, nemam šta da kažem ružno o Partizanu. Imam možda o nekim ljudima koji su u tom trenutku bili u klubu, ali ne vezujem ih za to već za nešto svoje lično. Bilo je mnogo igrača koji pređu iz jednog u drugi klub pa onda o bivšem pričaju sve i svašta. Mi smo profesionalci, ideš tamo gde misliš da će ti biti bolje, ali opet moraš da imaš i neku zahvalnost prema klubu u kome si bio bez obzira da li ti je bilo dobro ili loše. Čovek svakako iz svega nauči nešto.

Sarađivao je i sa Duletom Vujoševićem i sa Karijem Pešićem, istina samo sezonu, a možda je to i ključan razlog zbog koga Zvezda ranije nije prekinula dominaciju večitog rivala.

„Vujošević je na svoj način vrlo specifičan, izuzetno posvećen, ‘ludak’ što se tiče treniranja i rada sa mladim igračima. Kari je opet neko ko je bio svetski i evropski šampion. Ozbiljni su treneri i jedan i drugi. Ima šta da se nauči, ali različiti sistemi. Jedan forsira unutrašnju igru, Pešić igru u oba pravca. Kari mi je bio za moderniju košarku, ali je Vujošević pravio ozbiljne rezultate u Partizanu. Pešić je imao malo drugačiji pristup od Duleta i nisi mogao da očekuješ da ti priđe pomoćni trener i nešto ti kaže. Uglavnom je on zvao igrače i stavljao do znanja šta od tebe očekuje. Možeš, ne možeš. Uvek je trening bio merilo bez obzira kako se zoveš. Kod njega to nije bilo bitno. Ako treniraš kako treba uvek ćeš imati prostora da igraš, a kod Duleta trenirao, ne trenirao morao si da čekaš neku svoju šansu, svoj momenat. Kasnije se malo i on promenio, ali u periodu kada sam ja bio mogao si da treniraš najbolje što možeš, a neko drugi bi imao prednost. Ponavljam, napravio je rezultat i ne možeš ništa da mu zameriš. Svako ima svoju filozofiju,“ ističe i potom se vraća na sezonu 2008/09 i saradnju sa Pešićem.

Euroleague Basketball

Bili smo hit te sezone i imali smo dogovor da ostanemo i sledeće, ali to se nije dogodilo. Da je Kari ostao u klubu verujem da bi titula ranije došla na Kalemegdan i da bismo osvojili još neki trofej. Bili smo na korak do rušenja Partizana sa Duletom i sa njegovim najjačim sistemom. Vujošević je bio mašinerija, odnosno Partizan je bio mašinerija. Kasnije su Duleta izjednačili sa Partizanom jedan kroz jedan, što mislim da je bilo pogrešno. Radile su se i druge stvari van terena i to je bio kompletan lančani sistem koji nisi mogao tek tako da razrušiš.

Kaže da nije imao potrebu da ide daleko od kuće i da je u regionu moglo dobro da se zaradi…

Ponude nisu bile značajno veće od onoga što sam imao. Svuda gde sam bio osvajao sam trofeje i to mi je lična satisfakcija. U Zvezdi sam odigrao više od 100 utakmica, u Partizanu oko 100 i mislim da nema igrača koji mogu da se pohvale takvim podatkom. I to je lepa priča, dva najveća kluba. U MZT mi je bilo super. Napravili smo dobar rezultat, plasirali se u ULEB kup, sjajna atmosfera, trener Aleš Pipan, baš pozitivno iskustvo. U Igokei je bilo solidno, kasnije kada je došao Vlada Jovanović radilo se drugačije i ozbiljnije… Sa Radničkim iz Kragujevca, sa Mutom na klupi, imali smo priliku da uđemo u finale, ali je nismo iskoristili zbog svađe trenera sa Sajmonom. ‘Zakačili’ su se u poslednjoj četvrtini i zbog toga smo izgubili od Zvezde u polufinalu. Smatram da smo imali velike šanse da uđemo u finale i možda poremetimo Partizan jer smo bili vrlo nezgodni i kod kuće i na strani. Drago mi je što sam bio i deo istorije Mornara. U klub sam došao kada su se borili za opstanak u ABA ligi. Bio je decembar 2016. a već sledeće sezone osvojena je titula. Mornar iz godine u godinu postaje jedan od ozbiljnih kandidata za najviši plasman i što je tiče budžeta i ostalih stvari koje prate klub. Đoko Pavićević sve to vodi i finansira, imaju mnogo Amerikanaca, igraju specifičnu košarku, kopira se Golden Stejt, a određeni rezultati su vidljivi.“

Zasitio se košarke, ali od košarke niti je želeo niti je mogao da pobegne. Borisova svakodnevica je druženje sa klincima iz Ol-stara, ali naglašava da njegova generacija i današnja deca nemaju mnogo toga zajedničkog.

Ovo su drugačije generacije, oni ne pamte igrače koji su igrali pre desetak godina. Sada što im se nudi to je Lebron Džejms, sve manje pominju i Kobija Brajanta, a ne nekog drugog. Drugačija su vremena. Mi smo pamtili Majkla Džordana, Sijetl Supersonikse i svi smo gledali Sakramento Kingse. Pričali su nam koliko je Kićanović trenirao, koliko puta je Danilović šutirao na treninzima, pa odeš pogledaš na Jutjubu, a onda ti Saša dođe na trening i igraš basket sa njim. Nama bolja motivacija nije bila potrebna. Sad da pričaš o Daniloviću, oni ne znaju ko je. Nemaju pojma ni o košarkašima koji su igrali 2012, 2013. To je najveći problem. U ova nova vremena moraš da nalaziš neke primere koju su im bliži da bi mogao da ih motivišeš. Da pričaš o Toniju Kukoču, oni ne znaju ko je on, Olajdžuvonu… Videli ste Partizan na šta je ličio nekih prethodnih godina. Polovina tih igrača pre desetak godina nije mogla da bude ni na velikom parkingu hale Pionir, a ne nešto drugo. Vremena su se promenila i sad da pričaš o nekome to je gubljene vremena. Profesor Aca Nikolić, Ranko Žeravica… Ma kakvi, ne znaju. Da ih pitaš ko su oni dobićeš odgovor da su to dvorane u Beogradu. Željka Obradovića znaju iz Fenera, a čovek devet puta osvajao Evroligu, bio šampion Evrope i sveta sa reprezentacijom.. Ne vredi, vremena su se promenila. Sve je danas drugačije. Kada sam ja počinjao bila je velika zemlja i drugačije se treniralo. Morao si da se izboriš za šansu da igraš, čekaš svojih pet minuta… Sad klinci sa 13, 14 godina ako osete da su talenti to su neke druge fikcije, odmah menjaju svoj pristup, drugačije treniraju, a tu su i roditelji, menadžeri… Sada ima više prilika, mnogi odu u Sjedinjene Države, Španiju… Kod nas to nije bilo moguće jer si bio u obavezi da potpišeš ugovor sa matičnim klubom. Promenile su se i koncepcije prvih timova. Ranije smo imali dva stranca, bilo je domaćih starijih igrača od kojih si mogao nešto da naučiš. Sada je rezultat novac, sve mora odmah i nema više niko vremena neko da se čeka,“ sumira Bakić.