„Da je Željko umesto Itudisa imao mladog Srbina…“

Branimir Smilić 8. jun. 202110:008 komentara
Podeli:
Oliver Vidin
Guliverimage/PRZEMYSLAW KAROLCZUK / 400mm.pl / NEWSPIX.PL --- Newspix.pl

Sa 17 godina počeo je da se bavi trenerskim 'zanatom' u KK “Radivoj Korać” i kod legendarnog čika Bore Cenića. Pokraj aut linije je već skoro 26 godina, a u decembru će da napuni tek 44.

Išao je putem kojim se retko ili nikad ne ide, ali nije želeo da čeka (i možda ne dočeka) šansu u Srbiji, već je ime i prezime gradio u Slovačkoj, Finskoj i naposletku Poljskoj. Sledeće sezone ćemo ga gledati na klupi Zielone Gore, učesnika VTB lige i nekadašnjeg Evroligaša.

Ambiciozni Beograđanin Oliver Vidin je tek na pola puta, u razgovoru za Sport Klub ističe da tačno zna kako da stigne do cilja, a u Srbiju bi se vratio samo ukoliko bi dobio poziv Partizana ili Crvene zvezde.

Povezane vesti

Vidinu u biografiji piše i da ima dve zlatne medalje sa mlađim reprezentativnim kategorijama svoje zemlje (U18 – 2000. Manhajm i U18 – EP 2007. Madrid), ali od kako je napustio Srbiju kao da je nestao sa košarkaške mape.

„Pre četiri godine Bratislava je bila domaćin Evropskog prvenstva za igrače do 18 godina, Vlada Jovanović je vodio srpsku selekciju i ja sam sve vreme bio na usluzi našim momcima i ljudima iz saveza. Tadašnji direktor reprezentacije Vladimir Kuzmanović je bio u šoku da ja uošpte postojim. Sećam se, Kuzma me je pitao: ‘Čekaj čoveče, ti si naš trener? Mi tebe uopšte nemamo u evidenciji da postojiš.’ Jednostavno, nema me na spiskovima niti me ikad ko zvao, što se kaže da odbijem reprezentaciju, što, naravno, nikad ne bih uradio… Ljudi koji rade u savezu ili nemaju sve informacije ili ne žele da ih imaju. Trećeg objašnjenja nema. Jedini kontakt koji sam imao za sve ove godine, a otišao sam iz Srbije 2008, bio je uoči kvalifikacione utakmice sa Finskom, kada su me pomoćni treneri reprezentacije kontaktirali da im pomognem oko skautinga i dam im neke inforamcije, što sam odmah i uradio. Mojoj zemlji ću uvek maksimalno da pomognem i uvek sam na raspolaganju,“ ističe Vidin za Sport Klub i nastavlja:

„Nisam čovek koji se afirmiše preko novina, da tražim nešto… Ako me neko spomene OK, ako ne spomene – nema veze. Daleko sam od svog ličnog cilja. Znam da je moj cilj izuzetno ambiciozan jer nisam imao košarkaški pedigre kao igrač, a put kojim sam krenuo izuzetno je dugačak i težak. Vidim put i znam kako treba i gde treba da idem. Ne znam da li ću raditi u Srbiji, ali siguran sam ako ikad budem radio to će biti samo u naša dva najveća kluba – Partizanu ili Zvezdi. Treća opcija za mene ne postoji.

Kao tinejdžer trenersku priču je počeo u Radivoju Koraću, potom je radio u Drvomarketu do fuzionisanja sa Crvenom zvezdom, Torlaku, Savi i Vizuri. Uglavnom je vodio brigu o juniorima, a takmičio se u Prvoj i Drugoj srpskoj ligi, sa mnogo iskusnijim protivnicima.

Četiri lepe sezone proveo sam u Koraću. Posle sam bio u Drvomarketu, koji je imao izuzetno jake mlađe kategorije. Vodio sam kadetsku i juniorsku ekipu, a kasnije i prvi tim uspešno kroz Srpsku ligu. Uspeli smo neke igrače da formiramo, a Deretića i Petrušića smo prodali kraljevačkom Mašincu. Kada se klub fuzionisao sa Zvezdom nisam želeo da ostanem u nekoj polufazi, da dva trenera vode mladi tim. Hteo sam ili da budem prvi trener ili da ne budem tu. Prelaskom u Drvomarket, te 1999. dobio sam poziv iz Saveza da radim kao drugi pomoćnik u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije. Momci su imali 18, a ja 22 godine. U Zadru na EP bio sam najmlađi pomoćni trener u istoriji evropskih prvenstava. Prvi trener bio je Zlatan Tomić, tada smo se upoznali, i posle me je zvao da dođem u Torlak, u kome sam bio tri sezone. Usledio je odlazak u Savu, pomagao sam prijatelju pola sezone kao koordinator.

Oliver Vidin
Guliverimage/PRZEMYSLAW KAROLCZUK / 400mm.pl / NEWSPIX.PL — Newspix.pl

Vidin je ponosan i na reprezentativni staž. Iako je bio izuzetno mlad trudio se da maksimalno pomogne, ali i da uči.

U selekciji do 18 godina radio sam sa Dejanom Mijatovićem. Bio sam mu prvi pomoćnik, a dosadašnji trener Partizana Aca Matović, drugi asistent. Osvojili smo zlatnu medalju na EP 2007. sa izuzetno jakom generacijom. Džoli, Aca i ja smo sjajno sarađivali i danas smo u fenomelanim odnosima. Posle tog šampionata dobio sam poziv od Olivera Popovića da mu se pridružim u Vizuri. Plasirali smo se u Superligu sa talentima poput Sinoveca, Balmazovića, Lešića, Avlijaša. Drenovca… Tu su bili i veterani Glintić, Steva Nađfeji, Pištoljević, Vuksanović i uspeli smo da izborimo dobar plasman. Popović je otišao u Himik Južnji, a ja nisam želeo da čekam, već sam krenuo svojim putem, u slovački Kubin. Imao sam 30 godina i dobio sam priliku da vodim seniorski tim u inostranstvu. Kasnije sam bio i glavni trener Slovačke reprezentacije do 20 godina.

Uvek je slušao šta srce kaže, a ne koji je kraći put do uspeha, svestan da ide u nepoznato, ali i spreman da se bori kako bi ispričao svoju priču.

Nisam hteo da čekam na šansu u Srbiji. Sa 17 godina sam počeo da se bavim ovim poslom i od 1995 do 2007. sam faktički radio samo sa mlađim kategorijama. Studirao sam medicinu i Višu trenersku u isto vreme. Samo kada se setim kako je izgledao moj radni dan u to vreme… Ustajao sam u šest, u sedam išao u OŠ „Dragica Pravica“ da radim sa pokojnim čika Borom Cenićem. Prvo sam gledao kako on radi, kasnije sam mu i pomagao. Posle sam išao na trening Radničkog kod Duška Vujoševića, pa na moj individualni sa ekipom, potom se vraćao na trening Radničkog u 18… Dan mi se završavao treningom u 21 čas u Drvomarkeru ili Koraću. I tako dve godine, 24 sata sam bio u košarci. To nije bio samo moj put. Sličnu priču imao je Igor Kokoškov ili Vlade Jovanović koji se obučavao četiri, pet godina kod Vujoševića. Svi treneri koji su bili ambiciozni prolazili su kroz takav dril. Današnji mladi treneri nisu toliko vredni i ambiciozni. To je veliki problem.“

Naš sagovrnik je u Slovačku otišao 2008. Prvi angažman u seniorskoj konkurenciji sa klubom sa najmanjim budžetom u ligi.

Takva je bila situacija, nisam mogao da biram, ali sam želeo da pokažem da mogu. Sa tom ekipom sam napravio dobar rezultat i sledeće sezone dobio sam poziv najboljeg kluba u državi – Intera iz Bratislave. Tri sezone bio sam u Interu, posle toga tri u Finskoj gde sam sa Nokiom iz Druge ušao u Prvu ligu i odmah prve sezone osvojio bronzanu medalju, prvi i jedini trofej u istoriji kluba. Vratio sam se potom u Inter, sa kojim imam dve titule u Slovačkoj, a kasnije je došla i Poljska. To je definitivno put kojim se ređe ide, mnogo je teži jer kada ste u inostranstvu morate da budete dva puta bolji od domaćih. To važi i za trenere i za igrače da bi vas potpisali ili kasnije zadržali. Ja svake godine imam posao, što nije lako. U svakoj ligi uspeo sam da napravim rezultat i da u tri lige budem proglašen trenerom godine. U poslednjih osam sezona osvojio sam sedam medalja. Sušna je bila samo korona sezona sa Slaskom kada se nije ni igrao plej-of. U klub iz Vroclava došao sam 2019, Slask je tada bio 14. na tabeli, a cilj na početku sezone je bio da igraju plej-of. Dogurali smo do sedmog mesta, ali je korona prekinula sezonu. U nedavno završenoj sezoni osvojili smo bronzanu medalju sa 12 budžetom u ligi, što je fenomenalan rezultat, na nivou nemoguće misije. Budžet je bio smanjen, nismo doveli nijednog iskusnog poljskog igrača, a dvojicu smo izgubili jer su otišli tamo gde ih plaćaju. Ostao sam sa mladim domaćim igračima i stranacima Strahinjom Jovanovićem, Elajdžom Strjuartom, Ivanom Ramljakom i Kajlom Gipsonom. Najveći budžet imao je Anvil, a sezonu je završili kao 13. sa Kurtisom Džerelsom i Ivanom Almeidom u timu. Liga je izuzetno jaka i svako svakog može da dobije.

Nov posao, nov izazov i šansa za dokazivanje u regionalnoj VTB ligi.

Šta očekujem? Dobre rezultate i ličnu afirmaciju. Glavni razlog zašto sam i potpisao za Zielonu Goru je učešće u VTB ligi. Samo takmičenje podiže rejting i kvalitet i trenera i igrača. U Slasku sam imao dve fenomenalne sezone. Istorijski klub, najtrofejniji u Poljskoj, kome sam posle 14 godina doneo dugo čekanu medalju i da nije bilo VTB lige verovatno bih ostao u Vroclavu.“

Oliver Vidin
Guliverimage/PRZEMYSLAW KAROLCZUK / 400mm.pl / NEWSPIX.PL — Newspix.pl

Prati Vidin i dešavanja i na srpskim terenima, ali ne vidi ništa dobro.

Klubovi su urušeni sa svih strana. Mladi košarkaši odlaze vrlo rano za male novce u okolne države. Sve počinje od finansijskog momenta. Podrška malim klubovima van Beogarda ne znam kolika je, ali očigledno nije dovoljna, ne samo finansijska, već i kadrovska. Mnogo trenera radi sa mlađim kategorijama, ali to je više na nivou škola košarke, na nivou rešavanja lične finansijske situacije sa članarinama. Retko koji klub ima sredstva da radi na pravi način. Sve je više stranaca, što je pogubno. Iz svega toga ne može ništa pozitivno da se izvuče. Sponzori neće da dođu i investiraju zbog inostranih igrača, ali mi je jasno šta je cilj. Na neki način pokušava da se preskoči radni deo sa mladim igračima. Umesto da se sa njima radi i oni postanu lideri, angažuju se takozvani gotovi proizvodi, pre svega američki igrači koji kao treba da budu lideri, što nema veze sa mozgom ako pričamo o očuvanju srpske košarke. Kvalitetan strani igrač je izuzetno skup, baš kao što je skup i naš kvalitetan igrač. Pokušavamo sa stranim košarkašima da podignemo kvalitet lige, ali to ne donosi nikakav plus ni našim mladim igračima, ni sponzorima, ni trenerima koji rade sa njima. Ništa nije kako bi trebalo da bude.“

Vidin naglašava i problem sa nedostatkom trenerskog kadra.

Sve je manje naših trenera u Evropi. Primera radi, ove sezone u završnici inostranih liga imali smo petoricu trenera. Zoran Lukić je igrao završni turnir FIBA lige šampiona sa Novgorodom, Saša Đorđević se bori za titulu sa Virtusom, Igor Kokoškov je u finalu u Turskoj, Nenad Čanak sa Lietkabelisom razigrava za treće mesto u Litvaniji i ja sam peti. Izuzetno je malo trenera, tužno je reći i priznati, ali ne samo što nas je malo nego će nas biti sve manje.

Jedan od problema, podvlači Vidin, je i što trofejni srpski treneri nisu ‘napravili’ naslednike.

„Nije samo stvar znanja već i kredibiliteta. Da je, primera radi, kod Obradovića u Panatinaikosu bio neki mlad srpski trener da se promoviše, ne kažem da je tako trebalo da bude, ali činjenica je da je Željko izuzetno pomogao Itudisu. Dimitris, verujem, nikad ne bi bio trener CSKA i nikad ne bi napravio karijeru kakvu je napravio da nije učio od Obradovića. Namerno govorim o toj relaciji. Dimitris je sa Željkom proveo 12 sezona, učio od njega ne samo o košarci već i o životu. Obradović mu je strahovito pomogao, ali isto tako je moglo da se pomogne i nekom srpskom treneru. Itudis se neće vraćati u Srbiju, već u Grčku i pomagaće grčkoj reprezentaciji i tamošnjem savezu. Kao što je Aca Nikolić deo znanja preneo na Željka ili Maljkovića, tako je neko od naših najvećih trenera trebalo da prenese na nekog mladog trenera. Nisam video da je neki trener isforsiran. Svi su se borili za sebe na svoj načlin, nije bilo sistematskog načina, da imaju mentora koji bi im pomogao da se probiju.

I pored svih problema srpska košarka ima dvojicu asova kojima se svet divi – Nikolu Jokića i Vasilija Micića.

Nikola je izuzetno talentovan, košarkaški genije. Sa građom koju ima, sa tom visinom ima pregled igre kao plejmejker. Neverovatan je, na svetskom nivou je ozbiljan as. Njemu je u Denveru posvećen Ognjen Stojaković. Ogi je mnogo zaslužan za Nikolino održavanje. Jokić je toliko talentovan da je sam ‘isplivao’, naravno velike zasluge ima i njegovog agent Miško Ražnatović, ali kasnije mu je bila potrebna pomoć trenera kako bi opstao na najvišem niovu. I sam je pričao koliko mu je Stojaković značio i kao trener i kao prijatelj kad je dosao u NBA. Miciću je najviše pomogao Jasikevičijus u Žalgirisu. Šarunas ga je pomerio na drugi nivo, promenio mu je način razmišljanja. Za Vasu se znalo da će biti ozbiljan igrač i iskreno sam začuđen da je u jednom delu karijeri bio guran u stranu. Mnogo ranije je zaslužio da dođe tu gde je danas, da dobije epitet igrača koji mu danas stoji, MVP Evrolige i MVP Fajnal-fora. Micić je veliki lider, a sećam se da je bio problem da bude u reprezentaciji, jednostavno nije pozivan, bio je osporavan… Dugo ga poznajem, poznajem mu i porodicu i pokojnu majku Veselu. Vasa je zaslužio mnogo ranije sve ovo. Sad je samo ratifikovano priznanjem na terenu. Siguran sam da bi sve ovo barem godinu ili dve ranije došlo da je drugačije tretiran.“

Nikola Jokić
Jim Dedmon-USA TODAY Sports

Srpsku reprezentaciju uskoro očekuju kvalifikacije za plasman na Olimpijske igre, verovatno bez Nikole Jokića i Bogdana Bogdanovića, a potom, verujemo, i učešće na najvećoj svetskoj smotri sportista u Japanu. Ambicije su najveće…

Očekujem da ćemo da se kvalifikujemo jer toliko talenta imamo, mada ništa nije sigurni i ništa nije lagano. Kako će to posle da izgleda na OI… Mi zlatnu medalju nismo videli još od 2002. i Svetskog prvenstva u Indijanapolisu. Skoro dve decenije smo bez najsjajnijeg odličja, a za to vreme prošla je cela generacija igrača i trenera. Srebrna medalja se ne osvaja, srebrna se dobija. Bronzana se osvaja. Od Indijanapolisa nismo završili takmičenje pobedom i osvojili medalju,“ rekao je Vidin.

basketball.eurobasket.com/
Komentari

Vaš komentar