„Da sam imao Zmaga ili Duleta da me gaze…“

Branimir Smilić 29. dec. 202011:01 > 13:0611 komentara
Podeli:
Milan Dozet
KK Crvena zvezda mts

Dete Partizana, član Zvezdinog kluba 100, legenda Igokee. Učestvovao je na Fajnal-foru Evrolige, sa crno-belima bio prvak Jugoslavije 1997, u dresu večitog rivala osvojio Kup Radivoja Koraća, a posle pečalbe u Ukrajini, Grčkoj i na Kipru svoje ime ugradio je u pionirskim 'radovima' Igokee na putu ka formiranju stabilnog i respektabilnog kluba.

Milan Dozet je danas ‘samo’ član Skupštine Crvene zvezde, ali i ponosni otac tri devojčice. Prošao je Partizanovu školu košarke, bio prvak Evrope sa reprezentacijom Jugoslavije U22 i u karijeri dugoj 18 spoznao obe strane medalje. U Humskoj su ga razočarali, Zvezdu je napustio tako što je sam platio obeštećenje, međutim, period na Malom Kalemegdanu smatra najlepšim u karijeri.

Povezane vesti

Četrdesetjednogodišnji Dozet u intervjuu za Sport Klub pričao je o životnim lekcijama, odlukama koje danas smatra suludim, odnosu domaći-strani igrač, zašto smatra je bilo lepše biti Zvezdin igrač u godinama Partizanove dominacije…

Angažman u Skupštini Crvene zvezde jedina mi je dodirna tačka sa košarkom. Gledam sve utakmice, čak i duele mlađih selekcije. Tokom nedelje radim nešto drugo, online od kuće, ali nema veze sa košarkom. Jedno vreme sam potpuno odmarao od basketa i od svega, potom sam se uželeo, ali nikad me nije zanimalo da budem trener. To je baš nezahvalna pozicija. U obzir dolazi rad sa klincima ili idividualni treninzi, ali mesto seniorskog trenera me uopšte ne privlači. Ne dopada mi se trenutna priča koja prati tu branšu. Ima trenera sa kojima sam ostao u prijateljskim odnosima, konkretno sa strategom Mege Vladom Jovanovićem, pričamo o svemu i svačemu i koliko je riskantno baviti se tim poslom. Porodica mnogo trpi, a koferi su uvek spakovani. To nije fraza, to je zaista tako,“ ističe Dozet za Sport Klub i nastavlja:

„Vladu sam uzeo kao primer jer ga cenim i kao čoveka i kao trenera, međutim, sve što je dosad uradio ne ceni se dovoljno. Te priče da li si dobar sa ovim ili nisi, da li si struja Duleta Vujoševića, a nisi… Nisi, ali si mu bio pomoćnik i odmah neke igranke. Prljave stvari van terena mi se ne dopadaju. Toga uvek ima, naročito kod trenera. Čim krene priča da bi neki trener mogao da dobije otkaz i da je uprava nezadovoljna, odmah se na tribinama pojavi deset trenera bez ugovora. Lešinarenje, to mi je odvratno i ne mogu da budem deo toga.

Angažovan je u Zvezdi zajedno sa nekadašnjim saigračem Markom Kešeljom, a nije mu baš drago što u timu ima mnogo inostranih igrača.

Članovi smo Skupštine kluba i videćemo kako će sve to da izgleda i šta će da se izrodi. Tu smo da pomognemo šta treba. U klubu žele da vide gde bi mogli sa nama, ali i mi da vidimo kako se snalazimo. Što se tiče učinka tima, mnogo mečeva je izgubljeno na nekoliko lopti. Generalno, bilo je mnogo lutanja u igri, menjali su se igrači i u takvim okolnostima teško je sve uklopiti. Poremetila se hemija tima. Više bih voleo da igraju naši momci. Ja sam ona tvrda struja da moraju da se forsiraju srpski košarkaši i zbog reprezentacije i zbog šire slike. Promenjen je trener, žao mi je Saše Obradovića, ali kad je već moralo da dođe do toga, drago mi je što se vratio Dejan Radonjić.

Dozet je igrao sa strancima i bio stranac. Ima i pozitivna i negativna iskustva.

Dva stranca su idealan odnos da mlađi domaći igrači uče šta znači biti profesionalac. Stranci se angažuju da prave razliku, a sa druge strane ekonomski se opravdava njihov dolazak pričom da u Evropi svi imaju po osmoricu kvalitetnih inostranih igrača i u takvim okolnostima nisi konkurentan. To je OK, ali radije bih voleo da gledam naših pet klinaca kako igraju protiv Barselone i gube 15 pone razlike, nego pet stranaca u bilo kom našem timu kako igraju egal sa Kataloncima. Nije to neki lažni partiotizam, nego ne dam na našu decu jer znam koliko im je teško da dođu do prvog tima, a onda ih neko zakuca za klupu.

Milan Dozet
Igokea/Nenad Vuruna

Ima, naravno, Amerikanaca koji su stvarno profesionalci od glave do pete. Primera radi, Skuni Pen u Zvezdi ili Kliford Hamonds u Igoeki. Hamonds je porodičan tip. Posle treninga ide kući, nema izlazaka i svega onoga što strance uglavnom karakteriše kod nas. Sat vremena je dolazio pre treninga, zagrevao se, tapkao loptu kroz noge i radio vežbe, ali i ostajao sat posle treninga. Dešavalo se da mlađi igrači pre njega napuste dvoranu što je nedopustivo. Kasnije je bio kod Saše Obradovića u Albi. Sećam se, Saša me sreo u tržnom centru i tražio da mu o Hamondsu kažem nešto što skauti ne mogu da znaju. Naravno, ishvalio sam ga jer je momak stvarno na mestu. Ne priča protiv trenera, ne pravi se pametan, uklapa se sa svima… Ima stranaca koji su kvalitetni i od kojih klinci mogu da nauče, ali ima i onih drugih, potpuna krajnost.“

Osamnaest godina je bio profesionalac i ne kaže reda radi koliko igrači mogu da zagorčaju život trenerima.

Mogu sigurno. Mislim da je u timu mnogo bitnija hemija od kvaliteta. Na visokom nivou svi imaju kvalitet, ali je mnogo bitna hemija, ne samo među igračima već i kako igrači funkcionišu sa trenerom i sa stručnim štabom. Ako se hemija poremeti zbog izjave trenera o igračima, što se dešavalo, logično je da bez problema mogu da ga ‘izminiraju’ u nekoliko mečeva i čovek mora da pakuje kofere. Ne ide igračima na ruku da menjaju trenera jer ne znaju koga će klub kasnije da dovede. U krajnjem slučaju, svi rade za isti cilj.“

Milan je u Partizanu došao sa 11 godina i više od decenije nosio je crno-beli dres. Bio je deo tima koji se 1998. plasirao na Fajnal-for Evrolige, a neraskidiva veza iz perioda provedenog u Humskoj je i kumstvo sa Ratkom Vardom.

Od 11 godine smo igrali zajedno, prošli sve selekcije Partizana do prvog tima, gledali sve utakmice seniora… Sećanja su uvek mnogo lepša i bolje izgledaju nego što je stvarno bilo, ali sa druge strane mislim da se igrala lepa košarka, možda ne tako fizička kao danas, ali sigurno obučenija i verovatno taktički kvalitetnija. Velika je čast bila biti u timu koji se plasirao na Fajnal-for bez ijednog stranca. Desetorica nas je bilo u ekipi, što je sigurno bio veliki hendikep jer smo u tih deset bili Ratko i ja sa svega 18 godina. Od tih momaka bili smo fizički i psihički mnogo slabiji. Tokom, sezone promenjen je trener, Kime Bogojević je nasledio Mutu Nikolića, a odlazak na završni turnir Evrolige zaista je sjajna uspomena. Bilo je to lepo vreme.

Bilo je čudo plasirati se na završni turnir u tom trenutku i mnogi igrači iskoristili su dobru sezonu da odu u inostranstvo i dobiju unosnije ugovore. Pitanje je kako bi sve to izgledalo da se tim nadograđivao. Odlazak u Barselonu na Fajnal-for treba da se pamti kao nešto veliko što je srpska košarka uradila, a ne verujem da bi Partizan u tom trenutku mogao da pravi nešto što je pravila Jugoplastika svojevremeno, nije to bio toliki projekat.

Odlazak iz Humske nije bio prijatan, a svemu je prethodila i teška povreda i to posle velikog uspeha i osvajanja zlatne medalje na Evropskom prvenstvu za igrače do 22 godine.

U leto 1998. otišao sam na EP, a Partizan je, ne bih nekoga da uvredim, posle svega doveo pred svršen čin. Bilo mi je rečeno ili ću da pauziram godinu dana ili ću da igram Prvu srpsku ligu u ekipi Zemuna. To je bilo šest koraka unazad u mojom karijeri, ali sam prihvatio jer u tim godinama nikome ne pada na pamet da sedi na klupi. Ubrzo sam povredio ukrštene ligamente kolena, usledila je jednoipogodišnja pauza, a Partizan me je potom poslao na pozajmicu u Slogu. Na pripremama sam još ćopao, nisam mogao da trčim sa timom i praktično sam u Kraljevo otišao da vidim da li uopšte mogu da nastavim da se bavim košarkom. Sloga je te sezone igrala dobro, kod kuće smo izgubili samo od Partizana i Budućnosti, a kako je vreme prolazilo noga je bila sve bolje. Počele su da stižu ponude, javljali su se Budućnost, FMP, Hemofarm, Crvena zvezda… a moj menadžer je shvatio da je Partizan napravio grešku sa papirima i to smo iskoristili da postanem slobodan igrač. Crno-beli su želeli da se vratim i potpišem novi ugovor, ponudili su dobre uslove, ali mi je poručeno da bih godinu dana bio zamena, odnosno da bih se dokazivao za sledeću sezonu. U tom trenutku Zvezda se pojavila sa lošijom finansijskom ponudom, rekli su mi da na mojoj poziciji imaju igrača viška, ali da žele da potpišu i mene i ko se na pripremama izbori taj će biti u ekipi. Dopao mi se taj fer odnos i bez razmišljanja sam potpisao i u klubu ostao tri sezone. To mi je bio najlepši igrački period u karijeri. Uprava Partizana nije bila fer prema svom detetu, a Zvezda mi je dala šansu da se vratim na košarkašku mapu i zbog toga sam im večno zahvalan.“

Objašnjava i zbog čega smatra da je tih godina bilo lepše igrati u Zvezdi nego u Partizanu.

U Humskoj su bili poprilično stegnuti, ne kažem ništa loše, uostalom rezultati Duška Vujoševića su pokazali koliko je takav pristup bio ispravan. ‘Izbacio’ je vrhunske igrače iz tog sistema, ali meni je bila mnogo lepša atmosfera u Zvezdi. Barem sam takav utisak stekao gledajući sa strane. U mojoj prvoj sezoni pobedili smo veliki Partizan u trenutku kada smo realno bili slabiji 20 razlike. Pobedili smo na atmosferu, na neki naš mladalački zanos i inat prema najvećem rivalu.“

Sa crveno-belima je osvojio samo Kup Radivoja Koraća 2004. ne samo zbog Partizanove superiornosti tih godina.

Ne mislim da su bili nedodirljivi. Nama je u tom trenutku nedostajalo i sreće. Polufinalni meč fajnal-fora Jadranske lige u Ljubljani izgubili smo od Zadra trojkom Majkla Miksa, čoveka koji je do tada postigao nula poena. Naši navijači su napravili glupost, ničim izazvani prekinuli su utakmicu kada smo imali 15 poena prednosti, a posle skoro sat vremena pauze na teren se vratila potpuno drugačija ekipa. Zadar je potom osvojio trofej. Slična priča bila je i na završnom turniru u Zagrebu kada smo u polufinalu poraženi od kasnijeg šampiona FMP. Da smo imali više sreće moglo je da bude drugačije.“

U Zvezdi je sarađivao sa Zoranom Krečkovićem, Miroslavom Nikolićem, Aleksandrom Trifunovićem i Zmagom Sagadinom, a jasno mu je da ga je ‘usijana’ glava oterala iz kluba.

Jedan sam od retkih koji je otišao iz Zvezde tako što je platio obeštećenje. Nisam bio zadovoljan prosekom od 25 minuta po meču, bio sam mlad, a mladim igračima bi neko trebalo da objasni kako da ‘ohlade’ glavu jer poprilično visoko lete. Tražio sam da odem i klub mi je izašao u susret vrlo prijateljski. Sagadin mi je rekao da će me čekati do prvog dana priprema ako ne nađem klub koji me zadovoljava i da su mi vrata otvorena ako odlučim da se vratim. Sad kad bi nekome rekao da sam iz Zvzede otišao jer nisam bio zadovoljan sa 25 minuta… To je malo za posmatranje.“

Posle dve godine u Vojvodini otišao je u ukrajinski Kijev, usledila je sezona u Grčkoj pa dve na Kipru pre nego što se vratio u region, u Igokeu.

U prvom trenutku boravak u inostranstvu za mene je bio šok jer sam dolazio iz ozbiljnog sistema. Sve je bilo opuštenije, nije se mnogo treniralo, treninzi nisu bili toliko intenzivni, odnos trenera sa igračima bio je više prijateljskli… Za ručak ili večeru mogao si da popiješ čašu vina ili piva, dok kod nas bolje da ubiješ čoveka nego da pomisliš da popiješ nešto. Mislim da se to ni danas nije promenilo. Odnos sa igračima je bio više prijateljski što je meni u tom trenutku prijalo, ali sad, sa ove tačke gledišta, smatram da je to bila greška. U tim godinama morao sam da radim baš naporno i bio mi je potreban neki Zmago ili Dule da me ‘gaze’ koliko god mogu da bih ispoljio sav potencijal. Trebalo je da budem pametniji i da ostanem u treningu kakav sam imao ovde, ali lako je sada pričati kada je sve završeno.“

Milan Dozet, Milko Bjelica
REUTERS/Ivan Milutinovic

U Igokei (2010-14) je ostao i kada su svi otišli, osvojio je dve titule prvaka BiH i jedan kup, bio kapiten tima koji je obezbedio plasman u Evroligu, a u znak zahvalnosti klub je 2016. iz upotrebe povukao dres sa brojem šest.

Čelnici Igokee su odlučili da naprave iskorak i formiraju kvalitetan tim, ali zbog nesrećnih okolnosti, i pored dobrih rezultata u ABA ligi, nismo osvojili titulu u BiH i ostali smo bez mesta u regionalnom takmičenju. Jednom igraču je brat od strica izvršio samoubistvo i morao je da ode kući, drugom iz petorke je puklo debelo crevo… Rasformiran je ceo tim, a meni su poručili da ostanem ako želim jer je ideja da se Igokea već sledeće sezone vrati u ABA ligu. Procenio sam da mi je karijera na zalasku, da nemam još mnogo godina igranja i da mi se ne isplati da idem u inostranstvo za nekoliko evra više. Porodica bi trpela, pre svega dece, i ostao sam u Laktašima. Nismo osvojili prvensvo, ali smo se vratili u ABA ligu. Uprava je odlučila da zadrži sve igrače i dovede dva stranca i Branka Jorovića. Ideja je bila da se ekipa tokom sezone ojača kako bismo bili u sredini tabele i obezbedili ostanak na Jadranu, ali već u pripremnom periodu nagovestili smo velike stvari. Videlo se da ekipa može na tom nivou da igra sasvim konkurentno. Sećam se, pričalo se da ostali timovi nisu uigrani, ali kada smo sezonu počeli sa učinkom 6-0 svima je postalo jasno da smo ozbiljan tim,“ naglašava Dozet i dodaje:

Do kraja sezone nijednom nismo ispustili prvo mesto, proslavili smo ulazak u Evroligu jer nam je tako rečeno od uprave Evrolige. Napravili smo veliko slavlje, tu su bili i predstavnici ABA lige da proslave sa nama, a onda su počela izmišljanja i bilo je jasno da Igokeu ne žele u eliti. Sve je moglo da se uradi, ali nije bilo volje Evrolige da jedna Igokea, koja im medijski nije bila interesantna, igra Evroligu. Nije bilo pošteno sa sportske strane i tada se videlo da se ne odlučuje sve na terenu, kao što smo mislili i kao što bi u sportu trebalo da bude. Te sezone smo na Fajnal-foru ABA lige izgubili od Partizana, a na kraju sledeće, posle još jednog osvojenog prvenstva BiH, odlučio sam da se povučem. Zahvalan sam ljudima u Igokei koji su dres sa brojem šest povukli iz upotrebe i podigli ga pod svodove dvorane. Bio sam iznenađen kada su mi saopštili šta planiraju. Prvi sam i jedini kome je odato takvo priznanje. Velika stvar za mene, porodicu i moju decu.“

Kao jedno od najleših sećanja izdvaja osvajanje zlatne medalju sa selekcijom Jugoslavije do 22 godine. Plavi su u Italiji izgubili samo od Nemačke u meču poslednjeg kola bez rezultatskoj značaja.

Nemačka je bila sa Dirkom Nvocikim i na tribinama je bilo 30 skauta koji su gledali samo njega i nikog iz našeg tima. A u ekipi smo imali Igora Rakočevića, Marka Jarića, Dejana Milojevića, Vesu Petrovića, Jovu Stanojevića, Aleksandra Glintića… Najmlađi u ekipi bili smo Steva Nađfeji, kum Ratko i ja sa 18 godina. Bilo je sjajno, uzeli smo najsjajniju medalju, a koliko se niko pre odlaska na EP nije nadao da ćemo da osvojimo zlatnu medalju govori i podatak da je savez poslao audio kasetu sa himnom Jugoslavije iako su u to vreme svi prešli na diskove. Kada smo se penjali na najvišistepenik pobedničkog postolja neko je prišao i rekao: ‘Mora da se peva himna’. U prvom trenutku smo bili u čudu, kakvo pevanje himne, ali objasnili su nam situaciju, da kaseta ne može da se pusti jer u dvorani nema kasetofona. Dali su nam mikrofon i zapevali smo ‘Hej Sloveni’.

Najlepši i najružniji momenat

„Najružniji je kada sam pokidao ligamente kolena, na pozajmici u Zemun u Prvoj srpskoj ligi. Nije tada medicina bila na nivou kad danas. Partizan me je posao u Belgiju kod doktora Popovića koji mi je rekao da ne može da mi garantuje da ću se baviti sportom, ali da može da garantuje da ću moći normalno da hodam. Najlepši trenutak u karijei je pobeda u derbiju protiv Partizana u sezoni 2001/02, mojoj prvoj u Zvezdi. Zoran Krečković je bio trener, a Vujošević je dao izjavu da će sve ispod 20 razlike, što njemu nije bilo svojstveno, biti neuspeh. Dobro sam odigrao, a dres sam sačuvao i poklonio ocu.“

U finalu smo ubedljivo pobedili Sloveniju 92:73, koja je u tom trenutku bila prejaka sa Primožom Brezecom, Jakom Lakovičem, Goranom Jurakom, Gregorom Hafnarom… Bilo je očekivano da nas pobede jer su po imenima zaista u tom trenutku bili kvalitetniji. Međutim, Marko Jarić i Igor Rakočević su celo prvenstvo bili sjajni, pored toga što su se međusobno takmičili ko će bolje da odigra. Marko je proglašen za najboljeg igrača prvenstva, a Igor je bio prvi strelac. U finalu je postigao 37 poena, a blistao je i Stanojević sa 19 poena i 11 skokova. Imali smo jak tim koji u tom trenutku nije bio svestan koliko vredi. Odnosno, više su nas odavde ispratili uz priču da su drugi mnogo jači nego što mi zaista nismo verovali u sopstvene mogućnosti. Kako su funkcionisali Igor i Marko? I tada je bilo varnica, ali mislim da je to potpuno normalno jer igraju na sličnim pozicijama, a i karakteri su im slični. Sve to pripisujem njihovoj želji za dokazivanjem i da budu bolji od onog drugog.

Naš sagovornik je aktivan na društvenim mrežama, a njegovi stavovi često podignu veliku prašinu. Letos je jedan tvit bio ‘sporan’.

Ljudi uvek izvuku onaj deo koji njima odgovara. Prosto mi je neverovatno da se neki ‘pecaju’ na takve stvari. Razumem da novinari traže senzaciju, izvuku bombastičan naslov, ali u tom tvitu, koji je usledio posle saopštenja Unije igrača ABA lige, nikoga nisam uvredio. Pošto sam ja Zvezdaš, krenula je priča da vređam igrače Partizana, što naravno nema veze sa istinom. Pročitao sam u novinama pojedine zahteve igrača i u tvitu se još ogradio konstatacijom „ako su novinari dobro preneli“. Zaparalo mi je uši to što mladi igrači traže smanjenje broja sati treniranja, smanjenje broja treninga, da budu sami u sobama… U ligi u kojoj sam bio do pre pet godina i u kojoj znam da je veliki problem obezbediti finansije. Niko od tih novinara nije spomenuo kašnjenje plata po šest meseci. Tvit je trebalo da bude šaljivog karaktera, a podigla se velika buka i prebacilo na odnos između Zvezde i Partizana što mi ni na kraj pameti nije bilo.

Odnos roditelji-deca-škola-treninzi takođe je uvek aktuelan, a Dozet je spoznao obe strane medalje.

To je tema o kojoj često u Zvezdi pričamo sa direktorom i generalnim menadžerom. Odnos dece prema treninzima, njihovo ponašanje, njihova kultura… Svoju decu približno vaspitavam kao što su mene vaspitavali u ona vremena, ali znam i sa kakvim se problemima deca susreću. Mislim da danas poprilično sve gubi smisao. Umesto roditelji da grde decu kada naprave neku glupost u školi, danas su nastavnici u strahu da zovu roditelje zbog straha od reakcije roditelja. Deru se na nastavnike da je njihov posao da vaspitavaju njihovu decu, da njihova deca nikad nisu kriva, a nažalost sve to prenosi se i na sportski teren. Moje devojčice treniraju odbojku i znam koji je nivo discipline i sa čim se treneri bore, pre svega sa vaspitanjem koje dolazi od kuće. Da ne pričam koliko ovo moderno doba, telefoni, kompjuteri i društvene mreže odvlače decu od treniranja. Neizbežno je da će sa padom kvaliteta rada u klubovima doći do pada kvaliteta u reprezentaciji,“ izjavio je Dozet.

Karijera

Milan Dozet je ponikao u Partizanu, zatim igrao na pozajmicama u Zemunu i Slogi, a 2001. se preselio u Crvenu zvezdu. Posle tri godine na Malom Kalemegdanu otišao je u Vojvodinu (2004-06), a u inostranstvu je igrao za Kijev (2006/07), Panelinios (2007/08), AEL Lisamol (2008/09) i Apoel (2009/10). U leto 2010. potpisao je ugovor sa Igokeom u kojoj je četiri godine kasnije završio karijeru.
Sa Partizanom je bio prvak Jugoslavije 1997, sa Zvezdom ima Kup Radivoja Koraća 2004, a sa Igokeom je osvojio dva prvenstva Bosne i Hercegovine i jedan kup. U dresu Kijeva je bio najbolji u Kupu Ukrajine, dok je na Kipru osvojio prvenstvo 2009. i Kup 2010.
Sa reprezentacijom Jugoslavije do 22 godine bio je prvak Evrope 1998, a sa univerzitetskom bronzani 2005. u Izmiru.

* Sve poklone iz našeg Novogodišnjeg paketića pronađite OVDE.

Komentari

Vaš komentar