DJ srpski Kengur – Dražen i „Jednom braća“, Bogdana obožava

Branimir Smilić 27. apr. 202110:34 > 10:371 komentar
Podeli:
Dejan Vasiljević
REUTERS/Brett Davis-USA TODAY Sports

Srbin, rođen u Kanadi, igra za Australiju... Čudni su putevi gospodnji, a porodicu Vasiljević rat u nekadašnjoj Jugoslaviji 'naterao' je da sreću potraži daleko od vekovnih ognjišta.

Prva stanica bio je Kalgari – kanadski grad, organizator Zimskih olimpijskih igara 1988. godine, na 1.048 metara nadorske visine, poznat i po hokejaškom klubu. Vasiljevići su se potom preselili na drugi kraj sveta, u sunčani Melburn, a suđeno im je bilo da košarka bude glavna tema razgovora u kući.

Povezane vesti

Dvadesetčetvorogodišnji Dejan je posle završenih studija na univerzitetu Majami prošlog leta potpisao ugovor sa Sidnejom, ali pitanje je šta bi bilo da pandemija koronavirusa nije poremetila ceo svet. Žao mu je što nije dobio šansu da pokuša da se izbori za ugovor u NBA ligi, imao je ponudu i iz Srbije, međutim, odluka da ostane uz porodicu bila je, kako kaže, jedina ispravna.

Bek Kingsa sa reprezentacijom Australije do 17 godina osvojio je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 2014, a ponosan je na podatak da je Amerikancima u finalu ubacio 29 poena i da se prezime Vasiljević našlo u idealnoj postavi šampionata.

Dejan, ili Di Džej (DJ), kako ga oslovljavaju svi osim oca Todora i majke Danijele, u razgovoru za Sport Klub pričao je o svojim počecima, ‘lutanju’ u izboru sporta, Belim Orlovima, odličnoj koledž karijere, punim dvoranama u Australiji u doba korone, planovima…

Nadimak Di Džej

„Kada sam imao osam, devet godina počeo sam da treniram fudbal i trener nije mogao da izgovori moje ime i odučio je da me oslovljava sa Di Džej (DJ). Samo mama i tata me zovu po imenu, za ostale sam Di Džej.“

Uvek kažem da sam Srbin rođen u Kanadi. U Australiju smo se doselili 2003, dakle, sa mojih šest godina. Ovde živimo, igram za Australiju kad mogu i kad me pitaju. Super je,“ ističe Vasiljević, koji odlično priča maternji jezik.

Kod kuće smo uvek pričali srpski. U Australiji ima mnogo našim ljudi, a sestra i ja smo smo išli u školu da naučimo da čitamo i da pišemo ćirilicom. Punih 14 godina nisam bio u Srbiji. Kada si u sportu nemaš mnogo vremena, ali želim da dođem da vidim babu, tetku… To mi je u planu, ali trenutno ne mogu nigde i zbog korone i zbog košarke.“

Dejan Vasiljević
Kelly Defina/Getty Images

Potiče iz sportske porodice. Otac Todor, danas poznat i priznat profesor u Australiji i šire, bio je rukometaš, dok je Dejanova četiri godine mlađa sestra Ivana košarkašica.

Tata je igrao za rukometnu reprezentaciju, ali zbog rata je odlučio da napusti Jugoslaviju. Kasnije je u Australiji sa još tri, četiri drugara sa kojima je igrao u Srbiji formirao ekipu. Bili su dobri. Igrali su dve, tri godine i osvojili trofeje. Sestra je talentovana, pokućaše da se nađe odgovarajući koledž u SAD, u suprotnom potpisaće profesionalni ugovor u Australiji.

Košarka nije bio prvi Dejanov izbor i tek sa 12 godina uzeo je ‘basketaru’ u ruke.

Druženje sa Aleksom Marićem.

Prošle sezone asistent trenera u Vasiljevićevom klubu bio je Aleks Marić.

„Nije više u klubu, ima svoj biznis, ali dođe s vremena na vreme. Odemo na ćevape, popričamo… Super je Aleks, bio je odličan igrač. U ovdašnjem prvenstvu i dalje igra Nejtan Džavai, još jedan bivši igrač Partizana.“

Trenirao sam tenis, fudbal, kriket… U jednom trenutku odlučio sam da pokušam košarku i vrlo brzo sam uvideo da se sasvim dobro snalazim. Tata mi je puštao crno-bele snimke Dražena Petrovića. Gledao sam kako šutrira, kako kreira šut, učio sam i divio se igraču koji je sa 17, 18 godina postizao 50, 60 poena. Gledajući Dražena shvatio sam koliko je potrebno da treniraš da bi dostigao neki nivo. Kasnije sam odgledao dokumentarni film „Jednom braća“ koji me je još više približio košarci i svemu onom što se tih godina dešavalo u Jugoslaviji.

Iako daleko od zemlje svojih predaka, priznaje, rastao je uz srpsku košarku i uspehe srpske reprezentacije.

Uvek smo pratili Olimpijske igre, Svetska i Evropska prvenstva. Sve gledamo i navijamo za Srbiju. U Australiji se tradicionalno održava Kup „Draže Mihajlovića“ i ja sam bio učesnik 2013. i 2014. godine. Moja ekipa Beli Orlovi je oba puta osvojila trofej. Takmičenje traje pet dana i zaista je mnogo lepo. Dođu naši ljudi, igraš ujutro, igraš uveče, u međuvremenu se družiš, malo folklor, popiješ piće i ponovo na teren. Mnogo lepo iskustvo.“

Vasiljević je za četiri godine provedene na univerzitetu Majami svoje ime upisao u istoriju – drugi je najbolji trojkaš i 21. strelac koledža na Floridi. Žao mu je što je korona zaustavila svet baš u njegovoj ‘izlaznoj’ godini.

Svi su mislili da neću moći da izdržim duže od godinu, dve, ali ostao sam i napornim radom uspeo. Da nije bilo korone verujem da bih ostao u Sjedinjenim Državama i mislim da bih imao šansu da potpišem ugovor sa nekim NBA klubom. Nije bilo ni Letnje lige, ali takva je situacija. Morao sam da se vratim u Australiju. Kažu da igram dobro, ali siguran sam da mogu još bolje, samo moram da nastavim naporno da treniram.“

Ne odustaje od odlaska u NBA, ali ne po svaku cenu.

Želja mi je da zaigram u najjačoj ligi sveta, ali ako ne uspem neće biti kraj sveta. Privlači me i Evroliga, u kojoj ima košarkaša koji bez problema mogu da igraju u NBA, ali ne žele jer vole Evropu. Tako danas razmišljam, a videćemo kako će da bude.“

Bogdan Bogdanović
C. Cox/Getty Images

Od srpskih košarkaša ‘najbliži’ mu je Bogdan Bogdanović, iako je nešto niži od igrača Atlante.

Bogdana baš gledam i pažljivo pratim svaki njegov potez. Najbolji je u dresu reprezentacije Srbije. Pustite njega sa loptom da radi šta hoće, a kada tako igra igra jedan je od najboljih na svetu. Volim da ga gledam. Smatram i da je moj stil igre najbliži Bogdanovom. Može da šutne, da dribla, da kreira za saigrače i za sebe… Kompletan košarkaš. Imamo mnogo talentovanih igrača i znamo da igramo. Ostali jesu atletičari i brzi, ali košarka je mnogo više od toga.

Igrač Sidnej Kingsa u prvoj profesionalnoj sezoni prosečno beleži 15.4 poena, 3.7 skoka i 1.9 asistenciju po utakmici, ali imao je nesreću da se nedavno teško povredi.

Tata „Ajnštajn“

Dejanov otac Todor je jedan od najcenjenijih profesora u Australiji.

„On ti je kao Anštajn! Tata je profesor, izrađuje projekte… Sestri i meni uvek je pričao da košarka nije sve u životu i da mora da postoji plan B. Pomogao nam je da napravimo plan ako u košarci ne ostvarimo ono što želimo,“ ponosan je Dejan.

Potpisao sam trogodišnji ugovor, a ono što Australiju čini posebnom je podatak da u pojedinim dvoranama na tribinama imamo maksimalan broj navijača. Kako je u ostatku sveta kod nas je super. Prošlog leta imao sam ponudu FMP iz Železnika, ali nisam prihvatio zbog korone. Želeo sam da budem bliže roditeljima zbog korone. Treći smo u šampionatu. Mislim da sam napravio dobar izbor.

Srbin sa australijskim pasošem ponosan je na srebrnu medalju sa selekcijom do 17 godina na Svetskom prvenstvu 2014. „Kenguri“ su u finalu poraženi od reprezentacije SAD 99:92, a Vasiljević je meč završio sa 29 poena.

To je zaista neverovatan podatak ako se zna da sam samo pet godina ranije počeo da igram košarku. Imali smo dobar tim i svetski šampionat smo se pripremali godinu i po dana. U polufinalu smo pobedili Španiju iako smo u jednom trenutku imali minus od 24 poena. Vratili smo se i u produžetku ih eliminisali. U finalu su nas čekali Amerikanci sa sadašnjom NBA zvezdom Džejsonom Tejtumom, ali samo nas trojica, četvorica smo verovali da možemo da ih savladamo. To nije dovoljno, ceo tim mora da veruje. Izgubili smo samo sedam poena razlike. Pola njihovog tima završilo je u NBA, a pola našeg više ni ne igra košarku,“ ističe i dodaje:

Volim da igram za Australiju, želim na Olimpijske igre i na SP, ali hoću i u NBA i u Evropu. Želim da zaradim novac, da osnujem porodicu, da putujem. Ako bude prilike naravno da ću da igram za zemlju koja mi je sve pružila, međutim, nije to sve u životu.

 

 

Komentari

Vaš komentar