Dudin poslednji TV čas, Boša, Cvele, Lale… Oni pamte

Branimir Smilić 2. jan 20228:00 > 05. jan 2022 23:12
Podeli:
Print screen

Pojačanje Sport Kluba u 2021. bila je i emisija "Sport kakav pamtimo", svojevrstan vremeplov i podsećanje na ono što smo nekad bili i ono što smo, možda, zaboravili. Ili nismo znali.

Prelepu ideju nije bilo lako realizovati, ali kroz druženje sa asovima „nekog drugog vremena“ shvatili smo koliko je zapravo lako biti veliki u svakom pogledu.

SKpaketić22

Nažalost, prvu godinu serijala obeležio je i odlazak legendarnog Dušana Ivkovića, čoveka koji je zadužio ovdašnju, evropsku i svbetsku košarku, a sudbina je tako htela da bez Dude ostanemo jutro nakon što je emitovan intervjua. Bio je 16. septembar kada nas je napustio najuspešniji selektor reprezentacije Jugoslavije.

U poslednjem televizijskom intervjuu Ivković je iz topline svoga doma pričao o sjajnim vremenima, anegdotama, izazovima, zvižducima u Atini 1995. i čuvenom begu selekcije Hrvatske sa pobedničkog postolja, radu sa velikanima, bratu Slobodanu Pivi Ivkoviću, Olimpijakosu (kome je doneo dve titule Evrolige), prijateljstvu sa Grcima…

„Nikada nisam voleo da budemo u grupi sa domaćinom. Nažalost, bili smo u grupi sa Grcima, koji su imali jako dobar tim i dobili smo ih i tada i u polufinalu. Te pobede su doprinele tome da cela publika, 20.000 ljudi, bude protiv nas. Oni su toliko bili protiv nas i Litvanije, da je bilo svega, da je moj supruga Nena izašla sa utakmice prebijena. Mi dobijamo Litvaniju koja je bila jaka, sa NBA bazom, u nezaboravnoj i jako kvalitetnoj utakmici, i to prouzrokuje atmosferu kod naše publike, naročito u Beogradu, ratničku, koja nije u redu, a ja dobijam 1.000 telegrama u kojima mi se grčki navijači izvinjavaju. I samo proglašenje pobednika je doprinelo neviđenom naboju, jedino što je svima bilo puno srce, da smo mi košarkaši utemeljivači čuvenog balkona, pošto je sve krenulo od 1995, godine“, istakao je Ivković i podsetio gesta Hrvata.

„Sam taj detalj nije važan, neko im je rekao. Ti moji veliki drugari proslavljali smo, nismo ni legli, pošto sam ja znao sve centre zabave u Atini, veliki grčki pevači su bili moji veliki porodični prijatelji. I sedimo u hotelu, sviće, idu i šunjaju se, a ja im kažem: ’Hej, purgeri, dođite na piće, šta vam je’, ali zbrisaše.“

Retrospektivu svega onog što je urađeno krećemo upravo od Dude, jednostavno, drugačije ne može.

Led je probio Vladimir Cvetković, podjednako ikona i košarkaške i fudbalske sekcije Crvene zvezde. Naravno i reprezentacije Jugoslavije sa kojom je osvojio četiri srebrne medalje na velikim takmičenjima. Kao igrač sa crveno-belima je dva puta bio prvak države, dok je u ulozi direktora kluba sa „Marakane“ stigao do krova Evrope i sveta 1991.

Igrom slučaja i sledeća dva gosta bila su iz sveta košarke. Najpre Dragan Kapičić, legenda Crvene zvezde, nekadašnji reprezentativac i predsednik KSS, a potom i Bogdan Tanjević.

Boša je sa svega 32 godine sa klupe predvodio Bosnu do titule Kupa šampiona, a sa tri različite reprezentacije osvajao je medalje na velikim takmičenjima – srebro sa Jugoslavijom na EP 1981, zlato sa Italijom na EP 1999. i srebro sa Turskom na SP 2010. Samo delić njegovog nasledstva…

Novinar sa velikim N – Vladimir Vlada Stanković. Ekciklopedija, doajen, čovek koji je sa ‘perom’ mogao sve. I dalje može. Po njegovom romanu „Montevideo, Bog te video!“ snimljen je istoimeni film o putešestviju i uspehu reprezentacije Kraljevine Jugoslavije na prvom Svetskom prvenstvu 1930. u Urugvaju. To što može da se čuje i nauči od Vlade, ipak, nema u knjigama…

Stevan Karadžić je pričao o tome kako je istorija srpske ali i jugoslovenske košarke promenjena trećom utakmicom finala plej-ofa 1984. između Cibone i Crvene zvezde. I danas smatra da su crveno-beli pokradeni, a klub sa Kalemegdana, kako kaže, nije izgubio samo tilulu već i šansu da bude najdominantniji u Evropi narednih četiri, pet godina.

Tu su i podsećanja na svetsko zlato 2002. u Indijanapolisu, pričao i uticaju menadžera…

Dugogodišnji skaut nekolicine NBA klubova Marin Sedlaček je uvek bio interesantan sagovornik, a nije izneverio ni ovoga puta. Pojasnio je put od kašarkaškog trenera do skauta, gde je bila “najvrelija” atmosfera u bivšoj SFRJ i koje gostovanje mu je zauvek ostalo u sećanju.

Nekadašnji košarkaš Partizana Miodrag Miško Marić bio je svedok osvajanja prve titule prvaka Jugoslavije kluba iz Humske u sezoni 1975/76. Sa crno-belima ima tri prvenstva, državni Kup i dva Kupa Radivoja Koraća, a imeo je sreću da deli svlačionicu sa Draganom Kićanovićem i Draženom Dalipagićem. Lepa vremena…

Ko poznaje Miroslava Mutu Nikolića zna da sa njim nikad nije dosadno. Sedeo je na klupama večitih rivala, „izmislio“ je Nikolu Kalinića, Stefana Jovića, Stefana Birčevića… Uvek raspoložen za šalu, dobri huh državnog tima i da se ne zaboravi, trener reprezentacije Srbije koja je 2007. postala prvak sveta pobedivši u finalu u Novom Sadu selekciju Sjedinjenih Država sa Stefom Karijem u timu.

*Sve poklone iz našeg novogodišnjeg SK paketića pronađite OVDE.

Ipak, nikad nije dobio šansu da bude šef seniorke reprezentacije iako je asistirao i Željku Obradoviću i Saši Đorđeviću.

Sa 2021. smo se pozdravili u društvu Vladislava Laleta Lučića, još jednog trenera koji je vodio i Partizan i Crvenu zvezdu. Crveno-bela boja uvek mu je bila draža, a ostao je upamćen kao čovek koji je posle 21 godine titulu vratio na Kalemegdan. Zvezda je u finalu plej-ofa u sezoni 1992/93. bila bolja od Partizana, u tom trenutku aktuelnog prvaka Evrope 3:2, a godinu dana kasnije odbranio je trofej.

Deo „duga“ klubu iz Humske vratio je 1999. osvajanjem nacionalnog Kupa.

„Sport kakav pamtimo“ je zavirio i u komentatorsku kabinu – kod Nebojše Viškovića, Ilije Kovačića i Darka Plavšića, razgovarali smo i sa Dejanom Cukićem, Milutinom Jovančićem Mitom, Vanjom Bulićem, Pecom Popovićem i Milanom Đurđevićem, frontmenom Nevernih beba.

Za prvu godinu moramo da budemo zadovoljni.

Novo druženje zakazujemo uskoro…

Komentari

Vaš komentar