Jovanović: Reprezentacija je loša, Savez je uništio kult!

Branimir Smilić 16. mar 202110:16 > 10:2729 komentara
Podeli:
FIBA.basketball

Bio je član čuvene reprezentacije Jugoslavije sa kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka. Imao je (ne)sreću da minutažu deli sa Vladom Divcem, Dinom Rađom i Stojkom Vrankovićem, ali ni jedan pedalj svoje karijere ne bi menjao.

Sa Crvenom zvezdom je dva puta osvojio prvenstvo ‘skraćene’ Jugoslavije, a ljubav prema crveno-belim ni danas, u 56. godini, ništa nije manja, naprotiv.

Zoran Jovanović je u razgovoru za Sport Klub pričao o zlatnim danima i najlepšim trenucima karijere, brojnim preprekama koje je morao da preskoči, razočaranju stanjem u srpskoj klupskoj i reprezentativnoj košarci, selektoru Igoru Kokoškovu, vremenu provedenom na koledžu u Sjedinjenim Državama…

Povezane vesti

Još sam aktivan u košarci, pomažem u jednom klubu, radim sa mlađim igračima, bavim se i teorijskom košarkom, izučavam, bavim se edukacijom… U sportu sam, ali ne u žiži događanja, onih pravih takmičarskih. Osim što sam verovatno najveći navijač Zvezde, kad kažem najveći mislim na visinu i težinu, ništa osim toga,“ ističe Jovanović za Sport Klub.

Priznaje da ga navijački plamen gori i u šestoj deceniji života i sve što ima veze sa Zvezdom za njega je druga dimenzija.

Ogromna je strast kada je Zvezda u pitanju. To se gaji decenijama u mojoj porodicu i meni lično Zvezda je suština nečega što se zove život. Bez toga jednostavno ne mogu. Što se tiče sporta, Zvezda je uvek na posebnom mestu, na pijadestalu, sve je Zvezda, onda velika praznina i potom nešto ispod nje.

Nekadašnji reprezentativac Jugoslavije od 1987. do 1993. nosio je crveno-beli dres i bio deo čuvene generacije koja je u 1993. posle 21 godine posta titulu vratila na Kalemegdan. Potom je, posle petooktobarskih promena u državi 2000, godinu dana obavljao funkciju sportskog direktora.

Funkcionerski deo života

Jedan period života Jovanović je obavljao funkciju generalnog sekretara Sportskog saveza Beograda i gradskog sekretara za sport.

„U prvom trenutku bio sam iznenađen koliko su pomenute funkcije uticajne. Ljudi na tim mestima imaju mnogo uticaja na beogradski sport koji je prepun talenta. Ima mnogo talenta i dobrih klubova i pored nemaštine koja je svuda prisutna održan je visok nivo rada sa mladima. Masovnost sporta je i dalje srpska i beogradska kultura. Sredstva su problem, ima ih, ali nisu dovoljna za toliko igrača, trenera i svega onoga što prati sport,“ kaže Jovanović.

Titula iz 1993. iz ove perspektive čini mi se prilično nadrealna. Iz Partizanovog tima koji je osvojio titulu u Istanbulu otišli su Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović, koji tada nisu bili igrači kakvi su kasnije postali. Zvezda je te sezone imala svih sedam pobeda protiv večitog rivala u ligaškom delu takmičenja, a u legendarnom finalu bilo je 3-2 za nas. Zvezda je imala tradiciju neuspeha i to je bilo vrlo teško psihološki podneti. Krasilo nas je veliko zajedništvo, vrlo dobro se poznavali, napravila se dobra hemija, igrali smo dobro i Partizan nije imao šanse,“ kaže Jovanović koji je 2000. vratio na Kalemegdan.

Godinu dana bio sam sportski direktor i to je period koji mi je ostao u sećanju po turbulentnim vremenima, borbi za svaki dinar, odnosno velike nemaštine koja je tada vladala u klubu. Ali, sve što je vezano za Zvezdu idealizujem, nisam objektivan. Ponosan sam na to što nisam objektivan, vrlo subjektivno nastupam i sve što ima konotaciju Zvezda je uvek nešto dobro.

Crveno-beli su tokom poslednje decenije prošlog veka osvojili tri šampionske titule (1992, 1993. i 1998), ali je ponovo usledila pauza, sve do 2015. Partizan je u međuvremenu dominirao…

Mogu da komentarišem samo ono što se dešavalo u Zvezdi. Mislim da je Zvezda organizaciono sazrela da napravi dobar rezultat, kao što je sad slučaj, i ima kontinuitet u dobroj organizaciji na svim nivoima. Mora da se zatvori magičan klub od dobrih igrača, dobre organizacije, dobrog rukovođenja, odnosa sa sudijama, odnosa sa ligom i naravno finansijske podrške koja sve to prati. Kada se organizacioni krug zatvori onda se očekuje da dođu dobri rezultati. Ako nešto u toj slagalici nedostaje, sistem ne funkcioniše. Nama rivali nikad nisu smetali. Sećam se zlatnih 90-tih, kada smo igrali i finale Kupa Radivoja Koraća, bilo je mnogo novca, ali je bila i dobra organizacija. Sve to mora da se ‘poklopi’ na jednom mestu. Drago mi je što je Zvezda vrlo blizu da iskoristi svoj potencijal. Klub ima vrhunsku organizaciju i vrhunske uslove i treba da se nadgradi finansijski, što bih voleo da se desi, ali to su već neke više instance koje donose odluke o tome.

Floskula da bez jakog Partizana nema ni jake Zvezde i obrnuto ne pije vodu kod Jovanovića.

Nikad mi ništa nije značila. Rivalitet je dobar zbog navijača, zbog atmosfere, interesovanja za košarku uopšte, ali pričati o kvalitetu i snazi jednog i drugog je neka korelacija u koju ne verujem i u to se ne upuštam. Smatram da je dobro da Srbija ima dva velika kluba. Možda se mi svađamo, ali smo uvek na temi sporta, temi naših velikih uspeha koji kao nacija doživljavamo. Ja sam subjektivni Zvezdaš, koji uvek voli da je Zvezda jaka, a svi ostali mogu da budu kakvi hoće.“

Smeta mu veliki broj stranaca i u ‘njegovoj’ Crevnoj zvezdi, ali i u srpskoj košarci.

Ulažem napor da savladam emocije da ne bih zvučao suviše strašno. Mislim da je to, najblaže rečeno, izuzetno loše za srpsku košarku. Najveći broj stranaca kvalitetom ne doprinose nekom izvanrednom rezultatu, a gase priliku klincima da igraju jake utakmice. Mi smo uvek kroz jake mečeve dobijali dobre pojedince, a kasnije i dobru reprezentaciju. Toliki broj stranaca, neograničen broj prelaznih rokova, razvoj drugih beneficija koje u očima igrača izgledaju dobro, ali su za kvalitet košarke vrlo loši. Katastrofa, da budem iskren. Tamnoputi igrači ne doprinose nekom rezultatu, a klinci, kojih u Zvezdi primera radi, ima mnogo, ne mogu da dođu do izražaja. Jake utakmice donose pravi kvalitet. Klinci rano sazrevaju, roditelji su mnogo invulvirani, menadžeri ne rade dobar posao… Agenti ne savetuju mlade igrače šta je dobro na duže staze, već traže neka instant rešenja.

Novaku Đokoviću je bilo potrebno šest godina da dođe do broja jedan i ostvari ono što je ostvario danas. Ovde ne postoji kontinuitet ulaganja, ne postoji kultura trajanja. I dalje tražimo instant rešenja, nešto što traje od danas do sutra, a to ne daje rezultat i kvalitet i ne može da bude strateško opredeljenje.

I priča o reprezentaciji nije ništa ružičastija, a naš sagovornik smatra da je u ovom trenutku najveća snaga Orlova selektor Igor Kokoškov, čovek sa kojim je sarađivao u OKK Beogradu.

Pomešana su mi osećanja kada je državni tim u pitanju. Objektivno, gledajući igrački i kao teoretičar košarke, smatram da nam je reprezentacija loša. Angažovanje Kokoškova je svakako pravo rešenje. Poznajem ga još dok je počinjao, bio mi je pomoćni trener u OKK Beogradu. Vrlo je inteligentan, jak čovek koji mnogo zna o košarci i stalno se obrazuje, vrlo dobro to vodi… Igor je najveća snaga tog tima, a sve ostalo što se tiče prve ekipe mi se ne sviđa. Zašto? Zato što smo uvek u priči da li će neko da dođe ili ne. I pored FIBA ‘prozora’ i neslaganja NBA da puste igrače, sve se svodi da li neko hoće da učestvuje ili ne, da li će da se posveti pripremi za sledeću sezonu. Kult reprezentacije koji nas je spajao, kada smo svi sa nestrpljenjem očekivali reprezentativni poziv i njime se dičili, više ne postoji. Kada smo to uspeli da uništimo, da reprezentacija više ne bude pitanje časti i rodoljublja i najvećih emocija, sve je krenulo u drugom smeru,“ naglašava Jovanović i nastavlja u istom tonu.

Ljudi iz Saveza su sistematskim radom uništili kult reprezentacije i evidentno je da se ne nadamo velikim rezultatima. Da podsetim, postigli smo dva vrhunska rezultata uz dve samo pobede, realno. Pobedil smo Hrvatsku, koja ima kompleks od nas, i Australiju. Nismo napravili neku veliku pobedu da bismo osvojili poslednje dve medalje. Naravno, one sijaju istim sjajem, ali mi koji se bavimo košarkom znamo da nisu produkt rada, da nisu produkt kvaliteta i nisu bile rešenje na duže staze.

fiba.basketball

Mnogo ga boli i vređa odnos igrača prema državnom grbu…

Ne sviđa mi se kada neko mora da se moli da igra za reprezentaciju. Ranije se nije postavljalo pitanje, a uvek smo imali sjajne košarkaše. Prvi put kada je Duda Ivkovića, koji je i meni bio selektor, pričam o ljudima koje najviše cenim, morao da okrene nekog da pita da li će doći na pripreme sistem je pao. To je bilo 90-tih godina, a kasnije je kulminiralo. Pričam kao bivši reprezentativac i roditelj – kada igrač neće da se odazove pozivu selektora jer je premoren ili ima druge prioritete, on se više ne zove. Kada jednom odbiješ poziv više nisi na listi. Da si Majkl Džordan ne bih te zvao. To je princip koji bi vrlo brzo vratio kult reprezentacije. Uopšte ne potcenjujem stav jednog Vladmira Štimca, koji kaže da je uvek spreman da igra za Srbiju, bez obzira šta ja mislim o njegovim kvalitetima kao igrača. Nama su potrebni ljudi koji znaju šta znači igrati za grb Srbije. To su vrlo emotivne stvari i ako se gledaju poslovno – piši propalo. Nema kalkulisanja. Samo povreda može da te spreči da ne igraš, a sve ostalo te diskvalifikuje za sva vremena. Momke treba drugačije motivisati, drugačije okupiti, napraviti druge strašetke ciljeve i ojačati organizaciju. KSS mora da vrati ugled koji je nekad imao da bismo imali rezultate koje navijači očekuju.“

Neizostavno je poređenje sa ‘onom’ generacijom velike Jugoslavije, čiji je Jovanović bio član, koju je raspad zemlje sprečio da vlada ko zna koliko.

Vrlo lako se zamene teze kada se priča o generaciji 1988, 1989, 1990, 1991. i 1992. kada je, nažalost, bio kraj zbog sankcija. Momci sa kojima sam imao čast da igram u Plavom dresu igrali su za ogroman novac. Bio je ogroman profesionalizam van reprezentacije. Divac, pokojni Dražen Petrović, Kukoč, Rađa… imali su ugovore koji se danas ne plaćaju u košarci i to mora da se istakne. Ali niko nije odbijao poziv i ni sa kim se nije pregovaralo da li će da dođe ili ne. Postojao je kult reprezentacije, saveza, države, to su stvari koje su pravile kohezivni faktor i davali vrhunski rezultat.

Jovanović je sa selekcijom Jugoslavije bio prvak sveta 1990. u Argentini i šampion Evrope godinu dana kasnije u Italiji. Ima i juniorsko srebro iz 1982. kada su Plavi u finalu poraženi od Sovjetskog Saveza.

Niko nije dominirao svetskom košarkom kao što je ta generacija dominirala. Nijedno takmičenje nije bilo interesantno. Zlato je uvek bilo rezervisano za Jugoslaviju, od čuvenog Bormija pa nadalje. Ta ekipa i ti igrači su bili predodređeni za velika dela. Od nas 12, sigurno njih sedam, osam su najbolji igrači na svojim pozicijama ikada na prostorima nekadašnje države. Bio sam deo najboljeg ešalona ljudi koji se košarkom bavio u istoriji Jugoslavije. Elita, ne samo sportska već i ljudska. Sve se poklopilo, sa Dudom Ivkovićem koji je to vodio maestralno, bio apsolutni autoritet, čega nažalost više nema.

Dvojica centara ostavila su poseban utisak na čoveka koji je od 1984. do 1987. bio student prestižnog Liuzijana Stejt univerziteta.

Dejvid Robinson, protiv koga sam igrao na koledžu i naravno najbolji beli centar koji se bavio košarkom – Arvidas Sabonis. Protiv njega ozbiljne igre i ozbiljnog takmičenja nije bilo. Krajnje nepristojnim smatram kada ga sad neko pomene u medijima i uporedi sa nekim igračima.“

Jovanović je bio jedan od prvih Jugoslovena na američkim koledžima. Ponosan je što je 1986. sa Luizijanom učestvovao na završnom turniru i na svojoj koži osetio čuveno Martovsko ludilo.

Ljudi u Luizijani obožavaju košarku, postoji košarkaška kultura. Sećam se da je završni NCAA turnir bio u Dalasu i da su ulaznice koštale 1.000 dolara. Veliki timovi, velike zvezde… Iskustvo koje ne znam da li ima neko u Srbiji, a ja sam to doživeo. Imao sam privilegiju da budem deo Martovskog ludila, trećeg događaja po gledanosti posle Superboula i Kentaki derbija u Sjedninjenim Državama. To sve govori. Nezaboravno. Dve godine nakon što sam završio fakultet na moj koledž došao je Šakil O’Nil. Legendarni Pit Maravič je osnivač, a dvorana u kojoj smo igrali nosi njegovo ime.

Ronald Martinez, Getty Images Sport

Prezadovoljan je postignutim u karijeri, pogotovo ako se zna da je u SAD imao dve teške povrede i na sopstvenu odgovornost još deceniju i po profesionalno proveo pod obručina.

Druge godine koledža pokidao sam sve ligamente kolena, a treće sam doživeo saobraćajni udes i polomio vrat. Od tada sam igrao na sopstvenu odgovornost. Nisu hteli da me puste na teren jer sam imao operaciju kičme. Bukvalno mi je život spašavan. Podvig, to je prava reč, a sport pamti pobednike. Povrede koje sam imao tada su označavale kraj karijere. Uspeo sam da ih prebrodim i vratim se na teren zahvaljujući Zvezdi koja mi je dala šansu. Izvukao sam maksimum iz situacije u kojoj sam se našao. Nedostaje mi samo olimpijsko zlato,“ ističe Jovanović koji je u karijeri igrao za OKK Beograd, Crvenu zvezdu, Saragosu, Levski, Rabotnički, Budućnost, Vojvodinu, Radnički i Pogon iz Slaska.

Vladari Košarkaških terena SAVIĆ Zoran , JOVANOVIĆ Zoran , PASPALJ Žarko , ZDOVC Jurij , KOMAZEC Arijan , PERASOVIĆ Velimir , ČUTURA Zoran , OBRADOVIĆ Željko , ĆURČIĆ Radisav , PETROVIĆ Dražen , KUKOČ Toni

Posted by Košarka ex Yugoslavia on Friday, September 14, 2018

Komentari

Vaš komentar