Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
Mundobasket 2023
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
US Open
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Dok mnogi traže način kako da napuste Srbiju, on se posle 21 godine vratio u svoju zemlju i svoj Šabac. Nesumnjivo je trenutno najveće ime srpskog klupskog rukometa, a dokle će da traje ni Vladan Matić nema odgovor. Došao je na godinu dana, da oseti teren, da se uveri sa čim ima posla, pa tek onda odluči da li je to za njega i da li je on za to.
SK paketić23
Od čelnika dvostrukog šampiona Evrope (1985, 1986) nije tražio mnogo – samo mir i podršku da ono što je zamislio implementira tamo gde je najbitnije. I upravo to što je zamislio u koliziji je sa onim što na terenima širom Srbije vidi iz nedelje u nedelju. Pedesetdvogodišnji nekadašnji reprezentativac Jugoslavije i osvajač bronzanih medalja na Svetskim prvenstvima 1999. i 2001. ima cilj i od njega neće odustati. Takav je čovek, spreman na kompromis, ali ne i da gazi po sopstvenim načelima.
Ponikao je u Metaloplastici, igrao je u Partizanu u dva navrata, Crvenoj zvezdi i PIK Segedu gde je 2007. i završio karijeru. Segedin je njegova baza, tamo su mu supruga i deca, radio je u Mađarskoj i Sloveniji sa velikim uspehom, a sada je tu, u svojoj kući da pokuša nešto dobro da uradi za Šabac i srpski rukomet.
Matić je u intervjuu za Sport Klub evocirao i lepe i ružne uspomene, pričao je o problemima u ovdašnjem rukometu, sistemu koji traži novac, stravima koje ga tište…
„Pošto sam ja dvojni državljanin i baza mi je u Segedinu – tamo su mi supruga i dva sina – posle tog perioda u Tatabanji, koji nije bio kratak, došlo je do finansijskih problema i zasićenja i rekao sam upravi da ne mogu više da izdržim psihički. Izašli su mi u susret, imao sam ugovor do juna, dobio sam plaćenu pauzu, ispoštovali su sve i bili su korektni. Verovatno zato jer sam i ja bio korektan svih tih godina. Ostvarili smo lepe rezultate. Ispoštovali su me i imao sam vremena u februaru da odem da operišem desni kuk sa kojim sam imao velikih problema. Dok sam se oporavio to malo trenerskih mesta u Mađarskoj bilo je rasprodato. Nikad nisam imao pauzu, ali nije bilo druge opcije nego da čekam,“ ističe Matić koji će u junu operacijom morati da reši i problem sa levim kukom.
Ima nešto bitnije od pobede
Matića sa ponosom ističe jedan detalj koji ga i danas mnogo više raduje od svake pobede.
„Stiže mi slika iz Rija od Urbana Lesjaka i Vida Poteka, dvojice slovenačkih igrača – golman i pivotmen. Slikali su se u olimpijskom selu. Napisali su mi: ‘Treneru, da vas nije bilo, ne bismo ni mi bili ovde‘. To su najveće pobede. Tadašnji direktor Celja mi je rekao da nije sve u trofejima, treba da se naprave dobri ljudi i igrači od njih. I ja sam na to ponosan. Ponosan sam kada znam da sam Blažu Jancu prvi dao da igra Ligu šampiona protiv Atletiko Madrida sa petnaest i po godina. Meni je drago da su svi postali igrači, i to odlični, i oni to ne zaboravljaju. Sretnem ih na utakmici, stanu, popričaju sa mnom, jave se… E, to su najveći trenerski uspesi. To je moje mišljenje. Neko to drugačije gleda, ali eto, to sam ja“.
„Rukovodstvo Metaloplastike je čulo da sam slobodan i pitali su da li bih došao da im pomognem. Razgovori su bili jako korektni. Ja sam rođeni Šapčanin, tu mi je bratovljeva porodica, tu mi je otac. Pre tri godine sam izgubio majku i otac je ostao sâm. Vratio sam se u to moje porodično gnezdo iz kojeg sam otišao 1993. godine. Znao sam gde dolazim, imao sam informacije, dolazio sam, video… Ali, meni je pre nego što sam prihvatio ponudu prevashodno bitno bilo što Šabac nije daleko od Segedina. To je na oko tri i po sata vožnje i svaki vikend idem kući. Drugo, ljudi su bili jako korektni. Treće, otac mi je u malo slabijem zdravstvenom stanju, dijabetičar je i takođe ima problem sa kukom, pa sam malo i sa njim. Ono vreme što sam propustio kada sam otišao, sada mogu sa njim da provedem, kada već nisam sa majkom. Vidim da mu je zbog toga drago, a i meni je što sam u mogućnosti da zagrlim oca i da popričamo. Pitanje je dokle ću ga još i gledati.“
Trenersku karijeru počeo je u Pik Segedu, potom je radio u Ferencvarošu, Celju i Tatabanji, a biografiju je upotpunio i stažom u državnom timu Marađske i Srbije.
„Niti su me povukle pare, niti neke ambicije. E sad, na drugima je da sude šta sam to uradio za ovih pet-šest meseci, da li sam uspeo nešto da podignem na viši nivo. Ono što sam uvek izjavljivao je da ja od momaka hoću da napravim sportiste i ljude. Neću da pravim od njih robote i neke grube igrače koji će da lome i da povređuju protivnika,“ kaže i daje primer:
„Adrian Sipoš, on je kod mene u Tatabanju došao iz Rumunije. Mađarski Rumun. Doveli smo ga jer smo hteli da imamo mađarske igrače. On nije izdržao nijednu utakmicu do 15-20. minuta. Svaki put je dobio crveni karton. Ali, vreme je učinilo svoje, malo se to pročistilo i čovek je došao do toga da je proveo dve-tri godine u Vespremu i obezbedio mesto u mađarskoj reprezentaciji. E, to nama nedostaje. Opet naglašavam, ne svi, ali velika većina igra grub rukomet.“
Novac ga, dakle, nije privukao da se lati pionirskog posla, a na terenu ga je sačekala ekipa koju nije poznavao.
„Pogledao sam nekoliko snimaka i mogu vam reći da je uprava sa budžetom sa kojim Metaloplastika raspolaže, četvrtim, petim u ligi, odličnu ekipu napravila. Pokušavam da dâm šansu momcima od 17-18 godina, da više vremena provedu na parketu. Ranije sam isticao da uspeh za mene ne predstavlja pobediti nekoga 15-20 golova razlike, već mi je uspeh da ti mladići provedu na terenu po 20-25 minuta za poluvreme. Tad sam najsrećniji. Teška su vremena, to znam. Kada sam dolazio nikakve uslove nisam postavljao. Uprava je htela na duži rok, ja sam rekao: ‘Nemojte. Na godinu dana prvo, da vidimo da li je to za vas i da li je to za mene, pa ćemo se dogovarati usput'“.
Značaj ili ne SEHA lige
Da li SEHA liga znači srpskom rukometu?
„Ne bih da ulazim u to. Vesprem radi na afirmaciji mlađih igrača i mislim da je to dobra ideja i liga u tom cilju. Promenili su sistem takmičenja i oni će se priključiti tek u četvrtfinalu. Ali, uvek se pojavljuje taj takmičarski momenat i svi žele da se nađu na fajnal-foru. Dok SEHA liga ne bude vodila barem u Ligu Evrope, mislim da bi trebalo da služi za afirmaciju mlađih igrača. Naše ekipe igraju Evropski kup, gde mnoge ozbiljnije države i ne učestvuju. Ako neko želi da se prijavi za Ligu Evrope, mora da krene od kvalifikacija i da prođe tri kola, a tu vrlo lako može da se naleti na danskog, nemačkog, španskog ili francuskog predstavnika. Svi znamo šta to znači.“
Pola godine je prošlo, a Matić još nema odgovor na neka vrlo važna pitanja. Javno još nije spreman da kaže da li je to za njega ili nije.
„To ću ostaviti za sebe,“ ističe posle nekoliko sekundi ćutanja. „Jedino što mi se ne sviđa u srpskom rukometu je ogroman pritisak na službena lica i gruba igra koja u Evropi ne prolazi više. Kod nas je to i dalje vrlo moderno. Izgleda, ako si grub i čvrst, ali previše grub, onda si faca. A, ako pokušaš da razmišljaš glavom, da igraš nogama, da ne povrediš protivnika, onda si mlakonja. To mi malo smeta. Ako pogledamo Ligu šampiona ili Ligu Evrope, pa u krajnjem slučaju i Svetska i Evropska prvenstva, primetićete da rukomet pokušava sve više da se približi košarci – što čistija igra i da se čuva zdravlje igrača. Mislim da to kod nas nije slučaj i to me malo remeti da li ću ja uspeti da proguram ovu svoju ideju. Ali, nije lako“.
Na našu konstataciju da bi malo ko imao hrabrosti da se iz uređenog mađarskog sistema vrati u srpski rukomet prekida nas u pola rečenice.
„Verujte mi, nije ni u Mađarskoj sve tako bajno. Mađarski rukomet gledamo kroz prizmu Vesprema, Segeda, kroz Đer ili Ferencvaroš. To su giganti, to su ogromni budžeti i ozbiljna finansijska sredstva se uložu. Najbolji primer da nije sve tako bajno je Tatabanja, gde smo za vreme moje ere zamalo otišli na fajnal-for Lige Evrope, a sledeće godine smo se borili za goli život i preživljavanje. Postavljalo se pitanje da li ćemo da rasturimo ekipu i da krenemo od nule ili ćemo da nastavimo kako znamo i umemo. Pojavila se korona, smanjene su plate igračima i onda se nekako preživelo dok se nije našao novi sponzor. Vrlo je teško. Ima klubova koji su osrednji i koji imaju stabilno finansiranje, ali to nije ništa naročito. Kod nas vidim da postoje dva kluba koja su izuzetno stabilna sa budžetima koje nisam očekivao da ću da zateknem u Srbiji. Vojvodina ima triput veći budžet od nas, a Dinamo iz Pančevo duplo veći. Uprava Metaloplastike je odradila odličan posao i napravila je ekipicu uz minimalan ulog sredstava. Naravno, mnogo je važno da u Metaloplastici što se dogovorip, to ćeš i da dobiješ. Nisu to neka velika sredstva, ali barem je stabilno“.
O onome što je video u protekluh šest meseci kratko i jasno kaže – preživljavanje.
„Malo se nešto pomera u pozitivnom smeru od kada je Milena Delić došla na čelo Saveza, ali ne znam koliko će ona imati podršku države i relevantnih faktora. Vidim da se ogromna sredstva ulažu u fudbal i u košarku, a ostali sportovi su na margini. Jeste da smo oduvek bili zemlja košarke i fudbala i nemam ništa protiv tih sportova, ali ne znam koliko je naša država toliko bogata da mogu tako lako da se isfinansiraju tolika sredstva. Koliko u košarci plate jednog igrača za Evroligu, sa tim budžetom u rukometu možete da igrate Ligu Evrope.“
Godinama se priča da ovdašnjem rukometu nedostaje sistem, da je izgubio identitet, a samim tim i medijski je ostao ispod radara.
„Svi pričaju o nekom sistemu. Da se razumemo, niko nije lud. Svako zna da napravi veliki i dobar sistem, ali bez novca vi ne možete ništa da uradite. Ne možete da motivišete trenere da rade sa mlađim kategorijama ako ceo dan mora da radi na poslu i onda dođe kući da ga žena pita kada će da kupe deci patike i ko zna šta još. On je gleda belo i onda ode na trening da potroši vreme i dobije 50 ili 100 evra kad mu se isplati. Ne može to tako,“ naglašava Matić i daje primer Mađarske.
Povezane vesti
„Oni su napravili sistem, ali država je stala iza toga. Oslobodila je privatnike jedan odsto poreza, ali taj novac ne može da se koristi za senioske ekipe, već za omladinski pogon. Tačnije, možete da koristite za seniorske ekipe u slučaju da kupujete medicinska pomagala, aparate za oporavak igrača, autobus, tegove, lopte i slično, ali ne možete da koristite za plate igrača. Privatnici ulažu i taj novac odlazi na mlađe kategorije. Oni tu imaju sve – dobro plaćene trenere i opremu, termine, lopte i sve što im je potrebno. Moj sin se takođe bavi rukometom i ponekad ta deca odu na međunarodne turnire, dođu u super modernim autobusima, u modernoj opremi… I pojave se deca iz naših ekipa, gde ne možete da skupite pet istih majica ili šortseva. Svi pričaju o nekom sistemu dok se ne dokopaju vlasti, a kada dođu na vlast onda kažu – stani malo. Mađari su pored tog TAO sistema ulaganja napravili i akademski sistem, koji se sastoji od četiri muške akademije i tri ili četiri ženske, koji se finansiraju direktno iz države i nemaju veze sa klubovima. Znate, kada si trener mlađih kategorija i dobiješ platu koja je dobra i na Zapadu, od 2.000-3.000 evra i radiš sa decom. Ttebi ne treba onda ni posao, tvoja žena i tvoja porodica je srećna. Možeš detetu da kupiš sve, možeš da kupiš auto, možeš da uzmeš kredit za stan… Ovde ideš da radiš za 40-50-60 hiljada dinara po ceo dan, a onda i da držiš trening za 100-200 evra i još te jašu. Ima nekih pionirskih pokušaja, uvek je bilo i biće talenata, ali situacija je katastrofalna. Nije tu kriv rukomet.“
Vraćamo se na ono što Matića najviše nervira i „ubija“ mu entuzijamaz i optimizam – grubost kod srpskih rukometaša.
Vojvodina tri puta jača
Metaloplastika je nedavno pretrpela prvi poraz u prvenstvu i to od Vojvodine u Novom Sadu posle preokreta u finišu utakmice.
„Vodili smo dva razlike, oni su postigli tri gola i to je to. Nismo uspeli da se koncentrišemo i da odigramo neke stvari koje smo se dogovorili. Olako smo prokockali i poklonili, ali šta da se radi. Takav je sport. I Kil izgubi od Flensburga sa 13 golova razlike, a ne mi od Vojvodine koja je trostruko jača na papiru od nas. Svaka čast ljudima iz Vojvodine koji nalaze tolika sredstva. Dobili smo utakmicu protiv njih u Superkupu, a oni su odmah reagovali i doveli trojicu novih igrača, i to tri pravih igrača. Ponosan sam na moje momke i na ono što imaju. Kako ko to gleda, to je druga stvar, ali biću presrećan ako se dokopamo plej-ofa.“
„Tako su naučeni. Znate šta me još boli? Pričaju ljudi kako se ponašam. Ja se svakom sudiji obraćam sa Vi, ako se ikada obraćam u toku utakmice i zamolim da se obratim. Moj igrač ne sme da prigovori jer dobije dva minuta i odmah bude kažnjen. To je teško podneti kad sa druge strane trpiš ogroman pritisak na sudije i oni podlegnu. Sada je pitanje da li da se menjam i da ja pravim cirkus, pa možda nešto i napravim, ili da ovako nastavim. Moje opredeljenje je da tako nastavim, pa neka i ne prođem dobro. Pogledajte skandinavski rukomet, kakva su to gospoda, kako se ponašaju, kako paze jedni o drugima. Mi smo posle nedavne utakmice u Novom Sadu imali trojicu, četvoricu povređenih igrača koji nisu trenirali cele nedelje. Onda će neko reći: ‘Vi ste mekani’. Ne, nismo mekani, mi samo igramo neki drugi rukomet. Ja to ne mogu da prihvatim. Igrača moram da pobedim sa detaljem, sa informacijom, koju će nogu da stavi, koju ruku, šta u kom trenutku da radi, a ne samo da mu stojim na glavi, da ga psujem, udaram bejzbol palicom i isto tako da psujem sudije i sve progutam. Nije lako, ali gutam. Sad, dokle ću gutati – ne znam. Možda će neko reći: ‚Evo ga ovaj, otkriva toplu vodu koja je već otkrivena’, ali to je moje mišljenje. Imam podršku u klubu, a onog trenutka kada bi neko pokušao da mi kaže da treba da se menjam, ja ću da odem.“
Ponosno je nekadašnje sjajno levo krilo na decu koju ima u Šapcu, na njihov napredak.
„Nedavno sam pustio malog Aljošu Damjanovića, koji ima 17 godina, da deset minuta igra srednjeg beka, odbrana-napad i bio sam srećan čovek. Zatim Fiću Marjanovića na levom krilu. Protiv Jugovića im dâm po 20-30 minuta i ja sam zaista srećan. To je moja pobeda. Dobro, svako ima pravo na svoja opredeljenja i viziju. Moja je da igram lep rukomet. Vrlo su talentovani i radni. Predobri su kao ličnosti. U sportu moraš da imaš malo tog bezobrazluka, a oni su predobri. Mislim da imaju lepu budućnost, a ja ću se truditi da im otvorim neka vrata i vidike.
Znate kako se pravi jedan trener? Isto kao i igrač – kroz utakmice, pa skupljaš iskustvo. Vidiš nešto od jednog trenera, razmisliš o tome, probaš i onda ugradiš u svoj sistem. Mnogo ‘forica’ sam pokupio od španskih i od skandinavskih trenera, to sam ‚zamesio‘ i pokušao da napravim neki svoj sistem. Mislim da to nije loše, samim tim što sam iškolovao jednu celu generaciju Celja i što sam sa njima osvojio dva kupa Slovenije kada su Kopar i Velenje bili ekstra jaki, a mi sa 14 juniora. Ferencvaorš sam doveo do trećeg mesta, a bio je pred ispadanjem, što sam u Segedu uzeo titulu i kup ekstra jakom Vespremu. Nešto verovatno i znam… Mislim da mi je najveća greška što se ponašam normalno, ovde u Srbiji. To mi je najveća greška ali ja ću se tako ponašati, uvek.“
Matić je tokom 2014. osam meseci bio na klupi reprezentacije Srbije i utisak je da je prebrzo „istrošen“ baš kao i njegovi nekadašnji saigrači iz državnog tima Dejan Perić i Nenad Peruničić.
„Na klupi reprezentacije bio sam u najlošije vreme, kada su bili aktuelni sukobi unutar Saveza. Jedan rukovodilac vuče na svoju stranu, drugi na drugu. Nisam se snašao i svi su me pljuvali. Onog trenutka kada sam dao ostavku prestalo je i pljuvanje. Odrekao sam se nekih para. Nisam ni ja bogat čovek, ali nisam više mogao da slušam i nisam želeo da prodajem svoj obraz i svoj ugled. Bile su dve struje u Savezu, jedna je bila tad za mene, druga za Ljubu Vranješa. Vranješ im je verovatno tražio neke ogromne pare koje nisu mogli da plate ili nisu hteli, to ne znam. Nekad treba biti u pravo vreme na pravom mestu. Niko mene nije oterao, ja sam sâm otišao. Ako ne dođem pod svoj grb, u svoju zemlju, da budem srećan i radostan, nego kako pređem granicu ne znam gde mi je du*e, gde mi je glava, šta ću tu?“
„Promašio“ čuveno finale u „Pioniru“
„Bio sam u pregovorima sa Partizanom da dođem sezonu ranije, ali imao sam ugovor sa Metaloplastikom još godinu dana. Došao sam u leto 1993, dakle nekoliko meseci posle čuvenog finala kada je Partizan osvojio titulu u „Pioniru“. Napravili smo lepe rezultate. Osvojio sam šest titula i tri-četiri Kupa u to vreme. Bio je jak Partizan, jaka Zvezda, jak Lovćen sa Cetinja. To su bila izuzetna ulaganja, mnogo veća nego što su sadašnja. Želja iz Niša, Crvenka, Jugović… nisi mogao da odeš nigde a da budeš siguran da ćeš da dobiješ. Liga je bila jako dobra.“
Niederwürzbach'ın bir sonraki 7 kişişlik boş kale hücumu, Stephane Cordinier'nin kaptırdığı top, boş kaleye Vladan Matic'in tamamlayıp sahaya atlayan seyirciyle kutlaması.
— Görkem Erim (@gorkem_erim) September 21, 2022
Salon da Grobari'nin insafına kalıyor. #handball #rukomet pic.twitter.com/F8bWeW02NV
Osvnrnuo se i na generaciju koja je 1999. u Egiptu i dve godine kasnije u Francuskoj osvojila bronzane medalje na šampionatima sveta. Matić je uveren da je morao da se napravi korak napred.
„Mi smo bili najnesrećnija generacija u istoriji sporta. Zbog sankcija i ratova dvaput nismo učestvovali na Olimpijskim igrama, propustili smo mnogo Svetskih i Evropskih prvenstava. Propustili smo mnogo šansi, ne svojom krivicom. Mislim da smo bili najtalentovanija generacija u istoriji srpskog sporta i rukometa. Imali smo i mi svojih bubica, mana i vrlina i to se zato nikad nije ni posložilo. Moja generacija je bila omladinski svetski prvak i tog Lindgrena i Šveđane u finalu smo u Atini pobedili mislim 11 golova razlike. Šveđani su posle vladali, a mi smo malo nestali. Bilo je tu brojnih razloga zašto je to tako. U svakom slučaju, bila mi je čast da igram sa Peruničićima, Škrbićem, Acom Kneževićem, Neđom Jovanovićem, Pašom Đorđićem, Perićem, Belim Stojanovićem, Rastkom Stefanovićem i ostalima. Svi su bili vrhunski igrači“.
Srbija već neko vreme ima inostranog selektora, Španca Tonija Đeronu. Rezultatski još nije napravljen iskorak, ali neke stvari su se „posložile“.
„Kada sam 2019. sa reprezentacijom Mađarske bio na Svetskom prvenstvu u Danskoj, Đerona je predvodio selekciju Tunisa. Zoran Paša Đorđić mu je bio trener golmana i pričali smo o njemu. Čovek je samo normalan. Što kaže Dragan Škrbić – dođe ovde, odradi svoj posao i vrati se u inostranstvo. Ne sluša zakulisne priče. Verujte mi da za modernim rukometom kaskamo 20-30 godina. Mi smo još tamo negde u Los Anđelesu ili Seulu osamdesetih, devedesetih. Ja ne gledam svoje utakmice, nijednu nisam gledao dok sam igrao, a završio sam karijeru pre 15 godina. To nije isti sport. To su dva različita sporta, a posle nešto pametujemo. Đerona je najsrećniji što ne razume jezik i što je okupio zdravu grupu mladića koji su zajedno i vuku u istom pravcu. Imamo kvalitetne igrače i ja im želim mnogo sreće. Mislim da srpski rukomet ima budućnost. Juniori su ove godine osvojili treće mesto na EVropskom šampionatu sa malim Kosom, sa Roganom, Dodićem… Izuzetno su zanimljiva generacija, ali pitanje je opet kako će to država da prepozna i da pomogne manjim sportovima da se podignu na viši nivo. Bez novca, ponavljam, ne može da se napravi sistem,“ istakao je Matić u intervjuu za Sport Klub.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare