„Srbija je 2003. trebalo da bude prvak sveta, a ne Hrvatska“

Branimir Smilić 1. jan. 202114:00 > 14:476 komentara
Podeli:
Mladen Bojinović
REUTERS/Damir Sagolj

U karijeri je osvojio 33 trofeja, računajući i bronzu sa reprezentacijom Jugoslavije na Svetskom prvenstvu 2001. u Parizu.

Godinu dana kasnije put ga je odveo u Francusku, koja mu je, ispostaviće se vrlo brzo, bila predodređena za zemlju u kojoj će ostaviti neizbrisiv trag.

Nekadašnji reprezentativac Srbije Mladen Bojinović deset godina je proveo u Monpeljeu, tri u PSŽ i na zalasku karijere dve u Trembliju i za to vreme postao jedan od najtrofejnijih igrača u državi u kojoj je rukomet statusni simbol.

Mnogo zanimljivih tema ‘pretresli’ smo sa 44-godišnjim Banjalučaninom, a iako nam ni na kraj pameti nije bilo da priču počnemo temama van sporta, naš sagovornik je, za nauk drugima, podelio svoje ni malo prijatno iskustvo u borbi sa koronavirusom.

*Sve poklone iz našeg Novogodišnjeg paketića pronađite OVDE.

Pre nešto više od mesec dana korona me bukvalno oborila sa nogu. Iz čista mira, 24. novembra ujutro sam se probudio sa svim mogućim bolovima. Glava, boli svaki mišić, svaki deo tela, temperatura, kašalj… U prvih sedam dana preživeo sam nešto što u celoj karijeri nisam doživeo. Srećom, nisam imao problem sa disanjem i nisam morao da legnem u bolnicu, ali sve druge simptome sam imao. Pet dana nisam spavao, ni minut. Glava je pulsirala, temperaturu nisam mogao da oborim ni sa jednim lekom. Tako nešto nikome ne bih poželeo. Sedmi dan sam morao da odem u bolnicu, dobio sam infuziju i terapiju intravenski i posle nekoliko dana bilo je bolje. Bio sam pozitivan do 28. dana, mada poslednjih 15 nisam imao problema. Korona je nepredvidiva, treba ozbiljno da se shvati, svaki simptom.

Karijeru je počeo u rodnom gradu, ali je već sa 18 godina, gotovo golobrad, otišao tamo gde je smatrao da će mu biti bolje. I bilo mu je. Prva stanica – Jagodina.

Osvojili smo juniorsko prvenstvo Srbije i Jugoslavije, a to su i jedini trofeji tamošnjeg muškog rukometa. To je bio fantastičan period i prava odskočna daska. Da nije bilo Jagodine pitanje je šta bi bilo sa mojom karijerom. Posle toga Partizan, fenomenalne četiri godie sazrevanja i odrastanjea uz vrhunski rad. Posle osvojene titule i Kupa i plasmana u polufinale Kupa kupova 1999. logičan sled bio je odlazak u inostranstvo,“ kaže Bojinović.

Vraća film unazad. Španija, klub Ademar Leon. Bojinović je imao tek 22 godine kada je postao internacionalac, ali sreća ga je i ovog puta pogledala.

Banjaluka konačan izbor

„Izbor porodice Bojinović definitivno je Banjaluka. Stariji sin Ivan je u Monpeljeu završio prva dva razreda, a treći je krenuo u Banjaluci. Ima osam i po godina, trenira plivanje, džudo i košarku. Visok je za svoj uzrast, ima 142 santimetra, voli sport. Mlađi sin Irinej ima pet godina, a ćerka Mia u martu puni tri. Neka su živi izdravi, to je najbotnije,“ kaže ponosni tata.

Vrhunska ekipa u tom momentu sa trenerom koji voli da ‘pravi’ igrače. Ta godina i rad sa Manolom Kadenasom bukvalno mi je otvorila oči u inostaranstvu i pomogla da se što brže adaptiram na evripski rukomet. Usledila je selidba u Bidasou, bio sam drugi strelac lige, a četvrto mesto sa prosečnom ekipom u takvoj konkrenciji i plasman u polufinale Kupa EHF bili su priča za sebe. Zahvaljujući dobrim igrama javila se Barselona, velika Barselona, i 2001. potpisao sam ugovor sa Kataloncima. To je bila kruna španske karijere.“

Sezona u jednom od najboljih klubova na svetu krunisana je osvajanjem titule, a Mladen je potom vagao između ponuda iz Španije, Švajcarske i one iz Monpeljea i napravio je potez života.

Kao klinac sam gledao Mileta Isakovića sa Olimpikom iz Marseja i Troom, dopao mi se francuski rukomet, urezao mi se u srce, i maštao sam da jednom dana zaigram u zemlji petlova. Između nekoliko ponuda, Monpelje je poslao najprimaljiviju. Mojim dolaskom i francuski rukomet je počeo da napreduje. Liga je postala profesionalnija. Imao sam sreću da već u prvoj sezoni osvojim Ligu šampiona, a naš uspeo uticao je da gledanost rukometa nenormalno poraste. Svi klubovi su počeli da troše više novca, a nekoliko godina kasnije izglasan je i zakon o sportu i država je počela da ulaže novac u kolektivne sportive.

Srbin je 11 put bio šampion sa Monpeljeom i godinama je bio najtrofejniji sportista u Francuskoj. Ukupno je u zemlji petlova osvojio 29 pehara, a ovog leta na večnoj listi pretekao ga je nekadašnji saigrač iz Monpeljea Nikola Karabatić (12).

Christof Koepsel, Bongarts

Tek sada shvatam šta sam sve uradio u karijeri, pre svega u Francuskoj. Malo sportista u Srbiji, Republici Srpskoj i generalno u regionu ima toliki broj trofeja u bilo kom sprotu. Stvarno sam veliki posao napravio. Ponosan na sve svoje rezultate.“

Objašnjava i zbog čega su Francuzi već neko vreme svetska velesila.

Prva da krenemo od klubova i škola rukometa. Sistem su napravili, država ulaže, imaju novac, ali imaju i klubove koji rade i prave igrače. Kod nas od 1999. i moje generacije u Partizanu, nijedan klub ništa nije napravio u Evopi. Rekao sam da je moje sazrevanje bilo u Partizanu. Došao sam sa 18 godina i otišao sa 22, prve sam igrao pet, deset minuta, malo za drugi tim u Trećoj ligi, ali sve je to bio deo sazrevanja. Sada igrači sa 18 godina žele ili da igraju 60 minuta ili odlaze iz klubova. Ne krivim ih, finansijska situacija je katastrofalna, klubovi preživljavaju. Vojvodina je sedam godina prvak Srbije, ali ne igra Evropu, što je nedopustivo. Za šta se onda igra? Treba da idemo u Evropu, da pokažemo nešto, da imamo klubove koji će uz Vojvodinu da igraju međunarodna takmičenja, da mladi što spremnije dočekaju debi za reprezentaciju. Nemamo više centre. U sezoni 1998/99. kada je Partizan bio prvak imali smo Sintelom, Jugović, Crvenku, Zvezdu, Lovćen… Svako svakog je mogao da dobije. I bilo je mladih igrača koji su stasavali, uz nekolicinu iskusnijih. Radilo se sa mladima i bilo je kvaliteta. Ne može preko noći, mora nešto da se istrpi. I Francuska je istrpela. Sada su im klubovi vrhunski organizovani, a poslednje tri generacije kadeta i juniora su im prvaci Evrope i sveta. O uspesima seniora da ne pričam.

Mnogima je zahvalan za to što je imao sjajnu karijeru, ali jednog čoveka želi posebno da istakne.

Kamp Mladen Bojinović Dugi

„Ideju sam dobio letos, sasvim slučajno, kada sam sa porodicom krenuo na letovanje u Crnu Goru i dva dana proveo u Trebinju, gradu sunca. Uverio sam se da imaju fenomenalne uslove i sa prijateljima iz Banjaluke došao na ideju da napravim svetski kamp na našoj teritoriji. Želimo da to bude promocija rukometa za decu od 11 do 17 godina. Želimo da se deca ponovo zainteresuju da igaju rukjomet. Nadam se da će pandemija do leta da se smiri i normalizuje situacija. Cilj je da kamp bude internacionalnog karaktera. Kapacitet je 600 mesta, neću smene, neću da pravim komercijalu, već mi je bitan kvalitet. Osam dana praznika rukometa. Rukomet mi je mnogo dao i želim da mu se odužim na ovaj način. Mnogi klubovi se već interesuju, žele da pošalju decu, a već sad mogu da poručim da će biti fenomenalnih iznenađenja.“

Mile Isaković. Moram da mu se zahvalim jer je on najviše učinio za mene kada sam sa 18 godina došao u Partizan. Jedini je u meni video to što sam kasnije postao. Svi ostali su više tražili mane nego vrline. Pomogli su mi svi, Nedeljno Jovanović mi je mnogo pomogao kada sam ulazio u reprezentaciju, kao i Zoran Đorđić. Učinili su da privikavanje bude što bezbolnije i lakše, uputili me u to kako treba da se ponašam. Ostalo je sve išlo spontano. Borio sam se, radio, verovao u sebe i faktički sam sebe gurao ka vrhu.“

Vreme provedeno u Humskoj budi mu najlepše emocije. Bio je šampion i osvajač Kupa, a u sezoni 1998/99. sa crno-belima se plasirao u polufinale Kupa kupova. Na putu do finala isprečila se moćna Teka.

Partizan je u prom meču na Banjici pobedio sa dva razlike iako sam u 40. minutu isključen bez prava zamene. Takva su pravila bila. Branko Kokir je odigrao fenomenalno, a to je još jedna vrhunska priča, kako ekipa sa pet igrača od minus dva dođe do plus dva. To je dokaz da je u sportu sve moguće samo ako želiš i ako si maksimalno skoncentrisan. U revanšu nažalost nismo uspeli da sačuvamo prednost,“ naglašava i sa setom priča o atmosferi koja je vladala u dvorani na Banjici.

„Protiv Teke je 2.000 ljudi ostalo ispred dvorane. Krenuli smo, sećam se, autobusom iz hotela Mladost gde smo bili u karantinu, ali od gužve nije mogao da skrene iz Bulevara JNA prema Banjici. Nikad kasnije takvu atmosferu nisam osetio. To što smo mi tada imali, naravno i Zvezda, kao i reprezentacija Srbije u Nišu, to je nezapamćeno. Mislim da u Nišu nismo izgubili nijednu utakmicu, čak nismo odigrali ni nerešeno. U tih šest godina, padali su svi velikani. Bilo je nade… Sad nema hiljadu ljudi u Nišu, niti ko da navija.

Posebna stavka u njegovoj karijeri su utakmice u dresu sa državnim grbom. Uvek je davao sve od sebe, bio hvaljen, ali i osporavan…

Povezane vesti

Uvek sam bio vojnik svoje zemlje, borio se, a zašto reprezentacija u kontinuitetu nije imala dobre rezultate odgovor treba da se traži na vrhu. Zbog čega je to tako, zbog čega je savez od 2006. do 2012. funkcionisao odlično, a od tada do danas ne funkcioniše? To treba da se ispita. Posle haosa 2006. na Evropskom prvenstvu u Švajcarskoj, kada je Šterbik napustio reprezentaciju i nije želeo više da brani zbog svega što se dešavalo pre duela sa Hravatskom, državni tim je ispao u C diviziju. Srbija je kvalifikacije počinjala od Luksemburga, Farskih Ostrva i Izraela. Nezamislivo, ali istinito. Bilo je vrlo teško vratiti se na glavnu scenu jer kada treba da igraš kvalifikacije za EP ili SP dođe ti neko od velikih. Tri godine su nam bile potrebne da obezbedimo plasman na kontinentalni šampionat. Prosec je trajao sve do osvajanja medelja u Beogradu 2012, a sve je ‘puklo’ na Olimpijskim igrama iste godine.“

Ne zna zašto nije bio u timu na Evropskom prvenstvu u prestonici Srbije.

„To je bila odluka selektora Veselina Vukovića. Te godine u Beogradu trebalo je da se oprostim od reprezentacije. Takav je bio dogovor. I ranije sa Hasanefendićem bio je trzavika kada me je izostavio bez razloga sa spiska putnika pred EP u Austriju, a posle debakla Vuković je imenovan za selektora i molio me je da se vratim. Dogovor je bio da se oprostim u Beogradu, ne u Londonu na OI, nego u Beogradu, ali od dogovora nije bilo ništa. Najvažnije je, ipak, da je Srbija uzela medalju. Ponosan sam što sam bio tima od početka ‘građenja’ te medalje. Život je komplikovan, ne može sve da bude potaman, mora uvek nešto da te žulja. Da li sam dobio objašnjenje od Vukovića? Nije bilo potrebe. Kad sa nekim razgovaram i nešto se dogovorim to će tako da bude i nikako drugačije. Nikad nisam uslovljavao ni u reprezentaciji ni u klubovima jer to nije u opisu moje ličnosti. To nije moj stil. Kvalitetom sam se izborio i zaslužio da budem prvo član reprezentacije, kasnije važan igrač i na kraju kapiten. Ostaje samo žal što kontinuitet koji smo napravili nije iskorišćen posle osvajanje medalje u Beogradu. Plan je bio da se Srbija vrati u sam vrh i ostane na vrhu određeni period. To se nije dogodilo i od Londona 2012. počeo je propast srpskog rukometa. Tu treba da se traže razlozi zašto nam je ovako.“

Poslednjih godina menjali su se selektori, nezadovoljni igrači odbijali su da obuke reprezentativni dres, navodno nezadovoljni strukom. Nekako se vapilo da na klupu sedne inostrani trener. I seo je – Toni Đerona.

Moje mišljenje je da i dalje imamo znanje i selektore koji mogu da vode reprezentaciju. U svetu je moderno da trener bude stranac i mi smo se povinovali tom trendu. Đeroni želi svu sreću i nadam se da će uspeti da pokrene srpski rukomet sa mrtve tačke. U svemu što se radi mora da ima strpljenja. Da se postavi najgori trener na svetu, ali da ima viziju i da je viziju predstavio pre početka mandata, mora da se istrpi. Mi smo promenili sto trenera, jedan poraz i odmah priče ne valja ovo, ne valja ono… Najbolji primer je Jovica Cvetković. On je bio četiri godineselektor, napravio je progam, a potom se razišao sa savezom. Greška je i njegova i savezova, 50-50. Žalosno je što je reprezentacija Srbije ispaštala zbog toga. Počeli smo da lutamo sa Hasanefendićem, Vukovićem, pa Vranješ, Matić, Perić, Peruničić, da nekoga ne zaboravim. Mi smo jedina reprezentacija u poslednjih 15 godina koja je promenila deset trenera.

Podvlači da klubovi moraju da se restartuju i da su oni osnov za budućnost reprezentacije.

Nadam se da će biti bolje, ali smatram da je ključ u klubovima. Klubovi moraju da se restartuju, više da se uključe u stvaranje igrača u omladinskim školama. Srbije nema na velikim takmičenjima što mi je nepojmljivo. Kvalitet imamo, a da li smo svi spremni da se odreknemo nekih stvari zarad uspeha reprezentacije? Nisam siguran. Imam osećaj da je svima postao problem da se odazovu pozivu u državni tim. Ranije nam je svima bila čast da igramo za reprezentaciju i jedino o čemu smo razmišljali. Nije ni meni bilo lako da posle osvojenog Kupa šampiona sa Monpeljeom idem na Farska Ostrva. Neke moje kolege nisu htele da se odazovu pozivu selektora, a kada smo se plasirali na EP u Austiji došli su da igraju na velikom takmičenju. Bilo im je ispod časti da igraju u Izraelu, Luksemburgu i na Farskia Ostrvima. Nažalost, i to smo mi. Moramo našu svest da promenimo. Nismo ono što smo bili, ali i dalje imamo kvalitetnih individualaca koji moraju maksimalno sebe da daju reprezentaciji.

Jedinu medalju u reprezentativnom dresu osvojio je 2001. na Evropskom prvenstvu u Francuskoj. Sa 24 godine bio je među 16 odabranih i radovao se kad god je dobio šansu da izađe na teren.

Svi smo bili za ideje pokojnog profesora Branislava Pokrajca. To je bila grupa ljudi koja je prošla zverske pripreme i niko se nije bunio. Nisam se skidao tri ili četiri utakmice na tom šampionatu, ali imao sam tih pet minuta protiv Španije kada sam postigao dva gola i odveo reprezentaciju u polufinale. Nisam se skidao protiv Egipta u duelu za bronzanu medalju jer nas je u timu bilo 16, dvojica su morala da ostanu na tribinama. Bio sam srećan što sam bio deo reprezentacije, a sa dva gola možda sam dobio epitet herojae. Dobio sam medalju isto kao i onaj što je igrao svaki meč po 60 minuta. Da nisam postigao te golove verovatno danas niko ne bi pričao o tom prvenstvu.

Najlepše – najružnije

„Najlepši trenuci u karijeri su mi osvajanje srebrne medalje sa reprezentacijom Jugoslavije 2001. u Parizu i trofej Lige šampiona sa Monpeljeom 2003. Najružniji? Odlazak u Sidnej na Olimpijske igre 2000. Otpao sam sa spiska poslednjeg dana uz neko jeftino obrazloženje Veselina Vujovića.“

Nepodeljeno je mišljenje da je Srbija tih godina mogla i stepenik više, možda i do zlatne medalje.

„Imali smo potencijal da se popenjemo na najviši stepenik pobedničkog postolja. Smatram da je Srbija (SR Jugoslavija) 2003. u Portugalu trebalo da bude prvak sveta, a ne Hrvatska. Neki interni problemi koji se uvek pojavljuju su nas koštali. Otišli smo u borbu od petog do osmog mesta, umesto u polufinale. Selektor je bio pokojni Zoran Kurteš i stvarno smo bili dobra ekipa. Sa Švedskom smo u pripremnom periodu odigrali dva meča na njihovom terenu, jedan dobili, drugi remizirali. Faktički, mi smo poslali u istoriju legendarnu generaciju Švedske sa Olsonom, Vislanderom, Lovgrenom, Vranješom… koja je vladala deset godina. Sećam se da su se posle duela sa nama potukli u svlačionici. Otišli su na SP u Portugalu i završili kao trinaesti. Prognozirao sam da ćemo biti prvaci sveta, čak sam i napisao na papiru kako bih imao dokaz. Međutim, naše boljke su nas izbacile iz borbe za medalju. To je definitivno trebalo da bude naša godina. U timu Peruničić, Milosavljević, Matić, Sudžum, Lapčević, Perič, Vojinović, Petrić, Lisičić, Maksić, Škrbić, Đurković, Šterbik… Ekipa snova. Sve je bilo sjajno do prve utakmice sa Tunisom, posle smo izgubili od Španije praktično dobijen meč i taj poraz nas je poslao u skroz drugu grupu gde smo igrali protiv izuzetno jakih Nemaca. U poslednjoj sekundi Cerbe nam je dao gol. Oni su ubedljivo pobedili Tunis i Portugal, a mi smo dozvolili da ispustimo veliku prednost i na osnovu gol razlike oni su otišli u borbui za medalje, a mi u razigravanje od petog do osmog mesta. Nismo bili jaki u glavi. Polufinale su igrali Španija – Hrvatska, umesto Srbija – Hrvatska, koja nas do tada nijednom nije pobedila. Mnogo mi je žao i danas.

Bojinović je u dva navrata (2002-05 i 2009-12) svlačionicu delio sa Nikolom Karabatićem, čovekom koji je tri puta bio proglašavan za najboljeg igrača sveta.

Definicija njegovog uspeha i dugovečnosti je balkanski talenat i francuski rad i disciplina. To ga je dovelo i održalo na vrhu. Francuzi sve gledaju kroz rad, nisu toliko emotivni što se meni ne sviđa. Nikola se iskristalisao kao lider zahvaljujući balkanskim genima i francuskom sistemu. Kada se to spoji dobijete čudo, a Nikola je čudo. Priča srpski, ne perfektno, ali priča. Njegov rođeni brat Luka bolje se snalazi.

Trofeji

Šampion Evrope – 1
Šampion Srbije i Crne Gore – 1
Kup Srbije i Crne Gore – 1
Kup ASOBAL – 1
Šampion Francuske – 11
Kup Francuske – 9
Superkup Francuske – 2
Liga kup Francuske – 8
Trofej šampiona Francuske – 3

Komentari

Vaš komentar