„Srećniji sam zbog Nikole nego da imam titula kao Željko“

Branimir Smilić 8. jan. 202117:00 > 18:1810 komentara
Podeli:
Borislav Boro Vučević, Nikola Vučević1
Privatna arhiva

Košarkaška familija, ceo život u košarci i ceo život sa košarkom. Glava porodice, Borislav Boro Vučević bio je šampion Evrope sa Bosnom, reprezentativac Jugoslavije, suprugu Ljiljanu, bivšu košarkašicu, upoznao je u Sarajevu, brat Savo mu je poznati trener...

Sledeća generacija Vučevića ponosi se Nikolom, godinama najboljim igračem Orlando Medžika. A sve je krenulo spontano, u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka. Boro je voleo fudbal, ali mu je košarka bila suđena.

Trener koji mu je verovao i koji mu je dao šansu bio je Boža Maljković, potom najlepše godine provedene u Bosni, pa Švajcarska i Belgija u kojoj je karijeru završio duboko u petoj deceniji života. Porodica se 2003. vratila u Bar, „kako bi Nikola postao ozbiljan košakaš“, priča Boro u intervjuu za Sport Klub.

SK paketić21

Kao dete sanjao sam da budem fudbaler, obožavao sam Džajića, gledao sam Džajića i on mi je bio najveća motivacija da se bavim sportom. Igrao sam fudbal, kao i svi dečaci i to je trajalo do 15, 16. godine, kada sam naglo izrastao do dva metra i više nisam imao predispozicije za fudbal. Morao sam da se okrenem košarci. Moja generacija je živela sa sportom, samo sport i sport, da smo napolju, da se okupljamo, tako da mi ni košarka nije bila strana,“ kaže Vučević za Sport Klub i nastavlja.

Sa godinu i po dana starijim bratom Savom, danas trenerom francuskog Burga, otišao sam na prvio trening. Malo po malo, iz dana u dan sve je bilo ozbiljnije, ušao sam u prvu ekipu Mladosti iz Bara, koja se takmičila republičkoj ligi Crne Gore.“

Zanimljivo je da kako je došao pod lupu Bosne, kluba koji mu je promenio život u svakom smislu, u vreme kada nije bilo skauta, menadžera, video kaseta…

Sa Mladošću smo ušli u Drugu saveznu ligu – južna grupa u kojoj su se takmičili klubovi iz Makedonije, sa Kosovo i Metohija i iz Crne Gore. Kada smo se republičke plasirali u Drugu ligu trener nam je bio Boža Maljković. Znam da će ovaj podatak mnoge da iznenadi, ali nije bilo slučajno. Bata Đorđević, otac Saleta Đorđevića, imao je kuću u Baru, a u tom periodu bio je prvi trener Crvene zvezde. Boža mu je bio pomoćnik. Pet, šest kola pre kraja takmičenja bili smo prvi, ali smo ostali bez trenera. Iz kluba su zvali Batu, koji je svako leto bio u Baru i bio je upućen u naš rad, da pomogne, da pošalje nekog trenera do kraja sezone. I poslao je svog asistenta Maljkovića. Mene je zapravo Boža ‘lansirao’ i dao mi znajačniju minutažu i ulogu u timu. Odmah me stavio u prvu postavu i to u trenutku kada smo igrali majstoricu za ulazak u Drugu ligu. Napravio je veoma važan i hrabar korak za moju karijeru. Uvek ću mu biti zahvalan i kad god se sretnemo podsetimo se tih lepih mladalačkih dana. Već sledeće sezone bio sam u Sarajevu.

Privatna arhiva

Poziv iz Bosne u to vreme nije se odbijao. I nije došao slučajno, baš kao što se u Borovom životu ništa slučajno nije dešavalo.

Tokom letnje pauze 1978. igrali smo trening utakmicu sa Jugom iz Dubrovnika, a njihov trener bio je Rusmir Halilović, pre toga pomoćnik Boše Tanjevića u Bosni. Taj meč odigrao sam odlično, sećam se, postigao sam 44 poena, i posle utakmice prišao mi je Halilović i čestitao. Bio je oduševljen. Ubrzo je pozvao Bošu i rekao mu da ima jednog interesantnog klinca. Rusmir Halilović je inicirao sledeći korak u mojoj karijeri. Ljudi iz Bosne su me kontaktirali i sa bratom Savom otišao sam u Sarajevo. Bio sam sedam dana, trenirao, i Tanjević mi je rekao: ‘Ostaješ’. Bio sam oduševljen. Imao sam 20 godina.

Bilo je to leto 1978. Na klupi 32-godišnji Tanjević, a u timu Mirza Delibašić, Raša Radovanović, Žarko Varajić, Svetislav Pešić, Predrag Benaček

Odlično se sećam tim momenata kada se pojavila priča da je Bosna zainteresovana za mene. Te godine bili su prvaci Jugoslavije i mnogi prijatelji su mi govorili: ‘Razmisli, možda nije pravi momenat, u Baru ćeš da igraš….’ Znao sam da nemam šta da izgubim i da u Mladost uvek mogu da se vratim. Poziv Bosne, prvaka države, nisam mogao da ispustim. San mi je bio da me pozove neki klub koji igra Prvi ligu, a ne Bosna, šampion i gigant u svakom pogledu. Srećom, imali smo ekipu koja je mnogo volela da radi. U karijeri sam mnogo više postigao radom nego talentom. Nisam mogao da igram dobro ako ne treniram dobro. Bilo je mnogo talentovanijih od mene, ali nisu mogli da igraju. Male stvari, slučajnost, sreća… Kako god želite, mada uvek sam mislio da se ništa ne dešava slučajno i da se stvari dešavaju sa razlogom. Uvek kažem – tako je trebalo da bude, dogodilo se nešto spontano i lepo, moralo je tako da bude.

Boro Vučević, Dražen Petrović
Privatna arhiva

U Sarajevu je upoznao suprugu, nekadašnju reprezentativku Jugoslavije i igračicu Željezničara, Ljuljanu Kuburu, a sećanja na ta vremena bude najlepše uspomene.

U kontaktu sam sa svima, nažalost Mirza, Bilalović, Hadžić i Varajić nisu više među živima. Mnogo vremena je prošlo, ali održavamo kontakte iako su neki u Sjedinjenim Državama, neki u Evropi… Mnogo smo bili ‘vezani’, kako i ne da ne budemo kada smo osam, devet godina igrali zajedno. Pravila su bila takva, nisi ni mogao da odeš u inostranstvo pre 28 godine. U Bosnu sam došao sa nepunih 20 i bio do 29. godine. Svi klubovi su se borili da zadrže igrače, nisu želeli da ih puste u drugi klub. Funkcionisali smo kao familija, znali sve probleme, šta ko radi, bila je čast igrati sa Mirzom, Rašom, Varajićem, Džogićem, Pešićem… Oni su bili generacija ispred nas, a kasnije sa Benačekom, Bosiljčićem, Mutavdžićem, Hadžićem, Mitrovićem… nekoga da ne zaboravim.“

Mnogi smatraju da je Sarajevo, uz Beograd, bio najsportskiji grad u Jugoslaviji i da je u to vreme privilegija bila biti sportista u prestonici Bosne i Hercegovine.

Najviše što ste mogli da uradite za nekoga je da mu date kartu za utakmicu. Nikad ih nismo imali dovoljno, dvorana je uvek bila puna. Bosna je bila aktuelna, voljena. Pričalo se da je Sarajevo sportski i grad muzike. U svakom sportu, i u muškoj i u ženskoj konkurenciji, Sarajevo je imalo šampiona države. Bilo je lepo živeti u Sarajevu u to vreme. Fudbal je imao više navijača, dužu tradiciju, ali i mi smo bili popularni, bez problema bismo napunili dvoranu od 15, 20 hiljada mesta. Za Bosnu su navijale uglavnom pristalice Sarajeva jer su, kao i mi, nosili bordo dresove. Mada, generalno, imali smo navijače u svim gradovima. U sezoni 1978/79. kada smo bili šampioni Evrope uvek smo putovali čarterom. U saradnji sa JAT organizovani su direktni letovi, 30 mesta imao je klub, a ostalo je bilo rezervisano za ljude koji su želeli da idu turistički. Nama je bilo mnogo dobro, klub ništa nije koštalo, a imali smo podršku u svakoj utakmici.“

Studenti su prvi jugoslovenski tim koji je osvojio Kup šampiona pobedom protiv Emersona iz Varezea u čuvenom finalu u Grenoblu (96:93), kada je Varajić odigrao meč života i postigao 45 poena.

„Ključna utakmica bila je verovatno protiv Reala u Sarajevu na startu grupne faze takmičenja. Pobedili smo i shvatili da imamo kvalitet da se nosimo sa najboljim timovima u Evropi. Dobili smo neophodno samopouzdanje, pobeđivali Olimpijakos, Huvendus… Emerson i mi smo ušli u finale sa učinkom 7-3 i u odlučujućem duelu u Grenoblu se popeli na najviši stepenik pobedničkog postolja. Istorija, najlepši trenutak u mojoj karijeri. I to u prvoj sezoni u dresu Bosne. Neočekivano i za nas, a ne samo za javnost. Ima još mnogo detalja koji su mi obeležili karijeru, neka beznačajna utakmica koja me je dovela na prag Bosne. Možda je to značajnije za mene, bez toga ne bi bilo ni ovoga kasnije.

Problem našeg vremena je bio što smo imali jaku jugoslovensku ligu. Vidim danas pričaju da klubovi imaju mnogo utakmica da je naporno, ali i mi smo igrali dva meča nedeljno – ligaški i evropski. Niste mogli da odete u Čačak ili Skoplje i dobijete lagano. Pravilo je bilo – ko pobedi u Čačku ili Skoplju taj je prvak. Normalno je bilo da dobiješ Partizan kod kuće i izgubiš u Beogradu. Ili Zvezdu, Cibonu, Jugoplastiku, Olimpiju, Šibenku… Svaki meč bio je faktički derbi. Jednom nas je i Borac dobio u Sarajevu. Dobra ekipa sa Željkom Obradovićem, Vladom Androićem, Markom Ivanovićem… Nije bilo prostora za opuštanje, a današnji timovi koji pretenduju na vrh imaju mnogo duže rostere.

U Sarajevu su ostale i brojne uspomene. Porodica Vučević, Boro i Ljiljana, 1998. su prvi put posle ratnih godina otišli u svoj stan u gradu na Miljacki. Otišli su po uspomene…

Kada je počeo rat na prostoru nekadašnje Jugoslavije bili smo u Švajcarskoj, u Lozani. Nije bilo prilike da odemo sve do te 1998. Pokucali smo na vrata našeg stana, neka žena je otvorila, rekli smo joj ko smo i zašto smo došli. Kazala nam je da su oni druga ili treća porodica koja je boravila u tom stanu, bila je ljubazuna. Nas je samo intersovalo da li ima nešto od suvenira, nešto od uspomena. Našli smo samo jednu žensku tašnu u kojoj je bilo slika sa venčanja, nekih dokumenata… Sve to bilo je beznačajno u odnosu na medalje, pehare, slike iz novina, dresove u kojima sam osvajao titule… Danas bi mi značile više nego pre 30 godina. Ljudi su izgubili mnogo više, šta da se radi. Rat je bio. Žao mi je, ali ne okrivljujem nikoga.

Borislav Boro Vučević
Privatna arhiva

Bosna je godinama na marginama, postoji, a jasno je da nikoga više nije briga za Studente, za klub koji je proneo slavu Sarajeva širom Evrope.

Poslednji kontakt sa klubom imao sam 2009. kada je obeleženo 30 godina od finala u Grenoblu. Neke ljude sam prvi put video posle 20 godina. Bilo je lepo ponovo sesti za isti sto sa osobama sa kojima ste proveli možda najlepše godine u životu. Bosna je tada igrala ABA ligu, trener je bio Vlada Vukoičić, verovao sam da ima nade, da će da traje. U međuvremenu se izgubilo interesovanje i entuzijazam, čuo sam da ljudima koji vode grad Bosna ništa ne znači. Žao mi je što je tako, ali to je realnost.“

Iz Sarajeva, 1987. godine, pravo u Švajcarsku. Lozana nije bio baš logičan u poređenju sa nivoom jugoslovenske košarkom, ali još jedan pravi izbor.

Kada sam odlazio iz Bosne, nisam razmišljao da ću da igram još deset, 15 godina. Još nekoliko sezona i gotovo, ali… Imao sam ponudu iz Italije. Tamo su otišli Arsenije Pešić iz Partizana i Aco Petrović iz Cibone i menadžer Mira Poljo me je kontaktirala i pitala da li sam zainteresovan. Bio sam zainteresovan, čekao sam, sve se odučilo i u jednom trenutku pozove me Matan Rimac, bivši trener Cibone i Jugoplastike. Sarađivali smo u univerzitetskoj reprezentaciji, bio je pomoćnik, i bilismo u dobrim odnosima. Pozvao me da dođem u Lozanu, ali Italija mi je i dalje bila u glavi. Kaže mi: ‘Da ti pošaljem aviosnku kartu, dođi da vidiš, ne mogu telefonom da ti pričam, na kraju krajeva ništa te ne košta da dođeš’. Tako je i bilo. Prihvatio sam, odradio nekoliko treninga i odmah je bilo jasno da kvalitet nije na koji sam navikao. Sa druge strane, u to vreme svaka ekipa je mogla da ima samo dva stranca i računica je bila da bih u Italiji mogao da igram dve, tri, četiri godine i to je to. Na tu kratu je igrao i Rimac. Ubeđivao me je rečima da „Amerikanaca ima koliko hoćeš, sa 34, 35 moraš da se dokazuješ kao neko ko je tek izašao sa koledža kako bi sačuvao mesto u timu… U Švajcarskoj je bilo pet, šest timova koji su korektno plaćali, gazde su se nadmetale među sobom.“

Jedna rečenica Matana Rimca ubedila je Vučevića da ostane u Lozani.

‘Garantujem ti da ćeš ovde sa svojim stilom igre i ako budeš zdrav ostati više godina, bolje ćeš da zaradiš i živećeš mirnije’. Popričao sam sa suprugom, sve smo stavili na papir, tada smo imali i ćerku… Prelimili smo: ‘Hajde da odemo na godinu dana da vidimo kako izgleda.’ Ostao sam pet godina u Lozani, bilo je fenomenalno, produžio sam karijeru, a i bolje sam finansijski prošao. U leto 1992. sponzor se povukao iz kluba, u Jugoslaviji je počeo rat i razmišljao sam gde ću sad, šta je najpametnije? Već sam imao 34 godine. U jednom momentu dobio sam poziv iz Belgije. Otišao sam na sezonu, a odigrao deset. Punu deceniju, sve do penzionisanja u 44. godini. I sada se opet vraćam na ono da se ništa ne dešava slučajno, uvek postoji razlog. Apsolutno sam zadovoljan karijerom. Prvi deo igrao sam na vrhunskom nivou, a ostatak za svoju dušu. Zaradio sam solidan novac, deca su mi rasla mimo svih dešavanja u nekadašnjoj državi što je bilo vrlo važno u tom momentu. Naučili su jezike, ima prednosti i mana, ali kada bi se sve ponovilo ne bih žalio.

Boro Vučević
Privatna arhiva

Momak iz Bara koji je ‘slučajno’ završio pod obručima profesionalno je igrao košarku skoro dve i po decenije. U Belgiji je bio član Atlona, Rojal Brisela, Alsta i na kraju Liježa. Sa 40 leta je Barseloni sa Saletom Đorđevićem i Milanom Gurovićem ubacio 18 poena.

U sezoni 1998/99. trener u Alstu bio mi je Vlade Đurović. Imao sam 40 godina i to mi je možda bila najbolja sezona u Belgiji, iako sam ranije imao sezone sa prosekom od 30 i nešto poena. Kod Vlada smo trenirali izuzetno dobro, onako kako se kod nas trenira i meni je to prijalo. Preporodio sam se i dobio novu motivaciju. Bili smo dobri prijatelji, poznanici iz reprezentacije, i Đurović je na početku sezone došao kod mene i pitao me: ‘Šta ti očekuješ sa 40 godina, šta hoćeš, malo si mlađi od mene.’ Kaže Vlade ne možeš ti da igraš, budi uz ekipi pa ćemo da vidimo. Složio sam se, naravno, kako god da bude. Počne sezona, i posle nekoliko utakmica Vlade mene vrati u startnu postavu. Sezonu sam završio sa prosekom od 37 minuta po utakmici. Najbolja sezona u Belgiji. Poznavao sam svoje telo i više mi je odgovaralo da treniram, to me je održalo. Đurović mi je često savetovao da ne dolazim na jutarnji trening jer imam 40 godina, ali bio sam redovan.

Igrao bi Boro verovatno još da ga u Liježu, u sezoni 2001/02. nije zabolelo koleno, a doktor rekao – to je kraj.

Počelo je da mi otiče levo koleno, pojavio se problem i nisam više mogao da treniram. To mi je bila prva ozbiljnija povreda u karijeri. Dva, tri puta mučio me skočni zglob, nekoliko dana pauze i to je to. Niko mi ne veruje da nijednu zvaničnu utakmicu nisam propustio zbog povrede za 23 sezone. Od Bosne do poslednje utakmice u Liježu. Kad mi je doktor rekao to je to, bio je finiš sezone, još dva meseca, tako da sam samo sedeo na klupi.

Stvari su bile u koferima, karte već kupio, porodica se spremala za povratak u Bar, ali sudbina je htela da Vučevići još godinu ostanu u Belgiji. Boro je kao asistent bratu Savu seo na klupu Šarlroa i osvojio titulu u sezoni 2002/03.

Znali smo da se vraćamo u Bar i u poslednjoj sezoni putovao sam iz Brisela u Lijež, nekih 45 minuta vožnje. Nisam želeo da deca menjaju školu. Nije mi bio problem da putujem. Već sam rezervisao kamion i plan je bio kad deca završe školu, vraćamo se u Bar. Zbog Nikole i zbog košarke znao sam da je Bar najbolji izbor. Ali… Mesec dana pre povratka zove me Savo, tada trener Šolea i zvanično najbolji strateg u Francuskoj, i kaže mi da ga je kontaktirao predsednik Šarlora. Želi da dođemo da razgovaramo. Predsednik Šarloa bio je vrlo ambiciozan, mnogo je ulagao i posle četiri godine želeo je titulu da vrati u svoje vlasništvo. Nova dvorana, planovi, igrači… još samo trener.

Boro Vučević, Nikola Vučević
Privatna arhiva

Želeo je Sava, ali kaže: ‘Hoću da ti Boro bude pomoćnik, deset godina je ovde, zna svakog igrača, svaki detalj.’ Stojim i ćutim. Savo na to dodaje da nije loša ideja, ali da mi je plan da se vratim u Bar. Uključim se i ja, kažem da je završena priča, spakovao sam stravi, a on će na to: ‘Nema problema, stvari umesto da voziš u Crnu Goru, vozi u Šarlroa. Kraći ti je put.’ Desetak dana sam se opirao ideji da ostanem još sezonu u Belgiji, ali brat me je ubedio da promenim odluku i da će mu moja pomoć biti od velikog značaja. Tako je i bilo. Osvojimo prvenstvo, spakujemo se i konačno se vratimo u Bar da pokrenemo novu etapu u životu.“

Posle 24 godine vratio se u Bar, na obalu Jadranskog mora. Posvetio se sinu Nikoli, danas najboljem igraču Orlando Medžika, znajući da poseduje ogroman potencijal.

Nisam se vratio da nešto radim, iako su mi iz Mornara nudili mesto u upravi. Razmišljao šta je najpametnije, pošto sam igrao do 44. i bilo je kasno da počnem trenersku karijeru. Nisam Željko Obradović da uzmem Partizan i odmah budem prvak Evrope. Nikola je dve godine igrao u Belgiji i video sam da je talentovan. Kada je imao dve godine, doktor, pedijatar u Lozani, mi je rekao da će biti visok 210 santimetara. Na osnovu nekog dijagrama. Kaže, može da pogreši najviše santimetar, ali ako želimo, on će da mu da injekciju da ne poraste toliko. Znate koliko je Nikola visok? Tačno 210 santimetara. Video sam po onome kako trči, kakve je konstitucije da ima nešto u njemu. Uvek je imao dobar šut i zaključio sam da bi šteta bila da počinjem trenersku karijeru i zamlaćujem se, a da zapostavim njega.

Trenirao je Belgiji, bio je fin, kulturan, lepo vaspitan… Međutim, video sam da je previše mekan za sport. Znao sam da mora da bude malo bezobrazniji, drčniji, tamo ulica nije kao kod nas. Rekao sam mu da mora da dođe u Bar da ulica ‘uđe’ u njega. Da se svađa jeste gol, nije gol, zašto si me gurnuo… Želeo sam da se rivalstvo probudi kod njega. Vratili smo se i ljudima iz Mornara sam poručio da bih da voleo da vodim generaciju u kojoj je Nikola, ako im odgovara. Bio sam motivisan to da radim i tako je sve krenulo. Iz te generacije Vladimir Mihailović je igrao u Budućnosti, sad je u Alstu klubu u kome sam i ja bio.

Mladi Vučević je sa 16 i po godina otišao u Sjedinjene Države, na USC koledž, a tri godine kasnije bio je 16. pik Filadelfije na draftu. Sezona u dresu Siksersa pa odlazak u Orlando, gde je i danas.

Kao i svaki drugi roditelj i ja sam ponosan na sve što je moj sin uradio. Draže mi je što je on napravio odličnu karijeru nego da sam ja bio kao Željko Obradović, da sam devet puta osvojio Evroligu. Ne možeš sve, bio sam igrač, košarka mi je dala mnogo, ja sam joj dao sve što sam mogao… Bilo bi šteta da mu nismo omogućili uslove da trenira kvalitetno. Nikola voli da igra koašrku, da se igra i nadigrava. Ne voli da igra prljavo samo da bi dobio. Košarku voli i razume. Trudim se da budem objektivan. Najviše sam ga kritikovao, možda nekad bio i dosadan, ali bolje i tako nego da sam ga pustio. On danas zna više nego ja i nema potreba da ga savetujem, mada ponekad ‘utrčim’ sa komentarom. Imao je dobre trenere, igrao sa vrhunskim igračima i imao je od koga da nauči. On je jedini igrač i jedina osoba koja je ostala u klubu od njegovog dolaska 2012. Takva mu je sudbina, tako treba da bude. Prošle godine je bio slobodan, Sakramento je bio zainteresovan, čak mi je i Vlade Divca na Ol-star vikendu u Šarlotu rekao da ima dobru ekipu i da mu je samo potreban igrač kao što je Nikola. Nisu se dogovorili, ponuda nije bila baš kao ponuda Orlanda. Srećan je na Floridi. Znate kako, u NBA nije teško superstarovima, oni prelaze iz kluba u klub kad hoće i gde hoće. Samo kažu neću ovde više da budem, trejdujete me. Hoću u ta dva kluba… Takvih u ligi ima deset, 15.

Nikolina neostravena želja je da obuče dres Crvene zvezde. Ljubav prema crveno-belim bojama nasledio je od oca…

Kad god je Zvezda gostovala u Sarajevu, ja sam bio na tribinama Koševa i Grbavice da navijam. Mnogo sam voleo Džajića. Upoznao sam ga na zagrebačkom aerodromu osamdesetih godina prošog veka. Pričali smo nekoliko minuta i bio sam srećan. Brat Savo je navijao za Partizan, ja za Zvezdu, gledamo, slušamo, nevriramo se… Dok smo bili u Belgiji i Švajcarskoj gledali smo Zvezdu preko satelita, sećam se oduševljenja posle pobede protiv ekipe Koko Kolo kada je postala prvak sveta. To je podstaklo Nikolu da navija za Zvezdu. Da li je realno da zaigra za crveno-bele? Sve zavisi koliko će dugo da igra u NBA, u kakvom će stanju da bude. Deca mu rastu, mnoge okolnosti diktiraju sledeće poteze, nije samo šta bi on voleo. Planira da igra još mnogo godina, uživa u košarci, a srećom nije imao velikih povreda. Ima iskustvo, može lakše da igra, bolje čita igru i manje napora ulaže.

Draft 2011. – poseban momenat

Košarka me je mnogo puta učinila srećnim, a draft 2011. bih ipak izdvojio kao poseban momenat,“ ponosan je Boro Vučević.
Nikola Vučević draft
Privatna arhiva
Komentari

Vaš komentar