Čega ste se uplašili?

Podeli:
Reuters, Marko Djurica

Ako voliš sport, ne možeš da ne navijaš za svoju zemlju u fudbalu.

Iako si se nagledao budalaština, iako se imidž reprezentacije odavno gradi i izvan granica aut i gol-aut linije, iako je politika saveza najčešće neprosperitetna i usmerena ka ličnim potrebama i ciljevima, kad momci izađu na teren, to je i dalje fudbal i želiš da imaš nekog svog na Evropskom ili Svetskom prvenstvu. Posebno sada kad na Euro ne ide samo onaj ko nije ljubazno pitao. Ipak, srpski igrači izgleda nisu dovoljno uljudni i vaspitani.

Kad se već sa tim nisu rodili, onda je neko trebalo da im objasni da su ovakve utakmice privilegija, a ne teret. Teško je igrati sa bukagijama na nogama koje si sebi stavio, a protivnik puca od želje da te pobedi. Želiš i ti, ali se plašiš. Čega?!

Povezano

Srbija je odigrala jednu od najboljih utakmica otkad se predstavlja tim imenom u Norveškoj. Posle onakve igre i prolaza dalje samopouzdanje ekipe je trebalo da ode u nebesa. Iz nekog razloga strah je natopio teren stadiona ‘Rajko Mitić’ koliko i pljusak. Iz ove perspektive deluje da je selektor Norveške Lagerbek pogurao Orlove. Nije igrao presing. Škoti su se malo bolje pripremili i ovo je bila jedna od onih utakmica u kojoj je navijač Srbije nervozan već u sedmom minutu. Jer je jasno da igra ne liči ni na šta.

Mislio sam da nikad ništa besmslenije u fudbalu neću videti od kvalifikacione utakmice sa Rusijom 2001. godine kad je Milovan Đorić jurio prednost rivala tako što je izveo jedinog napadača Kežmana, a Dejana Stankovića gurnuo u napad. To je bilo toliko neprijatno za gledanje da čovek pomisli da je sve video i doživeo u životu. Do sinoć.

Nije ovo prva utakmica decenije koju je ova generacija odigrala sa sličnim pristupom. Bio je to i duel sa Brazilom u Moskvi, za prolaz u osminu finala Mundijala. Da, normalno je da se očekuje ispadanje od Brazila, ali ova ekipa očigledno nema stav, nema kičmu. Važne utakmice samo prolaze pored njih, a da nisu ni učestvovali. Na momente su pokazivali da od ovog tima može nešto da se očekuje, ali posle Škotske…

Fudbalski savez Srbije

Ljubiša Tumbaković pokušao je da se prilagodi onome što ima. I bio je blizu da uspe. Promenio je formaciju, bilo je turbulentno, ali videla se ideja. I dalje su se lako primali golovi, ali su se i davali. Pokušao je da se prilagodi i sinoć. Bez Kolarova bilo je jasno da će Srbija imati veliki problem u organizaciji igre iz poslednje linije, pa je tu stavio vezistu Gudelja, kako bi imao sigurniju loptu unapred.

Međutim, škotski presing je podsećao na momente na mašinu za mlevenje mesa, ali i snova o plasmanu na EURO. Da, dobro ste pročitali, škotski presing. Srbija u prvih 20 minuta nije ni prešla centar. Tokom utakmice i Tumbaković je bio uspavan jer je već na poluvremenu postojala šansa da se nešto menja. Bilo je jasno da igra ne funkcioniše, a on je čekao, čak i posle primljenog gola. Ideja da se vrati Kostić takođe se pokazala pogrešnom, jer je on uz Sergeja Milinković-Savića bio najlošiji igrač na terenu. Često je Kostić znao da bude među najboljima u nacionalnom timu, ali ovoga puta je postojao raskorak između želja i mogućnosti. Kod Sergeja je već pitanje stava i pristupa utakmicama, posebno posle onakve utakmice u Norveškoj. Jasno je i da je Aleksandar Mitrović van forme, valjda mu je dosta problema u igri koje imaju i Fulam i Srbija.

Ne tako davno, srpska reprezentacija je imala bazu od 20 i više igrača koji skoro ravnopravno mogu da pomognu u ostvarenju rezultata. Neki su se povukli, neki su nestali sa klupske mape i nastao je problem i u kontekstu kvaliteta.

Da se razumemo, za stagniranje fudbalske reprezentacije najviše je kriv savez. Bez ikakve koncepcije, sa nasumičnim promenama selektora, nikako nisu pomogli ekipi da napreduje. Srbija trenutno ima veoma talentovanu generaciju trenera. Paunović, Ivić, Jokanović, Nikolić, Milojević… svi rade odlično i imaju rezultate. Nijedan od njih nije bio ni blizu da preuzme nacionalni tim, što govori i o odnosu koji imaju sa nacionalnom kućom fudbala.

Ipak, za samu utakmicu sa Škotskom i njen ishod najviše su krivi igrači. Uprkos svemu, došli su u situaciju da odu na Evropsko prvenstvo. Oni bi igrali na njemu, niko drugi. Igrali su za sebe, a nisu pokazali samopoštovanje. Nadigrani su od slabijeg protivnika. Da, i taktika je trebalo da bude bolja, da ne bude toliko predvidljiva, da Škoti tačno znaju kojim putem treba da idu da bi se plasirali na Euro. Ali, fudbaler koji je pre mesec dana pokazao koliko može ne sme da se pojavi bez stava na ovakvoj jednoj utakmici.

Zvuči neverovatno, ali mogu se ovoga puta uporediti fudbalska i košarkaška reprezentacija. U godinu dana, i jedni i drugi su izgubili važne utakmice od slabijih protivnika pre svega zbog pristupa a onda i zbog taktike. Nema Srbija luksuz da ima malodušne sportiste, baza je isuviše mala. Nema luksuz za izjave: „Dali smo sve od sebe, biće bolje na sledećoj utakmici.“ Nema luksuz ako misli da pobeđuje. Izgleda da je sve manje srpskih fudbalera i košarkaša sa jakom ličnošću. Onih koji se slušaju kad ne ide. Koji ne moraju nužno da budu najbolji, ali su mudri i srčani. Koji razmrdaju saigrače, a zastrašuju protivnika. Ponekad talenat nije dovoljan. Talenat je potencijal, a rezultat imperativ. Između je mnogo toga. 

A ta sledeća utakmica će svakako doći. Pa će oni odigrati dobro i dati nam nadu. Ili možda neće. Svejedno.