Bolji je pregled igre posle Prašine

Darko Plavšić 21. apr. 202112:07 > 12:0814 komentara
Podeli:
Laurence Griffiths, Getty Images

Šta je fudbal? Dve cigle i lopta, dve jakne i lopta, dva ranca i lopta. U stvari, može i bez toga.

Odrastanje u Beogradu ranih devedesetih je loptu smatralo luksuzom, pa smo igrali i sa praznom konzervom Koka-Kole. Tu ti fudbal u ranoj fazi života probudi nagon za samoodržanjem. Ne biraš u ekipu onoga ko najbolje igra, već onoga ko najviše bije. Jer, ako ne može da pogodi loptu, već samo tvoju nogu, šta će tek biti ako se igra zgaženom konzervom. Da su roditelji znali, skrpili bi se za neku loptu, jeftinija je ona od patika koje su konstantno bile pocepane. Kako i ne bi bile kad se trudiš da iz sve snage šutneš konzervu.

Vidim sad tu u obližnjem bloku da je neko doneo male golove i vezao ih za banderu. Imaju i mreže. Igraju deca od četiri do sedam, osam godina. Igraju na neki svoj način, ali kad ih pitaju šta ste radili, odgovoriće „igrali smo fudbal“. Košarku ne mogu, jer kako da dobace do koša, tenis zahteva određene uslove… Ovako, dođe ti lopta, ti je šutneš i već možeš da kažeš da si igrao.

Možda vas zanima

Iza naše osnovne škole postojao je pristojan teren za mali fudbal. Tamo su igrali stariji. Superligaši. Trudili smo se da ugrabimo svaki slobodan termin kako bismo šutirali na gol koji ima prečku. Ipak, prečesto smo igrali na Prašini. Bio je to jedan deo školskog dvorišta na uzvišenju. I tu gore je bilo nekakve ravne površine na kojoj je bilo predviđeno da bude trave. Ali samo nezvanično ime terena jako dobro objašnjava kakva podloga je preovlađivala. Idealno bi bilo ako je kiša padala recimo prekjuče. Garderoba i stative koje smo kasnije nosili kućama mogli su samo pravac u veš-mašinu.

Onda malo porasteš, pa možeš da počneš da treniraš fudbal. Pomisliš, prerastao si Prašinu, vreme je za pravu stvar, kao na televiziji – trava i lopta sa šarama. Prvi trening, šljaka. Posle nekoliko treninga punih šljake u plućima i na kolenima ponovo shvatiš da bi bilo dobro da je kiša pala prekjuče. Nema utakmica, nema ničega, treniraš, a ne smeš ni da šutneš loptu iz sve snage jer je iza gola nizbrdica. Kreneš kući sa šlljake i vidiš starije kako se spremaju za utakmicu sutra na glavnom terenu. Opet superligaši.

Poraste čovek da dočeka svoju prvu utakmicu, nedovoljno da ne plati suzama svoje prve kopačke, ali ipak taman da obuče nekakav dres i izađe na teren kao što je negde gledao. Onda shvati da je teren tvrđi od šljake u doba suše i da bi mu bolje bilo u patikama nego u kopačkama. Imaš 10 godina i bole te leđa posle utakmice. Daleko je Superliga. Ipak, asistencija na debiju se i danas pamti. Mislim, pamti je asistent. Kasnije dolaze vruća gostovanja gde ti saigrač padne u nesvest, a ti sipaš vodu u štucne kao gorivo u rezervoar jer je 40 stepeni, pa „vruća“ gostovanja gde nema veze što imaš 12 godina ipak ne smeš da pobediš. Pa igraš u sali na školskom turniru, vise navijači sa ripstola kao sa žice na Bombonjeri. Superliga.

Ono što je dobro, i dalje je značajan deo vrhunskih fudbalskih proizvođača odigrao bar jednu utakmicu na Prašini. I dalje su na jeftinijim mestima preskupih stadiona prisutni navijači koji žive fudbal, zbog koji ne morate da skraćujete utakmicu da bi je pogledali celu, kojima je i 0:0 po veoma hladnom vremenu u redu. Dok se oni nešto budu pitali, neće doći do baš potpunog otuđenja fudbala, iako je proces poprilično odmakao.

Sad si već veliki, ali moraš da treniraš. Dogurao si do trave, pravih kopački i lopte imaju šare… Ali, ima i taj basket posle škole, pojavio se neki Winning Eleven, jeste sve na japanskom ali ima pas u prazan prostor, uveče valja otići na stadion, počinju kvalifikacije za evrokupove… Ma, sutra ću na trening.

Dođe sutra, shvatiš da ti je draže da igraš sa drugarima nego za trenera, shvatiš da nisi dovoljno dobar, pa ti je draže da gledaš nego da igraš, pa počneš da pričaš o tome, da pišeš o tome, pa počneš da radiš i gledaš i ono što ti se baš ne gleda, ali dođu trenuci sreće da uživo svedočiš o najvećima koji su igrali fudbal.
Mnogi od njih počeli su na Prašini.

Superligaši su pokušali da privatizuju teren, da samo oni mogu da igraju iza škole. Veliki su, snažni, imaju svoju loptu, lepe devojke navijaju za njih. Niko im ni ne brani da budu takvi, jer ljudi vole da im se dive. Dive se njihovom umeću i njihovom bogaćenju. Sve je upakovano onako kako njima odgovara, da ovi sa Prašine i dalje žarko žele da bar ponekad odigraju sa njima. Nije im važno što su uslovi neravnopravni i što će od deset utakmica ubedljivo izgubiti devet. Ta jedna se kod njih računa.

Ono što je dobro, i dalje je značajan deo vrhunskih fudbalskih proizvođača odigrao bar jednu utakmicu na Prašini. I dalje su na jeftinijim mestima preskupih stadiona prisutni navijači koji žive fudbal, zbog koji ne morate da skraćujete utakmicu da bi je pogledali celu, kojima je i 0:0 po veoma hladnom vremenu u redu. Dok se oni nešto budu pitali, neće doći do baš potpunog otuđenja fudbala, iako je proces poprilično odmakao.

Ipak, ona ulica u kojoj bismo postavljali cigle kao stative jer auto prolazi jednom u sat vremena sada je veoma frekventna, a teren iza škole više nije betonski već je pokriven veštačkom travom. UEFA ga je finansirala. Tamo gde ima novca, biće uvek i ljubitelja novca, a niko nije agresivniji i gladniji od njih. Ako nas je istorija nečemu naučila, oni uglavnom na kraju pobede. Ali, niko ne bi smeo da nam oduzme Prašinu i onu jednu od 10 utakmica.

PS Moj drug Vlada i ja šetali smo gradom u ponedeljak predveče. Park kod Palasa pre svega je poznat po ispijanju piva. Bilo je toga i ovoga puta, ali nasred glavnog pločnika igrala se utakmica. Vojvoda Vuk je gledao sa visine, kao svojevrsni sudija. Divna akcija po levom krilu, lopta unutra i gol. Nije bilo dileme da li je lopta otišla iznad jakne, bilo je po sredini gola. Strelac je potrčao u zagrljaj svom asistentu.

Komentari

Vaš komentar