Ima onaj film „Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav“. To još ne znam, ali verujem ne mnogo manje nego kad si živ. Najveći grad Kolorada poseduje sve što veća naseobina u SAD podrazumeva, ali daleko je od monumentalnog i nezaboravnog. U gradskom odboru za zabavu ističu se Miko Rantanen, Nejtan Mekinon i Gabrijel Landeskog, oni se s pravom nadaju i napadu na Stenli kup, ali jednoglasni predsednik ovog organa je Nikola Jokić. Denver je 100 odsto njegov grad, osvojio ga je a da to nije ni hteo. Ono njegovo. Šta bi Nagetsi bez Jokića? Pa kao i u većem delu svoje istorije, baš ništa.

Predugo sam čekao na svoje prvo prisustvo NBA utakmici. Mnogo puta planirano, nikada ostvareno. Do prošle nedelje i četvrte utakmice prve runde plejofa između Denver Nagetsa i Golden Stejt Voriorsa. I to na pravoslavni Uskrs. Pored Bol arene nalazi se veliki zabavni park sa ogromnim rolerkosterom. Ali on je neuporediv sa ovom sezonom Nagetsa. Znali su da pobede Voriorse i da izgube od B tima Oklahome. Bez dva od tri najbolja igrača plasman u plejof je veliki rezultat, ali su nedeljnu utakmicu dočekali sa tri poraza od Karija i drugova. Nije to negativno utiocalo na raspoloženje domaćih navijača koji su okolinu hale zamirisali ovde legalnom marihuanom. Međutim, dolazak zvezda iz Kalifornije uticao je na cene. Karte su očekivano bile duplo skuplje nego u regularnom delu sezone, ali kad i parking mora da se plati 30 dolara, onda je to jasan znak NBA plejof luksuza.

Bol arena praktično ima jedan veliki ulaz, ali sve toliko dobro funkcioniše da se dvorana bez osetne gužve napuni za samo pola sata. Na ulazu se dele peškiri za mahanje, to je postala tradicija u većini hala tokom najvažnijeg dela sezone. Lično sam hteo da uđem u halu bar sat pre utakmice, da gledam Karija kako se zagreva trojkama sa pola terena, ali nisam dolazio sam. Pritom, dolazak u Denver i u aprilu je poduhvat jer je okružen visokim snegom okovanim planinama. U svakom slučaju, N i ja smo stigli na vreme da dva piva platimo 30 dolara, da se javimo Nemanji Jokiću i da ispratimo zvanični ulazak ekipa na teren. Već tada se videlo da će Voriorsi imati mnogo navijača, bar tri četiri hiljade. Ipak, tako je u većini hala širom SAD. Previše su popularni.

Izašli su na teren u svom ležernom stilu. Prva impresija je je Džordan Pol. Stef i Klej su toliko toga preturili, pa je kod njih sve nekako rutinski, ali nova zvezda Voriorsa je gladna svega, pa je izuzetno energičan i tokom zagrevanja. Njegove promene pravca i brzine su jedinstvene i ne stidi se da ih pokaže u svakoj prilici. Na 10 minuta pre početka hala je bila poluprazna, ali na podbacivanju su apsolutno svi bili na svojim mestima. I nema sedenja pre nego što se Nagetsi upišu. Potrajalo je to, jer na ulazu opet nisu pretresli Drejmonda Grina. Uneo je sekiru. I u prvom napadu je zamahnuo na Jokića. Hajde to i nekako, navikao je Nikola, ali druga ruka je išla pravo u oko. Fascinantno je kakvu je samokontrolu izgradio srpski centar. Za njega protivnici bukvalno ne postoje, šta god da mu rade. Njega mogu da iznerviraju samo sudije i ponekad saigrači. Doduše, oni su posebna priča. Poentirao je Jokić, publika je dobila dozvolu da sedne, ali je atmosfera zaista odlična. Velika je razlika između gledanja NBA utakmice na televiziji i u hali. Na licu mesta potrebna je jaka koncentracija da biste se usredsredili na samu igru jer se na sve strane nešto dešava i prikazuje na ogromnom ekranu.

Ritam svega u hali na početku određuje Nikola Jokić koji odbija da bude počišćen u ovoj seriji. Iako je od udarca Grina verovatno video dva koša na istoj strani uvek bi ubacivao loptu u onaj pravi. Primetna je razlika u energiji dveju ekipa. Denver u ovom sastavu ima mnogo mana, pre svega su to nedostatak talenta i sportske inteligencije pojedinih igrača, ali ne nedostaje im borbenosti. Voriorsi su došli kao rok zvezde na kraju drugog meseca turneje. Odradiće oni to, neće niko otići kući razočaran, ali biće još prilika da zablistaju, ako to ne bude baš tog dana, nema veze.

Jedna od glavnih zanimacija bila mi je premeštanje situacija iz hale u neku od evropskih dvorana. Recimo, u prvom redu iza koša, bila su trojica momaka obučenih kao za plažu i nosili su natpise Its time for Poole party. Maskota Nagetsa Roki im je uredno prišao, oteo transparente i počeo da ih baca po hali. Oni su se samo smejali. Ispred mene je sedeo neki momak koji očigledno često prati Nagetse i smetalo mu je što u okolini ima toliko navijača Voriorsa. Kad je Bouns Hajlend vezao tri trojke uredno se okrenuo prema njima i uz širok osmeh im pokazivao srednji prst. Oni su se takođe smejali i reagovali po principu „Idi u peršun“. Samo sam zamislio kako bi ga na ovim prostorima izneli iz dvorane pravo na ortopediju. Tu je ipak glavna razlika. Ovde je lepo da se pobedi, kod nas mora da se pobedi.

Bouns Hajlend je posebna priča, momak ponekad izgleda kao da je sam na terenu. Kad on postiže poene, na video bimu se pojavljuju kosti, zbog njegovog imena. Kad su Nagetsi bili u naletu, a Stiv Ker zatražio tajm aut, on je sa klupe istrčao nasred terena i počeo da igra zajedno sa publikom, nije se vratio na klupu sigurno ceo minut. Kazins je to odobravao. Stef je svašta promašio u prvom poluvremenu, ali je zato Klej držao Voriorse u igri. Kakva je to mašina, čovek dve godine nije igrao košarku a za dva tri meseca je već dostigao formu.

Svaki tajm-aut je prilika da se ode po pivo ili hranu i gotovo da nema ljudi na tribinama koji nešto ne konzumiraju. Cene su astronomske, ali to očigledno nije problem. Na poluvremenu bukvalno nikoga nema na tribinama. Na početku drugog poluvremena pored nas su sela dvojica mladića koji su pokupili sve od hrane što su mogli u pauzi. Jedan od njih nosio je somotske pantalone iako ima recimo 23 godine. Njihova misija na utakmici bila je da čekaju Karijeve trojke i da viču Oh my god. Ostatak utakmice ih nije zanimao. Doduše, Stef je namestio ruku u drugom poluvremenu pa su bili u ekstazi. Uvek je privilegija gledati Nikolu Jokića, ali uhvatio sam sebe da mi je postalo potpuno normalno da on na neverovatne načine rešava kompleksne situacije. A imam utisak da je na to navikla i publika u Denveru. Što reče neko, moraće Jokić posle sezone na operaciju leđa koliko je nosio celu ekipu godinu dana. Protivnici su mu svašta radili ove sezone, ruke mu izgledaju kao da se vratio sa ratišta. Ipak, da bi Denver dobio jednu ovakvu utakmicu moraju i Monte Moris i Eron Gordon i Bouns Hajlend da ubace svoju porciju poena. I ubacili su. Od Vila Bartona je stvarno više teško nešto i očekivati. Ipak, Majk Meloun veruje u svoje igrače i na kraju je upravo Barton pogodio trojku za pobedu. Njegova sezona je verovatno napravila razliku između ovakvog i boljeg učinka Nagetsa. Čovek je bio potpuno van forme, što nije smanjilo broj pokušaja, a njegove odluke na terenu su tokom cele karijere bile problematične. On je zapravo najbolji kao šesti igrač, da uzme loptu i da sam igra, ali voli da bude u petorci. Ono što je radio u završnici pete utakmice je bilo stvarno…

Ipak, u četvrtoj je na kraju bio junak iako je ubacio ukupno šest poena. Nagetsi i Voriorsi su podarili pravi spektakl. Vredelo ga je čekati 37 godina. Nije isto kao na TV-u, baš nije. Nagetsi su tri dana kasnije eliminisani. Nije bilo realno da prođu bez Mareja i Portera. Jokić je Gordona naučio kako se igra košarka, tako da bi sledeće sezone moglo da bude svega. I ovako, Nagetsi su najkonstantnija ekipa na zapadu u poslednjih pet godina koja čvrsto drži svoje plejof mesto. Eto koliko je dobar Jokić. Toliko ga i vole. Bar 50 odsto ljudi u hali poseduje njegov dres. Braća Jokić sede na tribinama i njihov izlazak traje prilično dugo zbog konstantnih zahteva fanova za slikanje. Mnogi se pitaju zašto Nikola ne ode u neki jači tim kako bi napao titulu. Ipak, Denver u potpunosti odgovara njegovom senzibilitetu tako da bi trebalo očekivati da celu karijeru provede u Nagetsima. Ovo je njegov grad.