Srbija bez reprezentacije

Darko Plavšić 5. jul. 202117:22107 komentara
Podeli:
košarkaška reprezentacija Srbije
KSS/MN Press

Srbija je doživela najveći košarkaški neuspeh od 2005. godine. Nije se plasirala na Olimpijske igre u okolnostima u kojima to nije smelo da se dogodi.

Povezano

Kaže selektor Kokoškov da “nema drame”. Uz dužno poštovanje, ali ako oko ovoga nema drame, onda da raspustimo reprezentaciju. Tačnije, zvanično da je raspustimo, nezvanično je sve odrađeno već sinoć. Nikad ovakve rezultatske katastrofe ne dolaze kao posledica jednog problema. Tu je uvek lanac problematičnih dešavanja.

Te 2005. bio sam veoma mlad novinar koji je dobio šansu da prati nacionalni tim. Osećao sam se kao da sam na spisku. Kad su ispali, i ja sam ispao. Suze Željka Rebrače dok smo pričali posle poraza od Francuske nikad neću zaboraviti. Onoliki čovek, na zalasku reprezentativne karijere. Ta ekipa je imala nuklearnu snagu, ali ništa nije funkcionisalo u igri. Eto paralele sa utakmicom sa Italijom. Šesnaest godina kasnije i 80 kilometara južnije Srbija je bila veliki favorit. Ali, opet nije bila ekipa.

Povrede su stvarno proredile spisak. Sada su klupske sezone toliko duge da ko je potpuno zdrav izgurao godinu, to je veći uspeh od osvajanja trofeja. Većina igrača ima neke tegobe. Nezahvalno je čeprkati po zdravstvenim kartonima i procenjivati ko je teže a ko lakše povređen. Naravno, i ovi FIBA turniri napravljeni su pre svega tako da ova organizacija zaradi novac. Nepunih mesec dana uoči Olimpijskih igara, važno je samo da neko plati domaćinstvo. Mi smo platili, a kod FIBA ništa nije jeftino. Računalo se da je važno da odemo u Tokio. I jeste bilo važno.

Igor Kokoškov je bio konstantno na vezi sa reprezentativcima. I nagovestio je da bi Srbija mogla da bude u vrlo jakom sastavu ovog leta. On nema ni moć, a ni želju da nekoga natera da igra za reprezentaciju. Od igrača koji bi realno bili u sastavu u Beogradu nisu mu se stavili na raspolaganje Jokić, Bogdanović, Milutinov, Lučić, Raduljica i Gudurić. Svi oni bili su deo ekipe koja je u Kini eliminisana od Argentine u četvrtfinalu Svetskog prvenstva. Zajedničko za tu i utakmicu protiv Italije je potpuno odsustvo odbrane. Dakle, Srbija je bila značajno oslabljena, ali i Italija je. Heket, Belineli, Galinari, Dela Vale, Bruks… I protiv Dominikane, Filipina i Portorika videlo se da Srbija ne funkcioniše. Jednostavno, mnogo smo jači od njih pa smo pobedili. Dominikance smo čak morali da “varamo” promenama odbrane. Prijavljene su i povrede Kalinića, Bjelice, Micića, propustili su Filipine. Mirisalo je na problem u finalu, ali sve vreme se računalo na nesumnjivu razliku u kvalitetu.

U finalu je srpska ekipa od Italijana napravila Golden Stejt Voriorse. Selektor Kokoškov je pokušao sa Marjanovićem da nametne dominaciju pod košem, a i na početku prve i treće četvrtine uništeni smo zbog toga. Svi znaju koliko se ekipa u Evroligi prilagođavalo Dušku Ivanoviću kad bi Polonara bio na poziciji pet. Znao je to i srpski selektor, ali je ipak rizikovao sa Marjanovićem. Visoki centar je nešto više od osam minuta bio na terenu, a za to vreme je Srbije imala minus od neverovatnih 17 poena. Kad nisu napadali Bobija, Italijani bi se usredsredili na Bjelicu. On je za 22 minuta na parketu imao minus od 22 poena. Posle meča se sam zapitao da li može i dalje da pomogne reprezentaciji kao nekad. Dobro pitanje zaista. Slična je priča bila i sa Milošem Teodosićem, koji je u trenucima kad je Srbija pokušavala da se vrati donosio pogrešne odluke.

Ali, tu dolazimo do naredne teme. Šta čovek da kaže Teodosiću i Bjelici pre svih? Da li ima pravo nešto da im kaže? Oni uvek žele da igraju za reprezentaciju. Došli smo do toga da ne ocenjujemo kvalitet nego želju da se neko uošte i pojavi. Daleko su i Teodosić i Bjelica od svoje najbolje košarke, kao i fizičkog stanja. I prirodno bi bilo da je neko do sad preuzeo ulogu lidera reprezentacije od njih. Ali nije. Nekoliko puta tokom ove utakmice igra Srbije je bila sramna. To je najviše bilo očigledno u odbrani, a u drugom poluvremenu i u napadu. Dešavalo se da svih pet igrača budu na jednoj strani. Zbog takvih stvari treneri devetogodišnjaka prekidaju trening.

Akile Polonara, Nemanja Bjelica
fiba.basketball

Kokoškov nije mogao da prekine utakmicu, ali kada ekipa tako izgleda na terenu odgovornost je na onome ko je vodi. Srpski selektor je američki đak i to pravi odlikaš. I na pitanje da li nekada viče na igrače odgovara da to nije važno, da ne želi da pravi šou pored linije, već da se igra kako treba. I na tajm-autima okuplja stručno štab na mali sastanak pre početka izlaganja igračima. Demokratija. Istorija nas je naučila da nije lako na taj način voditi srpski nacionalni tim u bilo čemu. Iz ovakvih poraza je potrebno izvući pouke, da se ne bi ponavljali. Selektor je na raspolaganju imao dovoljno jaku ekipu da pobedi ovakvu Italiju. I nije uspeo. Štaviše, u jednom trenutku je bilo +24 za protivnika. Sa tim u vezi treba se prisetiti i utakmice sa Argentinom. Srbija je na dve ključne utakmice u poslednje dve godine primila ukupno 199 poena. Sa dvojicom različitih selektora. Oba meča su izgubljena jer smo bili suviše mekani. U Kini nije bilo nikoga da defanzivno zarati sa rivalom, u Beogradu su tu bili Dobrić i nedovoljno spremni Kalinić. Izgleda da je novi DNK srpske košarkaške reprezentacije takav da nema dovoljno čvrstine. A teško je i biti previše kritičan prema igračima jer moramo da im budemo zahvalni što su uopšte tu. U takvim okolnostima nije ni čudno što Srbija ništa nije osvojila još od 2002. godine.

Stalno govorim i pišem kako je košarkaška reprezentacija najjači brend ove zemlje. Đoković je sam sve napravio i svojevrsno je čudo, ali ovo je građeno decenijama i nije se urušilo. Ipak, sa onim pristupom od sinoć i to će se promeniti. Srbija trenutno nema košarkašku ekipu. Ima mnogo talentovanih igrača. Da bi oni postali celina, moraju da se odreknu ponekih stvari o kojima je pričao selektor Kokoškov. Moraju da shvate da nam nisu učinili što su došli da igraju za reprezentaciju. Pomešana su bila osećanja dok sam gledao Sloveniju u Kaunasu. Ratnička, prava ekipa, sa pravim vođom. Svaki koš budi vulkan na klupi. Pred 15 hiljada Litvanaca prvi put su ih ostavili bez Olimpijskih igara. Pa onda Česi uveče koji odučavaju od košarke Grke. Imaće za koga da se navija na Olimpijskim igrama. A Srbija… Srbija ne sme ćuteći da prelazi preko ovakvih neuspeha. Ne sme ćuteći da prelazi ni preko otkaza reprezentaciji. Naravno, u granicama pristojnog. Jer, nama je ovo važno. Svako ima pravo da bira navijače za koje će da igra, ali da li bi se Nikola Jokić bavio košarkom i otkrio svoj talenat da se rodio u Mađarskoj recimo, a ne u Srbiji?

Komentari

Vaš komentar