Gde bi „Orlovi“ bili sada da 2008. nije bilo Dude?

Blog 4. jan. 202111:008 komentara
Podeli:
Dušan Ivković
REUTERS/Peter Andrews

Nedavno se u medijima pojavila vest da su velikani evropske košarke Duda Ivković i Ranko Žeravica jedni od kandidata za Košarkašku Kuću slavnih (Naismith Memorial Basketball Hall of Fame) i naterala je na razmišljanje – gde bi danas bila srpska košarka da nacionalnu selekciju 2008. godine nije preuzeo selektor Ivković? Kakve bi posledice bile da se KSS odlučio za neko drugo, manje kompetentno rešenje?

Pre svega, valja naglasiti da Kuća slavnih u Springfildu, ma koliko predstavljala vrhunski prestiž, ipak ima zjapećih manjkavosti. Način na koji se kandidati nominuju za ulazak u Kuću i metode glasanja koje regionalni komiteti upotrebljavaju su, blago rečeno, podložni kritikama. Međutim, to je potpuno druga priča. Najpoznatiji primer koji ilustruje sistemski nedostatak glasanja u Međunarodnom komitetu je momenat da je član Kuće Dino Rađa, a Toni Kukoč, njegov znatno uspešniji saigrač iz Jugoplastike i reprezentacije Jugoslavije i Hrvatske, nije.

Trenutno su osmorica košarkaških legendi sa prostora nekadašnje Jugoslavije članovi Kuće u Masačusetsu: Borislav Stanković, Aleksandar Nikolić, Mirko Novosel, Krešimir Ćosić, Dražen Petrović, Dražen Dalipagić, spomenuti Dino Rađa i Vlade Divac.

Činjenica da Ivković (i Žeravica, naravno) nisu uvedeni u Kuću, iako zaista teško objašnjiva uzevši u obzir njihov doprinos u razvoju svetske košarke, nije toliko šokantna jer je čitav izbor kandidata doveden u pitanje u prethodnim godinama.

Da ne bude zabune, Ivković je već odavno član FIBA Kuće slavnih, koja je potpuno odvojena institucija i u kojoj je mnogo više košarkaških radnika koji su za svog veka delovali van SAD. To je slučaj i sa Rankom Žeravicom i velikim brojem protagonista regionalne košarke u poslednjih sedamdesetak godina.

Zaista, trenerski CV Dude Ivkovića je toliko monumentalan da je čak i onima koji košarku prate ovlaš jasno da je u pitanju jedan od evropskih košarkaških giganata, a to što nije u spomenutoj instituciji njegovu veličinu ne umanjuje ni za promil. Lako bi bilo pobrojati sve silne uspehe koje je tokom skoro četiri decenije trenerske karijere Ivković ostvario, doduše, možda ne baš tako lako s obzirom na to koliko ih je, ali sada nećemo govoriti o tome.

Fokusiraćemo se na period velike karijere 77-godišnjeg trenera u kojem možda nije osvajao zlatne medalje, ali svakako vreme u kojem je učinio veliku stvar za srpski sport. U pitanju je početak 2008. godine i preuzimanje košarkaške reprezentacije Srbije u trenutku njenog najvećeg neuspeha od raspada SFRJ – brodoloma “Moskitosa” na Evrobasketu u Španiji prethodnog leta.

Kako bi srpska nacionalna selekcija izgledala u 2021. godini da je pre 13 godina “pod svoje” nije uzeo jedan od najposvećenijih i najsposobnijih košarkaških radnika u istoriji zemlje? Da li bi, i pored nespornih pozitivnih promena u periodu tog Ivkovićevog petogodišnjeg mandata na klupi Srbije, sve danas bilo identično da je neko drugi bio selektor? Za takvu vežbu razmišljanja potrebno je setiti se konteksta iz trenutka u kojoj je Ivković seo na čelo reprezentacije, ali i dati sud o trenutnom stanju u kojem je srpski reprezentativni program.

Reprezentacija 2008. godine

 

SRJ je nasledila rezultate “velike” Jugoslavije i nastavila u istom maniru – “Plavi” su dominirali Evropom i svetom osvajajući medalje skoro svakom prilikom pod vođstvom upravo Ivkovića, a potom Željka Obradovića i Svetislava Pešića. Međutim, posle famoznog Indijanapolisa 2002. godine usledila je dotad nezapamćena suša.

U Švedskoj 2003. godine SCG Duška Vujoševića je bila tek šesta, OI 2004. u Atini donele su fijasko i ispadanje u grupi, a Evrobasket na domaćem terenu 2005. godine priredio je apsolutnu košarkašku tragediju i deveto mesto, koje je za navijače bilo posebno bolno.

Mnogi ključni igrači su se u tom periodu povukli, a drugi, koji je trebalo da ih naslede, nisu se iz mnoštva različitih razloga odazivali pozivima selektorā. Rezultat su bili „šareni“ sastavi sa Mundobasketa u Japanu 2006. i Evrobasketa u Španiji 2007. godine – kvalitet je usled otkaza i podmlađivanja jednostavno bio daleko ispod nivoa na koji je košarkaška Srbija do tada navikla. Zoran Slavnić je sa najmlađim timom na EP te 2007. godine na tri meča u grupi poražen sva tri puta, a “Orlovi” su dotakli dno.

U Srbiji se ljubitelji sporta u poslednjih 50 godina diče košarkaškom reprezentacijom, takav slučaj je, uprkos nešto slabijim rezultatima nego npr. devedesetih godina, na snazi i danas. Vrlo često ćete čuti komentare u javnom prostoru Srbije kako “naši košarkaši i fudbaleri” nisu isto. Istina – zaista nisu, košarkaška reprezentacija je tokom decenija izgradila reputaciju znatno uspešnije, složnije i požrtvovanije od fudbalske, ali ono najbitnije je da košarkaši igraju u skladu sa potencijalom, tj. ne razočaravaju iz ciklusa u ciklus, ili makar ne ni izbliza u tolikoj meri kao fudbaleri.

Aykut Akici/EB via Getty Images

Deluje da je te 2008. godine nacionalna košarkaška selekcija za dlaku izbegla sudbinu kolega u kopačkama – ekipe velikog individualnog kvaliteta, koja neprestano podbacuje u najbitnijim momentima. Mnogi su u Srbiji tokom prethodnih 13 godina povlačili paralele i sa košarkašima Hrvatske, radujući se što je pod Ivkovićem, a potom i Đorđevićem, Srbija zaobišla hrvatski scenario kontinuiteta neuspeha. Za razliku od komšijskih košarkaša i domaćih fudbalera, sprski košarkaši nisu bili tim jakih imena, a veoma slabih rezultata, iako je izvesnih razočaranja definitivno u tom periodu bilo.

A danas?

 

Ključno pitanje je, dakle, kakva je Srbija danas? Gorak utisak, neretko i bes, zadržali su se kod svih navijača posle Svetskog prvenstva u Kini 2019. godine, na kojem je Srbija završila kao petoplasirana u konkurenciji u kojoj se smatrala prvim favoritom. Mundobasket u Kini je zaista bio neuspeh – to su potvrdile i reči selektora pre i posle turnira, ali i opšti konsenzus o tome ko je najjači u trenutku kada su konačni rosteri za takmičenje određeni.

Srbija je propustila ogromnu šansu da osvoji zlatnu (ili bilo koju drugu) medalju, budući da je selekcija SAD na šampionat došla posle dvadesetak otkaza prvopozivaca. Uzevši u obzir to kakva je trenutna klima u svetskoj košarci, faktor da će Amerikanci biti mnogo oprezniji nakon katastrofe u Kini, ali i sreću Srbije, koja je tada na takmičenje otišla sa minimalnim brojem otkaza – teško da će se prilika poput te iz 2019. često ponavljati u bliskoj budućnosti.

Međutim, sama činjenica da zemlja od sedam miliona stanovnika o petom mestu na svetu govori kao o ogromnoj propuštenoj šansi i razočaravajućem rezultatu nam ipak nešto saopštava. Srpska reprezentativna košarka je i dalje u svetskom vrhu zahvaljujući nerealno velikom broju igrača koje „generiše“. Ogroman broj igrača predstavlja Srbiju u različitim državama širom sveta, pa košarkaški deluje da je Srbija zapravo mnogo veća. Uz to, ne treba zaboraviti i odlične fizičke predispozicije ljudi sa ovih prostora, koje doprinose tome da je Srbija jedna od zemalja sa najmnogobrojnijom “dijasporom” u svetu košarke.

Ključna stvar za održavanje tog visokog broja dečaka koji se opredele za „basket“ je relevantnost košarke u državi, a ona najdirektnije zavisi od uspeha seniorskog nacionalnog tima. Uspesi su u periodu od 2008. godine do danas postojali, iako naravno ne u meri u kojoj je to bio slučaj devedesetih i na startu dvehiljaditih. “Orlovi” su od Dudinog stupanja na mesto selektora do sadašnjeg trenutka osvojili četiri medalje (sve srebrne) i još dva četvrta mesta.

Dušan Ivković
Dušan Ivković

Srbija trenutno ima možda i sreću da za nju nastupa nekolicina NBA igrača, jedan se sa pravom smatra samim kremom najjače lige, ali očigledno je da je dotok igrača vrhunskog kvaliteta u padu poslednjih godina. Sa druge strane, košarka se omasovljuje, postaje sve globalnija u Africi i Aziji i neće još dugo mali broj zemalja imati neupitan status favorita. Fanovi košarkaškaške reprezentacije Srbije bi trebalo da se navikavaju na “šarenije” rezultate u narednom periodu, o čemu govore i šokantni porazi od Gruzije i Švajcarske u nakaradnom sistemu kvalifikacija pod vođstvom Igora Kokoškova.

Sve u svemu – Srbija je, uprkos neupitnom neuspehu u Kini, i dalje “dobra”, ma koliko definicije tog “dobrog” varirale, ali istina je da je KSS ispravnom reakcijom te 2008. godine kupio barem još deceniju košarkaške relevantnosti.

Šta je Duda uradio?

 

U čemu se ogleda taj “spas” reprezentacije, koju je Ivković postavio na noge u trenutku najalarmantnije situacije? Tokom svog mandata, koji je trajao od 2008. do 2013. godine, Ivković je na izvestan način, ma koliko to otrcano zvučalo, “vratio kult reprezentacije”.

Iskusni selektor je preuzeo potpunu kontrolu nad reprezentativnim programom i planski dao ključeve reprezentacije mladim igračima – pre svega Milošu Teodosiću. Time je uspostavio hijerarhiju koja će funkcionisati u narednoj deceniji i utemeljio osnovni mehanizam igre, na kojem će potom insistirati i Sale Đorđević. Od kvalifikacija za Evrobasket 2009. godine igra se gradila, Ivković je uvežbavao agresivnu odbranu na spoljnim pozicijama i mnogo trčanja, kako bi se maksimizovala mladost tima. Međutim, u neizvesnim završnicama nije bilo dileme: kad je teško – lopta ide Teodosiću u pikenrol situaciji!

Tako je Teo „spalio“ Slovence u polufinalu 2009. godine, tako je unesrećio Garbahosu na Svetskom prvenstvu naredne godine, tako je posle, doduše pod Đorđevićem, maestralnom igrom Srbiji doneo svetsko srebro 2014.

I ne treba zaboraviti, u trenutku kada su njemu u ruke dati “ključevi” igre nacionalnog tima, Teodosić je imao 22 godine i tek se nametao u Olimpijakosu posle dolaska iz FMP. Moka jeste Tea uveo u nacionalni tim, ali Duda je imao viziju u kojoj je on bio apsolutni lider ekipe.

Miloš Teodosić, Dušan Ivković
Miloš Teodosić, Dušan Ivković

Daleko od toga da je Teodosić bio jedini zaslužan igrač za povratak reprezentacije pobeđivanju – oko njega izgrađena je čitava nova generacija igrača sličnog godišta, koji su se dobro znali iz mlađih selekcija. To su uglavnom bili momci sličnih generacija: ’85 (Perović), ’86. (Veličković, Tripković) ’87. (Teodosić, Tepić, Paunić), ’88. (Marković, Marjanović, Raduljica, Kešelj), 89’ (Mačvan).

Tu je bio i jedan izuzetak, igrač koji u mlađim selekcijama praktično nije dobijao priliku da nastupa za Srbiju, ali je posle obećavajućih partija u Pešićevoj Zvezdi instant dobio šansu kod Ivkovića i ostao standardan prvotimac do danas – u pitanju je Nemanja Bjelica.

Srbija je ostvarila sledeće rezultate u pet takmičarskih ciklusa tokom Dudinih pet godina “selektorovanja”:

Kvalifikacije za Evrobasket 2009: prvo mesto u grupi sa Bugarskom, Italijom, Finskom i Mađarskom, skor 7-1;
Evrobasket 2009: srebrna medalja, poraz u finalu od Španije;
Mundobasket 2010: četvrto mesto, poraz u polufinalu od Turske;
Evrobasket 2011: osmo mesto, poraz u četvrtfinalu od Rusije – propušten plasman na OI;
Kvalfiikacije za Evrobasket 2013: treće mesto u grupi sa Crnom Gorom, Izraelom, Estonijom, Islandom i Slovačkom;
Evrobasket 2013: sedmo mesto, poraz od Španije u četvrtfinalu – ostvaren plasman na SP.

Na kraju bilans reprezentacije deluje lošije nego njena igra tokom tog perioda, a tome su najviše kumovale krađa protiv Turske iz polufinala 2010. godine i epidemija povreda, naročito kod bekova, pred četvrtfinale 2011. godine, zbog koje je Srbija istrčala na parket praktično sa trojicom spoljnih igrača – Teodosićem, Markovićem i Paunićem.

Evrobasket 2013. godine, poslednje takmičenje pod Ivkovićem vođstvom, doneo je razočaravajući rezultat, ali teško je reći neočekivan budući da je roster na prvenstvu izgledao ovako: Nemanja Nedović, Nemanja Krstić, Vasilije Micić (18 godina), Bogdan Bogdanović (prvi put u reprezentaciji), Nemanja Bjelica, Stefan Marković, Nikola Kalinić (na EP došao kao igrač Vojvodine), Đorđe Gagić, Nenad Krstić, Danilo Anđušić, Raško Katić, Vladimir Štimac.

Dušan Ivković
REUTERS/Peter Andrews (POLAND SPORT BASKETBALL)

Na kraju…

 

Pred Mundobasket u Kini 2019. navijači srpske reprezentacije su opravdano očekivali od svog tima da se okiti zlatnom medaljom. Nije nemoguće da će očekivanja biti identična 2023. godine na turniru koji će se održati u Japanu, Indoneziji i na Filipinima.

To „loženje“ je samo po sebi velika stvar i jedan od ključnih kvaliteta srpske reprezentacije, a te 2008. godine delovalo je da će potpuno iščeznuti. Zaslugom prevashodno jednog čoveka nije.

Zato danas svaki navijač Srbije, kada god da pomisli „ma dobićemo mi to, uvek dobijamo u košarci“, treba da zna da barem deo tog osećaja duguje i velikanu srpske košarke – Dudi Ivkoviću.

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)

Komentari

Vaš komentar