Godina bez Kobija: „Ujedi“ Mambe koje pamtimo

Blog 26. jan. 202110:30 > 11:009 komentara
Podeli:
Kobe Bryant
Ronald Martinez/Getty Images

Godišnjica pogibije NBA ikone Kobija Brajanta došla je munjevito brzo – verovatno zato što se između 26. januara 2020. i 2021. godine dogodilo mnogo toga ružnog i naprosto čudnog, dovoljno upečatljivog da vreme prođe i brže nego što je to inače slučaj.

Razmišljao sam kako bih najprikladnije odao priznanje košarkaškom spomeniku koji je za sobom ostavio legendarni košarkaš, ali uvek sam nailazio na zid. Šta je u ovim okolnostima okej? Kako najbolje izraziti divljenje, poštovanje i zahvalnost gorostasu košarkaške istorije?

Da li ću pravedno postupiti opisujući Kobijevu karijeru od najmlađih dana, otkad je kao srednjoškolac ušao u NBA pošto su ga Šarlot Hornetsi trejdovali za Vlada Divca?

Zbogom, Kobi!

Taj neverovatni klinac sa afro frizurom, koja je kasnije simpatično krštena „Frobi“, od samog početka je nedvosmisleno stavljao do znanja da je poseban. I rastao je Frobi, razvijao svoje sposobnosti, zavladao ligom u partnerstvu sa Šekom osvojivši tri prstena u nizu, pa se sa njim u eksplozivnom maniru razišao. Zatim se ošišao i praktično svojeručno predvodio Lejkerse postavljajući rekord za rekordom.

Dobio je odgovarajuće saigrače, ponovo postao šampion, pa postao prvak još jednom. Na kraju je pokidao ahilovu tetivu, vratio se na parket i povukao se praćen fanfarama – pravo na košarkaški Panteon.

Tu priču o velikoj karijeri Kobija Brajanta svi znaju – mogu da je pročitaju na Vikipediji, protumače iz statistika ili pogledaju neki od brojnih „tribute“ klipova na Jutjubu. To nije odgovarajući način sećanja na Kobija – nije loš, ali sigurno postoji bolji.

Možda je to opis Kobija kao neponovljive ličnosti košarkaške istorije? Kobi je i van parketa uistinu bio nešto nesvakidašnje.

Imao je Frobi džinovsko samopouzdanje velikana u trenucima kada još ništa nije ni ostvario, a najbitnije je da je uvek mogo da ga potkrepi na terenu. Ništa privlačnije ljubitelju sporta – neko ko se ponaša ekstremno samouvereno, a onda za to pruži potporu i na terenu. Kobi je imao tu sposobnost, šetao se kao polubog i niko mu to nije zamerao. Brajant je na neki čudan način i trebalo da bude takav – nedodirljiv. Imao je harizmu superzvezde, a „gorivo“ za nju je dobijao radnom etikom i posvećenošću košarci koje nisu imale premca.

Neki drugi košarkaši su po ostvarenjima na parketu bliže prišli Majklu Džordanu, u vezi sa kojim je na snazi prilično postojan konsenzus o GOAT statusu. Ja se sa tim slažem, Kobi po mom ličnom mišljenju nije najbolji košarkaš od Džordanovog (drugog) povlačenja. Međutim, Brajant je mnogo više od bilo koga drugog ličio na Majka po stilu igre i intenzitetu stavljenom u službu pobeđivanja – bio je „najdžordanskiji nedžordan“.

Ethan Miller/Getty Images

Kobi je bio je**no kul, jednostavno – rođen da bude zvezda. Anegdota o Mambi koju često prepričava čuveni novinar Zek Lou postala je kultna najviše zato što svi možemo da je bez problema vizualizujemo. Po toj priči, Kobi je u sred sudskog postupka koji se protiv njega vodio zbog silovanja, prošao kroz punu salu predstavnika medija i drugih znatiželjnika i sa poluspuštenim naočarima u prolazu pozdravio novinara Haurada Beka rečima „Šta ima, Bek?“ („What up, Beck?„). Svima je bez imalo naprezanja kristalno jasno koliko je Kobi izgledao kul u tom trenutku. Baš kao što je svima bilo jasno da prisustvuju nečemu što je neopisivo kul gledajući ga kako igra košarku, savetuje saigrače, priča sa medijima i rivalima.

Ipak, Kobi je bio mnogo više od samo „kul“ lika. Možda je trebalo da krenem drugim putem i govorim o ličnom doživljaju Kobijeve veličine?

Uvek sam osećao tzv. „transfer blama“ kada neko posle smrti poznate ličnosti govori da se oseća kao da mu je umro „neko najmiliji“. „Jeste, baš se tako osećaš“, govorio je cinizam u meni na takve komentare. Međutim, Kobijeva pogibija me je zaista zatekla, iako mi sasvim očigledno taj Amerikanac, slavni NBA košarkaš i multimilioner, nije bio ni član porodice, ni prijatelj, ni komšija.

Kada sam imao 7 godina, Kobi je stupio u ligu – otkad znam za sebe znam i za Kobija u NBA. Šta god da se dešavalo u mom životu, Kobi u dresu Lekjersa je bio konstanta. Pa čak i kad se povukao, bio je stalno u fokusu medija, nije nas napustio. Ja sam od dečaka postao odrastao čovek, koji igrom slučaja živi od pisanja o sportu, ponajviše košarci. A Kobi Brajant je, iako priznajem da sam često navijao protiv njega, jedan od najzaslužnijih za to čime se ja danas bavim.

Nije mi ni u najluđem zamislivom scenariju moglo pasti na pamet da će Kobi otići, a naročito tako prozaično – u saobraćajnoj nesreći. Nisam znao kako da reagujem kada sam čuo da se srušio helikopter, bio sam prosto šokiran činjenicom da više nema Kobija Brajanta, čoveka o kojem sam toliko razmišljao i pričao, čije sam utakmice netremice gledao, o čijem odlasku sada pišem. Da li je moguće da je to to?!

Rob Carr/Getty Images

Ipak, deluje mi je neodgovarajuće da jednog Kobija Brajanta svedem samo na svoje tekstualno sećanje o njemu. Da pišem kako je moj drug dao svom psu ime Kobi i ne sluteći kakva će sudbina zadesiti slavnog američkog košarkaša? To jeste iskreno i autentično, ali ipak nepotpuno.

Možda je pravi put da koncipiram godinu dana zakasneli nekrolog baš na tom strašnom događaju koji nam ga je oduzeo?

Ja sam bio taj koji je u redakciji 26. januara 2020. godine napisao vest „Kobi Brajant poginuo u padu helikoptera“ i kliknuo „Publish“. I nisam bio svestan da se to zaista dogodilo, iako sam već nekoliko minuta znao da je smrt potvrdio Adrijan Vojnarovski i da Brajantova pogibija nije neodgovorno izveštavanje nekog tabloida.

Pišući ovaj „In Memoriam“ guglao sam „Kobe Bryant“ i kao prvi rezultat izašao je članak Ju-Es-Ej Tudeja „Šta znamo o padu heikoptera u kojem je bio Kobi jednu godinu kasnije?“ Ne želim da znam šta znamo o tome, neću da provedem sekund razmišljajući o smrti na taj način. Poginuo je premlad čovek sa 13-godišnjom ćerkom i još sedmoro ljudi, a svi su išli da gledaju na košarkašku utakmicu, verovatno dobro se zabavljajući usput.

Nemilosrdni život u svom najokrutnijem svetlu.

Lintao Zhang/Getty Images

Analiza poslednjih sati Kobijevog života nipošto nije nešto čime bih „zamaglio“ sećanje na njega. Na kraju sam došao do rešenja koje je definitivno nije spektakularno, koje je možda „opštemestaško“, ali sam uveren da sa njim nema greške.

Kobija, čoveka koji je u ovo doba globalizacije zaista postao deo života svih nas koji volimo košarku, nikada nećemo prestati da pamtimo, to je odavno postalo evidentno.

Međutim, nije cilj ne zaboraviti – poenta je dovoljno se često podsećati. Ako volite košarku, a vrlo je verovatno da je volite čim 26. januara klikćete na članak na kojem se nalazi Kobijeva slika, nećete pogrešiti ako utonete u kratku retrospektivu Kobijeve karijere. Pred vama je 10 trenutaka u kojima je Kobi Bin Brajant na upečatljiv način demonstrirao raskoš košarkaškog talenta, čvrstinu karaktera ili sav sjaj svojih liderskih sposobnosti. Moglo je tu biti još mnogo drugih momenata, možda sam neke i bez opravdanja izostavio. Ipak, ovo su oni događaji koji su pohrlili u moju svest kada sam počeo da dozivam sećanja o beku u zlatno-ljubičastom dresu.

Šta je – tu je. Ma šta da se dogodi u narednim godinama, ma koliko bile zaprepašćujuće ili deprimirajuće, svi imamo uspomene i internet. I nema razloga da se makar svakog 26. januara ne setimo čoveka koji je bio personifikacija košarke svog doba.

10) Poslednja utakmica

Kobi se povukao iz NBA baš onako kako je u NBA i živeo – u velikom stilu. Ubacio je 60 poena (22/50 iz igre, 10/12 slobodna bacanja) za tim koji je sezonu završio sa skorom 17-65.

Navijači su u Stejpls centru poslednji put mogli da vide velikog košarkaškog predatora, a on nije propustio priliku da im pruži šou vredan oproštaja od aktivnog igranja košarke.

9) 61 poen u MSG

Kobi je te 2009. godine „istranžirao“ Nikse i postavio „rekord zgrade“ na najvećoj svetskoj košarkaškoj pozornici – njujorškom Medison Skver Gardenu. Mamba je ubacila 61 poen i za jedan pretekla legendarnog Bernarda Kinga, koji je 1984. u MSG dao 60 poena.

Karmelo Entoni će 2014. godine oboriti Kobijev rekord, ali ova partija ostaje jedan od najlepših primera Kobijevog svestranog načina poentiranja iz vremena vrhunske forme.

8) Najefikasniji „Lejker“ svih vremena

Lejkersi su izgubili od Memfis Grizlisa 95:93 te 2010. godine, a Kobi Brajant je postigao 44 poena. Ništa specijalno, takvih utakmica je bilo mnogo tokom Kobijeve karijere, zar ne? Kobi je jednim zakucavanjem u trećoj četvrtini postao igrač sa najviše posena u istoriji Los Anđeles Lejkersa.

Iza njega su ostali Karim Abdul-Džabar, Medžik Džonson, Džeri Vest, Eldžin Bejlor, Šakil O’Nil i još desetine drugih asova koji su nastupali za „Jezeraše“.

7) (Ne)zasluženi MVP 2008. godine

Mnogi su govorili da je MVP nagradu 2008. godine trebalo da dobije Kris Pol posle zaista neverovatne sezone u Nju Orleans Hornetsima, ali Kobi je u tolikim količinama ubacivao loptu kroz koš, da glasači nisu mogli da mu ne dodele trofej za najkorisnijeg igrača lige – njegov jedini u karijeri.

6) Osvojeno takmičenje u zakucavanjima sa 18 godina

Iako za njegovu karijeru potpuno nebitna, ova egzibicija prilično je ilustrativna. Tinejdžer Kobi stupa na najveću scenu i bez trunke oklevanja demonstrira koliko se ne boji nikoga i ničega.

5) Četiri puta zaredom po 50 poena

Prvi put od Vilta Čembrlena 1961. godine jedan igrač je na četiri uzastopne NBA utakmice postigao 50 i više poena. To je pošlo za rukom Kobiju Brajantu 2007. godine – Portlandu je dao 65, Minesoti 50, Memfisu 60, a Nju Orleansu 50 poena u samo sedam dana. Lejkersi su ostvarili sve četiri pobede.

Solidan mart mesec za Brajanta, složićete se?

4) „Bazer-biter“ protiv Sansa

Sve je stalo u ova dva koša protiv Finiks Sansa Stiva Neša. Ponekad vam za pobedu nisu potrebni ni kvalitetni saigrači, ni komplikovane akcije, ni loša odbrana protivnika – dovoljan vam je „samo“ Kobi.

3) Zlatna medalja sa „Ridim timom“ u Pekingu 2008.

Reprezentacija SAD bila je u rasulu – najdominantniji košarkaški tim na svetu nije osvojio medalju na tri uzastopna takmičenja (SP 2002, OI 2004. i SP 2006.). Selektor Kšiševski skupio je najbolje od najboljeg u NBA i vratio zlato Amerikancima.

Nije se postaviljalo pitanje ko je vođa tog tima.

2) Prva titula bez Šeka

Osvojio je tri titule sa Los Anđeles Lejkersima u kojima je prvi igrač tima ipak bio Šakil O’Nil, uprkos Kobijevim sjajnim partijama. Kada je konačno dobio pravu podršku u Pauu Gasolu, Lamaru Odomu, Endruu Bajnamu i ostalima, Brajant je pokazao zašto je tolika legenda.

Titula koja je imala ogroman emotivni značaj za Kobija.

1) 81

Bila mi je čast što sam bio mrtva buba na šoferšajbni dok je Kobi pisao istoriju“, izjavio je uvek rečiti Džejlen Rouz sećajući se te neverovatne noći u kojoj je Kobi Brajant Toronto Reptorsima ubacio 81 poen. Rouz je bio samo jedan od košarkaša kanadske ekipe koji su tog 22. januara 2006. godine imali najnezahvalniji zadatak u košarci – čuvanje Kobija Brajanta na vrhuncu karijere.

Do danas to ostaje najveći broj poena na jednoj NBA utakmici posle 100 poena koje je Vilt Čembrlen postigao 1962. godine u okolnostima koje bi se možda i mogle osporiti.

„Crna Mamba“ na svom vrhuncu, koji je istovremeno i jedan od najviših dometa košarkaške istorije.

Nikola Novaković (dzoni_sportklub)

Komentari

Vaš komentar