Heroj!

Formula 1 3. jan. 20218:00 > 11:423 komentara
Podeli:
Aleks Zanardi
Bryn Lennon/Getty Images for IRONMAN

Njegov život bi mogao da bude film. I to ne jedan ili dva, više. Ali, njegov život je mnogo realniji nego bilo šta što biste mogli da vidite na ijednom filmu. Jer nijedan udarac koji mu je taj život zadao, a bilo ih je poprilično, nije ga pokolebao, već je svaki redom davao potvrdu da je istinski heroj. Da, on je Aleks Zanardi.

I on je istinska legenda. Italijan je nekadašnji vozač Formule 1, dvostruki šampion CART serije, koji je ostao bez obe noge u teškoj nesreći na stazi „Lauzicring“ 2001. Umalo je i poginuo u tom incidentu, ali je uprkos svemu što se desilo uspeo da se vrati na stazu i godinama se takmiči u Svetskom šampionatu turing automobila.

Novi izazov je potom pronašao u takmičenjima ručnim biciklom, a on ga je doveo do olimpijskog trona, a zatim i neslućenih visina. Jer, time je postao najinspirativniji vozač svih vremena, i to iako nije bio ni među najtalentovanijim u svojoj generaciji, a čak se i kasno zainteresovao za auto-moto sport. Ipak, svojim postupcima od nesreće u kojoj je zamalo izgubio život pokazao je ništa nije nemoguće, a da je rad na sebi najveći dar koji možete sami sebi da poklonite. Samo je važno da ne odustajete.

Aleks Zanardi
Pascal Rondeau /Allsport

Zanardijeva priča počinje u Bolonji 23. oktobra 1966. godine u Bolonji, a još pre nego što se uopšte okušao na stazi njegova porodica je doživela veliku tragediju. Njegova sestra Kristina, inače izuzetno talentovana plivačica, poginula je u saobraćajnoj nesreći 1979. godine. Baš tada, kao 13-godišnjak, Alesandro je počeo svoju automobilsku karijeru, krenuvši od kartinga.

San svih mladih Italijana koji vole auto-moto sport praktično oduvek je da jednog dana voze za Ferari, a ni Zanardi nije bio drugačiji. S obzirom na to da potiče iz relativno skromne porodice, od malena je naučio da se snađe, pa je tako svoj prvi karting napravio sâm. Još tada je bilo jasno da reč „nemoguće“ ne postoji u njegovom rečniku, a vremenom je sve više napredovao, pa je u profesionalne vode ušao 1988. godine, kada je debitovao u italijanskoj Formuli 3. Tri godine kasnije je prešao u međunarodnu Formulu 3000, gde su mu rivali, između ostalih, bili Dejmon Hil i Hajnc-Herald Frencen, a zahvaljujući drugom mestu te sezone stigao je i poziv koji je čekao – iz Formule 1.

Prvo ga je Erouz zvao da testira za taj tim, a potom je dobio priliku da vozi za Džordan na poslednje tri trke 1991. godine. Zanardi se našao u bolidu koji je na jednoj trci te sezone vozio Mihael Šumaher, pre nego što je prešao u Beneton. Te godine je dva puta bio deveti, a iako su očekivanja zbog sjajnih rezultata u nižim kategorijama bila ogromna, on u Formuli 1, nažalost, nije uspeo da ostavi veći trag.

Aleks Zanardi
Pascal Rondeau/Getty Images

Naredne sezone je tri puta vozio za Minardi, na dve trke nije uspeo da se kvalifikuje, a jedinu preostalu nije završio, da bi potom dve sezone proveo u Lotusu. Najbolji rezultat u legendarnom timu bilo mu je šesto mesto na Velikoj nagradi Brazila 1993. godine, na kojoj je osvojio jedini bod u svojoj karijeri u Formuli 1. Te sezone je verovatno prvi put svetu pokazao koliki je borac jer je u padu sa bicikla doživeo prelome nekoliko kostiju u desnom stopalu pred trku u Nemačkoj, na kojoj je vozio uprkos tome. Nekoliko nedelja kasnije doživeo je tešku nesreću na stazi „Spa-Frankoršam“, propustio je finiš te sezone i početak naredne, a iako se potpuno oporavio loš bolid Lotusa onemogućio ga je da se pokaže u pravom svetlu.

Posle svega toga, utočište je pronašao u Severnoj Americi, pošto mesta u Formuli 1 za nije bilo, a to je bila i najbolja odluka koju je mogao da donese. Posle godinu dana pauze, angažman je pronašao u Čip-Ganasi timu, u čijem bolidu je za tri sezone dva puta pokorio CART seriju – 1997. i 1998. godine. U tom periodu je izveo i najbolji potez svoje karijere pretekavši u ’Vadičepu’ staze „Laguna Seka“ Brajana Hertu za vođstvo na poslednjoj trci 1996. Na tom mestu se, jednostavno, ne pretiče, ali to Zanardiju očigledno niko nije rekao.

I ponovo je zatim stigao poziv Formule 1, ovoga puta od sera Frenka Vilijamsa, a to nije mogao da odbije. Međutim, problemi su se nizali za italijanskog automobilistu, pa je ta sezona označila i kraj njegove karijere u Formuli 1. Nekako očekivano, vratio se u CART seriju, ali se mnogo toga promenilo tokom njegovog odsustva, a ubrzo je i usledio događaj koji će mu zauvek promeniti život. Zanardi je samo u Torontu ličio na sebe te godine, tada je zauzeo četvrto mesto, a na ostalim trkama se poprilično mučio u svom bolidu.

Aleks Zanardi

Jamie Squire/Getty Images

Nadao se da će mu prelazak CART serije u Evropu na nekoliko trka dobro doći, a prva u nizu bila je zakazana na „Lauzicringu“. Malo je falilo da ona bude odložena, pošto su se nekoliko dana ranije dogodili teroristički napadi u Sjedinjenim Državama 11. septembra. Međutim, trka je održana po planu, Zanardi je dugo vodio i bio je nadomak pobede, ali je pozvan u boks, a pri izlasku je napravio grešku i okrenuo se na stazi. Prvi od vozača koji su nadolazili Patrik Karpenter uspeo je da ga izbegne, ali Aleks Taljani nije ni mogao da ga vidi i udario je u njega pri brzini od 310 km/h.

Zanardi je sa teškim povredama odmah prebačen u bolnicu u Berlinu, a život mu je spasen zbog brze reakcije lekarskog tima na stazi, ali su obe noge morale da mu budu amputirane – jedna do kolena, a druga iznad njega. Ustanovljeno je da je u nesreći ostao bez 70 odsto krvi, kao i da mu je srce stalo nekoliko puta posle udesa, ali zahvaljujući adekvatnoj i pravovremenoj pomoći izbegnuta je veća tragedija.

Italijan je vrlo brzo posle nesreće, koju su svi okarakterisali kao „čudo“, započeo proces oporavka, pa je tako i počeo da hoda zahvaljujući protezama. Ipak, zbog svih ograničenja koje je imao sa njima odlučio je da sam dizajnira posebne, i to sa posebnim ciljem – da se vrati na stazu. Za njega opcija da ostatak života provede u invalidskim kolicima nije postojala jer, kako je sam rekao, imao je dovoljno novca za hranu svakog dana, ali je želeo da ponovo oseti adrenalim i da se takmiči.

Aleks Zanardi
Jonathan Ferrey/Getty Images

I 20 meseci posle nesreće, koja se desila 15. septembra 2001. godine, vratio se na mesto na kojem ju je i doživeo, da bi vozio. Odvozao je preostalih 13 krugova te trke u bolidu na kojem su kočnice i gas specijalno za njega postavljeni na volanu, a tada je i doneo odluku da je spreman da se vrati trkanju. Bolid je zatim zamenio turing automobilom, koji je BMW posebno modifikovao za njega i svoj debi u Svetskom šampionatu završio je na impresivnom sedmom mestu.

U narednih šest godina imao je stalno mesto u nemačkom timu, koji mu je 2006. čak pružio priliku da testira bolid Zaubera u Formuli 1. „Smatram da sam mogao mnogo bolje da se pokažem u Formuli 1, nije razlog to što mi timovi nikad nisu dali pouzdan i brz bolid, već ja nisam sam sebe terao da budem bolji, kao što sam mogao“, rekao je Zanardi o svojoj karijeri tom prilikom. A karijeru u Svetskom šampionatu turing automobila završio je sa pet trijumfa i kada je već uveliko ušao u petu deceniju odlučio je da je vreme za promenu. Želeo je da pokaže da ne postoje prepreke za ljude sa disabilitetom i okrenuo se takmičenjima u paraciklizmu.

Debi u trkama ručnim biciklima imao je dok je još vozio u Svetskom šampionatu turing automobila, na Njujorškom maratonu 2007. Zauzeo je četvrto mesto, ali nije bio zadovoljan, iako je prethodno trenirao samo četiri nedelje. Iako mu je auto-moto karijera još trajala, sve više vremena je posvećivao paraciklizmu i to mu je praktično postala opsesija, pa se potpuno okrenuo tome kada je objavio povlačenje sa staze. Polako je napredovao, a svoje iskustvo iz auto-moto sporta i te kako mu je pomoglo sa tehničke strane, posebno oko aerodinamike, a očekivano je i sâm učestvovao u izradi svog ručnog bicikla.

Aleks Zanardi
Harry Engels/Getty Images

I tako su se nizali trijumfi, srebro na Svetskom prvenstvu, a zatim ga je čekao najveći izazov – Paraolimpijske igre u Londonu. Tamo je otišao samo sa jednim ciljem – da se nađe na tronu, što je i ispunio osvojivši zlata u individualnoj trci, kao i u vožnji na hronometar, uz timsko srebro. Sve to je uspeo na legendarnoj stazi „Brends Heč“, na kojoj je ranije vozio, a njegov uspeh Međunarodni paraolimpijski komitet je proglasio za „trenutak godine“.

Godinu dana kasnije postao je i svetski šampion, a zatim se takmičio na Svetskom prvenstvu u ajronmenu, na kojem učestvuju najbolji trijatlonci na svetu. Taj izazov se sastojao od skoro četiri kilometra plivanja, 179 kilometara vožnje bicikla i 42 kilometra trkanja, za koji je Zanardi koristio svoja kolica, a na kraju je zauzeo 272. mesto. U godinama koje su sledile medalje su se nizale, a na narednim Paraolimpijskim igrama, u Rio de Žaneiru 2016. godine, odbranio je titulu u vožnji na hronometar i osvojio zlato u mešovitoj štafeti, dok je u drumskoj trci morao da se zadovolji srebrom.

Prošle godine je trebalo da učestvuje na Paraolimpijskim igrama u Tokiju, međutim, zbog pandemije koronavirusa one su odložene za ovu, a Zanardi je u sklopu priprema za njih doživeo novu tešku nesreću. Tokom trke na Severu Italije u junu, udario je u kamion i tako zadobio teške povrede, a posle tročasnovne operacije nekoliko nedelja je proveo u komi. Posle dve nove operacije iz bolnice u Sijeni prebačen je u drugu severno od Milana, tada je i probuđen iz kome, međutim, došlo je do komplikacija, zbog čega je lečenje nastavio u bolnici San Rafaele koja se nalazi između ’grada mode’ i Monce.

Aleks Zanardi
Mark Thompson/Getty Images

Usledila je nova operacija, od tada je njegovo stanje sve bolje. Poslednje informacije ukazuju da je Zanardi u poslednje vreme napravio velike korake ka oporavku, vratili su mu se vid i sluh, prepoznaje članove porodice i može da pomera ruke i reaguje na glasove i spoljne stimulacije. I dalje se nalazi na neurološkom odeljenju bolnice u Padovi i nezahvalno je prognozirati kada bi oporavak mogao da nastavi kod kuće.

S obzirom na sve kroz šta je prošao tokom svog života, sigurni smo da Zanardijeva priča nije još ni blizu kraja i da će naći način da se izbori sa novim nedaćama. Više puta je naglasio da uvek smisli nešto novo kada je na kraju neke trke zato što bi mu u suprotnom život postao dosadan. A njegov život je sve samo ne dosadan, već inspirativan, dostojan istinskog heroja, koji će naći još neki način da nas sve oduševi!

Komentari

Vaš komentar