Ono hvatanje bi i samo bilo dovoljno

Jelena Trajković 16. apr. 202112:00 > 12:4114 komentara
Podeli:
Džulijan Edelman
Al Bello/Getty Images

Još pre nego što sam baš počela da pratim američki fudbal, navijala sam za Nju Ingland Petriotse. Moj brat je bio njihov navijač, obožavao je Tedija Bruskija, i nekako je to bilo logično, pretpostavljam.

Ali, zapravo na utakmici koja me je zainteresovala da počnem redovno da gledam NFL, Petsi nisu ni bili akteri. Bio je to Superboul u kojem su Nju Orleans Sejntsi pobedili Indijanapolis Koltse 2010. godine i od tada sam postepeno upoznavala pravila i samu igru. Kada je počela sledeća sezona, sve više sam analizirala igrače jer nisam želela da budem od onih koji znaju za Toma Brejdija i to je to.

Previše lako bi bilo da mi Brejdi bude omiljeni igrač, to bi značilo da ne gledam širu sliku, možda bi mogao da mi bude omiljeni kvoterbek, ali to i nije, evo više od decenije kasnije. Drag mi je, ali kada su igračke sposobnosti u pitanju ta titula za mene pripada Aronu Rodžersu. I gledajući iz nedelje u nedelju Petse, kao favorit mi se izdvojio Ves Velker, ali nešto mu je falilo, nije to bilo to. Kada je otišao u Denver Bronkose činilo mi se da Brejdi nema kome da baca, ali se ispostavilo da su uz njega stasavala dvojica hvatača koji će svaki na svoj način obeležiti eru Petsa.

Jedan od njih je Rob Gronkovski, a drugi Džulijan Edelman. Iako volim Gronka, previše je šoumen za moj ukus, a građen je tako da je bilo logično da će kad-tad postati jedan od najboljih tajtendova u NFL. Pored njega, tu je bio Edelman, koji je bio potcenjen tokom većeg dela karijere, a čini se da je donekle potcenjen i sada, uprkos svemu što je postigao. Ne mogu da se setim utakmice na kojoj sam ga prvi put primetila, ali znam da me je oduševio svojom brzinom i sposobnošću da pobegne odbrambenim igračima protivničkih timova. I to sve iako je visok 178 centimetara, nešto niži od standardnih igrača na poziciji vajd risivera.

Džulijan Edelman
Andy Lyons/Getty Images

Studiozno sam pristupila istraživanju Edelmanove karijere, a sve one informacije koje sam pronašla su me impresionirale. Posebno činjenica da je u srednjoj školi i na koledžu igrao kvoterbeka, ali je pored toga i te kako dobro znao da potrči igrajući za Kent Stejt. Petsi su ga na draftu 2009. godine izabrali u sedmoj rundi, ne da bi igrao kvoterbeka već jer je Bil Beličik video mogućnost skremblovanja, a poznato je da je rekao: „Ne znam koju poziciju može da igra, ali zna da igra fudbal“. Nekoliko godina kasnije i sâm Edelman je istakao da je bio svestan da nije imao ono što je potrebno da bi igrao kvoterbeka u NFL, ali da se spremao i za druge pozicije pre drafta.

To se i te kako isplatilo, samo što je put do mesta startera vodio preko znatno drugačije uloge i vraćanja pantova. Zanimljivo je da je prva utakmica na kojoj je bio starter bila prva koju je Velker propustio od dolaska u Boston, a tada je osvojio 138 jardi, što trčanjem, što vraćanjem pantova. Lom ruke ga je onemogućio da se u debitantskoj sezoni bolje pokaže, ali je na dobar način iskoristio priliku koja mu se ukazala kada je Velker završio sezonu jer je pokidao ligamente kolena.

Uprkos veoma dobroj prvoj sezoni, Edelman se nije baš naigrao u onima koje su sledile. Zapravo, u prvoj narednoj je bio ispod proseka, ako se izuzme meč sa Majami Dolfinsima, kada je vratio pant za tačdaun za 94 jarde. Bilo je to najduže vraćanje panta u istoriji franšize iz Bostona, a prethodni rekord je nadmašio za pet jardi. Treća sezona bila je poprilično zanimljiva, pošto je najviše vraćao pantove i igrao kikera, a čak je dobio ulogu u defanzivnom timu u nekoliko navrata. Posebno se istakao na finalu AFC, kada je imao dvostruku ulogu, a isforsirao je fambl u poslednjem napadu Baltimor Rejvensa, kojim je potvrđen trijumf njegovog tima. Petsi su sezonu završili porazom od Njujork Džajantsa u Superboulu, prvom od četiri za Edelmana.

Džulijan Edelman
Elsa/Getty Images

U sezoni u kojoj je sledila Edelman je dobio veću ulogu u ofanzivi, ali je takođe i dugo odsustvovao zbog povrede ruke. Ipak, tada je pokazao da ima potencijal da postane jedna od omiljenih Brejdijevih meta, što je potvrdio sjajnim igrama u duelima sa Indijanapolis Koltsima i Njujork Džetsima u razmaku od pet dana. Te utakmice se i dalje ubrajaju u neke od najboljih u njegovoj karijeri, ali, srećom, one još bolje su tek usledile. I to uprkos tome što je tu sezonu završio početkom decembra, lomom stopala, posle čega je postao slobodan agent, ali je potpisao novi jednogodišnji ugovor sa Petriotsima.

Bila je to logična i najbolja odluka koju je mogao da donese, pošto je u narednoj sezoni potpuno procvetao, a veza između Brejdija i njega je počela fantastično da funkcioniše. Imao je prvu sezonu sa više od 1.000 jardi, pošto je zabeležio 105 hvatanja za 1.056 jardi i šest tačdaunova. To je bilo više nego dovoljno da od franšize iz Bostona dobije četvorogodišnji ugovor vredan 17 miliona dolara. Sada se čini malo s obzirom kada se zna šta se desilo u tom periodu koji je usledio.

U prvoj sledećoj sezoni nije mogao do preko 1.000 jardi, ali je nadoknada stigla u vidu šampionskog prstena, u čijem osvajanju je imao i te kako važnu ulogu. Jedan od njegovih poteza koji je obeležio sezonu svakako je onaj kada ga je Brejdi sjajno pronašao, a on pasom od 51 jarde uposlio Denija Amendolu, koji je postigao tačdaun za izjednačenje u divizionoj rundi sa Baltimor Rejvensima. Bio je to najduži pas za tačdaun koji je bacio igrač koji je nije kvoterbek, ali je tako pokazao da nije slučajno igrao na toj poziciji pre NFL. A u Superboulu, u kojem su Petsi slavili protiv Sijetl Sihoksa, Edelman je bio najbolji među hvatačima sa 109 jardi i devet hvatanja, a njegov tačdaun presudio je utakmicu sezone. Zanimljivo, to mu je bilo jedino hvatanje za tačdaun u plej-ofu te godine.

Džulijan Edelman
Kevin C. Cox/Getty Images

Zbog loma pete metatarzalne kosti u levom stopalu, Edelman je tokom naredne sezone odigrao samo devet utakmica u regularnom delu i na njima je imao 61 hvatanje za 692 jarde i sedam tačdaunova. Vratio se u plej-ofu, sjajno je igrao u divizionoj rundi protiv Kanzas Siti Čifsa, međutim, Petsi su sezonu završili porazom od Denver Bronkosa u finalu AFC. Sledeću su započeli bez Brejdija, koji je odrađivao suspenziju zbog skandala sa izduvanim loptama od dve sezone ranije na meču sa Koltsima, a mislim da je propuštena sjajna prilika da vidimo Edelmana na poziciji kvoterbeka.

To što su bili bez svoje glavne zvezde na četiri utakmice, Petriotse nije mnogo koštalo, zapravo sve im je išlo u korist. A Edelman je igrao najbolju sezonu karijere, koju je završio sa 1.106 jardi i 98 hvatanja, a i u plej-ofu je nastavio da briljira. Bilo je toliko njegovih sjajnih poteza, kako protiv Hjuston Teksansa u divizionoj rundi, tako i finalu AFC sa Pitsburg Stilersima, ali je najbolji izveo u istoriji Superboula. Ako mene pitate, bolji potez u najvažnijoj utakmici nije viđen.

Praktično svi koji prate NFL znaju šta se desilo te večeri u Hjustonu, Atlanta Falkonsi su vodili 28:3 do pred kraj treće četvrtine, a Petriotsi su potom izveli jedan od najvećih preokreta u istoriji sporta i slavili 34:28 posle produžetka. Ne mogu da kažem da je Edelman odigrao bez greške jer da je bio takav slučaj Petsi ne bi bili u tolikom problemu, ali jedan potez nadoknadio je sve. Njegovo hvatanje u poslednjoj četvrtini, kada je loptu uhvatio na nekoliko centimetara od zemlje u borbi sa trojicom defanzivaca Falkonsa, najbolji je potez u istoriji Superboula, ne samo po mom mišljenju. To, naravno, nije bilo sve što je uradio, pošto je imao pet hvatanja za 87 jardi.

Džulijan Edelman
Elsa/Getty Images

Naredna sezona za Edelmana je bila gotova još pre nego što je počela, pošto je pokidao prednji ukršteni ligament tokom predsezonske utakmice sa Detroit Lajonsima. Bez njega, Petsi su imali odličnu sezonu, u kojoj su stigli do još jednog Superboula, ali su poraženi od Filadelfija Iglsa. Mnogi su mislili da je Edelman pokazao sve što je mogao i da posle povrede neće biti isti, a zapravo nije bio takav slučaj. Nije ga poremetilo ni to što je bio suspendovan na četiri utakmice zbog korišćenja zabranjenih supstanci, a verovatno ga je samo to onemogućilo da ne upiše barem 1.000 jardi. Umesto toga, imao ih je 850 za 74 hvatanja i šest tačdaunova.

I tu nije bio kraj, pošto je sa odličnim igrama nastavio i u plej-ofu, zaključno sa Superboulom, u kojem su pali Los Anđeles Remsi, a Edelman poneo MVP priznanje. Tako je postao prvi vajd risiver od Santantonija Holmsa 2009. godine koji je proglašen za najboljeg igrača najvažnije utakmice sezone, uprkos tome što su se mnogi pobunili, a kao razlog navodili njegovu suspenziju. Sve što je uradio u toj ’postsezoni’ omogućilo mu je da napreduje do drugog mesta svih vremena u hvatanjima i pređenim jardama u plej-ofu iza Džerija Rajsa, legende San Francisko 49ersa.

Isto tako, njegova izdanja su i pokrenula debatu da li bi zbog igara u plej-ofu trebalo da bude kandidat za Kuću slavnih, iako tokom regularnog dela sezone nije bio jednako impresivan. Ako mene pitate, dilema ne postoji, ali ne pitam se ja, tako da… Ipak, sledeće sezone je tokom regularnog dela bio veoma dobar, sa 100 hvatanja za 1.117 jardi i šest tačdaunova, ali su Petriotsi iznenađujuće eliminisani već u vajld kard rundi od Tenesi Tajtansa. To je praktično bilo to od Edelmana jer je Brejdijev odlazak, a dolazak Kema Njutna označio promenu pravca tima iz Bostona. I ne samo to, povrede su učinile svoje, odigrao je samo šest utakmica zbog problema sa kolenom i malo koga je iznenadila vest početkom ove nedelje da je odlučio da se penzioniše.

Džulijan Edelman, Tom Brejdi
Michael Reaves/Getty Images

Za 11 sezona, koliko je sarađivao sa Brejdijem, imao je 599 hvatanja za 6.507 jardi i 36 tačdaunova, a njegova uloga u osvajanju tri od šest šampionskih prstenova Petsa je velika. Sa 620 hvatanja drugi je u istoriji tima iz Bostona, iza Velkera, koji ih je imao 672. Prošle sezone je praktično bio neprepoznatljiv sa 21 hvatanjem za 315 jardi, što svakako ne umanjuje njegovo zasluženo mesto u istoriji Petsa.

Iz dana u dan, Džulijan je uvek bio isti – davao je sve od sebe. I onda, u najvećim utakmicama i momentima, kada je titula bila ulog, dostizao je još veće visine i pružao neka od svojih najboljih, najuzbudljivijih izdanja. Ono što je Džulijan uradio za naš tim, a ono što ja najviše cenim je što je on suštinski igrač starog kova. Mogao je i radio je sve – hvatao, trčao, bacao, blokirao, vraćao, pokrivao i rušio, sa oštrinom i pristupom koji mu nije dozvolio da ne uspe u bilo kojim okolnostima. Džulijan Edelman je ultimativni takmičar i bila mi je privilegija što sam ga trenirao“.

Glavni trener Petriotsa Bil Beličik je to savršeno rekao, a Edelmanova priča je pravi primer kako neko pod pravim vođstvom, voljan da uči, može da izađe iz zone komfora i dostigne neslućene visine. Njegovo odsustvo će se i te kako osetiti u redovima Petriotsa, ne samo zato što je nemoguće naći zamenu za njega, već zato što su retki igrači kakav je on. A ja za kraj mogu samo da mu se zahvalim što mi je otvorio oči, naterao me da bolje upoznam američki fudbal i iskusim radost kakvu su mi u svetu sporta pružali samo Moto GP i Formula 1. I to je nešto što zaista nema cenu.

Komentari

Vaš komentar