Grčki bogovi

Podeli:
Ben Radford/Getty Images

Ne, tema nisu Zevs, Apolon, Ares, Dionis... Tema su Zagorakis, Haristeas, Karagunis... Fudbalska reprezentacija Grčke je 2004. godine postala prvak Evrope i to je sigurno najveća senzacija kada se radi o reprezentativnom fudbalu. Red je da se podsetimo te generacije predvođene Otoom Rehagelom.

Grci nikada nisu bili fudbalska sila. Nisu ni te 2004. godine jer je pre početka šampionata Starog kontinenta kvota da će oni postati prvaci bila 250/1, a u onim kladionicama sa manjim kvotama 150/1. Jedino je Letonija bila veći autsajder. I kvote su bile razumljive jer su Grci tek drugi put u istoriji izborili plasman na EP, a samo jednom su pre toga igrali na Mundijalu. I na tih šest mečeva na velikim takmičenjima dali su samo jedan gol i osvojili jedan bod (na EP protiv Zapadne Nemačke). A čovek koji je najzaslužniji za sve je Oto Rehagel, pa ćemo zato i početi priču njegovim dolaskom na klupu.

Povezano

U avgustu 2001. godine FS Grčke smenio je Vesilisa Danila, a mnogo je bilo kandidata za poziciju selektora. U to vreme su se pominjali i Tardeli i Skala i Venejbls, pa čak i Vanderlej Luksemburgo, ali je odluka bila da kormilo preuzme Rehagel. Čovek koji je igrao u prvoj utakmici Bundeslige, koji je imao nadimak „dete Bundeslige“, ali u Grčkoj će ostati upamćen kao kralj Oto. Prvi meč na klupi helena su već svi zaboravili, a to je poraz od Finske od čak 5:1 na gostovanju, ali je samo mesec dana kasnije umalo Engleze poslao u baraž – Grčka je vodila 2:1 na Old Trafordu golovima Haristeasa i Nikolaidisa, ali je Bekam čuvenim golom iz slobodnog udarca u 93. minutu poslao Engleze direktno na Mundijal, a Nemačka je igrala baraž. Grčka je te kvalifikacije završila na četvrtom mestu sa samo sedam bodova i gol razlikom 7:17.

Rehagel je posle ova dva meča rešio da promeni mnoge stvari u reprezentaciji, neke igrače je precrtao i promenio je taktiku. Grčka je od tada bila tim koji se prilagođava stilu protivnika, naročito jačih rivala, ali o tome nešto kasnije. Usledile su kvalifikacije za Euro 2004. A one su baš loše počele za Grke, koji su, doduše, imali i najteži raspored. Poraz od Španije kod kuće 2:0, a zatim i Ukrajine na strani istim rezultatom. Nije izgledalo dobro po Rehagela i njegove izabranike 12. oktobra 2002. godine… Ali, od tada su Grci uspeli da dobiju svih šest mečeva i ne prime nijedan gol! Gol razlika na tih šest utakmica bila je 8:0, četiri puta su slavili sa 1:0 i otišli direktno na Evropsko prvenstvo, a ključan je bio trijumf nad Špancima u gostima 1:0 golom Janakopulosa.

Bili smo kao porodica. Nije ovo bio nacionalni tim gde prodefiluje 55 igrača, imali smo 20 standardnih i dva-tri koji su se menjali, koje je Rehagel želeo da proba. Bili smo veoma bliski, žrtvovali bi sve jedan za drugog“, rekao je Fisas posle kvalifikacija.

Henri Szwarc/Bongarts/Getty Images

Neki segmenti Rehagelove taktike, koju je primenjivao u klubovima, mogli su da budu primenjeni. Imao je visoke defanzivce poput Delasa (nekada Kadlec u Kajzerslauternu), koji je igrao kao libero, fizički dominantnog centarfora Haristeasa (ranije su to bili Nojbart ili Maršal u Verderu i Kajzerslauternu) i velike radnike na sredini terena kao što su Zagorakis, Karagunis, Basinas… Jedino nije imao nekog izrazitog kreativca, kao što je u klubovima imao Baslera, Hercoga i tako dalje.

Kada su izvučene grupe za EP, Grci su bili potpuni autsajderi u „grupi smrti“ gde su bili i domaćin Portugal, Španija i Rusija.

Pred početak šampionata cilj je bio da pobedimo jedan meč. To nijedna selekcija Grčke nije uradila, pa ni ona koja je otišla na Mundijal ’94. To bi se vodilo kao uspeh“, rekao je Cjartas u intervjuu koji je dao nekoliko godina kasnije.

Ali, Grci su tog 12. juna na otvaranju iznenadili sve, savladali su Portugal sa 2:1 golovima Kragunisa i Basinasa, a ono što je mnoge šokiralo je da je Grčka bila bolji tim na tom meču i da je igrala odlično. Pasovi su bili savršeni, mnogo igrača se ubacivalo u napad, nisu želeli da igraju bunker već da se nadigravaju i odneli su trijumf. Mnoge je ovo podsetilo na pobedu Senegala protiv Francuske dve godine ranije na Mundijalu, a samim tim je većina očekivala pad Grčke i da ipak ne prođe grupnu fazu. Ipak, Grci su protiv Španije odigrali 1:1 u drugom kolu, Morijentes je doneo prednost crvenoj furiji, da bi Haristeas svojim prvim golom na prvenstvu poravnao. U tom trenutku su Grci i Španci imali po četiri boda, a Portugal tri (pobeda nad Rusijom). U poslednjem kolu je sve bilo idealno za Grke jer su igrali protiv reprezentacije koja je već ispala, ali su za samo 17 minuta primili dva gola i našli se u teškoj poziciji. Vrizas je u finišu prvog poluvremena smanjio, a na drugom meču je Portugal uspeo da savlada Španiju golom Nuna Gomeša, pa je Grčka zbog, pazite sad ovo, većeg broja datih golova od Španije kao drugoplasirana prošla u četvrtfinale (gol razlika Grčke 4:4, a Španije 2:2).

U četvrtfinalu je usledio okršaj sa Francuskom, koja je branila titulu prvaka. Francuskom sa Anrijem, Zidanom, Trezegeom, Tiramom, Piresom, Makeleleom, Lizarazuom. I od tada počinje Rehagelov doktorat. Znao je iskusni Nemac da ne može da se nadigrava sa Francuzima, da je to nemoguće. Francuzi su individualno bili mnogo bolji, igrali su sa dva napadača, pa je Rehagel morao potpuno da menja taktiku. Trezegea, koji je igrao centralno, čuvao je Kapsis, a Anrija, koji se izvlačio na stranu jurio je uvek Seitaridis, inače desni bek. Ali, Seitaridis je bio zadužen za Anrija stalno, pa i kada je bio u sredini. Iz odbrane je samo levi bek Fisas imao dozvolu da ide napred, a na drugoj strani je delovao Teo Zagorakis i najbolje šanse su Grci imali upravo posle njihovih prodora. Koliko je Rehagel sve zbunio pokazuju i izveštaji sa te utakmice gde polovina medija piše da je Grčka igrala sa četvricom pozadi, a drugi su stavili da su igrali sa trojicom (generalno branili su se uvek sa bar sedam igrača, a napred je retko kada bilo više od pet). To je i bio cilj, da niko ne može da predvidi šta će igrati Grci i ko će biti na kom mestu. A jedini gol na meču pao je u 65. minutu posle centaršuta sa desne strane Zagorakisa, a glavom je Barteza matirao Angelos Haristeas. Pritom kretnja Haristeasa je bila savršena, a ubacivanje Kacuranisa je primoralo Tirama da se udalji od napadača Grčke.

U polufinalu je usledio duel sa Češkom, koja je do tada najviše pokazala od svih selekcija, to je bilo i mišljenje Mišela Platinija. U četvrtfinalu su Česi savladali Dansku sa 3:0, a i oni su, kao i Francuzi, igrali sa dva napadača. To su bili Baroš i Koler, a iza njih su delovali Nedved, Rosicki i Poborski. Grci su primenili isti sistem kao protiv Francuza, s tim da su imali mnogo problema na startu meča, ali su određenim korekcijama Rehagela uspeli da umire napade rivala, pa je posle 90 minuta bilo 0:0. Odlučio je srebrni gol Trajanosa Delasa u prvom minutu nadoknade prvog produžetka. Centrirao je Cjartas sa desne strane, a Delas je na prvoj stativi uspeo idealno da se zagradi u duelu sa Bolfom, zahvatio je loptu glavom i poslao je u mrežu.

A 4. jula usledio je finalni meč, a rival kao na početku, kao četiri nedelje ranije, Portugal. Domaćin je izbacio Englesku na penale, a zatim Holandiju i svi su očekivali trijumf Ronalda, Figa, Deka, Paulete, Karvalja i ostalih. Portugal je igrao u formaciji 4-2-3-1, tako da je Rehagel opet morao da se prilagođava i za razliku od mečeva sa Francuskom i Češkom sada je igrao sa četiri igrača u poslednjoj liniji, tradicionalno postavljenih. Bekovi Seitardis i Fisas su imali zadatak da budu izuzetno agresivni i da oteraju što je više moguće Figa i Ronalda, Kapsis je bio zadužen za Pauletu, dok je Delas imao ulogu da pokriva rupe i da naravno bude dominantan u skoku. Kacuranis, Basinas i Zagorakis su bili na sredini, nedostajao je igrač koji je bio najjači na lopti, Karagunis, zbog suspenzije. To je bio dodatni problem za Rehagela. Od njih trojice jedino je Zagorakis imao ulogu da ide napred, gde su bili još Janakopulos, Haristeas i Vrizas. Janakopluos je bio na levoj strani kako bi pritiskao Migela, dok je na drugom delu terena delovao Haristeas jer Nuno Valente ipak nije bio tolika pretnja po gol Grčke. S tim da je Haristeas ulazio u sredinu kada Grčka napada, a Seitardis je išao napred na desnoj strani.

Gol je opet došao posle centaršuta sa desne strane, ovoga puta je Basinas izveo korner, Rikardo je loše istrčao, a to je kaznio Angelos Haristeas. To je bio jedini korner za Grčku u finalu. Napadao je Portugal i pre ovog gola i posle, imao ukupno 16 šuteva, nekoliko velikih prilika, ali Nikopolidis je sačuvao svoju mrežu. Uloga Delasa na ovom meču je bila još bitnija, fantastično se kretao i uvek bio na pravom mestu, samo pogledajte najzanimljvije detalje sa utakmice i kako zaustavlja Deka u dva navrata na startu drugog dela. Ono što su svi zamerali Skolariju nakon ovog meča je što nije probao da promeni formaciju i da igra sa dva klasična napadača, već je Nuna Gomeša uveo umesto Paulete i tako ostavio Grcima protir da se brane kao i do tada, sa Delasom kao liberom praktično. Još kada je Rehagel umesto Janakopulosa uveo Venetidisa (levi bek menja levo krilo) Grci su igrali sa osam igrača ispred svog kaznenog prostora. I uspeli su da se odbrane i da postanu prvaci Evrope.

https://youtube.com/watch?v=SaSufwp4p90

Mali je broj timova u istoriji koji su ovako mogli da se prilagode igri rivala i da menjaju sistem u poslednjoj liniji. Malo je i trenera koji bi u finalu menjali pobedničku formulu, ali Rehagel je znao da su autsajderi i da je to jedina šansa. Morao je da se osloni na pozitivne strane svog tima u svakom trenutku i da radi sa onim što ima. A imao je pouzdane defanzivce, veziste koji mnogo trče i rade za tim, a veoma malo napadačkog potencijala. Zato je bilo važno da se uigraju prekidi, zato je bilo važno da se odlično organizuju kontre. To je bio ključ od četvrtfinala do finala. A uz sve ovo Rehagel je svojom taktikom uspeo da neutrališe najjače strane rivala jer ono što je prošlo protiv Francuza i Čeha, nikako ne bi moglo protiv Portugala.

Uvek će se pričati da je Grčka igrala dosadan fudbal, ali Rehagel je to objasnio sledećim rečima:

Niko ne bi trebalo da zaboravi da trener mora da prilagodi taktiku igračima koje ima“.

Ovde je Rehagel aludirao i na to da on nije defanzivno orijentisan trener jer ko god je gledao Verder dok je on bio trener zna o čemu pričamo – dve titule prvaka, atraktivan fudbal, brz tempo… Ali, sa Grčkom to nije bilo moguće.

Ovo je tim koji je te 2004.godine pokorio Evropu i napravio najveću senzaciju ikada viđenu: Nikopolidis, Seitaridis, Venetidis, Dabizas, Delas, Basinas, Zagorakis, Janakopulos, Haristeas, Cjartas, Nikolaidis, Čalkias, Katerjanakis, Fisas, Vrizas, Kafes, Jorgadis, Gumas, Kapsis, Karagunis, Kacuranis, Papadopulos, Lakis. Tri gola dao je Haristeas, a po jedan Delas, Vrizas, Basinas i Karagunis. Svaki minut na terenu proveli su golman Nikopolidis, trio iz odbrane Seitaridis, Kapsis, Delas i kapiten Teo Zagorakis, dok je Haristeas počeo svaki meč, ali ga je Rehagel menjao u prvoj utakmici protiv Portugala.

Mi smo imali samo oružje koje nam je dato. Nismo imali ni Zidana, ni Kristijana Ronalda… Imali smo samo žestok rad na treninzima, požrtvovanje, volju i taj porodični duh. Ono što smo mi uradili i što smo igrali sada radi samo Atletiko Madrid”, rekao je Fisas pre godinu dana.

Inače, Fisas se te 2004.godine oženio, svadbu je zakazao za 9. jul, a budućoj supruzi je rekao da ne brine ništa jer će polufinale i finale gledati od kuće… Drago mu je što je toliko pogrešio. A poseban poklon dobio je od predsednika FS Grčke, koji je na plažu Vuljagmeni doneo trofej namenjen prvaku Evrope.

Svadba je počela sa oko 300 zvanica, a mislim da je u dva ujutru bilo oko hiljadu ljudi u prostoru gde smo pravili venčanje, svi su hteli da se slikaju sa peharom”.

Grci su sa Rehagelom otišli na još jedno Evropsko prvenstvo, gde su u grupi izgubili sva tri meča, a potom i na SP gde su upisali prvi trijumf u svojoj istoriji. Nije ni čudo što Rehagela u Grčkoj često zovu kralj Oto. Ovako nešto je gotovo nemoguće ponoviti, ali ni te 2004. godine niko nije verovao u čuda… Baš kao što niko nije verovao ni u Lester u sezoni 2015/16, ni u Dansku 1992. godine na EP.