Legende K-1: Udarači uz koje smo odrastali

Blog 21. mar. 202110:0021 komentara
Podeli:
Mirko Filipović
REUTERS/Koji Sasahara/Pool OTA/FA

Jedan meč mi je bio dovoljan da postanem potpuno opčinjen – te 2003. godine gledao sam kako Mirko „Kro Kap“ Filipović levim direktom na pod baca gorostasnog Boba Sapa pred ko zna koliko hiljada frenetičnih Japanaca u „Saitama Super areni“. Sve mi je delovalo nestvarno.

Niti sam ja tada znao ko je Mirko i šta će tek postati u MMA i kik-boks svetu, niti sam znao šta predstavlja Bob Sap – ja sam samo video borbu koja mi je kao 14-godišnjaku bila baš po ukusu.

Tek sam kasnije shvatio da je ovaj nokaut daleko manje značajan od mnogih junačkih predstava na koje će nas u sledećih petnaestak godina Mirko Filipović navići. Takođe, posle sam saznao i da Bob Sap sa svojih 160 kilograma nije nezaustavljiva kik-boks sila u ringu, već atrakcija i veliki šoumen obožavan u Japanu.

Najbitnije od svega – uvideo sam da to što sam gledao nije zanimljivo samo kada imaš 14 godina. Zlatno doba kik-bokserske promocije K-1, koje je u Japanu trajalo od sredine devedesetih do sredine dvehiljaditih, i dalje je jedan od najupečatljivijih borilačkih perioda svih vremena.

Taj duel Mirka i Sapa, koliko god zbog Amerikanca naginjao „freakshow“ elementu koji Japanci obožavaju, uveo me je u K-1 svet relativno kasno. Ipak, bilo je dovoljno rano da uz pomoć TV repriza, a potom i interneta, proživim uspone i padove možda najimpresivnijeg borilačkog rostera ikada sastavljenog.

Ovo je priča o K-1 legendama koje svi pamtimo. Naročito je potrebna danas – u vreme u koje kik-boks postaje sve manje značajan pod pritiskom munjevitog prodora MMA, dok se nižu pogrešne političke odluke šefova kik-bokserskih organizacija. Nije na odmet prisetiti se majstora zbog kojih su se rezali „dividijevi“ sa snimcima mečeva upitnog kvaliteta i delili od ruke do ruke.

Međutim, kao i uvek, sve je puno zanimljivije ukoliko se stvari postave u pravi kontekst.

***

Priče o borilačkim sportovima:

Kada govorimo o samom vrhuncu popularnosti i kvaliteta K-1, mi zapravo govorimo o godišnjim K-1 Gran pri turnirima teške kategorije, koji su se održavali u velelepnom „Tokio domu“, najčešće pred rasprodatim kapacitetom od 70 hiljada gledalaca. Borac koji bi slavio u tri meča u toku jedne večeri dobio bi najlaskavije priznanje u svetu kik-boksa.

Nema sumnje da su na turniru nastajale najveće legende i da je to bio spektakl koji je pratio čitav borilački svet, ali K-1 je ipak bio više od samog GP turnira.

Kako je uopšte nastala ta vrsta kik-boksa? K-1 je kao borilačka veština ustanovljen tek 1993. godine, a njen utemeljitelj je Kazujoši Iši, tipični japanski posvećenik borbi. On je posle decenija praktikovanja Kjokušin karatea kreirao svoju verziju drevne veštine – Seidokaikan karate.

Ipak, u vreme galopirajuće globalizacije Iši je mudro rešio da svoj borilački izum odene u „zapadnije“, kik-boksersko ruho, ali i da mu nadene jednostavnije ime – K-1. Seidokaikan škole karatea i dalje postoje u Japanu i drugim zemljama, ali K-1 je sa vremenom sve više gravitirao od izvorne veštine ka zapdanjačkom kik-boksu.

I dalje se ne zna tačno šta „K“ u K-1 znači. Neke teorije navode da se misli na tri veštine (karate, kik-boksing i kung-fu), a neke druge da je reč o japanskoj reči „kakutougi“, koja označava borilački sport generalno. Ono „1“ u K-1 bi trebalo da označava jednu jedinu kategoriju, što i jeste bio slučaj na samom startu organizacije, ali je ta ideja ubrzo napuštena. Na kraju nije ni bitno – K-1 je ostao veoma zvučan naziv, koji do danas ima specifičnu težinu.

Borci koji su se okupili na priredbama u K-1 organizaciji bili su najveća snaga čitavog pokreta. Jedni su „regrutovani“ iz karate miljea, a drugi iz najuspešnijih svetskih, prevashodno holandskih, kik-boks klubova.

Promocija je rasla od svog osnivanja 1993. godine, davala je sve većem broju boraca platformu da pokažu šta umeju, a ekspresno je postala nacionalni hit u Japanu. Zatim, prirodni nastavak – u predinternetsko vreme K-1 postaje planetarni fenomen i najbolji kik-bokseri sveta žele da se bore pred „ludom“ tokijskom publikom. Doduše, borbe su se održavale i van Japana, ali je uvek bilo jasno gde će se odigrati najbitnije priredbe. To je prilično slično današnjoj situaciji u UFC, u kojoj se zna, ili se makar znalo pre pandemije, da će najveći događaj biti upriličen u Las Vegasu.

Ernesto Hoost
REUTERS / ERIKO SUGITA

Priča o K-1 do nekog trenutka je išla u pozitivnom smeru, ali su mnogi faktori doveli do pada imperije. Nivo kvaliteta u K-1 se krajem prve decenije 21. veka razvodnio, firma je zapala u finansijske nedaće i već tada je bilo jasno da stvari nisu više kao što su nekada bile. Završio se jedan prirodni ciklus, doduše mnogo ranije nego što je delovalo kada je K-1 imao moć da privuče 70 hiljada ljudi na jednu priredbu. Na kraju, možda je tako i bolje, sa većim fokusom ćemo pamtiti slavne dane.

K-1 postoji i danas pod istim imenom, ali je izgubio primat na kik-boks tržištu u bici sa drugim promocijama, pre svega organizacijom Glori, koja je u problematičnim trenucima pokupila najbolje borce iz K-1. Čitav kik-boks je u velikom problemu i godinama ne uspeva da organski stvori zvezde koje će privući publiku, što je ključni metod za održavanje interesovanja.

Uspešna smena generacija u K-1 se nikada nije dogodila – delom zbog toga što novi naraštaj kik-boksera nije uspeo da veštinama i ličnošću privuče publiku, a delom i zbog loše politike firme.

Jerome Le Banner, Mark Hunt
REUTERS/Kimimasa Mayama

Ono što nama ostaje je da se kroz borce koje smo pratili prisećamo najboljih trenutaka. Tok svakog Gran prija i potrebne statistike možemo uvek naći na Vikipediji, ali zapanjeni osećaj divljenja mogućnostima najvećih kik-boksera svih vremena je nešto što ostaje urezano.

Pred vama su neke od najvećih legendi K-1 iz „zlatnog doba“ slavne ogranizacije. Kriterijumi za defnisanje „legendi“ i „zlatnog doba“ su prilično labavi i počivaju na ličnom utisku i sećanjima, ali tako valjda i treba da bude kada govorimo o istoriji borilačkog sporta. Borci nisu uvršteni na listu nužno ni po uspehu u K-1 ringu, niti po popularnosti, već nekako – po jačini utiska koji su odavali.

Izlišno je reći da mnogi od njih zavređuju zaseban tekst.

***

Piter Erts

Peter Aerts
REUTERS/Kim Kyung-Hoon

Moj lični favorit imao je sve – tehničku doteranost, analitički um, strpljenje i prokleto veliku snagu. Zvali su ga „Holandski drvoseča“ zbog ubitačnih lou-kikova kojima je planirao da obogalji protivnike. Erts je uvek radio mudro i koncentrisano, kontrolišući distancu i pripremajući svoj zaštitni znak – desni haj-kik.

Ako biste posle nekoliko „gromova“ u butinu ustuknuli i pokušali da „čekirate“ njegov udarac, ostajali biste nebranjeni za razoran haj-kik, koji bi vas munjevito poslao na pod.

Erts je trenutno „polupovučen“, istinski je gigant kik-bokserske istorije, a Gran pri je osvajao tri puta, uz još tri učešća u finalima.

Endi Hug

Andy Hug
REUTERS / SUSUMU TOSHIYUKI

„Plavooki samuraj“ bio je jedna od prvih pravih zvezda, ali je grozna bolest skratila njegov život, a samim tim i veliku karijeru. Došao je u K-1 iz karatea, bio je veoma nizak za teškaša (180 cm), ali je njegova tehnika nožnih udaraca bila školska.

U avgustu 2000. godine pozlilo mu je tokom treninga, dobio je dijagnozu leukemije, a samo jednu nedelju kasnije napustio je ovaj svet. Bio je strahovito popularan u rodnoj Švajcarskoj, a pričalo se da su njegovi mečevi u ovoj alpskoj zemlji privlačili više TV gledalaca od duela Martine Hingis i fudbalske reprezentacije. Osvojio je jedan Gran pri, a dvaput je bio vicešampion.

Badr Hari

Dean Mouhtaropoulos/Getty Images

Marokanac je i dalje aktivan u promociji Glori, mada kao veteran ima velikih problema sa povredama. Međutim, i dalje je verovatno najvoljeniji kik-bokser sveta, što najbolje govori o tome kakav su trag ostavile najslavnije K-1 godine.

Poseban tekst o kontroverznom Arapinu pročitajte NA OVOM LINKU.

Bob Sap

Bob Sapp
REUTERS/Eriko Sugita

Amerikanac je uvek više bio šoubiz ličnost nego borac, a sa svojih 160 kg i širokim osmehom u Japanu je dosegao ogromu popularnost učestvujući u bezbrojnim reklamama, TV emisijama… Izdao je i muzički album, a pored kik-boks karijere učestvuje i u profesionalnim MMA mečevima i dan-danas.

Kao i pre, njegov najveći kvalitet i dalje je masa. Međutim, ovaj nekadašnji NFL igrač ima snage za prvi minut borbe i najčešće završava poražen. Mnogi vole da ga ismevaju jer redom gubi od fizički znatno manjih protivnika, ali poenta je da Sap i nije borac za velika dostignuća, već neko ko daje šmek čitavoj predstavi.

Svojim nastupima dodatno je doprineo na bizarnosti K-1 i te zlatne godine promocije teško je bilo zamisliti bez njega.

Ernesto Hust

Holanđanin rodom iz Surinama jedan je od najvećih koje je kik-bokserski ring ikada video. Gran pri je osvajao četiri puta (deli rekord), a mnogima je ostao poznat po tome što je… Pa, bio najbolji.

Nadimak „Gospodin Savršeni“ zvuči malo pretenciozno, ali Holanđanin je s razlogom po mišljenju mnogih relevantnih izvora najveći kik-bokser svih vremena. Hust je ipak ostao poznat po „dinamitima“ u nogama, koje je koristio za lou-kikove od kojih su protivnici često bukvalno bežali. Tačno je znao kako da „namesti“ svoje najjače oružje i koristio ga je nemilice.

Žerom Le Baner

„Džeronimo“ je bio poznat po svom ekstremno agresivnom stilu borbe, koji mu je doneo neke sjajne pobede, ali ga je često i ostavljao ranjivim, pa je pretrpeo neke teške nokaute.

Možda mu je najviše slave doneo neverovatan nokautom nad Fransiskom Filjom 2000. godine, sa pravom u istoriji ovog sporta upamćen kao „Milenijumski nokaut“.

Remi Bonjaski

Sećate li se holandskog „Letećeg gospodina“? Borac rođen na Surinamu proslavio se svojim letećim udarcima, naročito kolenima, a Gran pri je osvajao tri puta.

Sa rasponom od 196 centimetara i sjajnom tehnikom dominirao je borbom, a delovao je daleko „duži“ zbog svojih veština i načina na koji je „sekao“ ring.

Brižljivo je negovao svoju reputaciju „dobrog momka“ i van borilačkog sporta – radio je u bankarstvu, u telekomunikacijama, ali i kao model.

Semi Šilt

Semmy Schilt
REUTERS/Kim Kyung-Hoon

Šilt je uz Husta najuspešniji u istoriji K-1 Gran prija sa četiri trofeja, a prva asocijacija na njegove uspehe je impozantna visina od 211 centimetara.

Još jedan izdanak holandske kik-boks škole, imao je neverovatan fokus i čeličnu disciplinu. Međutim, ono što je najviše izazivalo divljenje je njegova tehnika – neviđena za toliko visokog borca. Tehnička „ispoliranost“ mu je omogućavala mnogo toga. Upotrebaljavajući čistu silu svojih fizikalija, bazičnim, ali dobro utreniranim udarcima pravio je veliku štetu.

Mark Hant

Novozelanđanin je tokom neverovatne kik-boks, boks i MMA karijere stekao armiju navijača i postao kralj „walk-off“ nokauta – udarca posle kojeg udarač zna da je meč gotov.

Voleo je Hant „kafanske tuče“ u ringu, a imao je bradu od granita. Naročito je protiv Mirka Filipovića to bilo jasno – primio je neke zapanjujuće udarce i ostao na nogama pred borcem iz Vinkovaca. Jedini Gran pri osvojio je 2001. godine prekinuvši dominaciju Ernesta Husta.

Mirko Filipović

Na kraju se ne sme zaboraviti najveća legenda borilačkih sportova na Balkanu još od Mate Parlova. „Cro Cop“ je institucija u čitavom regionu, a promocija K-1 i borba sa Le Banerom 1996. godine bili su njegova ulaznica za najveću scenu borilačkog sporta.

Desna noga – bolnica, leva noga – groblje“ krilatica je koju i dalje svi Mirkovi fanovi pamte, a ovaj gospodar haj-kika bio je mnogo više od borca koji ima samo jednog keca u rukavu.

Ostvario je Mirko mnoge impresivne pobede u ovoj promociji, 1999. godine stigao je do finala Gran prija, ali ga je brutalnim udarcem u telo zaustavio Hust. Ipak, do trofeja je došao 2012. godine.

Filipovićeva borilačka karijera je tolika riznica da je i ovo sjajno ostvarenje u K-1 samo njen manji deo…

Koju ste legendu K-1 vi još upamtili? Majti Mo, Rej Sefo i ostali zaslužuju još pažnje, ali granica se negde morala povući…

***

Globalizacija je trenutno mnogo silovitija nego što je bila devedesetih i na samom startu dvehiljaditih i pitanje je da li bi nešto kao K-1 moglo da postoji u 2021. godini. Današnja internet-kultura bi ovakvu borilačku promociju razvodnila i pre nego što bi se etablirala. Spoj tradicionalnih borilačkih veština, japanskog profesionalnog rvanja („kečera“) i elitnih tehničkih i fizičkih kvaliteta boraca stvorio je jedinstvenu mešavinu. Osim toga, teško da bi danas lekari borcima dozvolili tri borbe u jednoj večeri.

Dekada od 1991. do 2001. godine donela je stagnaciju japanske ekonomije, koja se posle dugog perioda brzog razvitka našla pred prvim nezanemarljivim problemima. Mnogi su ostali bez posla, a duh naroda u mnogim izvorima se opisivao kao „slomljen“. Taj period nazvan je „Izgubljena decenija“.

Remy Bonjasky
REUTERS/Kim Kyung-Hoon

Bilo je to plodno tlo za izgradnju neverovatnog sveta u koji će mnogi moći da pobegnu od svojih svakodnevnih briga. Najbolji kik-bokseri planete stvarali su efekat sličan onom koji danas imaju superherojski filmovi, sa jednom velikom razlikom – sve je bilo izuzetno realno.

Iako je Japan sa prelaza iz jednog u drugi milenijum bio znatno drugačiji od Balkana u istom periodu, neopipljivi utisak se nepogrešivo preneo. Ljudi na našim prostorima su preko ne baš kvalitetnih satelitskih snimaka i narezanih diskova istinski mogli da dožive svaku najavu i svaki nokaut, te suštinski čuju svaki uzdah hipnotisane publike.

Mi smo ovde razumeli K-1.

Kik-boks je veoma zahtevan, opasan i atraktivan sport, ali, kako stvari trenutno stoje, više nikada neće biti na nivou na kojem je bio tada. Bila je to „savršena oluja“ okolnosti, koja je dovela do toga da na jednom mestu u jednoj istorijskoj „kapsuli“ vidimo sve te sjajne sportiste koje zaista možemo okarakteristi kao „Legende K-1“…

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)

Komentari

Vaš komentar