On je novi Konor, samo je potpuno drugačiji

Blog 12. dec. 202010:01 > 12:5411 komentara
Podeli:
Izrael Adesanja
REUTERS / Jasmin Frank-USA TODAY Sports

Sasvim je logično da sport u 2020. godini neće izgledati kao što je to bio slučaj osamdesetih – doživljaj onoga što današnji klinci vide kao sport drastično je drugačiji od predinternetske percepcije sporta njihovih roditelja.

Poslovični “jaz” generacija je toliki da mnogi tzv. “odrasli” uopšte ne priznaju status sporta najbrže rastućem sportu današnjice – esportsu. Treba naglasiti da je esports već daleko profitabilniji i globalno popularniji od mnogih sportova kojima niko ni u ludilu ne bi osporio epitet “pravog” – rukometa, vaterpola, džudoa itd. Nekima je možda neprihvatljivo, ali je jednostavno tako.

Bez osvrtanja na to šta sport čini sportom, tu mukotrpnu temu, činjenica je da se trendovi vrtoglavo menjanju, toliko brzo da starije generacije prosto ne znaju kako da te podatke obrade. Dobar pokazatelj bila je reakcija mnogih na vest da će na Olimpijskim igrama 2024. godine jedan od prisutnih sportova biti i brejkdens. Dok čitav ovaj proces sportske evolucije, ili kako neki kažu „degradacije“, neumitno galopira, u centar pažnje dolazi i jedan globalno sve popularniji borilački sport – mešovite borilačke veštine.

Mnogo ste puta čuli argumente plasirane u svrhu nipodaštavanja ili kompromitovanja MMA – „to je samo tuča“, „tu nema veštine“, „to je sve namešeno“, „svi su dopingovani“ – čitav arsenal. Međutim, jedna stvar je neporeciva – MMA iz godine u godinu postaje sve popularniji, unosniji i uzbudljiviji.

Mešovita borba deluje kao da je namenski stvorena za društvo prve polovine 21. veka, a zašto? Pa, zbog toga što i jeste stvorena sa tom namerom. MMA je nastao pre 27 godina manje-više kao „freakshow“, a vremenom se prateći kombinaciju šou-biznisa i sportskih elemenata razvio do globalne popularnosti. To nije ništa novo, situacija sa boksom je identična u tom pogledu u prethodnih sto godina – PR elementi su često jednako bitni kao i nastup u ringu, makar što se isplativosti tiče. Razlika je u tome što je MMA uspeo da se efikasnije adaptira modernom trenutku i zbog toga je sve bliži boksu, nekada neprikosnoveno najvažnijem borilačkom sportu.

Jednu stvar ne treba nikada smetnuti sa uma kada govorimo o profesionalnom sportu – ključni motiv i centralna svrha je zarada. Koliko je to u skladu sa moralnim načelima sporta ostaje da se diskutuje, ali situacija je naprosto takva – sva sportska takmičenja koja gledate na televiziji (i u halama kada nema pandemije) za cilj imaju jedino pravljenje novca.

Getty images/Harry How

Neki sportovi možda deluju „pošteniji“ nego drugi – Premijer liga daje svoj raspored utakmica pre starta sezone i uvek ga prati, dok UFC npr. zakazuje borbe prema sopstvenom nahođenju, tražeći što je atraktivniji mogući scenario. Međutim, ne sumnjajte ni za jednu sekundu, ukoliko bi Premijer liga u bilo kom trenutku odlučila da im postojeći model ne donosi dovoljno profita, donela bi odluku o promeni pravilnika bez obaziranja na „tradicionalne vrednosti“.

Priroda sporta je takva – UFC pokušava da se pozicionira na tržištu što je moguće bolje, a najbolji način za generisanje velike količine novca je stvaranje izuzetno slavnih pojedinačnih zvezda. Primarni cilj borilačke organizacije je da stvori ogromnu medijsku propraćenost borbe jer će to doneti najviše novca od ulaznica, TV prava, „pay per view“ profita, klikova na društvenim mrežama itd. Ukratko rečeno, UFC želi da što češće ima borbu Habib – Konor, tj. nekakav pandan tome. Samo, to uopšte nije lako, borbe poput te ne mogu da se događaju svake druge nedelje, već zahtevaju mesece, ponekad čak i godine brižljivog marketinškog delovanja. Jedan takav „ivent“ može da „ulije“ više novca u UFC kasu nego desetine osrednjih „UFC Fight Night“ priredbi. Razlog? Najatraktivnije borbe ne prate samo tvrdokorni MMA fanovi, već i tzv. „letimični fan“, tj. neko ko se uključuje u borilački sport samo kada nastupaju oni najpoznatiji.

Postoji mnogo promenljivih elemenata, ali za organizaciju takvih blokbastera jedna stvar je bez izuzetka neophodna – kolosalne individualne zvezde, tj. globalno prepoznatljivi borci ili borkinje. Baš kao što su bili Habib Nurmagomedov i Konor Mekgregor u navedenom primeru. Sve može da se organizuje „u hodu“, ali bez pravih protagonista ništa nije moguće.

A kako trenutno UFC stoji sa njima, „superzvezdama“? Ne baš zavidno jer su ostali bez nekoliko najvećih. Ronda Rauzi je 2015. i 2016. „razotkrivena“ kao nedostojna tog statusa, Žorž Sen Pjer se nedvosmisleno povukao 2019. godine, baš kao i Habib Nurmagomedov prethodnog oktobra. Danijel Kormije je izgubivši trilogiju sa Stipom Miočićem okačio rukavice o poslovični klin, vreme braće Dijas je prošlo, UFC epizoda Broka Lesnara bila je kratkotrajna, a Anderson Silva je pre odlaska iz UFC dobrano ukaljao svoj ugled.

Harry How/Getty Images

Šta je sa onima koji su ostali? Odmah se izdvaja jedno ime, najpopularnija ličnost ovog sporta – Konor Mekgregor. Irac definitivno nije najbolji borac u istoriji svetskog MMA, ali je isto tako bez sumnje najpopularniji. Mekgregor je uhvatio „cajtgajst“ jednog vremena, shvatio kako da se približi ključnoj demografiji – najmlađima. Postao je neko čija je slava prevazišla MMA okvire.

Konor je svojim izjavama, tetovažama, incidentima, ispijanjem viskija, uvredama, ali i fenomenalnim nokautima postao arhetip MMA zvezde. On je taj za kojeg letimični fanovi vole da kažu

Kakav je to sportista? Nekad se znalo kako sportista treba da izgleda i kako da se ponaša!

Ipak, bivši prvak u dve kategorije je u prethodne četiri godine u UFC oktagonu ostvario tek jednu pobedu, onu januarsku protiv porošenog Donalda Serounija, za koju mu je potrebno bilo četrdesetak sekundi. Konor je i dalje „draw“, on bi napunio svako zdanje u kojem bi se borio da nema korone, ali činjenica je da više ni izbliza „ne iskače iz frižidera“ kao pre četiri godine.

Konor će uvek biti adekvatno plaćen zbog toga što donosi najviše prihoda. Uzmimo za primer UFC prvaka bantam kategorije (do 61 kg) Pjotra Jana – momak iz Sibira bi mogao da odbrani pojas 20 puta i „počisti“ protivnike iz dve divizije, ali nikada se neće primaći slavi koju ima Mekgregor. Jednostavno, UFC ne može lako da ga „proda“ – ne zna engleski, ne ume da promoviše svoje borbe, nije incidentan po prirodi i nije toliko atraktivan u oktagonu, iako je pakleno dobar borac.

Slična je stvar i sa neprikosnoveno najboljom borkinjom u istoriji UFC – Amandom Nunes. Baš kao Jan, Brazilka iz istih razloga nikada neće dostići delić slave koju je imala Ronda Rauzi, uprkos činjenici da je sada već makar pet puta uspešnija od Amerikanke.

Nova superzvezda mora da bude neko ko ispunjava oba kriterijuma – uspešan i atraktivan stil borbe u oktagonu i širokim masama privlačan nastup van njega. Trenutno je samo jedan borac na putu da se u potpunosti ostvari na oba polja i postane „novi Konor“, istinska UFC superzvezda, samo na dosta drugačiji način od brbljivog Irca.

U pitanju je Izrael Adesanja, prvak UFC u srednjoj kategoriji (do 84 kg) i momak koji je u UFC debitovao tek u februaru 2018. godine, a već je uspeo da pobedi borce poput Marvina Vetorija, Andersona Silve, Kelvina Gasteluma, Paula Koste, Joela Romera i Roberta Vitakera. Međutim, nije ta veoma uspešna serija ono što čini Adesanju „mesijom“ UFC u deceniji pred nama, već pre svega način na koji se on sa slavom nosi.

Adesanja je sportska ikona kakva do sada nije bila viđena, a kakva će u narednim godinama postati standard. On je, iako nije toliko mlad, proizvod odrastanja u eri interneta i popularne kulture, tzv. „poznati milenijalac“. Izi ne krije da je veliki „weeb“, fan japanskih anime serijala, ne stidi se toga da se bavi plesom ili ofarba kosu u roze.

To kod starijih boraca, koji su mahom stasali u veoma mačo okruženju, neretko izaziva frustraciju ili čak gađenje. Najbolji primer je Adesanjin najveći kritičar – Džon Džons, dežurni negativac UFC. „Bouns“ doživljava Adesanju kao „mlađeg“, nekog iz potpuno druge ere, iako je od Novozelanđanina nigerijskog porekla stariji tek tri godine. Džons, najmlađi prvak u istoriji UFC, odrastao je u nekom drugom vremenu i „setingu“ i Adesanjine prakse su mu strane, baš kao i velikom broju fanova MMA. Sa druge strane, Izi približava sport potpuno novoj bazi mladih fanova.

Quinn Rooney/Getty Images

Klinac koji je odrastao gledajući Naruta, praveći mimove na Reditu ili jednostavno beskrajno skrolujući Instagram ili Fejzbuk fidove želi nekog sebi sličnog kao najboljeg borca planete. Konačno neko sa kim se u tom svetu može identifikovati.

Ljudi na Novom Zelandu me često ne vole jer kažu da nisam skroman kao ragbi reprezentacija – Ol Bleksi. Oni strašno insistiraju na tome da neko treba da bude skroman, ali to nije moje mišljenje. Zbog čega bi sada ja trebalo javno da govorim da ću ’dati sve od sebe u oktagonu i neka pobedi bolji?’ Ja sam šampion, stojim iza svog samopouzdanja i izjave su deo toga. Ja se osećam veoma skromno kada me neki snažan borac na treningu ili na meču udari, ne postoji stvar koja te više od toga vrati na zemlju“, saopštio je tokom jednog intervjua Adesanja i time možda i najbolje ilustrovao svoj način razmišljanja.

Ipak, nikakvo samouverenje ne bi bilo dovoljno da Adesanja ne poseduje zavidne, istorijski kvalitetne tehničke veštine. Adesanja je rođen u Lagosu (puno ime: Izrael Moboladži Temitajo Odunajo Oluvafemi Ovolabi Adesanja), a u Novi Zeland se preselio kada mu je bilo deset godina. Kombinuje najbolje od oba sveta – snalažljivost i borbeni duh koji se stiče odrastanjem u Nigeriji, sa udaračkom tehnikom ispoliranom pod nadzorom Judžina Bermena u „Siti kikboksing“ timu u Ouklendu, akademiji koja proizvodi najuspešnije UFC borce današnjice.

Upravo je Bermen „uzgajao“ Adesanju od vrhunskog kik-boksera, koji se takmičio u promocijama „Glori“ i „King ov d Ring“ do gospodara distance – čoveka koji u razmenama udaraca u UFC skoro uvek izlazi kao pobednik. Toliko je uspešan prevashodno zato što je majstor pripreme terena za maksimizovanje sopstvenih prednosti, a u moru izuzetnih „udaračkih“ partija možda je kruna poslednja – ona nad Paulom Kostom.

Adesanja je održao javni čas Brazilcu i svakom drugom potencijalnom rivalu u srednjoj kategoriji ne dozvolivši „Boraćinji“ da „uđe“ u odstojanje dovoljno da svojim znatno kraćim rukama uputi silovite krošee, kojima je okončao mnoge borbe. Umesto toga, Adesanja je birao odakle razmenjuje i, baš kao i u meču za pojas protiv Vitakera, pravovremeno eksplodirao za atraktivan nokaut.

Naredni meč za Adesanju dogodiće se u 2021. godini, a prvi put će otići u „polutešku“ diviziju (do 93 kg), gde će ga čekati aktuelni prvak Jan Blahovič. Ostaje pitanje da li će Adesanja moći da kapitalizuje visinsku i dužinsku prednost protiv ipak većeg protivnika, ali po prikazanom do sada, deluje da će Novozelanđanin bez sumnje biti veliki favorit.

Darrian Traynor/Getty Images

***

Došlo je novo vreme i suludo je očekivati da se sportske zvezde ponašaju kao što je to bilo pre 20 godina. Čitav svet se toliko promenio, pa bi krajnje čudno bi bilo da su i sportisti ostali isti. Nekome je ta promena zastrašujuće i svakako ima vrlo loših strana – imaćemo sve manje Ćavija i Inijesti i sve više Usmana Dembelea.

U najmlađem među najpraćenijim sportovima današnjice toga će biti proporcionalno više. Vreme je da svi zajedno prihvatimo taj trend i počnemo da uviđamo njegove pozitivne strane. One i te kako postoje, ma koliko očitih mana opažamo svakog dana.

Predvodnik te nove generacije je momak kojeg zadirkuju da liči na, ni manje ni više – Grejs Džons. MMA se kreće u vrlo čudnom smeru, ali nikada ni za jedan drugi nije znao.

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)

Komentari

Vaš komentar