Reprezentacija Srbije u prethodnih 18 meseci prešla je put od očaja do sjaja, da bi na kraju u utakmici u kojoj je imala istorijsku šansu, po ko zna koji put razočarala naciju.

Vođa puta, makar na papiru, bio je Ljubiša Tumbaković. U načinu na koji je nekadašnji strateg Partizana došao na mesto selektora možemo naći i prvi uzrok onoga što je usledilo kasnije. Nisu Tumbakovića preporučili sjajni rezultati na klupi selekcije Crne Gore, niti osvojeni trofeji u prethodnih 10 godina, već činjenica da je u utakmici kvalifikacija za EURO odbio da predvodi Đetiće u meču protiv tima Fudbalskog saveza Kosova.

Kako je Srbija nekoliko meseci ranije u Lavovu doživela najveće poniženje u poslednjoj deceniji, postalo je jasno da su dani Mladena Krstajića na mestu selektora odbrojani. Da li je potrebno podsećati na koji način i zahvaljujući kome je Krstajić uoči Mundijala u Rusiji dobio veliku priliku?

Novi selektor debitovao je porazom od Portugalije, što se i nije moglo okarakterisati kao rezultatski neuspeh. Usledila je serija pobeda nad reprezentacijama Luksemburga i Litvanije, čime su očigledni sistemski problemi gurnuti pod tepih za neko vreme. Kako se zbog pandemije virusa korona nije igrao reprezentativni fudbal nepunih godinu dana, javnost je morala da čeka kako bi rad novog selektora mogao biti procenjen.

Prva prilika za tako nešto došla je u Moskvi, na startu takmičenja u Ligi nacija. Protiv Rusije Tumbaković je, svestan nedostatka kvaliteta u defanzivnoj liniji, prvi put probao formaciju sa trojicom centralnih bekova, u očiglednom pokušaju da manjak kvaliteta nadomesti brojnošću u poslednjoj liniji. To se pokazalo neuspešnim eksperimentom, pošto je Artjom Dzjuba surovo kažnjavao sve greške srpskih defanzivaca i doneo selekciji Zbornjaje komande rutinsku pobedu.

Iako je javnost u Srbiji oduvek imala velika očekivanja, često bila i nepravedno stroga prema reprezentativcima, ovoga puta izostala je salva kritika. Svi su bili svesni da su u periodu koji je sledio mečevi baraža za plasman na EURO bili prioritet, pa je i svesna žrtva u Ligi nacija prihvaćena od strane navijača i medija. Čekao se Oslo i meč sa Norveškom, koji je trebalo da predstavlja ključni momenat aktuelne generacije srpske reprezentacije.

Magična noć na hladnom severu Evrope donela je nadu da će navijači konačno gledati reprezentaciju Srbije, prvi put pod tim imenom, na smotri najboljih evropskih selekcija. I zaista, delovalo je da Škotska po kvalitetu ne može da parira Skandinavcima, pa se očekivalo da će duel u Beogradu predstavljati samo formalnost na putu ka konačnom uspehu.

Niko se nije zabrinuo kada je Mađarska u Beogradu nadigrala Orlove, nisu se alarmi upalili ni posle propuštene šanse da se u Istanbulu napravi odlična uvertira za meč decenije. Činjenica da je napad u mnogim mečevima delovao dobro i bio zadovoljavajuće efikasan, sakrila je sve nedostatke, a oni su bili brojni.

Uz ne malu dozu potcenjivanja, dočekan je protivnik koji je takođe čekao više od dve decenije priliku da se plasira na neko veliko takmičenje. Da su Škoti silno motivisani videlo se već u prvih 15 minuta utakmice u Beogradu. Visokim presingom i agresivnim pristupom izabranici Stiva Klarka uneli su nemir među srpske reprezentativce, nemir koji je kako je utakmica odmicala prerastao u strah. Čak i takva uplašena i iznenađena Srbija imala je šansu da dođe do konačnog uspeha, ali sreću je potrebno zaslužiti, a Orlovi te sudbonosne večeri jednostavno nisu bili dostojni veličine izazova. Izostala je i prava reakcija onoga čiji je posao bio da nešto promeni kada stvari ne funkcionišu kako je zamišljeno.

Izuzev Luke Jovića, igrači koji su dobili šansu sa klupe nisu napravili nikakvu razliku. Marko Dmitrović je u dresu Eibara pokazao da je specijalista za odbrane jedanaesteraca, i stiče se utisak da bi u penal seriji bio bolja opcija od Predraga Rajkovića. Setimo se samo Mundijala u Brazilu i čuvene odluke Luja van Gala da u 120. minutu četvrtfinalnog duela sa selekcijom Kostarike, izvede Jaspera Silesena, a pruži priliku Timu Krulu. Za sreću je ponekad potrebno biti i hrabar i preuzeti rizik, ali toga u reprezentaciji Srbije te večeri nije bilo, kako na terenu, tako ni na klupi.

Pod vođstvom Ljubiše Tumbakovića, Srbija je odigrala svoju najbolju i svoju najgoru utakmicu u poslednjih deset godina, i to u razmaku od svega 30 dana. Ta činjenica jasno ukazuje na nedostatak sistema, strategije i jasnog plana kada je u pitanju nacionalni fudbalski tim.

Međutim, da li se tako nešto i moglo očekivati, imajući u vidu kako stvari funkcionišu u srpskom fudbalu u prethodnih nekoliko decenija? Svaliti svu krivicu za aktuelni neuspeh isključivo na igrače i selektora, donelo bi alibi onima koji su donosili ključne odluke godinama unazad. Reprezentacija jeste ogledalo društva i njeni rezultati ne mogu biti bolji od rezultata koje smo postigli kao nacija, a oni su poražavajući.

Dokle god preporuka za mesto prvog čoveka srpskog fudbala ne bude stručnost i iskustvo, već prijateljske veze sa najmoćnijim ljudima u zemlji, ni srpskoj reprezentaciji neće biti bolje. Dokle god selektori budu postavljani po političkoj liniji i delili se na podobne i nepodobne, srpskoj reprezentaciji neće biti bolje. Dokle god menadžeri budu sastavljali spisak reprezentativaca, srpskoj reprezentaciji neće biti bolje.

Kada u srpskom društvu kvalitet i znanje budu presudni, a ne politika i rodbinske veze, tada će navijači dočekati da Orlove konačno gledaju tamo gde im je po kvalitetu nesumnjivo mesto. Do tada, putuj Evropo i nemoj čekati na nas!