Đoković “lažan“, izmišlja povrede… Šta je sledeće?

Saša Ozmo 15. jul. 201721:37 > 21:13
Podeli:
Pool/Getty Images

Novinar Njujork Tajmsa Brajan Filips analizirao je pad Novaka Đokovića na vrlo oštar način. Ipak, ta oštrina i želja da se šokira ne mogu da sakriju rupe i malicioznu nameru.

Pool/Getty Images

Originalni tekst koji su preneli gotovo svi srpski mediji pročitajte OVDE, a mi smo rešili da ponudimo odgovor – dakle, šta nije u redu s tekstom o Đokoviću u Njujork tajmsu?

Pre svega, to što Đokovića otvoreno vređa. Kvalifikacije poput toga da je nametljivi klovn, iritantan i gubitnik ipak su samo to, kvalifikacije i lično mišljenje, paušalne ocene, mada jesu nedostojne lista kakav je Njujork tajms, pa makar i uz neuspešan pokušaj ublažavanja kroz slikanje navodnog kontradiktornog karaktera ocenama da je bio i “genije“ i “posvećeni otac i muž“.

Sa druge strane, optužba da je glumio povrede nije benigna – to je ozbiljna izjava, a za tako nešto valjalo bi ponuditi i činjenice koje podupiru tvrdnju.

U tom slučaju, kao uostalom i celom tekstu, nema niti jedne činjenice – ne shvatite me pogrešno, najdraži novinarski žanrovi su mi kolumne, ali i autorska mišljenja valjalo bi da su poduprta argumentima, barem u određenom obimu.

Ne optužuje ga autor samo da je ranije glumio povrede, već dovodi u pitanje i Đokovićevu izjavu od pre nekoliko dana da ga lakat periodično muči u poslednjih godinu dana. “To bi moglo da razjasni stvari (Novakov pad), ako je to istina, ali on je iznova negirao da je povređen“, navodi se.

Posle ovoga možemo samo da se zapitamo koliko autor u stvari gleda tenis – još na prošlom Vimbldonu, a pogotovo na US openu, bilo je jasno da Đoković ne servira kao nekada, da mu servisi idu sporije i da je morao i da prilagođava pokret pri početnom udarcu. U Riju je igrao i pod injekcijama. Ćutao nije uvek, o tome je govorio i posle poraza od Vavrinke u Njujorku, ali nije želeo u toku turnira.

Elsa/Getty Images

Zašto? Prvo, nije dobro otkrivati protivnicima karte, a drugo, toliko se puta u prošlosti Đoković opekao na različite i slične situacije da je znao da bi priča o povredi odmah vukla medijske naslove o traženju alibija i slično. To će uvek za njega biti ’lose-lose’ situacija šta god da uradi.

Autor na više mesta ističe da su uzroci Đokovićevog velikog pada u magli. Ne zaboravimo da je pre toga Novak imao godinu i po dana perioda verovatno najveće dominacije u tenisu svih vremena – pad kao posledica zamora materijala bio je logičan, takve rezultate nemoguće je ostvarivati na duže staze, iako je istina da niko nije očekivao da pad bude tako strmoglav (sad kad ovo pišem, možda i nije tako strmoglav, čovek je četvrti na svetu, ali ’ajde).

Uplela se i spomenuta povreda i mentalni zamor – nekoliko puta Novak je govorio da je osećao da je izgubio motivaciju, da je to za njega nepoznata situacija i da mora sa njom da se izbori. U sklopu toga došla je i Đokovićeva izjava da mu Gren slem titule i prvo mesto više nisu prioritet, pritisak je počeo da utiče na njega i želeo je novim prilazom stvarima da dođe do istog cilja (šta neko misli o tom pristupu, druga je stvar).

Hajde da kažemo da sve to nije dovoljno dobro objašnjenje Novakovog pada – jeste, i sâm Đoković nekoliko puta nagovestio je da je imao privatnih problema i da je to logično negativno uticalo i na karijeru. Ali koja je tu tačno zamerka autora? On nam kaže da ga Đokovićev brak ne zanima (“none of my business“), da zatim ne bi rekao ništa jasno osim da mu je “dezorijentišuća“ atmosfera u kojoj se odvijao pad tako velikog igrača. Dakle, da ipak malo pročeprkamo i po privatnom životu?

Srećom, tu su uvek dobro obavešteni tabloidi, pa svaka devojka koja zatraži selfi s Novakom koliko sutradan postaje njegova ljubavnica.

Da li smo znali kroz šta je Rafael Nadal prolazio 2009. godine? Nismo dok on u autobiografiji nije otkrio koliko ga je pogodio razvod roditelja. Da li se tada iko pitao šta je s Rafom, da li mu se nešto privatno dešava i da li se to uopšte spominjalo u kontekstu lošijih rezultata, pa makar i kroz ovako kvazisuptilnu formulaciju – recimo: “Ne zanima me uopšte to, ali baš se pisalo o Nadalovim roditeljima…“

Julian Finney/Getty Images

Dalje, tekst je loše izbalansiran jer iz njega izbija autorova netrpeljivost prema onome o kome piše, pa ga čak iritira i Novakov zadovoljni izraz lica dok je odgovarao na novinarska pitanja tokom svoje dominacije.

Ističe se da Đoković daje izjave kao političar… Kada se tek pojavio na teniskoj sceni, davao je uvek iskrene odgovore poput onog 2006. da misli da je “Nadal pobediv na šljaci“, pa su mu posle zbog toga “skakali po kičmi“ godinama. To je samo jedan primer, a ima ih mnogo, zapravo i autor u istom pasusu ima kontradiktornost – prvo mu smeta što je Novak imitirao druge igrače, a onda što sada daje izjave po kalupu.

Smeta mu dakle što je Đoković naučio lekciju i što se promenio, a i smeta mu što ima različite identitete i što se ne ponaša uvek i na svakom mestu isto, kao da je to samo Novakova osobina, a ne bukvalno svakog čoveka na planeti. Svako od nas drukčije se ponaša na poslu, na poslovnom sastanku, na basketu ili na pivu s drugarima, svi u ormaru imamo gomile identiteta i za svaku priliku obučemo prikladan nastojeći da ne menjamo ono najvažnije, sopstvenu suštinu.

Evo šta mi je u tom konktekstu Novak rekao pre dve godine:

“Nešto jednostavno nije za javnost, da ti najkraće opišem. Postoji nešto što je intima, ali i neke stvari koje treba da prećutiš. Ja sam i dalje čovek koji ne zadržava mnogo stvari za sebe – volim da kažem ono što mi je na duši i u glavi. Vrlo sam emotivan i temperamentan i ljudi oko mene znaju da želim da budem iskren, pošten, dostojanstven i da se pridržavam životnih načela za koja verujem da su ispravna. Ali s druge strane, posle toliko godina profesionalnog tenisa i konferencija za medije, naučen sam da neke stvari mogu da se vrate poput bumeranga i da se obiju o glavu. Iskreno, dosta toga zadržim za sebe, nemam šta tu da krijem, i svako ko prati sport može da prepozna da neki sportista ne deli onoliko koliko bi možda želeo da podeli. Mi ne želimo da bude tako, ali takvo je društvo – uz dužno poštovanje svima, mediji su postali takvi da se veliča negativni kontekst rivalstva i skandalozne izjave samo kako bi se stvorio ambijent besa, što je po mom mišljenju potpuno pogrešno. Upravo zato ne želim da dajem hranu medijima, da time raspolažu, izvuku iz konteksta i time stvore priču kakvu oni žele. U idealnom svetu najbolje bi bilo da čovek kaže ono što misli i da se tako prenese, ali mediji imaju sposobnost da izvrnu reči. Čitao sam tvoj blog, ti vrlo otvoreno i iskreno pričaš, vidi se da nemaš razlog da se pretvaraš, pričaš stvari onako kako ih doživljavaš. I ja se trudim da se tako ponašam, da tako živim i da se tako odnosim prema ljudima, ali situacija je takva. Ne govorim sada o svom PR-u ili svojoj reputaciji, već samo o osnovnim međuljudskim odnosima i životnim vrednostima koje se ili poštuju ili ne poštuju. Ne može se od crnog praviti belo, ljubičasto ili sivo, to je crno. Ponekad onda jednostavno zadržiš za sebe, proceniš da ne podeliš ako trenutak nije povoljan… Ako treba da se opirem sistemu za koji stvarno smatram da je nepravedan, ja ću to uraditi, ali na jedan mudriji i zreliji način, a ne da sada izađem i, oprosti mi na prostom jeziku, ispljujem i turnir i loptice i teren u javnosti jer znam da mi to neće dobro doneti“.

Ipak, ono što autoru najviše smeta jeste sasvim česta teza o Đokoviću kod stranih novinara, a može se sažeti u jednoj rečenici koju mnogi od njih izgovaraju: “Previše se trudi da se ljudima dopadne“.

Nekim mojim kolegama deluje “lažno“ to što Đoković deli čokoladice novinarima na završnom turniru i to kako je predusretljiv s navijačima, pa i ta “srca“ koja šalje posle pobeda.

Ovo je i jedini deo teksta za koji se i mogu pronaći određeni argumenti, mada autor naravno ne navodi nijedan. Lično nisam obožavalac “srca“ i mislim da bi Novak nekada trebalo da bude oštriji i direktniji u izjavama, da prozove i publiku kada to zaslužuje, ali na dovoljno turnira sam video njegovo ponašanje iza kulisa da mogu sa priličnim stepenom sigurnosti da zaključim da to ponašanje nije “lažno“.

Nekada stvarno uživa da se fotografiše sa klincima, nekada mu je verovatno i dosadno, ali to radi zato što se trudi da bude dobar profesionalac i zašto mu na tome išta zameriti?

Naročito upadljiva je rečenica: “Njemu je potrebno da ga kamere snime, ali želi da ga snime iz određenog ugla, pod određenom svetlošću“. Za razliku od svih ostalih javnih ličnosti, koje žele da se prikažu u svom najgorem izdanju? Kada bi se sličan tekst pisao o Nadalu, Federeru ili bilo kojem drugom sportisti (pevaču, glumcu…), rečenica bi verovatno glasila: „Njegov PR tim uradio je sjajan posao tako što je uspeo da njegove brojne vrline stavi u prvi plan“.

Ako Đoković već dugo ne želi na ovakve i slične stvari da odgovara rečima, najbolji način je – teren.