Kada kažemo Istanbul, mislimo na domaći teren, a kada kažemo domaći teren, onda mislimo na dodatnu motivisanost zbog fanatične podrške navijača, ali i vrlo čestu pomoć sudija.

Jedine dve medalje u istoriji Turska je osvojila na svom terenu – godine 2001, kada je hit bila pesma “12 dev“, imali su jak tim sa Turkogluom, Kutlajem, Okurom, Turdžanom i ostalima, protiv Hrvata su u četvrtfinalu nadoknadili ogroman zaostatak u meču koji je bio na ivici incidenta (sećate se kako je Turdžan/Jahović sa bacanja psovao ka hrvatskoj klupi), dok su u polufinalu u drami i posle produžetka pobedili Nemačku polaganjem Turkoglua 79:78.

Jugoslavija je bila prejaka u finalu, ali su svoj revanš, doduše veoma nepravedan, Turci dočekali devet godina kasnije u polufinalu Svetskog prvenstva. Srbija je jednostavno bila mnogo bolji tim i da nije bilo sudija, imala bi dvocifrenu prednost u završnici, ali sada se odvijao triler.

Tundžeri je izašao pola metra u aut na oči sudije pre nego što je položio loptu za pobednički koš, a i u poslednjem napadu nije sviran očigledan faul na Veličkoviću – bila je to samo kulminacija farse koju smo gledali čitav meč.

Međutim, i tada su Turci imali dobar tim, razbili su Francuze i Slovence pre toga, imali i svih pet pobeda u grupi, a glavni teret nosili su Iljasova, Turkoglu, Ašik, odlični su bili i Onan i Erden, kao i Tundžeri.

Sada takvog kvaliteta nema u reprezentaciji Ufuka Saridže – Iljasova je znao da bude sebičan u reprezentaciji, ali sada bi to čak i dobro došlo s obzirom da nema ko da dâ koš, Ašik se muči sa zdravljem, Kanter je nepoželjan, a Turska u međuvremenu nije razvila nijednog košarkaša koji se može smatrati nosiocem igre.

Najbliži tome je Džedi Osman, koji će od sledeće sezone igrati u Kavalirsima – bio je bitan deo rotacije Efesa, popravio je šut i voli da igra u tranziciji, ali nije neko ko može da nosi ekipu na leđima. Uz njega, polazna tačka napada trebalo je da bude Bobi Dikson, ali njegov nastup i dalje je pod znakom pitanja.

Centarski tandem Erden-Aldemir spreman je za “tuču“ i snažnu odbranu, kao i borbu za skokove na obe strane parketa, ali napadački je prilično jalov.

Uprkos tome što je dobar šuter sa pozicije četiri, Heršek je celu sezonu proveo na kraju klupe Fenerbahčea, malo ispred njega bio je Melih Mahmutoglu, a konačno je nešto veću seniorsku minutažu u poslednje dve sezone dobio plej Kenan Sipahi i koristio ju je sa promenljivim uspehom.

Doguš Balbaj specijalista je za odbranu, a lopta će često biti u rukama 33-godišnjeg Sinana Gulera, koji je veoma zahvalan igrač i napreduje uprkos poznim igračkim godinama – duge ruke čine ga nezgodnim u odbrani, ima potcenjen prodor i sasvim solidan šut ako mu se ostavi prostora.

Dosta sve navedeno deluje tanko, najveća šansa Turske jeste vrlo dobar trener koji će izvući maksimum iz onoga što ima na raspolaganju – domaći teren nateraće Turke na ratničku i grubu košarku, što je jedini recept uz koji mogu da se nadaju dobrom rezultatu.

Predstavljanja:

Kako će izgledati “nova“ Đorđevićeva Srbija? (Saša Ozmo)
Hoće li Bogdanović i Šarić skinuti atinsku kletvu? (Saša Ozmo)
Francuska – De Kolo, Ertel, Furnije, jesu li “veliki“? (Saša Ozmo)
Slovenija: Dragić i Dončić u pohodu na medalju(Darko Plavšić)
Crna Gora – Vučević, Rajs, Dubljević… Još neko? (Branimir Smilić)
Španija jeste moćna, ali ne kao ranije (Saša Ozmo)
Grčka bez Janisa – sporo, dosadno, možda i efektno (Saša Ozmo)
Rusija: Šved, Mozgov i družina iz CSKA (Darko Plavšić)
Litvanija – najčvršća ekipa na Evrobasketu (Darko Plavšić)