Danilovićeva sadašnja “ekipa“ osvojila bi Evrobasket

Podeli:
Christof Koepsel, Bongarts

Kada smo ih gledali na parketu, bilo je to jedino mesto na kojem smo ikada mogli da ih zamislimo. I sada, kada pomislimo na legende sporta, ne stvaramo sliku u fotelji ili kraj terena, naprotiv, javlja se prepoznatljiv potez, odlučujući pogodak, naročito važna utakmica...

Međutim, godine prolaze, uloge se menjaju, a tekući Evrobasket kraj terena možda je i jači nego što je na njemu. Zapravo, petorka predsednika saveza u najboljim danima bi verovatno bila ozbiljan kandidat za zlatnu medalju: Predrag Danilović, Hidajet Turkolu, Andrej Kirilenko, Horhe Garbahosa i Arvidas Sabonis. Podršku sa klupe davao bi im Stojko Vranković.

Na prvi pogled je jasno da ekipi nedostaje klasični plejmejker, tu ulogu bi morao da preuzme Danilović, a svakako bi mu pomoglo to što u reketu ima dvojicu igrača sa istančanim osećajem za dodavanje. Sa dve različite Jugoslavije Danilović je četiri puta bio šampion Evrope, 1999. uzeo je i bronzu, ima i srebro sa Olimpijskih igara u Atlanti, a 1998. nije igrao i zato mu je izmaklo svetsko zlato.

Sa takvim pedigreom i mentalitetom dokazanim u Partizanu, Virtusu, ali i u NBA ligi, Danilović bi bio vođa tima i njen prvi strelac zajedno sa Sabonisom, morali bi da zaborave sve bitke koje su vodili jedan protiv drugog.

Litvanac, kojeg je i Džej-Ar Holden u intervjuu za Sport klub smestio u idealnu evropsku petorku svih vremena, sa Sovjetskim Savezom ima zlato sa OI u Seulu 1988, još dve olimpijske bronze, zatim zlato (1982) i srebro (1986) sa svetskih šampionata, kao i zlato i dve bronze sa evropskih prvenstava. Posle raspada SSSR, stigao je i da sa svojom Litvanijom osvoji medalju, srebro u Atini 1995, kada je Danilović zakucao preko njega u epskoj utakmici.

Turkolu bi morao da se privikne na sasvim drugačiju ulogu – tokom cele reprezentativne karijere bio je glavni igrač i radio je s loptom šta hoće, ali u ovom imaginarnom sastavu morao bi više da se podredi kolektivu. Doneo je Turskoj dva srebra na turnirima na kojima je bila domaćin, Evrobasket 2001. godine i Svetsko prvenstvo 2010.

Kao i tokom cele karijere, Andrej Kirilenko bio bi spona između spoljne i unutrašnje linije, bio bi neprelazan u odbrani i spektakularan u skoku, a po potrebi bi davao i ključne poene – AK47 prava je zver. Bio je MVP Evrobasketa 2007, kada je sa Rusijom osvojio zlato, ima i bronzu iz Litvanije 2011, kao i sa OI u Londonu godinu dana kasnije. Retko svestran košarkaš.

https://youtube.com/watch?v=Tcf1FIxZbwY

Kirilenko je bio izraženo timski igrač, a isto važi i za Garbahosu – koristio bi prostor koji bi se otvarao kada rivali čuvaju druge, neumoljivo pogađao važne trojke kao što je činio tokom karijere, a istovremeno bi obavljao prljav posao i nervirao rivale. Nikada nije bio glavni igrač, ali mnoge utakmice Španija bi izgubila da nije bilo njega, pa tako on s pravom može da pogleda svoju pozamašnu kolekciju medalja i da kaže da je bio neizostavni deo u njihovom osvajanju. A lista je duga – zlato sa SP u Japanu 2006, srebro sa OI 2008, kao i četiri medalje sa evropskih šampionata.

A ako bi imaginarni selektor poželeo najvišu moguću petorku da parira braći Gasol recimo, Garbahosa bi svoje mesto ustupio Vrankoviću, pa bi se i španska braća zamislila. Stojko je u reprezentativnoj karijeri osvojio devet medalja, pet sa SFRJ i četiri sa Hrvatskom, a s Kirilenkom i njime, prosek rampi po meču sigurno bi bio impresivan.

Ako bismo timu pridružili i sadašnje selektore, problem plejmejkera bio bi rešen Aleksandrom Đorđevićem, Aca Trica bi doneo još malo šuta spolja, a solidna pomoć stigla bi od Ufuka Saridže, Sergeja Bazareviča i Dainiusa Adomaitisa, dok je u stručnom štabu Slovenije i Jaka Lakovič.

Ekipa za respekt i verovatno bi na terenu i bili zlatni, ali sada nam je potrebno da se jednako dobro pokažu i u foteljama – evropskoj košarci ne ide baš dobro proteklih godina, velikani treba da joj pomognu da se vrati na pravi put.