Pao je drim tim SAD sa prvim strelcem, asistentom, kao i najboljim blokerom i skakačem NBA lige, a u finalu se Jugoslavija vratila iz mrtvih i u produžetku savladala Argentinu za svetsko zlato u Indijanapolisu 2002. godine.

“Malo teži put, ali sasvim normalan ishod“, nešto nalik na tome mislili smo posle te titule ni ne pomišljajući da zlatna medalja oko vratova naših košarkaša neće stajati još dugo, predugo. Od 1995. do 2002. godine Jugoslavija je osvojila tri evropska zlata i jednu bronzu, dvaput bila svetski šampion i olimpijski viceprvak 1996. u Atlanti. I dobro, šta se onda desilo?

Povezano

Pitanje samo jedno – Srbija ili Slovenija?

Skener

16. sep 2017

Skener

16. sep 2017

Švedsku i 2003. godinu dočekali smo opušteno ubeđeni da smo predodređeni za medalju koji god tim da pošaljemo. Duško Vujošević poverio je ključeve tima Stojakoviću i Jariću, bili su tu i Drobnjak, Gurović i Vujanić, ali tim ipak ni nalik onom od prošlog leta i poraz od Litvanije u četvrtfinalu, Litvanije koja je tada dominantno uzela zlato.

Šesto mesto tada je posmatrano kao katastrofa, ali u narednih pet godina više od toga nećemo dogurati i to leto bilo je med i mleko u poređenju sa šamarima koje smo doživeli u naredna dva leta. Selekciju Srbije i Crne Gore preuzeo je Željko Obradović, čekale su nas Olimpijske igre, a onda i Evrobasket u Beogradu.

U Atini je sve počelo onim pogotkom Đinobilija u padu u poslednjoj sekundi za pobedu – jesmo savladali budućeg vicešampiona Italiju, ali doživeli smo sramne poraze od Kine i Novog Zelanda, pa smo dočekali da vidimo “Plave“ u matine terminu i razigravanju s Angolom. Malo je reći da smo bili u neverici, ali košarkaška reprezentacija s razlogom uvek ima višak kredita kod javnosti i naroda.

I dalje smo na sve gledali kao na nesrećni slučaj ne primećujući da je već previše kikseva da bi se oni nazvali slučajnošću. Ipak, dolazilo je EP u našoj zemlji, divan spot “Dobrodošli u zemlju košarke“ oslikavao je do kraja našu emociju prema igri pod obručima, a došli smo sa takvim imenima da se zlato jednostavno nije dovodilo u pitanje, pogotovo što ni konkurencija nije bila bogzna kakva.

Međutim, usledio je hladan… Zapravo, leden tuš. Poraz od Španije pripisan je njihovom vrhunskom danu, još pamtim kako su nas u Novom Sadu “sahranili“ Navaro i Garbahosa, a onda je usledio novi šok i poraz od Francuske, generacije koja je napravljena na tom Evrobasketu.

Nismo ni došli do Beograda, a konferencija za novinare Željka Obradovića i sav prljav veš koji je potom izašao na površinu samo je pojačao ukus gorčine u ustima. A tada su se veličine poput Bodiroge i Tomaševića oprostile od reprezentacije, na takav nedostojan način posle toliko radosti koje su nam doneli…

Svetsko prvenstvo 2006. godine, ne pamtim da je ikada nacionalni tim na veliko takmičenje ispraćen sa manje očekivanja. Čak nije reč ni o očekivanjima, nego sa slabom zainteresovanošću za sve ono što će se desiti – kao da smo svi i dalje bili povređeni prethodnim bolnim neuspesima i samo smo pratili krajičkom oka više ni ne verujući u dobar ishod, ali ipak uz nadu da će nam se u duši ponovo zapaliti vatra na i najmanji trag nečeg pozitivnog.

Sa Dušanom Šakotom na čelu tim se vrteo oko Rakočevića i Miličića, ali nekako je sve odmah ponovo krenulo po zlu – igrali smo loše protiv autsajdera, dobro protiv favorita, nedovoljno za trijumfe ni u jednom slučaju. Poraz od Nigerije na startu, u grupi smo dobili jedino Liban i Venecuelu, da bi nas Španci rutinski savladali u osmin finala. Kraj i ono najgore, već smo oguglali na neuspehe.

Posle raspada zajednice SCG, Srbija je kao samostalna zemlja prvi put nastupila na Evrobasketu 2007. godine. Došao je legendarni Moka Slavnić i davao bombastične izjave o povratku “vica“ u košarku i ogromnim ambicijama, samo da bi posle prvog poraza nesmotrenim izjavama odsekao krila Milošu Teodosiću, čoveku koji će posle postati jedan od nosilaca preporoda srpske košarke.

Izgubili smo od Rusije, potom smo ruku na srce pokradeni protiv Grčke, da bi nas na kraj porazio Izrael u maniru mentaliteta koji pokazujemo u nekim drugim sportovima. Slavnić jeste uveo neke nove igrače u državni tim, ali rezultat i ceo pristup bili su katastrofalni.

Kestenje ne da je bilo u vatri, nego je pretilo da potpuno zagori kada je na klupu nacionalnog tima ponovo seo Dušan Ivković i počeo, kamen po kamen, ponovo da gradi kuću pod nazivom Srpska Košarka. Vratio je entuzijazam, vratio je ponašanjem i izjavama i narodu veru u košarkašku reprezentaciju, pa nas nije ni bilo briga što se igraju Olimpijske igre u Pekingu, punili smo Arenu za mečeve i sa Mađarskom i Bugarskom.

I tu je počelo, tu smo iz minusa došli na nulu i krenuli nanovo da gradimo. Usledila je Poljska 2009. godine, blistava partija Koste Perovića u četvrtfinalu sa Rusima, zatim eksplozija Teodosića u polufinalu sa Slovencima i Nenad Krstić koji je konačno dočekao reprezentaciju onakvu kakvu je zamišljao kada je u nevreme počinjao reprezentativnu karijeru.

Šteta što nismo imali barem dan odmora pred finale sa Špancima, jesu tada bili nadmoćni ali pružili bismo jači otpor sigurno. Evo 12 momaka koji su nas sa Ivkovićem na čelu vratili na košarkašku mapu: Bojan Popović, Milenko Tepić, Miloš Teodosić, Ivan Paunić, Nemanja Bjelica, Stefan Marković, Uroš Tripković, Miroslav Raduljica, Nenad Krstić, Kosta Perović, Novica Veličković, Milan Mačvan.

Godine 2010. bili smo ponovo svoji, puni samopouzdanja, ekipa za primer koja rađa sulude partije pojedinaca. Iskočio je Rašić, dobili smo Hrvate u novoj uzbudljivoj završnici, Teodosić je trojkom sa devet metara poslao Špance kući, ali su nam sudije izbile medalju iz džepa jednom od najvećih krađa u istoriji – od prvog do poslednjeg minuta Srbija je bila bolji tim od Turske, ali je izgubila jer protiv onakvog suđenja se nije moglo igrati. Kod ključnog koša Tundžeri je izašao pola metra u aut, toga se svi sećaju, ali ako nekada budete imali nerava da pogledate snimak, videćete tridesetak užasnih odluka i jasnu tendenciju.

Na Evrobasketu 2011. povrede na spoljnim pozicijama, pogotovo ona Tepićeva noć pred četvrtfinale, uticale su na poraz od Rusije, a utakmicu koja nam je život značila odigrali smo bez imalo volje, energije i borbe – Grci su nas u bici za plasman razbili, izgubili smo prvu četvrtinu 34:8, a od tog duela zavisio nam je plasman na Olimpijske igre.

Propustili smo ih, a na Evropskom prvenstvu 2013. godine nije nam vredelo ni prvo mesto u grupi jer su Španci kalkulantski izgubili od Italije u utakmici koja je istovremeno bila i smešna i sramotna za košarku. Iako bez Paua Gasola, Furija je bila za klasu iznad, bolelo je jedino što smo se uplašili i što nismo pružili nikakav otpor, dali smo samo pet poena u prvoj četvrtini.

Bilo je nesrećnih okolnosti, ali temelj je postavljen sa Ivkovićem, ponovo smo bili faktor, ponovo smo bili tu. Onda je došao Aleksandar Đorđević – igračka legenda, ali nedokazan kao trener. Doneo je Sale Nacionale ludačku energiju, na svakom koraku pokazivao svima koliko mu je stalo, a tu motivisanost do neba i veru u sopstvene sposobnosti ulio je u mozgove svih svojih igrača.

Veliki problemi sa povredama tokom priprema, kao i slab nastup u grupnoj fazi Mundobasketa 2014. godine nisu mnogo obećavali, ali onda je sve kliknula – razbijena je Grčka, razbijen i Brazil, a na špicama su se vrteli Kalinićeva kucanja, Bogdanovićeve i Teodosićeve trojke, Raduljičina renesansa, Krstićev niski post…

U najboljoj utakmici na šampionatu u polufinalu smo savladali Francusku i nova medalja bila je u džepu, jedna od onih za koje se s razlogom koristi fraza da “sija zlatnim sjajem“ pošto je ekipa SAD zaista nedodirljiva.

Žreb nam se otvorio na sledećem Evrobasketu, posle Finske i Češke, u polufinalu smo igrali sa Litvanijom koji ipak nisu bili na nivou svoje slavne prošlosti. Ipak, došao nam je loš dan, prebili su nas, malo smo se i pogubili, da bismo onda ostali i bez medalje. Slično kao 2010, samo smo sada sami bili krivi.

Međutim, Đorđevićeva Srbija nije dozvolila da srebro 2014. bude izuzetak i prvi put posle 20 godina došli smo do olimpijskog odličja – u duelu sa Hrvatskom u četvrtfinalu dobili smo još jednog heroja, Nikolu Jokića, a prvo poluvreme polufinala sa Australijom školski je primer savršene timske odbrane. Pojeli smo ih, kao da nije u pitanju meč koji osigurava srebro. I ponovo sudar sa prejakim SAD…

Ovog leta naučili smo lekciju od pre dve godine, nismo dozvolili da nas Rusi prebiju, ali to je samo jedno od poslednjih poglavlja priče koja je počela sve samo ne slavno – otkazi, brojne povrede i tim koji su mnogi unapred otpisali.

“Govorili su da je ovo C tim, e pa C tim se sada bori za zlatnu medalju“, bilo je sve što je Vladimir Štimac rekao u miks zoni posle trijumfa nad Rusijom.

I sada, kada smo se možda i najmanje nadali, pred Srbijom stoji ogromna šansa – borba za zlato sa doduše inspirisanim i vrhunski vođenim Slovencima, ali Slovencima koji ipak nisu SAD ili moćna Španija.

Momci, vreme je za zlato.