Manu

Saša Ozmo 9. nov 201712:00
Podeli:
Lisa Blumenfeld/Getty Images

“Celog svog života ustajao je iz kreveta veći, bolji i talentovaniji od ostalih. Čim je postalo teško i čim su naišle prepreke, bilo je gotovo“.

Na taj način Dejvid Grifin, nekadašnji generalni menadžer Kilvend Kavalirsa, objasnio je igračku propast Entonija Beneta, prvog pika sa drafta 2013. godine.

Na suprotnoj strani životnog spektra nalazio se čovek koji je trećeg novembra odigrao 1000. utakmicu u NBA ligi. Kao mladom mu nije previđana ne blistava, nego ikakva košarkaška budućnost, ali on je danas sigurni budući član Kuće slavnih.

Spoj za mnoge nespojivog. Nadaren, a radoholik. Kreativan, a racionalan. Najveća zvezda, a najborbeniji u timu. Veliki košarkaš i još veći prijatelj.

U zemlji u kojoj je Dijego Armando Maradona nešto najbliže božanstvu na Zemlji i u kojoj je fudbalska lopta jedini rekvizit koje svako pošteno domaćinstvo mora da ima, postoji jedan grad na četiri sata vožnje od Buenos Ajresa koji živi za onu drugu loptu, za onu koja prolazi kroz obruč.

Taj grad zove se Bahia Blanka i rodno je mesto junaka naše priče, a trener i kasnije potpredsednik lokalnog košarkaškog kluba bio je Horhe Đinobili. Zajedno sa suprugom Rakel već je imao dva sina Leandra (7) i Sebastijana (5) kada je na svet 28. jula 1977. godine došao Emanuel David.

Kako je vreme proticalo, Leandro i Sebastijan bili su među glavnim igračima lokalnog tima, a otac Horhe, nekadašnji plejmejker, bio je zadovoljan. Vodio je i trećeg sina na utakmice i treninge, na malog Emanuela prenesen je zarazni košarkaški pelcer, ali bio je vrlo mršav i vrlo nizak. Malo ko je verovao da će postati košarkaš, pogotovo što je voleo brojeve i bio dobar u matematici, pa su ga roditelji već zamišljali na drukčijim životnim stazama.

Doug Pensinger/Getty Images

Međutim, karakter je ono što određuje šampione, a Manu je od starta bio onakav kakav je i danas – uporan i borben do krajnjih granica. Visina mu je bila toliko bolno mesto da je postao opsesivan, često plakao i visio na šipci u pokušajima da se istegne i dobije dodatne centimetre.

“Kada je bio dete, Manu bi se svakog bogovetnog dana merio na kuhinjskim vratima, ti tragovi i dalje stoje u našoj kući. Bio bi uzrujan, zabrinut i zatvorio bi se u svoju sobu jer je mislio da neće dostići visinu svoje braće“, rekao je jednom prilikom njegov otac Horhe.

Volja ga nije napuštala, a kao sin lokalnog trenera, uvek je mogao da se vrzma oko ekipe i po terenima. Trener Oskar Sančes još kao klinca naučio ga je da dribla jednom rukom i da pri tom ne gleda u loptu, i to tako što je dizajnirao posebne naočare uz koje Manu nije mogao da gleda ka podu, a takođe mu je davao rukavice kojima ga je terao da kontroliše loptu jedino vrhovima prstiju.

“Imao sam četiri godine i driblao sam po kuhinji sa svim tim stvarima na sebi. Bio je to eksperiment“, priseća se Đinobili.

Jedan od Manuovih najboljih prijatelja bio je Pepe Sančes, budući saigrač u reprezentaciji, ali dok je on dobio poziv za juniorsku selekciju Argentine, Đinobili nije bio dovoljno dobar ni da uđe u najbolji tim rodnog grada. Takođe, jedan trener čak mu je govorio da ne šutira iza linije za tri poena jer je delovalo da nema dovoljno snage da dobaci do obruča.

Kada mu je bilo 17 godina, Manuove molitve napokon su uslišene – naglo je porastao, ojačao i sa 18 godina debitovao je na profesionalnom nivou za ekipu Andina, ali ni tada još nije smatran velikim talentom.

“Nije bio ništa posebno, ali videlo se da se kreće drugačije od normalnih ljudi. Kao zmija“, kaže Andres Noćioni.

Ta zmija će u narednih dvadeset i više godina pronalaziti najrazličitije načine da se provuče kroz odbranu i da poentira. Ili, kako je jednom rekao, “naučio sam kako da igram sa boljima od sebe“.

Već 1998. godine bio je prvi strelac lige u dresu Estudijantesa iz Bahije Blanke i to je privuklo pažnju skauta, pa je Manu dobio poziv da ode u Italiju, u redove Ređo Kalabrije. Bila je to prva velika raskrsnica u njegovom životu i doneo je jedinu moguću odluku za momka koji je opsesivno gledao svaku utakmicu koje je mogao da se dokopa i koji je u dečijoj sobi držao poster Majkla Džordana u prirodnoj veličini.

“Rekao sam mami: ‘Želim da idem, košarka je ono što radim, želim da živim tako i mislim da mogu da uspem‘. Nije joj se baš dopalo“, seća se Manu.

Getty Images/Steve Dykes

Nastavio je da raste, a sa time su i njegove košarkaške vrline dolazile do izražaja. Donosio je neverovatan intenzitet na obe strane parketa, inventivnim potezima nekada je zbunjivao i sopstvene trenere i posedovao je onaj fini osećaj za igru koji nije moguće naučiti, osećaj sa kojim se čovek rađa.

Ar-Si Bjuford, generalni menadžer Sparsa, prvi put je video Đinobilija na U-22 Svetskom prvenstvu u Australiji. Išao je da gleda druge igrače i do tada nije bio ni čuo za Manua.

“Bio je kao podivljali konj, radio je neka luda sr..a. Nešto od toga imalo je smisla, a nešto i nije“, objašnjava Bjuford.

Sparsi su osvojili svoju prvu titulu, na draftu su bili rasterećeni i kada su sa 57. mesta birali energičnog Argentinca, malo ko je slutio da će to postati jedna od najvećih “krađa“ u istoriji drafta. Pogotovo što su 17 mesta pre njega birali Gordana Giričeka.

Međutim, Manu nije odmah otišao u NBA, umesto toga je prešao u Kinder i uradio pravu stvar za svoju karijeru jer, kako je kasnije naglašavao, nikada ne bi uspeo preko Atlantika da nije igrao u Italiji.

“Radio bi neverovatne stvari na treninzima, ali onda se upitaš: ‘Može li to da ponovi na utakmici?‘ Mislio sam da bi možda mogao da uspe u NBA, ali nisam mogao ni da pretpostavim kakvu će karijeru imati“, kaže Etore Mesina, sada pomoćnik u San Antonio Sparsima, a tada trener Kindera.

Osvojio je Evroligu, bio MVP finala i već tada se nametnuo kao čovek koji voli loptu u svojim rukama kada se mečevi odlučuju.

https://youtube.com/watch?v=kColiGpD6pc

Paralelno sa Manuovim rastom i sa njime kao predvodnikom rađala se zlatna generacija Argentine, mašina koja je savršeno funkcionisala i na terenu i van njega. Luis Skola, Fabrisio Oberto, Andres Noćioni, Ugo Skonokini, Pepe Sančes, ti momci prvi su pobedili tim SAD za koji su tada igrali prvi strelac, prvi skakač i bloker, kao i prvi asistent NBA lige. Činilo se da im je zlato suđeno, ali u finalu su naleteli na još strastvenije i na još veće “ludake“, tim Jugoslavije.

Odlučile su sitnice i to što je Đinobili zbog povrede igrao samo 12 minuta, i to vidno usporen zbog povrede skočnog zgloba. Igrao je sa povredom pred ruki sezonu u NBA… Nije to za njega bilo ništa novo, veliki deo legende o sebi izgradio je na žrtvovanju za ekipu na ovaj ili onaj način, a sudbina je umela da ga nagradi.

U Evropi i Argentini već je bio “car“, ali to je u NBA malo značilo. Iskustvo iz detinjstva tada mu je mnogo pomoglo, pošto je Manu svoj karakter izgradio tako da stresne i nezavidne okolnosti iz njega izvlače ono najbolje. Ćutao je i radio, ali to zvuči tako nedostatno kada je Đinobili u pitanju. Nije “radio“, nego je gulio parket, kidao i kidisao na svakom treningu dok nije zaradio poštovanje svih u timu. I posle toga, sve do dana današnjeg. Jak blok. Ništa, idemo dalje, još jače. Još jači faul. Ništa, idemo dalje, na najjače. Takvim stavom osvojio je sve u organizaciji i utkao se u izgradnju filozofije Sparsa.

Šta bolje to ilustruje od jedne od brojnih anegdota iz doma Mamuza. Sparsi su sa tadašnjim slobodnim agentima igrali “pet na pet“ na treningu, a Đinobili se bacio između trojice kako bi se dokopao lopte i dodao je saigraču. Trener Greg Popović prekinuo je meč i upitao sve prisutne: “Šta ova akcija znači za sve vas?“ i potom im održao predavanje o tome kako svi moraju da igraju tako čvrsto ako žele da odbrane titulu.

Potom je odšetao, svi su mislili da je govor gotov, a onda se Pop okrenuo: “I Manu, je..ni je septembar! Nikada više da nisi to uradio u septembru“.

Ezra Shaw, Getty Images

“Iskreno sam bio zabrinut i uplašen koliko će dugo trajati“, kaže Popović, a Dankan se uz smeh nadovezuje:

“Takve stvari su se non-stop dešavale sa Manuom. Bili smo u fazonu: ‘Manu, druže, smiri se, samo pokušavamo da čitavi završimo trening“.

Bio je to septembar 2007. godine, Đinobili je iza sebe već imao tri NBA titule i bio globalna zvezda. Ali uzalud, kada te lopta povuče, spasa nema – igrao u školskom dvorištu ili sedmi meč finala, svejedno je. I sa time se moralo živeti, da je Manu jednog trenutka počeo da se štedi, to više ne bi bio Manu. Ne, do balčaka, pa dokle doguramo.

Znao je Đinobili da bude tvrdoglav – njegov ultrabrzi, intenzivni, plahoviti, vanšablonski stil igre nije bio baš kompatibilan sa sistemom Sparsa u kojem se igralo sporije i u kojem je svaki pokret bio proračunat i unapred isplaniran. Nije teklo glatko, Popović i on bili su na granici ljubavi i mržnje – Manu je želeo loptu, želeo je da se igra i da “osvoji svet“, a uglavnom je morao da stoji u ćošku.

Nemoj da šutiraš trojke u kontri, nemoj da daješ rizične pasove i nemoj da se zalećeš, ne možeš svaku loptu da ukradeš. “Sva ta puristička sr..a“, opisao je svoje tadašnje stavove Popović.

Ali i kada se bunio, Manu je to radio šarmantno i sa stilom. Tokom jedne pripreme za utakmicu, Popović je prikazao jedno visokorizično dodavanje Đinobilija u kontru iz auta i rekao mu da to nikada više ne ponovi. Već na sledećoj utakmici, kada je dobio loptu u sličnoj situaciji, Manu je simulirao pokret za pâs, povukao loptu i široko, šeretski se osmehnuo Popoviću. Saigrači na klupi pali su u ekstazu.

“Na kraju sam shvatio da ima više pozitivnog nego negativnog. On je je..ni pobednik i došao sam do zaključka da mora više da bude po njegovom nego po mom“, objašnjava Pop bitku u svojoj glavi.

Jose Jimenez/Primera Hora/Getty Images

Postepeno je Manu krao minute drugima i u svom ruki plej-ofu potpuno je iznenadio protivnike. Bio je nova ofanzivna pretnja u sistemu Sparsa i prvi kradljivac tima u doigravanju sa 41 oduzetom loptom, Mevsima je u trećoj utakmici finala Zapada ubacio 21 poen, a Argentina je bila u euforiji.

“Navijači u SAD su, hm, uglađeniji. Navijači u Argentini mogu da polude“, rekao je Đinobili.

Dobro je osetio to na svojoj koži posle ruki sezone, i lice i naličje medalje. Klarin, jedna od najvećih dnevnih novina, izabrala ga je za najboljeg sportistu, njegov dres iz Sparsa rasprodat je preko noći, upoznao je predsednika Nestora Kiršnera i dobio je salu u svoju čast u rodnom gradu.

Čak je morao da se kreće i sa policijskim obezbeđenjem, a kako život u Argentini ima i surovu stranu, njegova familija dobila je 24-časovnu policijsku zaštitu jer je postala meta potencijalnih otmica.

Sledeće sezone Lejkersi su bili bolji na krilima nestvarnog šuta Kobija Brajanta, ali tu 2004. godinu Đinobili će ceo život pamtiti po lepom. Argentina je osvojila olimpijsko zlato, a sve je počelo njegovim spektakularnim pogotkom u padu uz zvuk sirene za trijumf nad Srbijom i Crnom Gorom.

Bio je to revanš za Indijanapolis koji je nama ostavio gorak ukus u ustima i poterao nas ka dva leta reprezentativne agonije, a Gaučosima je predstavljao dodatni vetar u leđa – ništa ih nije moglo zaustaviti na putu ka zlatu na kojem je Đinobili Amerikancima u polufinalu sasuo 29 poena (9-13 iz igre).

“Svaki put kada bismo bili u nevolji, samo bismo dodali loptu Manuu. To je bilo naše rešenje“, objasnio je Oberto.

https://youtube.com/watch?v=kNt8paXVWOg

Sa takvim pobednikom u timu, to i jeste idealno rešenje, a i Sparsi su to sve više uviđali. Manu nikada nije živeo za statistiku, ali njegova veličina vidi se i u tome što su mu brojevi po pravilu bolji u plej-ofu nego u regularnoj sezoni.

Na putu ka svojoj drugoj tituli u dresu Sparsa Đinobili je u doigravanju prosečno beležio 20,8 poena (51% iz igre), 5,8 skokova i 4,2 asistencije. Nagetse je izludeo odbranom i postavljanjima za faulove u napadu kojima je kroz karijeru osvajao srca svojih, a iritirao protivničke navijače, Soniksima je u petoj utakmici smestio 39 poena, parirao je brzoj igri Sansa, a u finalu sa Pistonsima vrlo lako je i on mogao da bude MVP umesto Dankana. Mnogi smatraju čak i da je trebalo, to je dilema slična onoj Bodiroga/Rebrača na Svetskom prvenstvu 1998. godine.

“Ljudi me pitaju koga je bilo najteže čuvati. Kažem ‘Kobi‘ jer to je ono što ljudi žele da čuju, ali istina je da je to možda bio Manu. Ubacio bi u četvrtu brzinu, prošao pored tebe, onda usporio u drugu brzinu tako da naletiš na njega, da bi potom ubacio neki ludi flouter. Zarađivao sam za život proučavajući moćne napadače, ali u njega nikada nisam uspeo da proniknem“, kaže Radža Bel, defanzivni specijalista sa 12 godina dugom NBA karijerom.

A kako Radža da zna kada ni sâm Manu nije siguran šta će uslediti? U glavi je uvek imao na desetine rešenja, ali to mu nikada nije stvaralo zbrku u glavi – grešio jeste, ali njegova kreativnost uvek je bila svrsishodna, suviše Đinobili voli da pobeđuje da bi sebi dozvolio da košarku ne shvata ozbiljno. Voli da pobeđuje, da, ali oni istinski asovi jednako, čak i više mrze da gube.

Pošto je izgubio finale Evrolige 2002. sa Kinderom, Manu nedelju dana nije izlazio iz kuće. Četiri godine kasnije igrala se sedma utamica druge runde plej-ofa Zapada, a Đinobili je na +3 napravio neobjašnjiv faul nad Novickim na polaganju – 2+1, utakmica je otišla u produžetak i Mevsi su pobedii.

Celog leta Đinobili je bio tužan i prebacivao je sebi toliko da je Dankan kontaktirao Malika Rouza, bivšeg igrača Sparsa i dobrog Đinobilijevog prijatelja, kako bi ga ovaj pozvao i video da li je sve u redu.

“Svi smo ga zvali, slali mu poruke, pokušavali da se družimo s njim“, kaže tadašnji Manuov saigrač Šon Marks, a Bjuford dodaje:

“Mislim da nikada nisam video da je neko tako strog prema sebi“.

Mike Ehrmann, Getty Images

Nije bio tako strog zbog sebe, nego zbog drugih, saigrača koje je toliko voleo i za koje je smatrao da su oštećeni njegovom greškom. Često slušamo priče sportista kako je tim iznad svega, a onda golim okom vidimo da se na terenu uopšte ne ponašaju u skladu sa time – Manu je bio sušta suprotnost tome, malo ko je podneo veću žrtvu za tim od njega u sezoni 2006/2007.

Nije išlo kako treba i doneta je jednoglasna odluka trenera i menadžmenta Sparsa – bilo bi bolje za ekipu da Đinobili počinje sa klupe. Nije bilo moguće adekvatno podeliti uloge kada su starteri i Manu i Parker i Dankan, pa je Popović u januaru razgovarao sa Đinobilijem.

“Mislim da nikada nisam ovo priznao, čak ni svom stručnom štabu, ali da je Manu rekao da mu to nije u redu, i dalje bi počinjao u petorci. Šta god da je rekao, tako bismo uradili. Zaslužio je toliko“, kaže Popović.

Manu je naravno rekao “da“ i tako zacementirao ne samo svoje mesto u istoriji, nego i kulturu Sparsa koja ekipu stavlja na prvo mesto. Kako iko može da se žali na svoju ulogu u timu ako zvezda kakva je bio Đinobili ne vidi problem u tome što ulazi sa klupe za rezerve?

“To je postavilo presedan“, konstatuje Tim Dankan, a plodovi su sazreli iste godine jer su Sparsi uzeli novu titulu.

“Znao sam da ću igrati manje, ali ti minuti u kojima sam igrao? Bio sam glavna opcija, uživao sam u pažnji. Pobeđivali smo, zabavljali smo se i na kraju sam zavoleo tu ulogu“, objašnjava Đinobili.

Žrtvovao je brojne individualne statistike i dostignuća kako bi timu bilo bolje, tokom godina odricao se i većeg novca, ali sve mu se vratilo na više načina. Prvo, karijera mu i dalje traje, u 41. godini, a sa njegovim beskompromisnim stilom igre predviđali su mu da neće dugo moći da “gine“ po parketima.

“On je jedan od onih momaka koji sa 50 godina neće biti u stanju da hoda“, rekao je pre više od deset godina Nejt Mekmilan, tadašnji trener Soniksa.

https://youtube.com/watch?v=MKU0t8rc5ss

Sada je jedino pitanje hoće li Manu i dalje igrati – poznajući njegovu strast, nikoga ne bi začudilo da i sa 50 “pika“ profesionalno u domaćoj ligi recimo. Tu dugovečnost duguje upravo tim smanjenim minutima koji u krajnjem zbiru nisu ništa oduzeli njegovoj veličini, naprotiv.

Drugo, vratilo mu se brojnim titulama i time što je u plej-ofu 2014. godine sa 37 godina igrao kao mladić – bio je prvi “kradljivac“ u tom doigravanju i dočekao je da odigra važnu ulogu u velikom finalu sa Majamijem, i to samo godinu dana pošto je u finalu sa istim tim Majamijem izgubio 12 lopti u poslednja dva meča (to je sezona sa onom čuvenom trojkom Reja Alena).

“Teško mi je da objasnim koliko se sada lepo osećam“, rekao je posle tog finala Đinobili, posle razbijanja Hita sa 4-1 i četiri pobede u kojima Majami nije imao šansu.

“Te 2013. glava me je po prvi put izneverila. Opustio sam se posle pete utakmice, dopustio sam da budem samozadovoljan i to me je učinilo slabijim. Nikada mi se ranije to nije desilo, glava je uvek bila ta koja me je vukla napred“, dodao je.

Tri nedelje posle toga, Pablo Priđoni našao se sa Đinobilijem u Argentini i čestitao mu što je u kasnim tridesetim ponovo došao do finala. Manu naravno nije tako razmišljao… Zapravo, sa svojim saigračima iz reprezentacije nije želeo mesecima da govori o tom finalu sve dok nekolicini nije poslao mejl u kojem je objasnio šta se dogodilo istovremeno ih uveravajući da će se oporaviti.

Obećanje je ispunio – od ranih do poznih dana Đinobili je bio dokaz maksime da “što ne ubije, to ojača“.

Takve priče i sve ono što je radio na terenu osnovni su razlozi zašto mi volimo Đinobilija i zašto ćemo o njemu govoriti sa poštovanjem i dugo pošto se on povuče. Međutim, to je samo deo razloga zašto ga vole njegovi saigrači – onaj važniji deo jeste ljudski, prijateljski.

Chris McGrath, Getty Images

Retko koja ekipa na svetu imala je hemiju kao nacionalni tim Argentine, samo pročitajte šta se dogodilo na putovanju u Meksiko Siti pred SP 2002. godine. Nacionalni savez Argentine osmislio je put sa toliko presedanja da je dolazak iz Buenos Ajresa potrajao skoro 33 sata. Zapravo, igrači su mogli da dođu u hotel za 32 sata i 40 minuta, ali nekolicini se dopala ideja da stignu tačno u sekund. Zato su zamolili vozača autobusa da još dvadesetak minuta vozi po gradu, namestili su satove i odbrojavali do zvaničnog dolaska.

“Ceo tim se smejao, ali Manu najviše. Razmišljao sam u stilu: ‘Šta nije u redu s ovim momkom? On je zvezda, naš najbolji igrač! Trebalo bi da traži kraljevski tretman’. Ali takav je jednostavno bio naš tim“, kaže Pepe Sančes.

Bilo da pobede ili da izgube, Argentinci bi posle imali izašli na zajedničku večeru da se raduju ili da tuguju. Taj tip zajedništva Manu je uneo i u svlačionicu Sparsa, što je imali blagosloven uticaj i na sâm teren.

“Niko u košarkaškom svetu nikada se nije mnogo raspitivao o mojoj porodici. Takve stvari učinile su da verujemo jedni drugima još više na terenu“, ističe Pati Mils.

Onoga trenutka kada čovek počinje da stagnira, on zapravo nazaduje, i toga je Đinobili svestan celog života. Van terena, Manu važi za ekstremno radoznalog čoveka, toliko da ga je Popović okarakterisao kao “samoukog, veoma zainteresovanog građanina sveta“.

“Manu želi da zna zašto radimo ovo, a zašto ono. Sve na svetu – politika, istorija, ekonomija… U tom smislu je poseban, u timu nema nikoga ko je zainteresovan za okruženje kao što je on“, izjavio je Pop pre pet godina.

I osoblje Sparsa čudilo se kako Manu uvek ima pitanja o marketingu i prodaji i kako su pronicljiva njegova zapažanja. Znajući dobro svog prijatelja, Fabrisio Oberto poveo ga je kod doktora pre operacije srca 2009. godine.

“Znao sam da će istražiti sve što je potrebno i da će postaviti bolja pitanja nego ja“, kaže Oberto.

Oženjen je od 2004. godine, sa suprugom Marijanelom ima tri sina i ne živi naročito burnim životom.

To je potpuni kontrast onom Manuu sa terena, čoveku koji spada u retku grupu sportista koji oči gledalaca drži prikovanim za teren jer magija se dešava u milisekundi i mogli biste da je propustite.

Zato, kada za deset ili dvadeset godina nađemo snimak Đinobilijevog eurostep-a, ludog dodavanja, zakucavanja ili pogotka koji je prelomio meč, samo ćemo osmehnuti i reći: “Kakav je to igrač bio“.

https://youtube.com/watch?v=wZRducHYars

Glavni izvori: JockBio, ESPN, Sport Illustrated