Janko, ako je ovo bio poslednji (vimbldonski) ples…

Saša Ozmo 4. jul 201910:58 > 10:59
Podeli:
Clive Brunskill Getty Images

Sedeo sam tako na Terenu 2 Vimbldona i gledao Janka Tipsarevića kako igra meč drugog kola sa aktuelnim vicešampionom Kevinom Andersonom.

Jankova karijera verovatno se bliži kraju, posle meča smo ponovo konstatovali da se crta podvlači posle US opena – čelendžere neće više igrati. To me je nateralo da na pauzama između gemova, a neću vas lagati, nekada i u toku gemova, malo odlutam u prošlost i setim se nekih Tipsarevićevih legendarnih mečeva. Za svaki od tih nekoliko znam tačno gde sam bio – i za velike pobede nad Rodikom i Gonsalesom, ali i za onaj bolni poraz od Šitlera kad je put ka polufinalu bio otvoren.

Rekao sam Janku da se nadam da ovo nije bio njegov poslednji vimbldonski ples, ali ako jeste, neka iznese najlepše i najteže sećanje. Nije bez razloga Andre Agasi u svojoj autobiografiji napisao da poraz duže peče nego što traje slatki osećaj pobede, pa je tako i Janko krenuo od gorčine. Karakterističnim naglašavanjem važnih reči, i pauzama u govoru i pokretima, počeo je:

Povezano

“Najteže sećanje? Predaja Donaldsonu u prvom kolu 2017. godine, gubio sam 5:0 u prvom setu. Igrao sam jako dobro i imao sam vrlo dobar žreb – drugo kolo Sebaljos ili Lorenci, treće kolo Tim, četvrto isto OK. Uslovno rečeno – otvoreno. Tada mi je na treningu pukla zadnja loža koju sam prethodno operisao – bio sam spreman, baš dobro igrao i to mi je bila katastrofa“, iznenadio me je odgovorom, tog Šitlera sam lično dugo preboljevao.

Ali iste sezone kada je bio taj duel četvrtog kola sa Nemcem, Janko je pobedio i Endija Rodika – još pamtim one bekhend paralele, ali i one uglove iz sredine terena koje je Tipsarević znao da izmisli. I neustrašivost, volju, energiju…

“Najlepše sećanje jeste pobeda nad Rodikom koji je tada bio prošlogodišnji finalista, u četiri seta na Centralnom terenu. Baš sam pre nekoliko dana vrteo Jutub i izašli su mi hajlajti tog meča. Ne mogu… Volim da igram na velikim terenima, ali lagao bih kada bih rekao neku posebnu uspomenu“.

A godinu dana ranije u trećem kolu je u epskom duelu dobio Fernanda Gonsalesa. Treba li da vam kažem da je pre toga igrao pet setova i sa Pejom i sa Serom, bio je Thriller Janko. Meni je taj duel sa Fernandom u posebnom sećanju, gledao sam ga na dan kad sam saznao da sam “upao“ na fakultet. Nasmejao se Tipsarević na tu konstataciju i potom rekao:

“Gonsales je bio peti na svetu, zna da igra na travi, ali ipak nije isto na travi pobediti Rodika i njega. Bilo je emotivnije jer je bilo 8:6 u petom“.

Jesam plovio sećanjima, nostalgično, ali Janko ne bi bio Janko da me konstantno nije budio i govorio, kao i uvek tokom karijere: “Hej, ja ginem ovde, gledaj“. Popio je pet tableta protiv bolova i borio se do kraja, borio se kao lav, ali je Anderson bio bolji. Sportista do kraja, nije izbegao naša pitanja o fizičkim poteškoćama, ali je jasno naglasio i više puta ponovio da to nije imalo nikakve veze sa konačnim ishodom.

Bilo je tu i blagog svađanja sa sudijom, pojačanog napora pri udarcima i odlučnosti u važnim poenima, priče sa samim sobom i sa ljudima u loži, svega što je Janko bio kroz karijeru na teniskom terenu. Neke stvari su nedostajale, poput brzih nogu i trčanja “do balčaka“, a neke stvari su nažalost bile tu i, ponovo nažalost, nisu ni toliko nove – bolovi i nedovoljna fizička pripremljenost.

Govorio nam je Janko i o tom svom začaranom krugu, svojoj kvaki 22 – mora da prolazi kroz teške treninge kako bi fizički bio spreman da se bori sa najboljima, ali ne sme previše da gazi po gasu kako se ne bi povredio. “I onda večno u tom cinculiranju…“

Razumem sve, samo ne razumem odakle ti i volje i snage da i dalje gineš. Ne razumem, ali na tome ti se divim. Samo mi je neopisivo žao što su ti te proklete povrede od 2013. godine naovamo tako naglo i tako nezasluženo okončale karijeru vrhunskog igrača.

Moglo je i i više i bolje verovatno, rekao mi je Janko to i sâm u intervjuu koji je bio ostvarenje mojih dečačkih, novinarskih snova, ali to onda ne bi bio Janko.

Zvuči kao oproštaj, ali nadam se da nije, priznao si i ti da se nadaš potajno da će telo početi bar malo da sluša. Pa da se vidimo u Top 100 posle tog US opena!