Crveno-plavo-belo: Kada jedan od najvećih zaplače…

ATP cup 12. jan. 202015:54 > 15:59
Podeli:
Cameron Spencer/Getty Images

Pokušavao sam u više navrata da prebrojim srpske zastave na tribinama. Nije mi nikada uspelo, ali bilo ih je više od pedeset, da bi posle meč lopte Novaka Đokovića i Viktora Troickog sve bilo u crveno-plavo-belom. Srbija je osvajač ATP kupa!

Bilo je to veče iz snova. Za četvrtfinale i polufinale atmosfera je bila inspirišuća, ali sada je i stadion bio pun – povoljan termin, sudar Đokovića i Nadala, ali nadasve veoma jaka želja Srba u Australiji da gledaju svoje sportiste uživo. Da ih gledaju, da ih bodre i da im stave do znanja koliko im je stalo. Lepšu nagradu od trofeja nisu mogli da dobiju – verovali su u nju, Vladan je od jutros dobio nekoliko poruka i poziva da se raspita ima li slavlja i gde. Rutinski ćemo mi tu Španiju…

Karte jesu bile rasprodate, ali mečevi su se gledali i u srpskim klubovima širom Australije, uz vatrenu atmosferu kako i dolikuje.

Tenis je individualni sport i nekima tako najviše odgovara. I to je sasvim u redu. Ali kod nekih momaka se žudnja za time da barem ponekad budu deo tima reflektuje na način na koji se to događa u reprezentaciji Srbije – kada jedan od najvećih tenisera u istoriji završi u suzama, onda je jasno koliko sve poprima veću dimenziju kada se igra u timu i za svoju zemlju. I bili su tim, na terenu pored njega i dok su se igrale karte – Novak Đoković, Dušan Lajović, Viktor Troicki, Nikola Ćaćić, Nikola Milojević, Nenad Zimonjić, tu su bili i Marjan Vajda, Marko Đoković i Hose Perlas.

Pre početka turnira Srbija nije važila za favorita uprkos tome što ima Đokovića u timu. Međutim, Dušan Lajović je pokazao veliko srce i veliko znanje, ostvario je veličanstvene pobede nad Ože-Alijasimom i Hačanovom, a u finalu se borio sa tvrdim, konstantnim Robertom Bautistom Agutom i nije izdržao.

Povezano

Ništa zato, bio je tu Đoković, koji je prvo odradio svoj deo posla. Kako to zvuči lako kada kažemo “odradio svoj deo posla“. Dobio je Šapovalova i Medvedeva u mečevima koji su zahtevali emotivno, fizičko i mentalno testiranje sopstvenih granica, da bi u trećem okršaju u tri dana ponovo pobedio Rafaela Nadala (nemojte da se sekirate, biće poseban tekst o tom meču, ipak je to verovatno najveće rivalstvo u istoriji).

Šest pobeda ima Novak u singlu na ATP kupu, ali uz Lajovića, još jedan momak izneo je džinovski teret – Viktor Troicki. Dvaput mu je Gren slem četvrtfinale u singlu izmaklo za dlaku, bukvalno za dlaku, ali pre neki dan kada smo pričali poraz od Rusije u Dejvis kupu izdvojio je kao verovatno najteži poraz u karijeri.

Sada ga je naplatio, i to sa kamatom – prvo izvanrednom igrom u meču sa Francuskom, a onda i sada u odlučujućem dublu sa Španijom. Igraju dubl Novak i Viktor još otkad su bili deca. “Nismo specijalisti za dubl, ali nismo ni toliki autsajderi“, kazao mi je po dolasku u Sidnej.

Ne da nisu autsajderi, nego su Karenju Busti i Felisijanu Lopesu uzeli sedam gemova u nizu i manirom nekih od najvećih dublova svih vremena priveli su meč kraju, bez ikakvih trzavica.

Matt King/Getty Images

Publika je imala svoje svetle i manje svetle momente. Najveći deo navijao je baš onako kako treba – bučno, strastveno, osećajući kada je pravi trenutak da se pogura. Bilo je i onih koji su ponekad prelazili granice dobrog ukusa, recimo silaženje niz stepenice pred početak poslednjeg gema, ali kao što je i Rafael Nadal rekao – oni su bili u manjini. Jeste Nadal prvo malo kiselo prokomentarisao da “ljudi iz nekih zemalja ne znaju kako funkcioniše tenis“ (zaboravio je na Dejvis kup u Madridu…), ali rekao je da je atmosfera bila fantastična i da su oni koji nisu pokazivali poštovanje bili u manjini.

I zaista jesu. Demografska slika navijača išla je kao što stoji na slagalicama, od 7 do 77, pa i više. Duša mi je bila puna gledajući emocije na njihovim licima i koliko im sve to znači. Zato im oprostite i ako su neki put preterali. Ne bismo to bili mi da se malo i ne pretera.

Hvala ljudi, nije loše što dođoh u ovaj Sidnej…