"Žao mi meča s Agasijem, za Novaka se oduvek znalo"

Saša Ozmo 28. avg 202012:00
Getty Images/Clive Brunskill

Osvojio je osam čelendžera u karijeri, dogurao do 55. mesta na svetu. Smatra da je mogao više, ali zadovoljan je učinjenim. Sada se Boris Pašanski bavi trenerskim poslom.

Getty Images/Chris McGrath

Pre Novaka Đokovića, upravo je Pašanski 2006. godine bio najbolje rangirani srpski teniser, a u intervjuu za Sport klub govori o duelu s Agasijem na Vimbldonu, jedinoj Gren slem pobedi u Melburnu, razlikama u radu sa juniorima i seniorima, Đokoviću u tinejdžerskom dobu, povratku tenisa…

U karijeri ste igrali na osam Gren slem turnira, a 2006. godine imali ste tu čast da igrate s Andreom Agasijem u prvom kolu. Dobili ste prvi set (2:6, 6:2, 6:4, 6:3), ali je legendarni Amerikanac ipak slavio…

„Malo ljudi zna da sam u to vreme bio povređen. Jako dobro sam startovao te sezone, ali sam vukao povredu desnog lista, zbog čega sam predavao dosta mečeva. Pred taj Vimbldon nisam trenirao dve-tri nedelje i nisam odigrao nijedan pripremni meč na travi. S obzirom na to da sam bio u lošijoj formi, meč sam odigrao dosta dobro, dobio sam prvi set. Sada kada se prisetim toga, žao mi je što nisam bio potpuno fit kako bih mogao da odigram maksimalno. Najviše mi se odrazilo na kondicioni deo jer zaista nisam udario lopticu neko vreme. Izgubio sam meč, ali mi je žao što nisam fizički uspeo da izdržim protiv jednog takvog bivšeg šampiona“, počinje Pašanski za Sport klub i dodaje:

„Igrali smo na Centralnom terenu, što je velika čast i privilegija jer na tom terenu može da se igra meč samo za vreme Vimbldona. To je teren koji ima ogromnu tradiciju i samim tim budi lepa sećanja u mojoj teniskoj karijeri. Nije bitno da li sam pobedio ili izgubio, ali kažem, krivo mi je što u tom trenutku nisam bio potpuno fizički spreman, kako bih sebi pružio bolju šansu za pobedu, mislim da bih imao veliku šansu“.

Jedinu Gren slem pobedu ostvarili ste nad Vejnom Artursom u Australiji takođe te 2006. godine – 6:3, 6:4, 4:6, 7:6.

„Sećam se jako dobro toga. To je bio specifičan meč jer je to bio prvi Gren slem koji sam igrao bez kvalifikacija. Upao sam direktno u glavni turnir i igrao sam prvo kolo protiv Artursa, koji je veoma težak protivnik. Bio je jedan od najboljih servera sveta, kao i jako dobar dubl i singl igrač. Igrali smo na jako malom terenu – bilo je krcato. On je bio domaći igrač i kod njih važi za jako dobrog tenisera. To budi jako lepa sećanja, odličan meč. To je bila velika pobeda za mene. U drugom kolu sam nažalost izgubio od Nikolasa Kifera, generalno sam na Slemovima imao loše žrebove – on je bio vrhunski igrač, stigao je do polufinala i izgubio od Federera“.

Povezano

Godine 2005. igrali ste deset finala čelendžera, zatim i 11. u Santijagu početkom 2006, a u februaru ste imali najbolji rang u karijeri – 55. mesto.

„Loše sam startovao tu 2005, do nekog aprila-maja – nisam mnogo pobeđivao, tri puta sam izgubio poslednje kolo kvalifikacija – Vinja del Mar, Buenos Ajres, Barselona. Pao mi je renking na oko 350. mesta. Posle toga sam promenio pojedine stvari u treningu i u razmišljanju. Sazreo sam u tom trenutku. Zatim sam odigrao jedan fjučers i osvojio sam ga, da bi posle toga otpočela potpuno druga priča. Odjednom sam počeo da igram finala, da osvajam i da pobeđujem dobre igrače koje do tada nisam pobeđivao. Napravio sam niz dobrih rezultata i završio sam godinu na 80. poziciji“.

U nekom od prethodnih intervjua rekli ste da biste sa ove distance neke stvari drugačije uradili. Koje?

„Da, pojedine stvari bih promenio sigurno i u treningu i u razmišljanju. Ušao sam u prvih 100 sa 22 godine. To je u srpskom tenisu i javnom mnjenju bilo nedovoljno dobro, svi su pričali da to mora ranije da se napravi. Danas, sa iskustvom koje imam i kada sam prošao sve što u tenisu može da se prođe, mislim da to razmišljanje nema logike. Ljudima u Teniskom savezu to nije bilo dovoljno da bih ja dobio vetar u leđa. To je idealno vreme da se uđe u prvih 100, definitivno nije kasno jer karijera, uz disciplinu, sreću i dobar trening, može da traje jako dugo. Meni je jako krivo što u tom trenutku nisam imao veću podršku jer smatram da bih napravio mnogo bolji rezultat, pogotovo u trenutku kada mi je bila potrebna – u 2005, 2006. i 2007. godini. Ta 2007. bila mi je jako uspešna. Završio sam je oko 65. mesta. Čini mi se da sam na svim ATP turnirima prolazio barem po jedno kolo. Igrao sam treće kolo u Tokiju, treće kolo Barselone, dobijao i gubio od dobrih igrača… To su neki trenuci kada mi je bila potrebnija pomoć i bolji savet koji tada nisam mogao da dobijem jer niko nije prošao taj put. Osim porodice, nisam imao nikoga“.

Na pitanje kakvu je vrstu pomoći očekivao od Saveza, Pašanski odgovara:

„Ne mislim samo na finansijsku pomoć. Mislim na pomoć kroz savete i na sve ono čime teniski savez može da pomogne. Ni oko finansija nisam imao nikakvu pomoć, da se razumemo, ali ne smatram da je ona bila najvažnija u tom trenutku, nego svakakva drugačija. Postoji više nivoa na kojima bi teniski savez mogao da pomogne jednom igraču. To iz ove perspektive, posle 15 godina, mogu da primetim i da slobodno kažem da je to bilo tako“.

Getty Images, Andrew Wong

Šta bite promenili u stilu igre i načinu rada, mislite li da ste mogli da budete uspešniji?

„Ima nekoliko anegdota gde je moglo bolje da prođe… Kada sam u Brazilu igrao četvrtfinale, imao sam set i brejk viška. Da sam dobio taj meč, u sledećem kolu bih igrao protiv Alberta Martina, koga sam tri-četiri puta dobijao kroz karijeru. Da sam odigrao finale na tom turniru, a to bih učinio da sam dobio taj četvrtfinalni meč i sledeći, bio bih oko 30. mesta. Veoma zanimljivo je i da je u mojoj generaciji od 1980. do 1984. godišta bilo mnogo dobrih igrača. Smatram da u današnje vreme nema toliko igrača na tom nivou i da je tih godina – 2005. do 2008. – bilo mnogo igrača na visokom nivou. U današnjem tenisu imate momke koji su vodeći na ATP listi, tu su 10-15 godina, pobeđuju, ali mlađi nisu ni blizu da naprave nešto slično i da prestignu ove starije. Jednostavno nisu na tom nivou. Delim mišljenje sa Tonijem Nadalom da to nije samo stvar ovih starijih i najboljih, da su oni toliko dobri, nego je odgovornost i ovih mlađih, koji nisu toliko dobri“.

Posle igračke, Boris je odmah započeo trenersku karijeru. Radio je sa Nikolom Milojević u periodu u kojem je on osvojio sedam fjučersa, zatim je sarađivao sa Peđom Krstinom i mladim Markom Miladinovićem, kao i sa Viktorom Troickim do njegove povrede leđa. Posle je Pašanski dobio dete, neko vreme želeo je potpuno da bude posvećen porodici, a sada radi sa 17-godišnjim Petrom Beloševićem već godinu i po dana. Koje su najjače strane Pašanskog kao trenera?

„Prevashodno je to dugogodišnje iskustvo koje sam stekao i kao igrač i kao trener. Radio sam non-stop sa muškim igračima i sâm sam se takmičio, zbog čega mislim da imam prednost u odnosu na druge sa aspekta iskustva. S druge strane, mislim da mi je jako velika prednost što znam da treniram igrače od juniora do profesionalca, što je retkost. To nije isti posao, ogromna je razlika. Kada radite sa juniorem, učite ga da igra turnire i da se takmiči, pravite mu igru i bazu njegove igre. Faktički, vi ste tvorac cele njegove igre i postavljate temelje. Kod seniorskog igrača je totalno drugačije. Nema mnogo tehničkih izmena, u pitanju mogu da budu samo sitne korekcije. Taktika može da se modifikuje, ali to su sitne promene. Kod seniora su neke druge stvari mnogo važnije – da trener napravi uspeh sa igračem, da se prilagodi i promeni sitne stvari. Jako je bitno da se trener i igrač dobro razumeju u seniorskom tenisu. Trener je junioru više učitelj i neko ko treba da ga nauči da igra tenis, da se takmiči i da pobeđuje. To je osnovna i ogromna razlika. Kada sam počeo sa trenerskim poslom, nisam znao da je toliko velika razlika“.

Matthew Stockman/Getty Images

Kada ste vi bili na vrhuncu karijere, Novak Đoković se tada tek probijao. Jeste li ga primetili rano i šta ste mislili o njegovoj igri?

„Poznajem ga otkad je imao 12-13 godina. On jeste bio mlađi, ali je brzo došao u grupu među nas starije, već od 14-15. godine igrao je fenomenalno Nije bilo pitanje da li će napraviti teniski uspeh, već samo koliki će taj uspeh biti. Možda je za širi krug ljudi to bilo pitanje, ali u užem, teniskom krugu Nole je imao svoje mesto. To nije nepoznanica. On je uvek imao svoje mesto i ono je bilo na vrhu. U svojoj generaciji je bio među najboljima ili najbolji. Možda su ga Conga, Monfis, ili neki koji su bili godinu dana stariji od njega, pobeđivali, ali definitivno je bio među najboljima u svojoj generaciji. Pričam o uzrastu do 18 godina, a i do 14 je igrao jako dobro. Nije se moglo znati da će biti jedan od najvećih svih vremena, ali da će da bude jedan od najboljih tenisera svog doba, to je moglo da se pretpostavi. Trenirali smo često zajedno, i kada sam ja bio u prvih 200 na svetu, a on nije imao ATP renking. Već na tom nivou je bio izvrstan“.

Takmičarski tenis se vratio, ove nedelje igra se u „Sinsinatiju“ (u Njujorku zapravo), a Pašanski se raduje i gleda mečeva.

„Tenis nije kao fudbal ili košarka, da ima debelu pozadinu. Tenis je jedan od sportova koji je dosta krhk – zavisi od putovanja, od sponzora i donatora, volontera i ljudi koji istinski vole taj sport. Sada organizatori turnira treba da se potrude da održe nivo koji su imali i pre ovoga, kada je u pitanju nagradni fond i sve ostalo. Možda ove godine neće zaraditi tolike novce, ali su u prethodnih 20-30 godina zaradili mnogo“, zaključuje Pašanski za Sport klub.