Bebeto, Đalminja, Makaj… Sećate li se slavnog Depora?

Saša Ozmo 11. dec. 202010:05 > 12:0715 komentara
Podeli:
Roy Makaay La Coruna
Getty Images

Blekburn u Premijer ligi i Kajzerslautern u Bundesligi bili su senzacionalni prvaci, Lacio je mnogo ulagao i napokon osvojio Seriju A drugi put u istoriji 2000. godine, a iste sezone u Španiji se dogodila kulminacija drame koja je počela 1988. godine i koja je na svom putu imala mnogo zapleta. Da, te sezone Depor je postao prvak Španije.

Tu nunca solo marcharas… Tus hinchas cantaran… Con el corazón blanquiazul… Somos los Riazor Blues, oe oe oe oe…

Istorija

deportivo la korunja navijaci
David Ramos/Getty Images

Hose Maria Abalo, mladić koji se vratio u rodnu Korunju posle školovanja u Engleskoj, doneo je fudbal kući. Igra je brzo postala popularna, formirano je nekoliko klubova, a među njima i Deportivo la Korunju.

Sve do devedesetih godina najsvetliji trenuci dogodili su se tokom tzv. zlatne decenije posle Drugog svetskog rata – tada su „Branquiazuis“ (plavi i beli) postali i vicešampioni, trener je u jednom trenutku bio i čuveni Elenio Erera, a kao mladić je jednu sezonu za klub igrao i Luis Suares Miramontes, „Arhitekta“ koji je i dalje jedini Španac sa Zlatnom loptom.

Najveći deo istorije Depor je proveo između prve i druge lige, a godine 1973. ispao je iz Primere, odmah sledeće sezone i iz Segunde. Sve do kraja osamdesetih godina uglavnom je bio član druge lige, sa još jednim izletom u treću, a u sezoni 1987/1988. golom u nadoknadi vremena Visentea Seleira ostao je Depor u Segundi.

Tokom tih dvadesetak godina klub su pratile velike finansijske nevolje (dug je u tom trenutku iznosio oko 600 miliona pezeta) i malo ko je mogao da zamisli renesansu kakva će se dogoditi u narednih petnaestak godina.

Preporod

predsednik Deportiva Lendoiro
AllsportUK/Allsport/Gett Images

Sve je počelo baš tog leta, leta 1988, dolaskom Avgusta Sesara Lendoira na čelo kluba. Ambiciozan i zaljubljenik u sport, Lendoiro je uspostavio strukturu kakva je klubu bila preko potrebna i, jednako važno, doneo je novac. U njegovoj vladavini koja je potrajala sve do 2014. godine bilo je i mnogo loših odluka finansijske prirode, brojne njegove cehove klub i danas plaća, ali ostaće zapisano da je pod Lendoirom klub postao i relativno dugo ostao sila u španskom i evropskom fudbalu.

„Dotakao je nebo sa njima, spasao ih je posle skoro 20 godina u Segundi, došao do titule, dva Kupa kralja (1995, 2002) i do velike uloge u Evropi. Učinio je to na račun duga od 160 miliona evra“, ukratko je rezimirao ugledni španski list Pais.

Kada se 1991. posle 18 sezona Deportivo napokon vratio u Primeru, bio je to početak divne priče koja će osvojiti srca onih koji fudbal vole u celom svetu. Nakon što je u prvoj sezoni jedva sačuvan status prvoligaša, Deportivo transformiše vlasništvo i postaje klub u kojem se pitaju i navijači i deoničari.

Rivaldo
Paulo Whitaker/Reuters

Uz još jaču podršku zajednice i finansijsku konsolidaciju, predsednik Lendoiro nije žalio novac da osnaži sastav, a Korunja je postala Meka za brazilske fudbalere. Stigli su Bebeto, Donato i Mauro Silva, nešto kasnije i Rivaldo i Đalminja. Skoro svi su napravili fantastične karijere, a bilo je i usijanih glava poput spomenutog Đalminje – nije bilo sezone u kojoj nije bio u nekom sukobu ili skandalu, čak je i u čuvenoj igrici „Fudbal menadžer“ večito bio nezadovoljan i želeo da ide iz kluba.

Godine 1993. Deportivo završava kao treći, Bebeto je prvi strelac lige sa 29 golova i obezbeđen je debi u evropskim takmičenjima.

Đukićev penal i prvi trofej

Miroslav Djukic
Gustau Nacarino – Reuters

Voro je pojačao i tako snažnu odbranu sa Đukićem, Nandom, Lopesom Rekarteom, Riberom i Fransiskom Lianjom na golu. Iz madridskog Atletika u vezni red stigli su Donato i Alfredo, uz lokalnog heroja Frana, koji će postati igrač sa najviše utakmica u istoriji kluba, zatim Maura Silvu, i tandem Bebeto-Baragan u napadu, bio je to fino sklopljen tima Arsenija Iglesijasa.

Lisac iz Arteisa, predgrađa Korunje, ikona je kluba – prvo igračka tokom zlatnog perioda (1951-1957), a kao trener je prvi put vodio B tim još 1967. godine. Arseno je savršeno poznavao prilike u klubu, autoritetom je obezbedio autonomiju, a znanjem osvojio poštovanje igrača. Vodio je klub od 1982. do 1985. godine, a zatim od 1988. sa sezonom prekida sve do 1995.

Bio je to organizovan, čvrst fudbal i ubedljivo najbolja odbrana u ligi sa samo 18 primljenih golova. Uz genijalce napred, Deportivo je nizao pobede, čak rasturio Real Madrid sa 4:0, a u poslednjem kolu bila im je potrebna pobeda nad Valensijom.

Mauro Silva
Christof Koepsel/Bongarts/Getty Images

Barselona, koja se borila za trofej sa Deportivom, dodatno je stimulisala igrače Valensije da se potrude u poslednjem kolu, a kada je Romario postigao gol za 2:1 u duelu sa Seviljom na 20 minuta do kraja, bilo je jasno da je La Korunji potreban trijumf.

I ukazala se zlatna prilika kada je u nadoknadi vremena u kaznenom prostoru fauliran Nando. Donato, uobičajeni izvođač penala, već je bio zamenjen, Bebeto je nedavno bio promašio jedanaesterac i nije smeo da šutira, pa je lopti prišao Miroslav Đukić. Promašio je.

„Taj penal je deo mene. To je najgori trenutak moje karijere. Nešto što se dešava samo u filmovima – poslednji minut i penal koji odlučuje o šampionu. Tanka je granica između junaka i tragičara, a ja sam osetio drugu stranu. Ne želim mnogo da se sažaljevam, ali to je nešto što je u meni i ostaće tu. Taj penal će me proganjati celog života, mada sam pokušao iz njega da izvučem pouke. Ostavio mi je ožiljke, ali me je i ojačao kao osobu. Morao sam da ga pregrmim i da nastavim da igram. Sa ove vremenske distance i ne volim mnogo da govorim o njemu“, rekao je Đukić mnogo godina posle za Marku.

Sa skoro nepromenjenim sastavom i sa Iglesijasom i dalje na klupi, Deportivo je nastavio da gaji sličan stil fudbala, ali kriza u središnjem delu sezone skupo je koštala tim iz Galicije. Na tri kola pre kraja igrao se derbi sa Real Madridom – Bebeto je izjednačio na 1:1, ali je trijumf kraljevskom timu i titulu pogotkom doneo Ivan Zamorano.

Međutim, to će ipak biti istorijska sezona za Depor jer je osvojen prvi trofej – Kup kralja. Nije moglo na uobičajen način kada je reč o Deportivu – 24. juna zbog jake kiše finalni okršaj sa Valensijom prekinut je pri rezultatu 1:1 u 79. minutu, Manharin je dao gol za Depor, a u 70. minutu izjednačio je Predrag Mijatović. Tri dana kasnije 58 sekundi po povratku na teren Alfredo je lepo primio loptu grudima i glavom prebacio Zubizaretu.

U Galiciji je usledilo veliko slavlje koje je preraslo u delirijum kada je kapiten Hose Ramon, Franov stariji brat, podigao trofej pred hiljadama navijača.

Agonija sa Džonom Tošakom

John Toshack trener
Action Images – Reuters

Posle te sezone legendarni Arturo Iglesias napustio je klub. Sastav jeste ostao skoro nepromenjen, ali novi trener Džon Tošak nije znao kako sa tom ekipom, nije pogodio ni pojačanjima, odnos sa predsednikom Lendoirom bio je komplikovan i sve to za posledicu je imalo znatno lošiju sezonu od očekivanog.

U februaru su stvari pogotovo krenule nadole, tim je uzeo samo dva od mogućih 12 bodova, Tošak se u jednoj izjavi žalio na starost ekipe, a i navijači su mu okrenuli leđa. „Depor – da, Tošak – ne“, čulo se na Rijazoru, ali Velšanin je nekako preživeo i dobio odrešene ruke za rekonstrukciju – stigli su Rivaldo, golman Petr Kouba posle senzacije Češke na Evru, odbrana je ojačana i Boniselom i Najbetom, potpisali su Armando, Martins i Madar, a klub su napustili veterani poput Aldane, Lianja, Lopesa Rekartea. Otišao je i Bebeto, koji je rekao „da ništa nije funkcionisalo sa trenerom čiji je dolazak sve zakomplikovao“.

Zavadio se Tošak sa Brankom Milovanovićem, kojeg je lično doveo iz OFK Beograda, prigovorio predsedniku da je trebalo da „gradi infrastrukturu za trening umesto što je trošio milione na igrače“, a Donato je preseljen na klupu.

Flavio Konseisao
Yorgos Karahalis – Reuters

Uprkos svemu tome, do nove godine je Deportivo bio drugi u Primeri i primio je samo osam golova na 17 mečeva. Međutim, Tošak nije mirovao – nazvao je sudiju skandaloznim posle remija sa Real Madridom 1:1, našao je za shodno da svoj klub okarakteriše „klubom bez čvrste osnove, kao zamak u vazduhu“ i sukobio se sa Martinom-Vaskesom i Kanalesom. Rečju, čak i uprkos dobrim rezultatima, mira nije bilo i to se moralo osetiti uprkos novim pojačanjima u zimskom prelaznom roku – golman Nuno, Flavio Konseisao, napadač Renaldo.

Posle poraza od Barselone 1:0 Tošak je objavio da odlazi na kraju sezone, a na tu odluku možda su uticali i transparenti na stadionu poput „Tošak, idi kući“ ili „Tošak – kopile“. Teško je i pobrojati sve skandale – Tošak je otvoreno flertovao sa Njukaslom, posvađao se sa Konseisaom, posle jednog gola Martinsa okrenuo se ka tribinama i rekao „sada ćete da aplaudirate, kučkini sinovi“. Na pitanje da li se dogodio razvod između njega i navijača, Velšanin je odgovorio:

„Da bi se neko razveo, prvo mora da bude u braku, a to nikada nije postojalo između mene i navijača. Ja sam odgovoran za sve, po mišljenju dobrog dela njih“.

Posle Tošakove ostavke u februaru, na klupu je došao Hose Manuel Koral, Depor je nekako završio treći u ligi, ali u sezoni 1997/1998. ekipa sa Rijazora bila je tek na 12. poziciji (trener je jedno vreme bio Karlos Alberto Silva, pa se vratio Koral) uprkos skupom transferu Đalminje i dolasku Luizaa. Bilo je jasno da nešto mora da se menja.

Habo i titula prvaka Španije

Havijer Irureta deportivo
Michael Kienzler/Bongarts/Getty Images

Sezonu pre nego što je Havijer Iruretagojena Amijano preuzeo Deportivo la Korunju, napravio je veliki uspeh sa komšijskom Seltom iz Viga. Ekipa sa Mostovojem, Karpinom, Mičelom Salgadom i ostalima završila je na šestom mestu, a Irureta je tog leta 1998. godine započeo novo zlatno doba Deportiva uprkos tome što su ga neki mediji opisivali kao nedovoljno ambicioznog.

Celu karijeru Irureta je proveo na severu Španije, jednom je čak bio i na čuvenom hodočašću Camino de Santiago, temelju galicijske kulture – drugim rečima, za razliku od Tošaka, razumeo je mentalitet ljudi koji su ga okruživali uprkos tome što je sâm bio Bask. Irureta kako žvaće žvaku uz aut-liniju prizor je kojeg se svaki ljubitelj fudbala živo seća.

Od gazde Lendoira dobio je slobodu i bio je praktično nepogrešiv u odabiru igrača – došli su Roj Makaj i Manuel Pablo, ali za Haba je sredina terena bila svetinja. Njegov Depor igrao je u formaciji 4-2-3-1 i u narednih sedam godina ta taktika sa dvojicom zadnjih veznih koji čuvaju leđa kreativcu omogućili su cvetanje takvih fudbalera – Huan Karlos Valeron jedan je od sinonima Deportiva iz tog perioda, zatim Viktor, Fran i eksplozivni Luke, a osim Makaja, napadač koji je obeležio tu eru tima iz Korunje jeste Dijego Tristan, osvajač Pićići nagrade u sezoni 2001/2002. i čovek koji je snagom, pogledom i pojavom ulivao strah suparnicima.

Kao nagrada za Iruretin temeljni pristup i jasno podeljene uloge Deportivo je u narednom periodu bio u vrhu španskog fudbala, a titulu je osvojio u drugoj Habovoj godini na klupi. Bila je to luda sezona i poslednja u španskom fudbalu u kojoj nijedan domaći trofej nisu uzeli ni Barselona ni Real Madrid – Kup kralja i Superkup osvojila je Valensija.

Sezonu ranije Turu Flores osvojio je srca navijača na Rijazoru, ali ključni transfer dogodio se leta 1999. godine, kada je sa Tenerifa stigao Holanđanin Roj Makaj. Odmah je kliknulo, na prvoj utakmici dao je het-trik, a sezonu je završio sa 22 pogotka u La Ligi. Osim toga, Viktor Sančes i Slaviša Jokanović bili su tačno ono što je trebalo Deporu u sredini terena, oni su te sezone bili ti koji su omogućili navali da zablista, bila je to i izvrsna sezona Đalminje.

Djalminha Deportivo
DB/AA – Reuters

Posle 15 kola stanje na tabeli Primere bilo je nezamislivo: Deportivo, Selta, Saragosa, Rajo Valjekano, Alaves. Ko je to mogao da predvidi?

Posle nove godine Deportivo je postao sklon kiksevima u odbrani, vezali su čak pet poraza na gostovanjima, ali kao što rekosmo, to nije bila obična sezona i početkom februara rasutren je Real sa 5:2, uz magiju Đalminje koji je bio nezaustavljiv na toj utakmici i dao je gol iz slobodnog udarca za 2:0.

Iruretin tim pratio je Alaves, jedan od retkih timova koji je te sezone imao savesnu i organizovanu odbranu sa golmanom Martinom Ererom na čelu, ali i Barsa je počela da hvata korak i deklasirala je Deportivo sa 3:0. Posle toga se „Super Depor“ trgao i dao 10 golova na naredne tri utakmice, ali ni tu nije bio kraj padovima i usponima.

Na tri kola do kraja Deportivo je imao samo dva boda prednosti u odnosu na Barselonu, ali Katalonci su doživeli šokantan poraz od Rajo Valjekana kod kuće, dvostruki strelac bio je Bolo.

Neverovatno je da je od Nove godine Depor sve vreme bio prvi na tabeli uprkos tome što je dobio samo jedan meč na strani, a za titulu su igrali sa Espanjolom kod kuće. Ekipa sa Monžuika bila je u sredini tabele bez pravog takmičarskog motiva, čekalo ih je finale Kupa kralja naredne nedelje, a mnogi su konstatovali i da za gradskog rivala Barselonu sigurno neće „ginuti“. Pri tom, Deporu je bio potreban samo bod.

Bilo je poetske pravde u tome što je prvi gol na meču postigao Donato, igrač koji bi izveo onaj penal 1994. godine samo da je bio na terenu. Glavom je smestio loptu u mrežu već u trećem minutu i omogućio svojoj ekipi da lakše diše, a nedugo zatim prednost je duplirao ko drugi do Makaj.

Konačno – Deportivo je prvak!

Šampionski sastav Deportiva: Žak Songo, Petr Kouba, Manuel Pablo, Nuredin Najbet, Romero, Sesar Martin, Donato, Flavio Konseisao, Fran, Slaviša Jokanović, Mauro Silva, Viktor Sančes, Đalminja, Turu Flores, Roj Makaj, Pauleta.

„U jednom trenutku mislio sam da ću dobiti otkaz, recimo posle poraza od Numansije koja je tek ušla u Primeru. Dinamika nam nije bila dobra, mnogo smo oscilirali, ali predsednik Lendoiro uvek je bio uz nas, razume se u fudbal. To je na kraju postala divna sezone, način da se naši navijači reše loše uspomene na 1994. godini. Na početku sezone imali smo 40 igrača, to je komplikovalo stvari, ali sve se završilo kako treba“, rekao je Irureta nekoliko godina kasnije.

Godine uspeha i „onaj“ dvomeč sa Milanom

Huan Karlos Valeron deportivo
Jamie McDonald/Getty Images

Ironija sudbine jeste u tome što je generacija iz 1994. godine sigurno igrala bolji, takmičarski fudbal. Te sezone Deportivo je izgubio samo četiri utakmice, a u šampionskoj čak 11. Zapravo, otkad je uvedeno da se za pobedu dobijaju tri boda, nijedna ekipa nije osvojila titulu sa manje bodova od tog Deportiva (69). U stvari, u tri od sledeće četiri sezone i Deportivo je osvojio više od 69 bodova.

Leta posle titule na Rijazor je stigao Huan Karlos Valeron – momak koji će obeležiti narednih nekoliko godina za sve navijače plavo-belih. Deportivo je sa Iruretom osvojio i Kup kralja i dva Superkupa i bio je među prve tri ekipe u La Ligi od 2000. do 2004. godine. Pod njime je Depor prvi put slavio na stadionu Kamp Nou, a pobedio je i Real u Madridu posle dugo vremena.

Tih sezona tim iz Galicije bio je redovni i važan učesnik Lige šampiona, padali su i Mančester Junajted i Juventus i Bajern, a trijumf koji je ostao kao simbol tog vremena jeste četvrtfinale Lige šampiona 2004. godine sa Milanom.

Uprkos dobrom početku gostiju na stadionu San Siro i vođstvu golom Valtera Pandijanija (još jedno od imena koje će vas podsetiti na „stara dobra vremena“), roso-neri su posle došli do svoje igre i slavili čak sa 4:1. Prvo je Kaka postigao gol u završnici prvog poluvremena, da bi Milan zatim u prvih sedam minuta nastavka dao još tri – Ševčenko, opet Kaka i Pirlo iz slobodnog udarca.

Valter Pandijani
Jamie McDonald/Getty Images

Sećam se da sam zavaljen u fotelju sa bratom čekao revanš – voleli smo Depor kao i mnogi tih godina, ali nada da bi moglo da dođe do preokreta protiv branioca titule skoro da nije postojala.

Tih godina Deportivo nije bio tim koji odustaje lako, naprotiv, i već posle pet minuta Pandijani je okrenuo Maldinija i poslao loptu Didi kroz noge. Nedugo zatim Kaka je imao situaciju jedan na jedan, ali usledila je čudesna intervencija Hosea Fransiska Moline, da bi u 35. minutu bilo 2:0 – strelac Valeron glavom na asistenciju Lukea.

Milanezima je tada već ušla voda u uši, puni Rijazor nosio je domaće i ubrzo je bilo 3:0 posle užasne greške odbrane i moćnog udarca Lukea. Sada je Habov tim imao rezultat koji je želeo, povukao se, a Milan je jalovo napadao i jedinu pravu priliku propustio je Jon Dal Tomason.

Konačni udarac Ančelotijevom timu u 76. minutu zadao je Fran, koji je iskoristio „spavanje“ Gatuza i dočekao loptu na drugoj stativi – 4:0.

„Bila je to skoro nemoguća misija, a ispalo je tačno onako kako sam sanjao“, rekao je Irureta posle meča.

Tako je Deportivo stvorio sebi veliku šansu da postane i šampion Evrope, ali ispali su u polufinalu u tvrdom dvomeču sa Murinjovim Portom koji je odlučen golom Derleija iz penala.

Od tog poraza ipak svi mnogo više pamte veliki trijumf nad Milanom jer u tom trijumfu sažeto je sve ono što je talentovani Deportivo predstavljao tih godina, klub bez velike tradicije koji je tih godina lako mogao da savlada one moćnije.

Pad

Dijego Tristan gol
Firo Foto/ALLSPORT/Getty Images

Irureta je napustio klub 2005. godine, bile su prisutne priče o nezadovoljstvu igrača njegovim metodama – jednostavno, došlo je do zasićenja, a Habo nikada nije prišao ni blizu uspesima iz La Korunje, zapravo je samo kratko vodio Betis i Saragosu, de fakto se povukao i već više od decenije ne vodi nijednu ekipu.

Finansijski problemi su se gomilali, Deportivo je ubrzo ponovo postao osrednji tim, a 2011. godine poraz kod kuće od Valensije označio je ispadanje u Segundu prvi put posle više od dve decenije. Od „Super Depora“ u tom timu ostali su dvojica veterana – 35-godišnji kapiten Manuel Pablo i šest meseci stariji Valeron.

Posle 26 godina na čelu kluba, Lendoiro se povukao 2014. godine, a danas je Deportivo praktično zaboravljen i takmiči se u Segundi B, trećem rangu takmičenja u Španiji.

„Moja velika greška jeste što nisam prodavao igrače kada sam mogao, ali maštali smo o osvajanju titule. Sada moram da pronađem rešenja za probleme koji su nastali kao posledica tog cilja, ali kao što naši navijači pevaju: ‘Kako da zaboravim da je Deportivo osvojio titulu kada je to najbolje što mi se desilo u životu“, izjavio je predsednik Lendoiro 2009, dve sezone pre ispadanja iz Primere.

Da li je cena koju su platili za uspehe previsoka? Pitajte bilo kog navijača Depora, reći će vam „nije“.

A nama ostaje da se samo osmehnemo na spomen imena Fran, Valeron, Bebeto, Rivaldo, Đalminja, Tristan, Makaj, Pandijani, Romero, Najbet, Songo i ostalih „erkulinosa“ koji su pisali istoriju ponosnog kluba sa severa Španije.

Komentari

Vaš komentar