Viznevski za SK: Je..ni Kecman nije promašio! Posle Zmaga…

Saša Ozmo 6. jan. 202111:01 > 13:165 komentara
Podeli:
Endru Viznevski
Photo by Elio Castoria/EB via Getty Images

Endru Viznevski. Jedan od prvih “značajnjih“ Amerikanaca u Crvenoj zvezdi. Odnos sa Zmagom Sagadinom, anegdote i sećanje na Zvezdu od pre 15 godina. Čuvena serija protiv Partizana 2010. u dresu Makabija, atmosfera u Beogradu i Zagrebu...

To su samo neke od tema koje je u prazničnom intervjuu za Sport klub pokrio 39-godišnji Vizneski, koji je karijeru završio pre osam godina. Sada, osim što je uspešan poslovno na više planova, radi kao srednjoškolski košarkaški trener, a pozivu za intervjuu odazvao se rado i nije ga bilo teško naći – eto jedne od pozitivnih strana društvenih mreža.

*Sve poklone iz našeg Novogodišnjeg paketića pronađite OVDE.

“Biranim“ rečima Njujorčanin je govorio o neverovatnoj seriji Dušana Kecmana, o tome zašto mu je prijao Igor Rakočević, kako je Pini Geršon bio “odmor“ posle Sagadina i ostalih trenera iz bivše Jugoslavije, zašto je Dijamantidisa bilo teško čuvati…

Uživajte!

Izgubimo prvi pripremnu utakmicu, a Zmago nam uzme deo plate

Zmago Sagadin
Photo by Francesco Richieri/EB via Getty Images

Posle odlične koledž karijere na Sent Pitersu i Senteneriju, Viznevski nije prošao u Toronto Reptorsima i rešio je da se uputi u Evropu – prvo iskustvo na Starom kontinentu bila je Crvena zvezda.

Prvi put sam izašao iz SAD, ali nisam znao mnogo o Evropi. Uvek govorim da je Zvezda najbolje iskustvo koje sam imao – jeste bio kulturološki šok, ali imao sam utisak da sam u srcu Evrope. Odmah sam zaigrao za veliki klub sa neverovatnim, ponosnim navijačima i pod izuzetno čvrstim trenerom kojeg poštujem do danas.

U pitanju je Zmago Sagadin. On je trenirao mnogo sjajnih bekova, poštovao me je, pritiskao i gurao, tako da sam rano okusio šta znači evropska, fizička košarka. Trenirali smo dvaput dnevno, shvatio sam šta znači rivalstvo Zvezde i Partizana, mnogo lepih životnih sećanja vučem iz Beograda.

Iz našeg Paketića

Da, trener Sagadin poznat je po tome koliko je strog. Nisu mogli svi da se naviknu, zapravo si među retkima koji se ne žali na njegove metode.

Mi se jesmo odlično slagali, ali jeste bio strog trener sa visokim zahtevima. Sećam se odlaska u Sloveniju na planinu, gde smo trenirali ne dvaput, nego tri puta dnevno. Jutarnji trening sa Zmagom sastojao se od igre „dva na dva“ ili „tri na tri“ preko celog terena, sve u punom intenzitetu. Slobodan dan kod Zmaga nije bio slobodan dan, nego šuterski trening. Kod njega nije bilo sokova, samo je voda bila dozvoljena.

U odnosu na taj period, treneri u Evropi sada su se prilagodili različitim potrebama. Znao je Zmago i da se našali, bilo bi mi smešno kada bi mi neko od saigrača preveo. Ali evo jedne priče… Izgubili smo od OKK Beograda, je l’ se tako kaže, u prvoj pripremnoj utakmici, a Zmago nas je toliko kaznio za taj trening… Čak mislim da nam je i oduzet deo plate. Prva pripremna utakmica, neverovatno!

Ali Zmago je bio učitelj, razumeo je igru i ostali smo u kontaktu tokom moje karijere u Evropi, on je bio veliki deo mog uspeha. Hvala mu, bilo je izvanredno što mi je baš on bio prvi trener jer sam razmišljao na sledeći način: „Ako mogu da igram za Zmaga, mogu za igram za svakoga“.

“Višna, na treninzima neću govoriti engleski“

Već na prvom treningu me je Zmago začudio jer je pušio cigarete, brzo sam naučio da će biti dima u hali… Prišao mi je i rekao: „Višna, neću da govorim engleski na treninzima, razgovaraćemo posle treninga“. Bio sam jedini Amerikanac u timu u tom trenutku, a mnogi od saigrača u tom trenutku nisu govorili engleski. Danas svi govore engleski, ali tada to nije bio slučaj… Dakle, dva treninga dnevno po dva sata, sve na srpskom, zato sam i brzo naučio neke reči, sećam se i danas. Npr, dobar dan ili dobro jutro, hajde brzo, jedan, dva, četiri, pet, gore i dole… Recimo, morao sam da zovem akcije na srpskom, pa sam naučio npr. “dva dole“.

Goran Jeretin, Vladislav Dragojlović, Vladan Vukosavljević, Tadija Dragićević, Raško Katić, Miloš Mirković, Jovan Koprivica, Čedomir Vitkovac, posle i Džerod Henderson, to su neki od članova Zvezdinog tima u sezoni 2004/2005. Viznevski izdvaja dvojicu ljudi koji su mu najviše pomogli tokom njegovog boravka u glavnom gradu Srbije – Vujadina Subotića i Minju Ilića.

Vujo je tako dobar čovek, pre svega. Mnogo mi je pomogao. Dali su mi automobil sa ručnim menjačem kada sam došao u Zvezdu, a ja nisam umeo da ga vozim… Zato sam dao Vuju svoja kola, a on bi dolazio po mene da idemo na treninge, na ručak ili večeru. A Minja mi je bio saigrač na koledžu, taj čovek mi je poput brata. Sada je agent. Tada mi je spasavao život u Beogradu, mnogo mi je značio.

Nisu oni bili jedini, Vuk Radivojević je sjajan momak, uvek mi je bilo drago kada bismo se sretali po Evropi u godinama koje su usledile… Sećam se njegove tetovaže grada Beograda nasred grudi. Često sam sa Vujom Subotićem pričao o svom prvom ulasku u svlačionicu – gledam unaokolo, još ne poznajem nikoga, a prilazi mi Nikola Lepojević i kaže mi: „Mene zovu lepi, to je zato što sam lep“. Rekao sam: „OK“, nasmejao sam se. Zatim Goran Jeretin i drugi dobri momci. Sa Igorom Rakočevićem sam i danas blizak, mada on tada nije igrao u Zvezdi.

Odem na govornicu da zovem svoje, pa na pljeskavicu

Crveno-beli su te sezone bili treći u Jadranskoj ligi i na fajnal-ejtu ih je eliminisao Partizan, crno-beli su bili nepremostiva prepreka i u polufinalu plej-ofa Superlige Srbije (86:82), a u Kupu Radivoja Koraća u četvrtfinalu je bolji bio Atlas. U ULEB kupu Zvezda je u prvoj fazi imala 5-5 i završila je na trećem mestu u grupi (dve ekipe su prolazile dalje).

Zapravo smo igrali odličnu košarku, pobeđivali smo u mnogo utakmica, dobro gurali u ULEB kupu, ali bilo je previše finansijskih problema – nismo dobijali plate po tri-četiri meseca. Bio mi je to prvi put u Evropi i nije mi to sad baš toliko smetalo, još sam povezivao stvari, mada mi nije bilo jasno kako je to moguće…

Ti finansijski problemi uzrokovali su i promene – Sagadin je otišao jer igrače i njega nisu plaćali, a zamenio ga je Trifa (Aleksandar Trifunović). To je očigledno bio period tranzicije za Zvezdu, jako sam srećan sada kada vidim da se taj veliki klub vratio u Evroligu, mislim da plaćaju igrače na vreme i ide im jako dobro.

Amerikanci su tada već počeli da dolaze u srpske klubove, igrali su za Zvezdu Skuni Pen, Redži Frimen i još neki igrači, ali stvari nisu bile ustrojene za strance kao što je danas slučaj.

Mnogo je kulturnih sadržaja bilo u Beogradu i tada, ali čujem da se mnogo razvio i da je napredovao u odnosu na taj period. Meni jeste tada bilo teško jer nije bilo pravog interneta ni kompjutera, nisam imao američke TV kanale… Tada sam već bio otac, a nisam mogao tako često da se javljam porodici jer nisam imao telefon – kupovao bih kartice za govornice i tako zvao… Ako istekne vreme na kartici, to je to za taj dan, nema više priče. Onda bih otišao do „Lakija“ na veliku pljeskavicu, ha-ha.

Partizan i Arena? Govorio sam saigračima da krećemo sa -10

Endru Viznevski
REUTERS/Ivan Milutinovic

Endru, želeo bih sada da premotamo nekoliko godina, na tvoj povratak u Beograd. Došao si sa Makabijem u onoj fantastičnoj četvrtfinalnoj seriji Evrolige 2010. godine, kada je Partizan slavio sa 3-1 u pobedama i plasirao se na fajnal-for. Čega se sećaš u vezi sa tom serijom i tim utakmicama u Beogradskoj areni?

Oduvek sam mnogo poštovao Partizan i taj tim, kao i velikog trenera Duleta (Vujoševića). Lično sam tu seriju odigrao vrlo dobro, a Arena je predivna dvorana. To je probudilo neka sećanja, na to rivalstvo sa Partizanom, pa i posle kada sam igrao u Ciboni protiv Zvezde i Partizana, nekako sam osetio sva ta rivalstva o kojima ljudi pričaju priče…

No da se vratim na seriju… Iskreno, to je bio jedan od najtežih poraza u mom životu jer mislim da je ta ekipa Makabija bila izuzetno dobra i da bismo na fajnal-foru imali šanse za trofej. Na kraju je odlučila prva utakmica u Tel Avivu, mislim da smo na poluvremenu vodili otprilike 25 poena razlike (+14 na poluvremenu, bilo i +21).

I onda je Dušan Kecman “poludeo“…

Je..ni Kecman, taj ku**in sin, ha-ha-ha. Nije mogao ništa da promaši, mislim da je dao sedam trojki (29 poena, 7-9 za tri)! Skidam mu kapu. Generalno nam Partizan nije odgovarao kao direktni protivnik – mi smo bili brzi, ali oni su bili jako krupni u reketu sa Robertsom, Marićem, Veselijem… Ubili su nas u reketu, naš cilj je bio da izbijemo loptu iz ruku njihovih igrača na niskom postu, a kada je Kecman ušao u seriju, to nam je mnogo naškodilo.

Makabi je lako dobio narednu utakmicu, ali Partizan dolazi do fajnal-fora u dve utakmice koje će zauvek ostati u srcima navijača crno-belih. Oba puta bilo je više od 20 hiljada ljudi u Areni – u prvo meču bilo je 81:73, a u drugom 76:67.

Mnogi igrači u mojoj ekipi nisu iskusili ništa slično poput gostovanja u Beogradu. Ja sam znao kakav će to trans biti i kakvo navijanje nas čeka, skandiranje i transparenti. Govorio sam saigračima: „Ovde će biti jako teško pobediti, računajte kao da krećemo sa -10“. Zaista je tako. Mislim da smo mi igrali dobro, ali da je Partizan igrao izvanredno – mnogo su šuteva pogodili, publika ih je nosila, Mekejleb i Roberts su blistali…

Bili su izvrstan tim, postajali su sve bolji kako je sezona odmicala – Aleks Marić, to mu je bila najbolja sezona u Evropi, bio je kao div u reketu, baš kao i onaj drugi momak, ogromni… Da, Slavko Vraneš! I tu treba uvek odati priznanje Duletu, njegov zaštitni znak bio je rad sa visokim igračima, to se i videlo na toj ekipi. Da zaključim, istovremeno jedno od najlepših i najgorih iskustava u mojoj karijeri.

Priča pred derbi: „Zašto dođavola tri sata ranije?!

Jesu mi (saigrači iz Makabija) verovali, ali mnogi momci ipak potcenjuju atmosferu dok je ne osete. To je normalno, jednostavno ne može drugačije. Sećam se situacije pred svoj prvi derbi kada su mi govorili da neću ni čuti loptu. „OK, slušajte, dolazim iz nezgodnog kraja Njujorka, čvrst sam klinac, svi to znaju o meni“. I takve stvari. Rekli su mi da dođem u salu tri sata pre početka utakmice. „Tri sata?! Zašto bih dođavola dolazio tri sata ranije?“ Ali došao sam i bilo mi je jasno, već tada se čulo navijanje.

U Makabiju mi je saigrač bio Stefon Lazme, on je igrao za Partizan i razumeo je o čemu je reč, ali D’Or Fišer recimo… On je bio odličan igrač, ali nikada tako nešto nije iskusio. Nemojte pogrešno da me shvatite, u Tel Avivu je jedan od najboljih ambijenata u evropskoj košarci, neverovatno je, ali Beograd je jednostavno viši nivo. Ti igrači samo zbog publike uvek će pružiti 5% više, publika to zahteva, a navijači će „zajahati“ protivničku ekipu ako uđe u lošiji ritam. Zajahati i neće pustiti. Ljudi uglavnom nisu pripremljeni na to koliko će zapravo bučno biti u dvorani.

Makabi je tada vodio ekscentrični Pini Geršon, svojevremeno dvostruki osvajač Evrolige sa Ponosom Izraela (2004, 2005), kao i Suprolige 2001.

Voleo sam Pinija, on je zaista bio specifičan. Kakva je to suprotnost, eto igrao sam za Zmaga koji je sve vreme „aaaa“, uvek je nad tobom i viče, a Pini je više bio šoumen, zna sa publikom. Pinijevo geslo bilo je da ne komplikujemo igru previše, govorio bi nam „dođite i igrajte“ ili „pogađajte šuteve“, to bi često govorio. Npr. „izgubili ste zato što ste promašivali je..ne otvorene šuteve“.

Bio je opušten, jako dobar čovek koji je uživao u velikim utakmicama. Bio sam starter kod njega, interesantan tip sa kojim imam super iskustvo. Kažem, bilo je zanimljivo igrati za tako nekoga posle svih strogih trenera iz bivše Jugoslavije… Recimo, jedan trening dnevno, uz slobodan dan jednom nedeljno, to je za mene bilo poput odmora. Toliko sam bio navikao na drugačiji režim da mi je nekada trebalo više rada.

Izdvojio bih Dražena Anzulovića (u Ciboni). Izvrstan trener, on mi je košarkaški otac, njegovi saveti su mi dosta značili i uticao je na moju karijeru mnogo.

Od Beograda do Zagreba, od Tel Aviva do Istanbula

Endru Viznevski
Photo by Ales Fevzer/EB via Getty Images

Da se nadovežemo na tu priču – posle sezone u Makabiju igrao si za Velimira Perasovića u Efesu, a tada ti je saigrač bio i Igor Rakočević kojeg si spomenuo.

Igora sam znao još od ranije, bili smo rivali mnogo puta, a zajednička crta bila nam je Crvena zvezda. On je zagriženi navijač Zvezde, a i Evropa na tom nivou u stvari je jedan mali svet, svi se znaju. Rakočević obožava košarku, bio je veliki radnik i fantastičan strelac, mada sam ja morao da igram više odbrane od njega, ha-ha. Ima čisto srce, dobra je osoba i odmah smo se uklopili i na terenu i van njega, odlično smo se razumeli. A Perasović je još jedan čvrst trener, stara škola.

Zvezda i Cibona, Makabi i Efes, a momak rođen na Steten Ajlendu igrao je još u Bonu (bio je MVP nemačke lige), kratko u Snajderu, zatim Uralu iz Perma i Spartaku iz Sankt Peterburga…

Kada se sve završi, ono što ostaje jesu ljudi koje sam upoznao tokom karijere. Košarka me je načinila svetskim čovekom, obišao sam svet, upoznao različite kulture. Pokušavam da objasnim ljudima ovde kako je to igrati prvo u Srbiji, pa u Nemačkoj gde sam bio MVP, pa sam došao u Cibonu. Iz Beograda u Zagreb, znate šta to znači, te dve različite perspektive…

Ili odlazak iz Tel Aviva u kojem žive Jevreji u Istanbul i muslimansku zemlju Tursku. Kada to pokušavate da objasnite Amerikancima, oni to ne mogu do kraja da razumeju, koliko ta iskustva znače i koliko su me obogatila – istorija, odnosi, kultura… Um mi se otvorio na mnoge načine u Evropi, vidici su mi se proširili i na tome sam najviše zahvalan.

Ono što volim jeste što važi pravilo „ako si jednom član kluba, uvek si član“, ta vrsta bratstva. Kada bih se vratio u Beograd, siguran sam da bi me u Zvezdi dočekali raširenih ruku, doveli bi me u salu i ja bih se osećao komforno. Isto je i sa Makabijem i sa drugim timovima.

Najteži za čuvanje? Dijamantidis

Nije mogao da me prođe, bio sam brži, ali Dijamantidis je imao sposobnost da pronađe i najmanji prostor za dodavanje – čak i kada misliš da si mu presekao sve puteve i da nema kuda, on nađe rešenje i lopta završi tamo gde je on želeo. Nikada nije bio tip koji će da ubacuje po 30 poena, ali kada bi ostao minut do kraja neizvesne utakmice, na njega se računalo. Pozove pik, kao defanzivac sam siguran da neće ići na flouter, a on šutne flouter. Bio je nepredvidljiv, razumeo je igru na neverovatan način. Izdvojio bih i Džej-Ara Holdena, to je jedan od mojih najbližih prijatelja. Fantastičan bek, vodili smo mnogo bitaka, on je takođe uvek bio dorastao zadatku kada je to bilo potrebno.

Poslednju sezonu u karijeri Viznevski je odigrao 2012. u belgijskoj ekipi Šarlroa. Rano se povukao, sa 32 godine. Zašto?

Povredio sam se teško, pokidao sam mišiće prepone sve do stomaka… Punio sam 32 tog leta, moj prvobitni plan je bio da igram još sezonu-dve, ali povreda je ubrzala povlačenje. Počeo sam sa rehabilitacijom, imao sam nekoliko ponuda, ali imam četvoro dece (najstarija ćerka sada ima 21 godinu, mlađa 17, sin od 14 i ćerka od 7 godina) i bilo mi je krivo da se vratim u Evropu kada mi je ćerka kretala u srednju školu.

Osetio sam da je vreme da se povučem posle deset godina – zaradio sam mnogo novca. Da li mi nedostaje? Svakog dana. Ipak, uvek sam igrao za timove u kojima su pobede bile važne i bilo je mnogo utakmica za uglavnom ne baš lake trenere, uvek uz velika očekivanja. Nisam ni želeo samo da igram radi igranja i za neke manje timove – dobio sam neke pozive, ali iskreno nisam želeo. Uživao sam na najvišem nivou i nisam hteo da igram ispod tog nivoa samo da bih zaradio još 250.000 dolara.

Viznevski je pokrenuo nekoliko privatnih biznisa – uglavnom je u nekretninama, a ima i nekoliko fitnes-centara u Nju Džersiju. Ipak, ono gde plamen košarke još gori jeste pozicija trenera u srednjoj školi Ksavijeran u Bruklinu. Zato smo za kraj pitali 39-godišnjeg Njujorčanina koji mu je najveći izazov u radu sa mlađima.

Najizazovnije, pogotovo u SAD, jeste to što su se vremena promenila, a tu prvashodno mislim na društvene mreže – instagrami, tik-tokovi, fejsbuci… Sve to okupira pažnju dece na jedan drugačiji način i moramo da pronađemo način da deci stavimo do znanja da moraju vredno da rade i da ne očekuju uspehe preko noći. Da bi uspeo u košarci, potrebno je vreme, potreban je trud, potrebno je da padneš nekoliko puta.

Kao trener moram da razumem razliku u godinama i razmišljanjima, i to koliko su se stvari promenile. Da mene stavite u ovu sada Zvezdu, verovatno bih govorio: „Stani, nema kazni, nema trčanja… Super“. Ili izgubiš dve u nizu u Makabiju, to je bio problem, zvižde ti u dvorani. Sada više nije tako.

Dakle, stvari se neprestano menjaju, svuda, pa tako i ovde. U radu sa decom najvažnije je pronalaženje ravnoteže, a ja insistiram na tri stvari – disciplini, strukturi i napornom radu. Ako im tražim sat i po dnevno, želim da su u tih sat i po potpuno koncentrisani na to što rade.

Endru Viznevski
Photo by Vladimir Rys/Bongarts/Getty Images
Komentari

Vaš komentar