Divno. To bi bilo i najkraće i tačno, pogotovo za čoveka poput mene koji je odrastao zureći u teniske terene i kojem je kao klincu upravo Rolan Garos bio omiljeni slem. Sada, ipak, želim da vas uvedem malo iza kulisa i da vidite „gde i kako“ iza naših tekstova.

Smešten sam u Bulonju, mirnom i finom kraju u kojem je i Rolan Garos. Treba mi dvadesetak minuta peške do kompleksa i direktno izlazim na mesto na kojem je ulaz najbliži stadionu Filip Šatrije.

Od trenutka kada mi obezbeđenje očita akreditaciju, ne treba mi više od desetak sekundi do jednog od uglova Šatrijea. Tu će akreditacija biti opet pregledana, a ja ću se zaputiti dole, ispod stadiona. Tamo je smešten novi pres-centar, koji je počeo sa radom prošle godine.

Neke stvari su novinarima time znatno olakšane – do pres-sedišta na Šatrijeu stižemo liftom direktno sa svojih mesta, a dve sale za konferencije za medije gledaju tačno na stolove za kojima su smešteni pisani novinari. Prozori su stakleni, pa u svakom trenutku čovek može da vidi da li je i ko unutra – u haotičnoj prvoj nedelji, to je i te kako od pomoći.

Na desetak metara do nas su smešteni fotografi, u sobi do njih radio novinari, dok televizijske ekipe imaju svoje posebno „selo“.

Kao što vidite na fotografijama, smešteni smo u otvorenom prostoru, ali svako ima svoje mesto i vrlo koristan ekran – na njemu se može gledati slika sa svakog od terena, mogu se gledati intervjui, pratiti statistika, raspored… Kada su dani ludi, kada recimo troje naših igra u isto vreme i samo se smenjuju pred novinarima, tu propratimo i veći deo mečeva. Naravno, tu je i nekoliko velikih ekrana na kojima se prikazuju glavni mečevi.

Razgovori s teniserkama i teniserima zakazuju se onlajn. U formularu navodimo s kim želimo da govorimo, da li zakazujemo konferenciju za medije ili želimo intervju jedan na jedan, da li u slučaju samo pobede ili da igrača zovu i ako izgubi, koliko će trajati intervju i kakve će biti okvirne teme. Vremena konferencija i intervjua saopštavaju nam se preko WhatsApp grupe za koju je svaki novinar dobio poziv.

Na dnu hodnika, baš pored stola za intervjue, napravljena je miks-zona za TV intervjue, a miks-zona sa istim panoom iza igrača postavljena je i ispod stadiona Suzan Lenglen.

U istoj ravni su i fotelje takođe za intervjue, kao i ormarići gde ostavljamo stvari da ih ne bismo teglili svaki dan. Čak i ja to radim, uprkos gorkoj uspomeni od pre pet godina. To radim, ali da vam fotkam ormariće, to nisam mogao.

Lični mi je utisak da je sve na višem nivou, pa i ljudi koji imaju više znanja i obučeniji su da pomognu ako imamo neke dileme. I ljubazniji su, valjda smo se svi uželeli jedni drugih posle svega što nas je snašlo prethodnih godina.

Svakog jutra, čekaju nas odštampani: raspored mečeva, raspored treninga, ažurirani žrebovi, interesantne informacije… To nekada stvarno pomogne u radu – ako ništa, da ne otvaraš još pet prozora rizikujući da laptop zabaguje.

Novinarska mesta na Šatrijeu su visoko, ali za razliku od pre nekoliko godina, iza igrača su, što je najbolji ugao za gledanje tenisa. Na Lenglenu je još bolje – iza igrača, ali znatno niže. Na stadionu Simon Matje smo isto nisko, ali po 45 stepeni, što je takođe super. Na ostalim terenima – kako gde naletimo.

Obično su frižideri puni flašica sa vodom, ali u pokušaju da se smanje količine plastike koje se troše, svi smo dobili po aluminijumsku flašicu koju dopunjujemo u jednom od nekoliko aparata za vodu raspoređenih u pres-centru. Bio bi ponosan na njih moj brat Peđa, globalni menadžer za održivi razvoj u kompaniji Ball. Šta je, moram malo bratom da se pohvalim, ha-ha.

Restoran za novinare – kao i za sudije, skupljače lopti i ostale zaposlene na turniru – nalazi se na tri minuta hoda od Šatrijea, ali u okviru pres-centra postoji i neki kao bar. Tu popijemo pivce ili nešto gricnemo kada pravimo predah, baš sam juče probao neko pecivo sa pistaćima, neverovatno je kakvi su magovi za peciva.

Za kraj, evo fotke kada se krene od stadiona Simon Matje ka centralnom delu kompleksa.

Ako vas još nešto zanima, udrite, tu sam!