Lejton Hjuit – šampion običnog čoveka

ATP 17. mar. 202110:39 > 23. mar. 2021 11:567 komentara
Podeli:
Hjuit Vimbldon 2002
Photo by Mike Hewitt/Getty Images

Krstario sam tako NBA radnjom sa svojim bratom Mišom u Njujorku 2019. godine i za kasom smo naleteli na poznatu facu. Kupio je tri trenerke, jednu Čikago Bulsa, čini mi se. Nije bio lak na osmehu – takav je često, bar koliko je nama kao javnosti poznato – ali pristao je na fotografiju. Bio je to Lejton Hjuit, jedan od mojih teniskih klinačkih idola.

Njegovo ime ovih dana ponovo se spominje – pre Danila Medvedeva, Hjuit je bio poslednji čovek među dvojicom najboljih na ATP listi pre nego što su zavladali Đoković, Federer, Nadal i Mari.

Bilo je to u julu 2005. godine, a ne računajući baš Rodžera i Rafu, ostali članovi tadašnjeg top 10 uveliko su se povukli – Endi Rodik, Marat Safin, Andre Agasi, Nikolaj Davidenko, Giljermo Kanjas, Tomas Johanson i David Nalbandijan.

Lejton Hjuit, Nadal pre Nadala

Privatna arhiva

Mnogi od nas sport gledaju zbog emocija. Lično, uvek sam voleo više sportiste koji su u stanju da pokažu ljudsku stranu na terenu – da se iznerviraju, gestikuliraju, burno raduju, posvađaju.

Hjuit je umeo sve to. Ipak, nisam ga samo zbog toga rano zavoleo i zdušno navijao za njega i kad je postalo jasno da će biti među onima kojima je veliki Rodžer Federer uskratio još veće uspehe. Meni još značajniji razlog bio je taj što se nikada, apsolutno nikada nije predavao. U tom smislu bio je Nadal pre Nadala.

„Moj stav je uvek da dajem 100 posto sebe sve vreme, nezavisno od toga da li sam teniser ili radim u kancelariji od devet do pet. Uvek sam želeo da iz sebe izvučem maksimum“, rekao je Lejton na oproštajnoj konferenciji za medije posle Australijan opena 2016. godine.

Takav stav doneo mu je mnogo, ali nije mu malo ni oduzeo. Na svakom treningu išao je do balčaka i to njegovo telo nekada nije moglo da izdrži. Brojne povrede su ga usporile (operisao je i koleno i kuk), možda ga i stajale još nekih zapaženih rezultata, ali protiv sebe se ne može u onim suštinskim odlikama karaktera. To dobro zna i svako od nas.

Hjuit kao da je svaki meč u karijeri igrao za goli život

Hjuit US open 2001.
Jamie Squire/Allsport

Uvek je nezahvalno porediti epohe i konkurenciju. Ipak, s ove distance, nisu bez argumentata oni koji tvrde da je Hjuit iskoristio rupu posle silaska s najveće scene generacije Samprasa i Agasija, a pre punog cvata Rodžera Federera (ukupni skor bio je 18-9, ali je Švajcarac dobio 16 od poslednjih 18 okršaja). Pa, neka se to i tako nazove, ali Hjuit je imao karijeru divljenja vrednu.

Stvorio je umetnost od tajminga pri udarcima, a njegov ravni bekhend u penjanju bio je jedan od najlepših prizora u tenisu. Forhendom je tukao duboko i konstantno, a kratkim korakom i gepardskim riternom podsećao je na Agasija. Sve to znamo da cenimo sada, ali kad je bio mlad, na prvi pogled to nije bio teniser predodređen za vrh. Visok svega 178 cm, bez ubitačnog servisa – projektovani plafon bio mu je znatno niži.

Ipak, u sportu često važnu ulogu igraju iks faktori – u Hjuitovom slučaju to su bili rudarski mentalitet i glad za pobedama. Jedan kolega to je dobro opisao: kao da je svaki meč u karijeri igrao za goli život.

Kada čujete Rafaela Nadala kako govori o tome da treba pronaći uživanje u patnji na terenu, to zvuči kao da je Španac definisao suštinu Lejtona Hjuita. Možda i najfiniju ilustraciju njegovog mentaliteta nalazimo u njegovom odgovoru na to koju bi supermoć želeo da ima. Letenje, nevidljivost, to su neki od uobičajenih odgovora, ali ne, Hjuit bi voleo da može da ruši zidove rukama. I da, na žurku iz snova pozvao bi Muhameda Alija.

Hjuit je najmlađi broj 1 u istoriji

Hjuit Dejvis kup
Gary M. Prior/ALLSPORT

Svet je prvi put čuo za Lejtona kada se iz njegovog rodnog Adelajda pročuo glas – 16-godišnjak, 550. na ATP listi, savladao je velikog Agasija, čoveka na kojeg je igrački toliko ličio. Tada kreće njegov munjeviti uspon, a najveće uspehe u karijeri ostvario je do 25. godine.

*Lleyton Hewitt: ‘Most embarrassing moment? A streaker at my Wimbledon final’

Fanatični rad donosio je kontinuitet i Hjuit je na prvom mestu na ATP listi proveo čak 80 nedelja, a istovremeno je i najmlađi broj jedan u istoriji, pošto se na teniski vrh popeo sa samo 20 godina.

Osvojio je dve grend slem titule – u Njujorku je 2001. u finalu deklasirao velikog Pita Samprasa 7:6, 6:1, 6:1 na turniru na kojem je izbacio i Kafeljnikova, Rodika i Hasa.

Sledeće sezone podigao je i trofej namenjen šampionu Vimbldona, i to ponovo ubedljivim nastupom u finalu i trijumfom 6:1, 6:3, 6:2 nad Nalbandijanom.

„Ljudi su govorili da nisam dovoljno krupan da bih uspeo na travi i da bi trebalo češće da igram servis-volej. Posle nekog vremena samo sam rekao sebi: ’Koga birga, igraću svoju igru i naći ću način da uspem’“, izjavio je Hjuit 2004. godine.

Još dvaput je igrao u grend slem finalima – u Melburnu je 2005. godine dobio prvi set, ali je Marat Safin uzeo naredna tri. Godinu dana ranije na US openu Federer je osvojio prvu od svojih pet vezanih titula, razbio je Hjuita u finalu sa 6:0, 7:6, 6:0.

Come on!

Hjuit i Klajsters
Photo by Phil Cole/Getty Images

Njegovo čuveno come on uz prste uperene ka čelu – koje je nerviralo protivnike i suparničke navijače, a do ekstaze dovodilo njegove obožavaoce – nije se čulo samo na najvećim turnirima. Osvojio je ukupno 30 titula, a kako bi se moglo i očekivati od čoveka njegovog mentalnog sklopa, posebnu slast pronalazio je u nastupima pod zastavom svoje zemlje. S Australijom je dvaput osvojio Dejvis kup (1999. i 2003), a na olimpijskim igrama nije bio blizu medalje, mada je 2012. godine u trećem kolu priredio pakao Đokoviću.

To je ozbiljna biografija za nekoga ko nema bombu od servisa, čiji udarci snagom ne mogu da se mere s većinom njegovih najvećih rivala i čiji forhend biste opisali kao prosečan kada ne biste znali da je Lejtonov.

Ipak, osećaj, taj osećaj za igru donosio mu je više nego što se na prvi pogled činilo. Agasi ga je u svojoj autobiografiji opisao kao tenisera koji je u istorijskom vrhu po izboru udaraca. Zaista, koristio je svaki centimetar terena, brzo razmišljao i prilagođavao šablone suparniku. Iako se Hjuit najčešće povezuje s brzinom, defanzivom i kontrom (lob mu je predstavljao specijalnost), njegov instinkt kad treba izaći napred bio je nepogrešiv; uz to, ne znam da li je promašio dvocifreni broj smečeva tokom cele karijere.

Znao je na terenu da bude prznica, da se posvađa s rivalima ili sa sudijom, tužio se i sa ATP-jem, a i pred medijima je bio i otvoren i prkosan, dok mu je dodatnu pažnju kao mladiću donosila veza s Kim Klajsters; dakle, i van terena je podsećao na Agasija.

Ne sportista-natčovek, već realna inspiracija

Hjuit Dejvis kup
Photo by Mark Dadswell/Getty Images

„Hjuit dobija mnogo mečeva na brzinu, odlučnost i hrabrost“, rekao je jednom prilikom Pat Keš aludirajući na to da bi bez tih atributa Hjuit bio prosečan igrač.

Ono što je zamišljeno kao kritika, zapravo je najveća pohvala Hjuitu. To je razlog zašto je s njim bilo lako poistovetiti se i zašto je njegov pristup zamisliva i dostupna inspiracija za svakoga, a ne puko maštanje i divljenje sportisti-natčoveku; Lejton je na karakterističan način poslao poruku da se marljivošću, upornošću i džinovskim trudom može postići mnogo toga u životu.

I, kad je karijeru završio s 35 godina, moglo se sesti i mogli su se svesti računi. Kako bi voleo da te pamte?

„Kao nekoga ko je iz sebe izvukao apsolutni maksimum“.

Tako te i pamtimo.

Komentari

Vaš komentar