Middle Sunday

Saša Ozmo 29. apr. 202111:50 > 12:053 komentara
Podeli:
Middle Sunday
Photo by Jordan Mansfield/Getty Images

Potpuno bela oprema, od glave do pete. Bez ispisanih imena sponzora na Centralnom stadionu. Jagode sa šlagom i pims. Mnogo je tradicija na Vimbldonu, a brojne od njih opstaju uprkos tome što nisu praktične, u želji da se sačuva izvorni duh turnira koji se prvi put održao 1877. godine.

Međutim, jedna tradicija nije preživela, od 2022. godine više neće postojati Middle Sunday, tj. sredna nedelja u kojoj tenisa nema. Ona je predstavljala oazu u pustinji, tihu kuhinju na kućnoj žurki, mirnu šumu usred velegrada, bezbrižno more pre i posle oluje. Ona je bila spokoj.

Pročitajte i:

Na tu svetu nedelju dosad se igralo samo četiri puta u istoriji, kada bi kiša prethodnih dana naterala organizatore da se odluče na taj potez, potez koji je dolazio samo u krajnjoj nuždi. Poslednji put to se dogodilo 2016. godine.

„Zahvaljujući unapređenoj tehnologiji za održavanje trave u poslednjih pet godina, ali i drugim merama, uvereni smo da možemo da staramo o terenima, pogotovo o Centralnom stadionu, i bez dana odmora“, rekao je direktor turnira Ian Hjuit.

Vikendom je obično najveća poseta, najviše novca se potroši. Profit je u današnje vreme imperativ, a pogotovo sada s obzirom na situaciju, i razumljivo je da su se organizatori odlučili na taj potez. I većina gledalaca biće zadovoljna – više neće prevrtati očima i žaliti se kako u ponedeljak, na Manic Monday, ne mogu da pohvataju sve mečeve osmine finala.

I zaista, taj manični ponedeljak učinio bi nemogućim i posao novinara: jurcanje s jednog terena na drugi, iz jedne u drugu konferencijsku salu, simultano praćenje mečeva na ekranima. Ipak, ti naleti adrenalina su, barem za mene, lepši deo novinarskog posla. I mala su cena za dan ranije, dan koji je dolazio kao odušak posle naporne prve nedelje i kao zagrevanje za kulminaciju turnira.

Tamo gde je do juče bilo nemoguće proći, sada možeš da šetaš raširenih ruku. Tamo gde nisi mogao da čuješ svoje misli, sada možeš i da meditiraš ako želiš. I napokon, umesto da juriš, možeš da staneš i da se diviš travi, ljubičastom cveću i svoj toj lepoti. Da je stvarno upiješ, a ne da je u prolazu uzimaš zdravo za gotovo.

To je dan kada su i igrači i treneri opušteni. Uprkos tome što je turnir u toku, i to ne bilo koji, nego verovatno i najveći na svetu, atmosfera na treninzima je kao na pripremama, kao pred turnir. Na Orangi parku – odvojenom delu kompleksa namenjenom samo za trening – igrači treniraju, dovikuju se, šale se, i radije nego inače zastaju pred nekim od brojnih kamera i diktafona koji čekaju u zasedi.

I novinari mogu da danu dušom. Moj ritual uglavnom je izgledao tako što prvo odem do terena i na miru prekucam i sredim ako mi je nešto od poslao zaostalo, a uvek zaostane. Ključna je sintagma na miru, pošto ne moram da mislim o tome da ću zakasniti na konferenciju ili da neću videti mečeve koje treba da gledam. Ne, lagano, uz vodu, ponekad i pivce, natenane završavam posao sa verovatno najnižim pulsom u te dve nedelje.

Tradicija je dalje nalagala, i o tome sam vam jednom prilikom već pisao, da sednem na voz i odem u Kju Gardens kod svoje sestre Saške, dece i mog zeta Edija koji me čeka sa gajbom piva i roštiljom.

Pustiti mozak na otavu, izreka je koju jedan od mojih prijatelja često koristi. Malo kada u životu puštam mozak na otavu kao na tu srednju, vimbldonsku nedelju. Jer, malo šta okrepi čoveku dušu kao odmor posle vrednog rada – nervoze nema, jer odmor je zaslužen.

Jedan sam od retkih i priznajem da me nostalgija pobeđuje, ali nedostajaće mi Middle Sunday i njen mir.

Komentari

Vaš komentar