Imajte strpljenja. Tekst volim da počnem najupečatljivijim detaljem večeri, ali kako početi tekst kada je ovo veče počelo pre više od godinu dana? Znate tačno kog dana. Koliko god da voleo reč, postoje osećaji i događaji koji i njoj zauvek ostaju neuhvatljivi. Jeste ovo bila i filmska priča, ali ni slike neće moći da dočaraju jednu od najširih paleta emocija koju ljudsko biće može da iskusi. Na oba kraja spektra je bio, i u crnilu i na svetlu, a završio je Novak Đoković, kao i obično – sa trofejom Australijan opena u rukama.

Prošlo je tri ujutru ovde, ljudi mi prilaze da se pozdrave, a ja sam još lud od emocija i ne znam odakle da krenem.

Hajdemo od onoga suštinskog, od tenisa – Đoković je u finalu na Rod Lejver areni pobedio Stefanosa Cicipasa sa 6:3, 7:6 (7-4), 7:6 (7-5) i tako osvojio Australijan open deseti put i došao do ukupno 22. grend slem titule, čime se izjednačio sa Rafaelom Nadalom.

„To je kao rukometni meč Španija – Srbija, sada je 22-22, a sad se igra na Rafinom domaćem terenu“, briljirao je na konferenciji za medije Goran Ivanišević.

Za neutralnog posmatrača, počelo je predvidljivo. Đoković je maestralno servirao i Cicipas nije mogao ni da pomisli na brejk prilike, dok je s druge strane Novak bio oštar na riternu, iznuđivao lako greške rivala i kontrolisao meč s lakoćom. Da je to bila prva nedelja slema, tenzije ne bi ni bilo.

Međutim, nije moglo tako doveka. Malo-pomalo, Cicipas počinje da diže nivo igre – bolje čita Đokovićeve servise, stabilizuje bekhend i pogađa tačke koje želi na servisu. Intenzivan je, pa i autoritativan, tera Đokovića iza osnovne linije. Lomi ga, lomi ga, lomi ga… Pa ga još malo lomi. Hoće li se slomiti ovaj čovek?

Nervozan je Novak, odjednom mu ništa nije po volji, priča sa svojima u loži, psuje publiku, maše glavom, ali – ne slama se. Skoro da sa tribina fizički možemo da osetimo kako ga je vetar Cicipasovih udaraca doterao do tačke pucanja. Do nje, ali ne i preko nje. Svoj najbolji poen u inače pasivno odigranom setu, Novak je sačuvao za set loptu Cicipasa, koju je završio forhend vinerom.

„Trebalo je već da bude gotov set“. Nije to, naravno, sebi verbalizovao Cicipas, ali biće mu je osećalo. Zato je onako i odigrao taj brejk – stegnuto, grešeći iz forhenda. I Novak je nervozan, vraća ga u igru, 4-4. Naredna dva poena bila su u stilu „hajde, majčin sine, da vidimo ko će duže da izdrži“. Oba puta je Cicipas napravio grešku, a Đoković servis-vinerom završava set.

„Udri!!!“, čuje se sa tribina. Zavidim svima koji su u tom momentu na tribinama, na sedištima za medije to se ne sme – zato samo ustajem i dozvoljavam sebi jedan dubok udah i izdah. Bilo je baš gusto.

„Deseta“, šalje mi drugar poruku, kao da me ne zna, kao da ne zna da radovanja nema do poslednjeg poena – barem je takvo pravilo kod nas u kući, kad se gledaju važni mečevi.

Đokovićeve emotivno-mentalne rezerve nisu one običnoga čoveka. On kao da ima neki dodatni rezervoar iz kojeg po potrebi može da se posluži. Mene zaboli glava i kad pomislim koliko je energije bilo potrebno – povreda, sumnje u povredu, pauza za toalet, „misteriozne flaše“, Srđan i ruske zastave, svakodnevne terapije. Sve to se gomilalo, ali Đoković ima alhemiju kojom frustracije pretvara u pogonsko gorivo.

Kulja i u njemu, videlo se to pogotovo u drugom setu, ali i na početku trećeg. „Brine me ovo, već predugo traje ovo da nije svoj“, šalje mi brat poruku, a ja se slažem: eto koliko je čovek podigao kriterijume, a vodi 2-0 u finalu grend slem turnira.

Đoković vraća odmah brejk koji je dozvolio u prvom gemu trećeg seta, a onda dolazi do prepoznatljive igre. Više mu servisi nisu predvidljivi kao što su jedno vreme bili, opet donosi prave odluke kad u koju stranu da napadne i opet je on taj koji određuje kako će poeni izgledati.

Cicipasov rezervoar nije kao Đokovićev, ali i on je sve bolji igrač, mentalno jak. Sada je on taj koji je trebalo da izgubi set pre taj brejka, ali nije – precizni servisi i ono u čemu je možda i najbolji, kupljenje prve lopte forhendom posle servisa. Čuva glavu na površini.

„Gotovo je“, čujem kada Novak dolazi do 5-0 u taj brejku. Cicipas do kraja čupa, ukočio sam se i u magnovenju pratio poslednji poen. Evo sad vraćam na ekranu da vidim kako je izgledao. Forhend na liniju, pa pozajmljen citat Alkarazovog dede, samo gestovima – glava, srce, m..a.

Nije prošlo ni dva minuta, Novak je otpustio branu koju je snagom svoga duha tako nerealno držao. Pao je, ridao je, grlio se sa najbližima. Bio je to jedan od onih momenata o kojima čovek u umu neće sačuvati nijednu sliku, ali će se zato duša napuniti radošću i spokojem na svaku pomisao o tome o čemu sačuvanu sliku um nema. Tad je duša najjača, kada je pustimo da oseća.

Govor je bio dirljiv na obe strane, od Cicipasa koji je izgovorio da je Novak „najveći teniser koji je ikada držao reket“ do Đokovićevih lepih reči kako „ovo sigurno nije poslednje grend slem finale“ za Stefanosa.

Sećam se malo drugačijih lica u pres-boksu kada je Federer osvajao titule, ali nema veze, na to smo oguglali. Izlazimo iz Rod Lejver arene, a ispred – reka ljudi. Osetili su, kao što reče Novak, da je sada posebno važno, posle svega što se desilo prošle godine: bili su glasniji, bolji, jači, strastveniji.

Uz nekolicinu žalosnih izuzetaka, ali neću da dozvolim da to pomrači one slike koje sam upio po završetku meča – mnogo dece, kolo, „ole, Nole“, osmesi, zastave, zagrljaji, poljupci. Oko sat i po najčistije emocije koja vozi onako kako ne mogu nikakav alkohol, nikakav opijat. E, zato je sport – sport.

Došao je prvo Goran Ivanišević pred medije. Po običaju, blistao je, a počeli smo od toga što se Đoković često izvini na kraju za svoje ponašanje tokom meča.

„Mogu deset dana o tome. Bio sam igrač, pomalo lud. Razumem kako se oseća, razumem te emocije. Ovo je finale slema. Ne smeta mi. Već smo pričali mnogo puta o tome – ako mu pomogne, ne smeta mi. Ali rekao sam mu – onda moraš da pobediš“, rekao je Ivanišević, da bi posle nama objasnio kako nije lako kad Novak prostreli pogledom.

„Teško je to objasniti onima koji nisu bili u toj situaciji“, kaže Novak, „Znam da tolerišu mnoge stvari koje im radim i govorim, neke ne baš najbolje strane mog karaktera, i zahvalan sam na njihovoj podršci, na njihovom prisustvu. Da sam ja u loži, i da mi neko to radi, verovatno bih se drugačije poneo, ha-ha“.

Kada su u sobi ostali samo srpski mediji, Novak se dodatno opustio. Pričao je dugo, on dozvolio još dva pitanja nakon što je moderator odsvirao „kraj“, a potom smo se i fotografisali – tradicionalna fotka sa tradicionalnim šampionom.

View this post on Instagram

A post shared by Sport Klub (@sport.klub)

Godinu dana kasnije – više ne razmišljamo o medicini i australijskom pravu, već o smeru kretanja žute lopte koja može tako da nam uzburka strasti, ulepša ili pokvari nedelju, učini da budemo ludi i da se zapitamo: „Šta je sa mnom kad ja to ovako emotivno doživljavam?“ Ali takvi kao mi – mi najdražesnije i slavimo. Danas je jedan od naših dana.

„Ljudi, jeste li vi svesni da smo mi grupu napravili na Novakovih pet grend slem titula. Osvojili smo ih 17 zajedno“, stigla mi je upravo poruka na jedno od tih mesta gde vladaju sujeverje, politički nekorektni komentari, analize, suze, smeh i – tenis.

Novače, hvala za još jedno ovako veče. Niko ne režira kao život.

View this post on Instagram

A post shared by Sport Klub (@sport.klub)