Od fotke s Peleom do Gambije i priče s Novakom

Saša Ozmo 23. jan 202318:308 komentara
Sport klub

Vidim ja nešto se vrzmaju iza nas dok snimamo, reko’ hoće ono standardno da upadnu u kadar, da mahnu ili da se iskeze, šta god. Trenutno se Jela javlja, ja sam u ulozi snimatelja, a njih troje nastavljaju da obigravaju oko nas kao mačke. Konačno, završismo snimanje, kad prilazi devojka Jeli i pita: „Jesi ti Sakari?“

Mogli smo da puknemo od smeha, mada nam je posle bilo žao što nismo rekli da jeste. Aj što je Jela sitnija od Sakari triput, nego što je Grkinja ispala s turnira pre dva dana. No dobro, na Australijan openu zna solidno da se popije, pa i da se priviđaju stvari…

Ovo je neplanirani početak teksta, zapravo sam hteo da vam pišem o kolegama koje jesu bogatstvo ovakvih velikih sportskih događaja.

Svakog dana u pet popodne, organizatori nam na terasi organizuju „happy hour“ – piće i sitna klopa, druženje i predah. Danas su na meniju bili ražnjići i sednviči, ali to je više prilika da moramo da porazgovaramo i da ne zvrjimo u ekrane bar tih dvadeset-trideset minuta, koliko se kome zalomi da ostane od obaveza.

Sport klub

Kao i skoro svakog dana, tu je bio i naš dobrodušni Majkl Babić, fotograf koji već dugo živi u Australiji, i koji pokušava da nam organizuje posetu safariju udaljenom tridesetak kilometara. Često nam prepričava stare dane, Novaka kad je igrao kolo, kad su JJ i Janko uzeli titule kao juniori, ali i opisuje koliko mu je teško svaki put kad dođemo i odemo. Nostalgija se pojača

„Sale, sećam se kad sam te vozio 2018. godine kad je Novak izgubio, bilo mi te žao koliko si se iznervirao“. Ja se toga ni ne sećam, a kako i da se sećam, iznervirao sam se milion puta gledajući Novaka…

„Sad kad vidim da vas ima desetoro, srce mi je puno, ponosan sam“.

Sport klub

Dok nam sunce udara u leđa i lica, reč preuzima Andrej Bučko, slovački novinarski veteran. Već dugo zapravo nije novinar, kaže, pošto živi u Melburnu i radi u hotelu na recepciji. Nekada davno, u Čehoslovačkoj je bio sportski novinar, ali Australijan open i dalje redovno pokriva u profesiji koja mu je strast.

„Sećam se 1991. godine, bio sam prvi novinar ovde posle pada Berlinskog zida. Sve je moglo, šetali smo ispod Rod Lejver arene, intervjui – Sampras, Lendl, Beker… Sad ništa ne može“, priča nam Andrej i konstatuje kako je Nole bio u pravu kada je govorio o tehnologiji kao dvoseklom maču. Andrej, koji je u životu bio na 55 slemova, odlično razume srpski, i redovno nas svakog jutra pozdravlja nekim od naših pozdrava.

„Ljudi misle da su se obogatili svi koji su otišli na zapad, a nije baš tako… Mada, bio sam srećan ovde dok nije počela pandemija, ono što smo tad doživeli je sumanuto“, priča nam Andrej.

Privatna arhiva

Za potrebe ovog teksta, nešto kasnije sam ustao da se fotkam s njim, pa smo ponovo ušli u priču. Pokazao mi je sliku s Peleom, kako igra tenis sa Hjuitom, ali i jednu sa mladom Štefi Graf.

Posle marende, kako je happy hour nazvao još legendarni Voja Veličković, morao sam da odem da se nađem s Adamom, australijskim kolegom s kojim sam se združio tokom one nesrećne sage prošle godine – potom smo se kratko videli u Kataru, a sada malo duže ovde. Pomogao mi je pri pisanju teksta o De Minoru, dobar tip.

Sport klub

Tumani Karajol, koji sada radi za Gardijan, jedan je od kolega koje uvek volim da vidim i da popričam. Pre neki dan smo udarili šetnjicu, pa mi je pričao kako mu je bilo u Gambiji. Delom je poreklom odatle, delom iz Sijera Leonea („imam dodirnu tačku sa Tijafoom“), pa se posle dugo vremena vratio u zemlju porekla.

Ispričao mi je fascinantnu porodičnu istoriju od sredine devetnaestog veka, veći deo nije za javnost, ali svakako jeste njegova priča o Gambiji.

„Mirno je, nema uopšte velikih zgrada, lako možeš da vidiš koze koje šetaju ulicom na primer, i to znaju tačno kuda idu, znaju komšiluk, ha-ha. Bezbedno je, a plaže su blizu, baš sam uživao“.

Ko zna, možda padne i neko letovanje u Gambiji…

Sport klub

Ovde, u renoviranom i velelepnom pres-centru Australijan opena, „rekonektovao sam se“ – kako on voli da kaže – sa nemačkim kolegom Markom. Radi za Špigel i želi da napiše jednu veliku priču o Novaku Đokoviću. Nije ni iz teniskog ni iz sportskog miljea, uglavnom se bavi tim ogromnim profilima na koje Špigel potroši i po više od godinu dana.

Već je bio u Beogradu, tamo smo pričali više od sat, bio je i na Srbija openu, a sada je samo došao da oseti Đokovićev habitat, kako sve to zapravo funkcioniše.

„Znaš, što više čitam i što sam više ovde s vama, to stvarno vidim koliko si bio u pravu za neke stvari“, kaže mi Mark kad smo se dotakli tretmana Đokovića u zapadnim medijima.

Sport klub

On želi da predstavi kompletnu sliku, trenutno radi na tome da dođe do Novaka i njegove porodice, a ja mogu samo da mu zavidim na tome koliko vremena ima za tu jednu priču – sredstva i dozvola za tako temeljan pristup, to sebi mogu da priušte samo najveći.

„Kad ga slušam šta i kako radi, kad mi je rekao ’ne žurim’, nisam mogao da verujem“, kaže mi drugi nemački kolega koji je takođe razgovarao sa Markom.

Ima još mnogo zanimljivih, drugačijih priča, onih koje čoveka nateraju da sagleda stvari iz perspektive drugačije kulture, miljea i pravila ponašanja. I sa svakim novim saznanjem postaješ bogatiji.

„Hej, Saša, šta ste ono pričali s Novakom posle konferencije?“, upitao me je jedan Čeh.

Sport klub

Ništa o zadnjoj loži i tenisu, morao sam da razočaram kolegu.

„Rekli smo mu koleginica moja Jela i ja za jednu stranicu koju vodimo na instagramu, pa da Novak počne da prati ako mu se svidi…“

A Nole ko Nole: „A to ste vi ’U Penjanju’? Stani…“ Izvadio telefon, kliknuo na follow back, a Jela i ja bili i malo klinački zadovoljni.

Jer, ako u duši i dalje nisi klinac koji samo voli sport, onda ne možeš ni da se baviš novinarstvom valjano.

Komentari

Vaš komentar