Sportski momenti 2020: Ovo je naš izbor, a koji je vaš?

Saša Ozmo 31. dec. 202019:45 > 13:2017 komentara
Podeli:
Sportski momenti 2020.
Sport klub

Sportska 2020. godina imala je zjapeću prazninu zbog svima nam znanih razloga, ali sporta je bilo. Bilo je i onih momenata koji će se večno pamtiti, ali i onih koji su nam lično ostali upečatljivi.

Mi u redakciji Sport kluba rešili smo da vam neke od tih momenata izdvojimo u poslednjem tekstu za ovu godinu. Nisu to nužno sportski najvažniji događaji, mada ima i takvih, već oni koji su na nas u datom trenutku ostavili najjači utisak.

*Sve poklone iz našeg Novogodišnjeg paketića pronađite OVDE.

Uz još jedan uslov – događaji su isključivo sportske prirode (utakmice, trke, takmičenja…), želeli smo da bar u ovom tekstu ne bude ničega ružnog i tragičnog u ovoj inače ružnoj i tragičnoj 2020.

Pošto pročitate naš, ponovo naglašavamo subjektivni izbor (predlozi takođe nisu po važnosti), pozivamo vas da u komentarima izdvojite jedan sportski događaj vama nezaboravan.

Redakcija Sport kluba želi vam srećnu Novu godinu! Hvala na poverenju, trudićemo se da nastavimo da ga opravdavamo!

1. Liverpul je šampion Engleske

Liverpul šampion
Photo by Laurence Griffiths/Getty Images

Već u januaru navijači Liverpula imali su računicu „koliko još do titule“. U februaru se zaista naziralo ono što se čeka 30 godina. Zato onog 11. marta nije bilo mnogo teško preboleti eliminaciju u četvrtfinalu Lige šampiona. Već tada su se na prste jedne ruke mogli nabrojati mečevi koji dele Enfild od proslave titule.

Ali, od toga dana Enfild je u narednih 100 ostao potpuno prazan. Stotinu dana neizvesnosti. Dužih od onih 30 godina. Dužih od života. Težih od Stivijevog proklizavanja. Težih od izgubljene prednosti od 11 bodova godinu pre.

I bilo je i nije bilo važno. Možda je, zapravo, to bio način za stotine hiljada ljudi da ne misle o patnji, smrti i pandemiji – da misle o tome da li će sezona biti završena ili ne. To je, na samo fudbalskom navijaču znan način, davalo neku nadu da će se život nastaviti kada se lopta ponovo zakotrlja.

I desilo se. Sezona je nastavljena. Enfild je ostao prazan, ali titula je stigla. Dugih 30 godina čekana. U jezivom trenutku mračne 2020. obasjala je srca svima koji navijaju za Liverpul. Dala je nadu da će sada možda, samo možda, sve da se promeni.

Fudbalski klub Liverpul, šampion Engleske.

Za mnoge od vas, za mene sigurno, najupečatljiviji sportski momenat u ovoj godini kojoj jedva čekam da vidim leđa.

Maja Todić

2. Hamilton ispred Šumahera, i ne samo to…

Luis Hamilton
© 2020 Daimler AG/Steve Etherington

Još pre početka ovogodišnjeg šampionata Formule 1 bilo je jasno da je samo pitanje vremena kada će Luis Hamilton postati najuspešniji vozač svih vremena. Odložena, skraćena i zgusnuta sezona, usled pandemije koronavirusa, nije donela nikakva iznenađenja, a Britanac se praktično prošetao do sedme titule, šeste u poslednjih sedam godina.

Na tom putu Hamilton je prvo postao rekorder po broju podijuma u istoriji, a zatim je nadmašio i rekord koji se pre samo nekoliko godina činio nedostižnim. Na Velikoj nagradi Portugala vozač Mercedesa je došao do 92. trijumfa i tako pretekao rekord Mihaela Šumahera koji je bio na snazi punih 14 godina. I nije tu stao, pošto je u nedeljama koje su sledile taj broj pomerio do 95, a u međuvremenu je u Turskoj obezbedio sedmu titulu i postao najuspešniji vozač svih vremena.

Luis Hamilton
© 2020 Daimler AG/Steve Etherington

Ko zna šta bi bilo da posle trijumfa na Velikoj nagradi Bahreina nije bio pozitivan na koronavirus, zbog čega je propustio narednu trku, a na zatvaranju sezone vozio nedovoljno spreman. Ovako ima sedam titula, 95 pobeda i ukupno 165 podijuma, a čini se da nema nameru da stane i da samo pravo čudo može da zaustavi nastavak njegove dominacije. I to stoji iako još nije potpisao novi ugovor sa Mercedesom, ali je teško zamisliti bilo šta osim dogovora dve strane.

Sjajnu godinu upotpunila je titula viteza, nedeljama je bilo jasno da će je dobiti, a potvrda je stigla 30. decembra uveče, kada je Kraljica Elizabeta II objavila listu odlikovanih. Mnogi su već iskazali svoje nezadovoljstvo zbog toga, ali je Hamilton još ranije zaslužio da ponese tu titulu, a ove godine je to samo potvrdio. Jer, bio je klasa za sebe na stazi, a svojim aktivizmom je naterao mnoge ljude u Formuli 1 da shvate da su godinama mnoga pitanja gurali pod tepih, ne samo po pitanju rasizma, već i drugih društvenih pitanja.

Jelena Trajković

3. Olimpijske igre bez odbojkaša

Kažu da slika govori 1.000 reči. Onda je ona na kojoj Aleksandar Atanasijević i Uroš Kovačević razočarani sede jedan pored drugog dovoljna da opiše momenat koji je obeležio odbojkašku 2020 – reprezentacija Srbije nije uspela da se plasira na Olimpijske igre u Tokiju.

Izabranici Slobodana Kovača u januaru su učestvovali na kvalifikacionom turniru u Berlinu, a završili su ga grupnoj fazi sa dva poraza i pobedom. Posle kratkih priprema, sa nekoliko povređenih igrača, vidno umoran tim nije mogao više. Kao ‘so na ranu’ dolazi i podsećanje da je takmičenje zaršeno porazom od Bugarske, nekada ‘redovne mušterije’.

A nadanja su bila potpuno drugačija posle Evropskog prvenstva, na kome je samo nekoliko meseci ranije osvojena zlatna medalja. Ako ne u tim rezultatima, vera u drugačiji ishod zasnivala se u ‘višoj sili’, koja nije trebalo da dozvoli da ‘plava četa’ ostane bez plasmana na najveće planetarno takmičenje u godini u kojoj se obeležavaju dve decenije od zlata iz Sidneja.

Ipak, zbog brojnih razloga odbojkaši drugi put uzastopno neće učestvovati na Olimpijskim igrama. Podatak koji pogađa. Pogotovo kada se u obzir uzme činjenica da su u timu mahom igrači koji su u mlađim kategorijama osvojili sve što se osvojiti može.

Ivana Salapura

4. Orlovi ponovo razočarali

fudbalska reprezentacija Srbije
Photo by Srdjan Stevanovic/Getty Images

Za mene je utisak godine  događaj koji je najviše zaboleo i iznervirao najveći deo srpske nacije uključujući i mene, a to je neodlazak fudbalske reprezentacije Srbije na Evropsko prvenstvo.

Orlovi su poslednji put izborili učešće na EP 2000. godine, tako da je jasno koliko se željno čekalo ponovno učešće. Odigrali su sjajno meč polufinala baraža protiv Norveške i ulili nam nadu da će ovaj put ipak biti drugačije. Međutim, kada je trebalo da odigraju muški i opravdaju ulogu favorita protiv nekvalitetnijeg protivnika, ekipe Škotske, oni su po starom dobrom običaju razočarali.

Zaista nikada nisam spadala u one koji se raduju neuspehu reprezentacije svoje zemlje, ali tim koji protiv Škota na terenu deluje uplašeno i zbunjeno, bojim se da ni nije zaslužio da se kvalifikuje na EP, gde bi mu u grupi bili rivali odlična reprezentacija Engleske i vicešampion sveta selekcija Hrvatske.

Ostaje poražavajuća činjenica da će na Evropskom prvenstvu učestvovati 24 ekipe, među kojima nema Srbije.

Katarina Kostić

5. Habibovo povlačenje

Francois Nel/Getty Images

Sve vreme je išao napred, pritiskao je, dobio nekoliko odličnih „kontri“ pravo u vilicu dok je bio ofanzivan, ali nije odustajao. Ima veoma čvrstu bradu – od takvih udaraca mnogi bi već pali. Međutim, „kardio“ ne posustaje – verovatno bi tako mogao deset rundi. Pred kraj prve runde je uspeo da dođe do rušenja, ali ga nije kapitalizovao. A onda, u drugih pet minuta nastavak dosadašnje slike.

*“Mašina za mlevenje mesa – to je mnogo gadan izum“

Protivnik je, kao i svi drugi pre njega, popustio, iako su mnogi govorili da će biti najteži do sada. Srušio ga je i toliko lako prešao u poziciju da plasira „trougao“ da je učinio da protivnik izgleda potpuno nedoraslo. Stezao je noge, izazivač je otišao u „zemlju snova“, a sudija je prekinuo borbu.

*Taj mladi, ludi sport

Kada je počeo da skida rukavice postalo je jasno da će se u intervjuu nakon meča penzionisati. Habib Nurmagomedov je protiv Džastina Gejdžija tehničkim „sabmišnom“ u drugoj rundi odbranio pojas UFC šampiona u lakoj kategoriji (do 70 kg) po treći put u karijeri. Stigao je do savršenog učinka od 29 pobeda u 29 profesionalnih mečeva, od čega 13 u elitnoj promociji.

Avarin iz Dagestana poručio je da je dao obećanje svom ocu i treneru Abdulmanapu, pre nego što je u aprilu on umro od posledica kovida 19 – meč sa Gejdžijem bio mu je poslednji u karijeri.

Govorilo se posle povlačenja ruskog borca mnogo o tome da li je famozni „najveći svih vremena“ – najverovatnije nije. Govorilo se o tome da li će se vratiti u UFC oktagon prvom pilikom – možda i hoće. Međutim, jedno je sigurno – ta oktobarska noć u Abu Dabiju i način na koji je „Orao“ plenio „kavezom“ tokom borbe i posle nje ostaće duboko urezan u sećanje svim ljubiteljima borilačkih sportova.

Nikola Novaković

6. Pobeda Srbije na ATP kupu – kakav doživljaj!

Srbija ATP kup
Photo by Matt King/Getty Images

Kada mi neko kaže da sam OVE godine proveo mesec dana u Australiji, teško mi je da poverujem… Ali desilo se, i bila je to dupla kruna – prvo je Srbija osvojila ATP kup, a zatim je Novak Đoković osmi put osvojio Australijan open.

*Crveno-plavo-belo: Kada jedan od najvećih zaplače…

Niko nije znao šta da očekuje od ATP kupa, ali igrači su jasno stavili do znanja šta misle o novom takmičenju. Apsolutno svi vrhunski igrači shvatili su ga kao veliki turnir, to je rodilo fantastične mečeve, a atmosfera na tribinama bila je fenomenalna. Pogotovo se to odnosi na Sidnej, gde se igralo od četvrtfinala – pune tribine srpskih navijača, zastava, pesme…

Đoković i Danil Medvedev odigrali su verovatno najbolji meč u sezoni, a Novak je leteo na krilima publike, ne samo u tom meču. Prethodno je u četvrtfinalu odbio nalete inspirisanog Šapovalova, a u finalu je pobedio Nadala. Uz Lajovićeve partije života na betonu (trijumfi nad Ože-Alijasimom i Hačanovom), na kraju je odlučivao dubl – Đoković i Troicki pobedili Lopesa i Karenja Bustu za festivalsku atmosferu na stadionu, ali i u srpskim klubovima širom Sidneja i Australije.

Momci su posle finala bili iscrpljeni, ali i srećni, a za mene je to bilo ludo iskustvo – mnogo emocija zbog obavljenog posla, briljantnih mečeva i pobeda, a najviše zbog neverovatne, drugačije energije koja je ATP kup učinila posebnim.

“Jedva čekam sledeću godinu”, rekao sam svom domaćinu Vladanu na polasku iz Sidneja u Melburn.

Biće i 2021. ATP kupa (1-5. februara) i ispravno je da se nastavi sa izgradnjom tradicije, ali nadajmo se da ćemo 2022. opet dočekati ono pravo – pune tribine, razdraganost, radost zbog pobeda i tugu zbog poraza.

Ako mi ne verujete kako je bilo, samo pogledajte snimke!

Saša Ozmo

7. Barsa, šta bi?

Leo Mesi
Photo by Rafael Marchante/Pool via Getty Images

Finale pre finala, govorilo se. Po renomeu klubova, takav epitet bio je opravdan. Barselona i Bajern Minhen. Malo je većih. Ili jednako velikih. Ukupno deset titula prvaka Evrope na talonu. Po pet na obe strane. Samo jedan ide u polufinale i nastavlja put ka šestom „ušatom“ trofeju.

Mesi na jednoj i tim na drugoj strani. Na kraju uvek pobedi tim, iako u svojim redovima imate jednog od najboljih ikada. Takva spoznaja je za Katalonce bila izuzetno bolna – osam u mreži. Moglo je i deset. Ma, i celih 12…

Zato što se Barsa te avgustovske večeri u Lisabonu nije pitala ni za šta. Ni u jednom momentu. Pa ni u onom kratkom periodu kada je imala rezultatski egal i kada je možda, ali samo možda, izgledalo da ćemo prisustvovati žestokom okršaju velikana.

Bilo je samo pitanje trenutka kada će brana pući i izazvati potop. Dogodilo se to u 22. minutu – Perišić je pogodio sa 2:1, ubrzo i Gnabri, pa zatim i Miler.

Vođstvo od 4:1 na poluvremenu predstavlja praktično garanciju trijumfa. Neki bi se tu zaustavili i u leru stigli do cilja. Ne i Nemci. Oni igraju do kraja. Ili, bolje reći, oni gaze do kraja. Pitajte Brazilce, koje su ponizili u njihovoj kući…

Suaresov pogodak za 4:2 bio je znak da se papučica još jače pritisne. Bavarska mašina je tako podešena da joj nijedan znak ne promakne. Jedan, zatim još jedan, sedam, osam… Kraj!

Bajern je upisao jedan od najubedljivijih trijumfa u nokaut fazi Lige šampiona i najavio ono što je nekoliko dana kasnije usledilo – osvajanje najvrednijeg trofeja u svetu fudbala.

Bojan Marinković

9. Četiri bljeska Kaleba Dresela

Photo: ISL

Plivački svet je ostao bez Olimpijskih igara u Tokiju, Evropskog prvenstva u Budimpešti, Svetskog prvenstva u Dubaiju, ali nije ostao lišen magije Kaleba Dresela. Najbolji plivač današnjice kao član Kali Kondora blistao je u Međunarodnoj plivačkoj ligi (ISL), prestižnom takmičenju koje su gledaoci tokom oktobra i novembra mogli da prate u direktnim prenosima na kanalima Sport kluba iz Budimpešte.

Zagrevao se sjajni Amerikanac tokom kvalifikacionih rundi, a eksplodirao je u polufinalu i finalu. Seriju je otvorio 16. novembra kada je oborio prvi svetski rekord. Pomerio je granicu snova na 100 mešovito. Štopericu je zaustavio na 49,88 i postao za jedini čovek u istoriji, koji je ovu deonicu otplivao za manje od 50 sekundi.

Dresel je najbolje sačuvao za finale. Prvog dana 21. novembra u roku od pola sata je postavio dva najbolja rezultata na planeti. Na 100 delfin je do cilja stigao za 47,78. Za tačno tri desetinke bio je brži od vremena Čada Le Klosa. Sopstvenu i svetsku granicu pomerio je i na 50 slobodno. Rezultat 20,16 bio je za osam stotinki bolji od rekorda, koji je takođe bio u njegovom vlasništvu.

Sve je zaključio novim podvigom na 100 mešovito. Ako je vreme 49,88 izgledalo kao nestvarno, šta tek reći za 49,28, koje je isplivao tokom drugog dana finala ISL. Delovalo je kao da leti bazenom, a ne da pliva. Ne treba ni govoriti da su Kali Kondori zahvaljujući Dreselu stigli i do titule na prestižnom takmičenju.

Američki as je proglašen za najkorisnijeg plivača (MVP) i inkasirao je ukupno 292 hiljade dolara tokom najvažnijeg plivačkog događaja u 2021. godini.

Vladimir Todorović

10. Partizan bez Andree Trinkijerija

Andrea Trinkijeri
Partizan NIS

Dolazak Andree Trinkijerija na klupu Partizana 1. novembra 2018. dobro je ‘prodrmao’ srpsku i regionalnu košarkašku scenu, ali Italijan je nedovršenog posla napustio Humsku.

Harizmatični trener američko-italijansko-crnogorsko-hrvatske krvi vratio je nadu navijačima crno-belih da je bolje sutra moguće, međutim, u trenutku kada je trebalo da naplati uloženi trud i nesporno znanje sve je stalo.

Partizan je igrao odlično u sezoni 2019/20, imao je obezbeđenu prednost domaćeg terena u plej-ofu Evrokupa i ABA lige, konačno i toliko željenu podršku sa tribina… Put ka toliko željenom povratku u Evroligu bio je prokrčen, ali isprečila se viša sila.

Klub iz Humske je najpre ostao bez ičega, naravno u rezultatskom smislu, a završni udar na ambiciozan projekat usledio je nešto kasnije, početkom leta. Bio je 2. jul kada je Trinkijeri i definitivno postao bivši, a iako je u crno-belom dresu ostao gro ‘njegovih’ igrača, vrlo brzo je postalo jasno da to više nije onaj Partizan.

Italijan je iz Beograda otišao sa dva osvojena trofeja Kupa Radivoja Koraća i jednim Superkupa ABA lige, a pristalice Partizana često su sa setom proteklih meseci ponavljale: ‘Eh, da je Andrea ovde…“

Branimir Smilić

11. Markesova povreda

Mark Markes
Photo by Mirco Lazzari gp/Getty Images

Momenat koji je bitno obeležio 2020. godinu u motociklizmu sigurno je povreda Marka Markesa. Pad u prvoj trci sezone, prelom nadlaktične kosti nije bila samo puka povreda motocikliste. Već tad u prvoj trci šampionata se desilo nešto što je obeležilo čitavu 2020. A možda i 2021. godinu u motociklizmu.

Jasno je bilo da 2020. godina, baš kao i nekoliko prethodnih, pripadaju Marku Markesu. Čovek je u prethodnim sezonama bio klasa za sebe i realno je bilo da i u 2020. nema niti jednog konkurenta. Ipak, trke u Heresu su bitno odredili smer sezone. Još početak je slutio na loše za Marka kada je izlete sa staze, pa je potom morao da nadoknađuje pozicije.

Markes je, neki bi rekli pomahniralo jurio za Kvartaratom da bi ga istrošene gume izdale. Pao je, zadobio ozbiljan prelom ruke od kog se i dalje nije oporavio. Forsirao je osmostruki šampion, operisao se, dao svaki atom svoje snage da se vrati nedelju dana kasnije, vršio nadljudske napore, ali to je stvari samo pogoršalo.

Mark posle drugog vikenda u Heresu nije više seo na motor i tako je 2020. prošla bez njega. Jedna povreda je otvorila šampionat u toj meri da se ni približno nije znalo ko će biti prvak i učinila da smo gledali najneobičnije nadmetanje do sad.

Marko Vlahović

12. Odlazak Toma Brejdija u Tampa Bej

Tom Brejdi
Photo by Nic Antaya/Getty Images

Bomba je odjeknula krajem aprila – Tom Brejdi napušta Nju Ingland Petriotse! Posle 20 godina, šest osvojenih titula, još tri superboul učešća, mnoštva pobeda i rekorda, glavni kandidat za GOAT odlučio je da u 43. godini promeni sredinu.

*TBxTB

Ovaj prelazak slobodno se može tumačiti kao kraj jedne dinastije. Pre nego što je Tom Brejdi kao 199. pik sa drafta dobio šansu da zameni povređenog Drua Bledsoa, Nju Ingland Petriotsi imali su samo dva poraza u superboulu. Dve decenije kasnije franšiza iz Bostona nalazi se na deobi prvog mesta večne liste osvajača Lombardijevog trofeja zajedno sa Pitsburg Stilersima, sa po šest titula. U svih šest trofeja gotovo presudan je doprinos Toma Brejdija i njegov odlazak znači kraj nečeg velikog, možda i najvećeg u istoriji ovog sporta i početak nečeg novog.

*Između Toma i Bila je „puklo“ još 2017. zbog ugovora

To će svakako biti novi početak Nju Ingland Petriotsa, koji su ove sezone, prve bez Brejdija, ostali bez plej-ofa prvi put posle 12 godina (a i tada kada je Brejdi zbog povrede propustio čitavu sezonu). Ali ova 2020. može označiti i početak stvaranja nove dinastije – Kanzas Siti Čifsa. Ekipa sa Erouheda u februaru je osvojila prvu titulu posle pola veka, ali nije ta titula adut da nastaje dinastija, već predvodnik čete.

Patrik Mahoms je postao šampion u drugoj sezoni kao standardni starter i postao MVP Superboula, a u prvoj je bio MVP lige. Ove je glavni kandidat za MVP priznanje, a ekipa je pretrpela samo jedan poraz i definitivno je najozbiljniji kandidat za titiulu. Ukoliko bi uspeli da je osvoje uradili bi ono što su poslednji put upravo Petriotsi pre 15 godina – odbranili bi titulu. Time bi na legitiman način pokazali da je nova dinastija rođena.

Vladimir Vesić

13. Rus srušio mit o Norvežanima

Aleksander Bolšunov
Photo by Millo Moravski/Agence Zoom/Getty Images

U moru sjajnih događaja koji su obeležili zimsku 2020, trijumf Rusa Aleksandra Boljšunova u Svetskom kupu u nordijskom trčanju, jedno je od najvrednijih dostignuća.

Ne samo zbog činjenice što je 23-godišnjak iz Brijanske oblasti postao prvi Rus sa Kristalnim globusom posle 29 godina, već i zbog rušenja mita o nepobedivosti Norvežana, koji su predviđali dominaciju svojim asovima i naročito mladom Johanesu Hesflotu Klebu.

I upravo je snažni Viking bolje otvorio prethodnu sezonu, iskoristivši i nešto lošiju formu ruskog asa, koji je u poslednje dve godine uspevao samo da naudi snažnoj norveškoj armadi.

Upisao je popularni Sani jednu, ali ipak vrednu pobedu do Nove godine, pošto je ona ostvarena u hramu norveškog kros-kantrija, olimpijskom Lilehameru. I baš taj trijumf kao da je dao neku dodatnu snagu Boljšunovu pred novogodišnji Tur de Ski, na koji je došao čvrsto rešen da pobedi.

Uvodne dve trke pripale su Klebu, a onda je Aleksandar u Toblahu, na dve trke distance, stekao odlučujuću prednost u odnosu na svog vršnjaka iz Norveške. Do kraja Tura, zaključno sa finalnim usponom u Val di Fjemeu, Rus je imao većeg rivala u reprezentativnom kolegi Sergeju Ustjugovu, nego u Klebu, pa je radost Zbornaje bila potpuna.

Od momenta kada je preuzeo žutu majicu, namenjenu lideru Svetskog kupa, momak iz Podivotja je stekao dodatnu sigurnost i pokazao još veću snagu, pa su pobede postale normalna stvar.

Igor Jagličić

14. Košarkašice prošle na OI, dok smo još mogli u hale

Getty Images

Nisam baš mogla da pretpostavim u februaru, ulazeći u dvoranu „Aleksandar Nikolić“ da u istu više neću svraćati ove godine.

U jednom od poslednjih sportskih događaja koji se odigrao pre početka pandemije virusa korona, košarkašice Srbije uspele su da izbore vizu za Olimpijske igre u Tokiju, koje su, doduše, kasnije tokom godine, odložene.

Premeštanje turnira koji je trebalo da se igra u Fošanu još uvek nam nije bio znak za paniku i strah kada je reč o virusu korona, a tako su ljubitelji ženske košarke u Beogradu mogli da vide još četiri reprezentacije – Kinu, Veliku Britaniju, Južnu Koreju i, na veliku radost publike, Španiju, koja je dominantno stigla do Igara.

*Laja i Lukas

Tim Marine Maljković sa standardnim reprezentativkama izborio je plasman na Igre, a viza je overena pobedom nad Mozambikom u trećem kolu kvalifikacija na turniru u Beogradu 76:48.

Plan i program priprema za Olimpijske igre promenio se shodno novim okolnostima, a do sledećeg leta ostaje da se vidi da li će biti i velikih promena kada je reč o igračkom kadru tima Marine Maljković.

Na tom turniru Srbija je pobedila još i Nigeriju u svojoj grupi, a jedini poraz pretrpela je od Sjedinjenih Američkih Država, koje su bile prava poslastica za one koji prate žensku košarku, s obzirom na to da su se pojavile u punom sastavu.

Aktuelne svetske šampionke su na turniru učestvovale van konkurencije, pošto su se već plasirale na Igre.

Aleksandra Radivojević

A sada da čujemo vas – koji sportski događaj ćete vi pamtiti iz 2020. godine?

Komentari

Vaš komentar