Mesina: Saša i Kobi su gurali sebe i tim do granica

Srđan Radojević 19. okt. 202019:34 > 19:52
Podeli:
Ronald Cortes/Getty Images

Legendarni trener Etore Mesija bio je specijalni gost podkasta "Blok po blok" i u razgovoru sa Srđanom Radojevićem i Aleksandrom Džikićem pričao je o brojnim interesantnim detaljima i zapažanjima u evropskoj i NBA karijeri.

Italijan je pet sezona bio asustent Gregu Popoviću u stručnom štabu San Antonija (2014-19), a pre toga debi u najjačoj ligi sveta imao je u sezoni 2011/12. kada je bio konsultant u Los Anđeles Lejkersima.

Šezdesetjednogodišnji trener rođen u Kataniji osvojio je četiri Evrolige, dva puta je bio proglašen za najboljeg trenera elitnog takmičenja, u Italiji i Rusiji je 12 puta osvajao državnu titulu…

Kako ste došli tu odluku i zašto ste napustili Evropu kao jedan od najboljih trenera ikada i prihvatili ulogu asistenta?

Povezano

Glavni razlog je bio da radim sa Gregom Popovićem, dugo sam mu se divio i mnogo ga poštujem, uvek sam želeo da radim sa njim, a takođe sam i hteo da radim u Spursima. Mislim da su oni najbolja organizacija ne samo u košarci, već u sportu uopšte, bilo da pobede ili izgube, oni idu dalje. Vrednuju ono što je zaista vredno i želeo sam da budem deo toga i znao sam da će to biti drugačije i znao sam da će to biti jedinstveno iskustvo. Bila je to 2014. godina i već sam bio trener 24 godine i rekao sam sebi: ‘Hajde da probam nešto drugo.’ Bio sam veoma uzbuđen i proveo sam pet divnih godina tamo. Moja porodica je uživala i zaista je to bilo divnih pet godina,“ rekao je Mesina za Sport Klub.

Da li možete da probate da nam uporedite način na koji treneri rade u Evropi i u Americi, ne sa lične strane već sa stručne.

„Postoje neke male razlike. U NBA, u većina timova postoje dva ili tri igrača koji su superzvezde. Obično se kaže da ako imate jednu zvezdu, možda uđete u plej-of, ako imate dve zvezde, sigurno ulazite u plej-of, a ako imate tri zvezde, onda se borite za titulu. Dakle, te zvezde i njihov uticaj su veoma važni u NBA a trener se ceni ako uspe da izvuče najbolje iz tih igrača, ako uspe da te superzvezde iskoristi na najbolji mogući način. Nije isto ako izgubite utakmicu a vaše dve superzvede su imale po 30 poena ili ako izgubite a vaše dve superzvede imaju po 15 poena. U tom smislu je različito od Evrope. Evropa je sličnija koledž košarci, važnije je kako igra tim i važniji je rezultat. U odbrani je isto, cilj je da ako već morate da izgubite, da vas ne pobede superzvezde protivničkog tima, tako da opet nije isto ako ste izgubili a oni su postigli 30 poena ili ako ste zaustavili njihove zvezde i imali su učinak manji od običnog. To je vaš posao kao trenera,“ ističe i nastavlja:

REUTERS/USA TODAY Sports

„Takođe, ogromna je razlika između 48 minuta i 40, mislim da ljudi ne shvataju koliko to menja celu utakmicu i koliko to menja način na koji vodite utakmicu, rotacije igrača. Koliko koji igrač može da ostane na terenu, potpuno je različito. Razlika je, ako gubite, recimo, sa 15 poena sredinom treće četvrtine u Evropi, utakmica je skoro gotova, a ako gubite sa 20 sredinom treće četvrtine u NBA, onda ima još 18 minuta da se igra i ništa nije gotovo. To je skoro celo poluvreme u Evropi i sve je mnogo različito kada se igra osam minuta duže. Još jedna razlika je način na koji se igra i na koji igrači žive i putuju. Evropa je u tom smislu opet mnogo bliža koledžu. Trener ima mnogo više uticaja na tip igrača koji se dovode ili na stil igre koji želite da primenite, a to u NBA nije uvek slučaj osim kod, recimo, Grega Popovića, Stiva Kera ili Doka Riversa. Tako da postoje velike razlike između Evrope i NBA.“

Kako ste se kao trener navikli na trenutku situaciju oko pandemije koronavirusa, kako se klub organizovao, kako sve to izgleda?

Nije bilo previše komplikovano, bar meni nije. Bio je samo jedan problem, to je bilo na kraju karantina u maju. Igrači su uglavnom trenirali kod kuće i uglavnom su svi bili u Italiji. Posle toga smo imali četiri nedelje isključivo individualnog rada, što je bilo veoma zanimljivo, mogli smo da probamo neke nove stvari, to je pomoglo igračima, ali sa druge strane, igračima je bilo potrebno mnogo vremena da se vrate u formu. Drugi teški momenat je bio kada su svi naši protivnici došli u Milano, ali su morali u karantin dve nedelje, ali Superkup je organizovala liga i to je bilo veoma važno za nas jer je bilo veoma teško naći protivnike za predsezonu, imali smo samo šest utakmica u predsezoni. To je veoma teško pogotovo za starije i iskusnije trenere kao što sam ja. Veoma je nezgodno sa svim testiranjima i zabranama putovanja uraditi bilo šta, i nikad se ne zna, možda odjednom vaša dva najbolja igrača budu pozitivna ili se dogode nekeneočekivane povrede. To će se verovatno dešavati cele ove sezone i zato se nadamo toj vakcini što pre.“

Tokom vaše karijere u Evropi imali ste mnoge kvalitetne timove i mnoge kvalitetne igrače, naravno, ne zato što imate sreće već zato što ste zaslužili… Da li možete da uporedite evropske timove sa superzvezdama i NBA timove sa superzvezdama?

Pa dobro, imao sam i sreće, imao sam tu čast da budem u klubovima koji sastave dobar tim. To je veoma interesantno pitanje. Daću vam jedan primer, imao sam tu sreću da u svom timu imam dva neverovatna igrača kao što su Saša Danilović i Kobi Brajant. Da, različiti su igrači ali su isti po tome što imaju neverovatnu radnu etiku i guraju sebe i svoj tim do granice. Oni su bili primer ostalima svojim ponašanjem ostali su morali da ih prate i nije bilo lako ostati sa njima i oni su bili pravi lideri, to je moje skromno mišljenje. Sa druge strane, imao sam i Tima Dankana nekoliko godina, sada ću vam dati i još jedan primer, Antoana Rigodoa, veoma miran, ne tako glasan, ali takođe lider. Video sam veoma različite igrače koji vode tim na različite načine. Iskreno ne vidim tu preveliku razliku, lider je lider i u Evropi i u Americi. Postoje različite grupe lidera, oni koji su glasni i oni koji su malo manje glasni i ja sam imao sreće da skoro uvek imam takve igrače u timu.

Regina Hoffmann/Euroleague Basketball via Getty Images

Imate, recimo, tri takozvane superzvezde u timu. Da li i dalje verujete da među tom trojicom opet mora da postoji prvi, da li uvek da postoji taj prvi, lider koji će da se izdvoji. Da li mogu da postoje tri lidera u timu?

Pogledajte šta sada rade Lebron Džejms i Entoni Dejvis. Oni su predvodili Lejkerse do titule. Sada svi možemo da imamo različito mišljenje. Neko misli da to rade zajedno, neko misli da više uticaja ima jedan a to je Lebron Džejms, malo manje misli da više uticaja ima Dejvis, ali najvažnije je da su oni uspešni i da taj tim briljira sa njima. Spursi su godinama imali Dankana, Đinovilija i Parkera. Da li je Tim radio više nego njih dvojica? Možda, ali stvar je u tome da su savršeno funkcionisali kao tim. Imali ste i vi fantastičnu reprezentaciju Jugoslavije ali uvek je bilo njih nekoliko koji su iskakali.

Znamo već da ste jedan od najuspešnijih trenera u istoriji Evrolige, ali kako je NBA uticao na vaš stil vođenja tima, i koje su promene koje ste napravili?

Mnogo sam naučio o tome kako se nose sa velikim brojem utakmica. Mnogo utakmica se igra za veoma kratko vreme. Naučio sam i to da sam možda, pa vrlo moguće i iz nekog svog hira, imao previše treninga sa nekim bivšim timovima pa sam zato imao umorne igrače. Sada to želim da sprečim po svaku cenu. Ako previše radite i ako su igrači umorni, onda raste šansa da dođe do povrede. Sada verujem da je odmor veoma važan deo treninga inače ne možete da dođete do dobrih rezultata, morate da date odmor svojim igračima, morate da im date da dišu, ako očekujete da igraju i napad i odbranu, onda ne mogu da igraju više od 6-7 minuta bez pauze, tako da je to jedna od stvari koje sam naučio. Naravno, naučio sam mnogo defanzivnih i ofanzivnih šema. Istina je, NBA i Evroliga su veoma različite i shvatanje je različito, mi ovde imamo veoma dobre asistente i veoma dobre šutere tako da verovatno… Daću vam primer, u NBA veoma lako menjate stranu napada, u Evropi se to veoma retko dešava i niko vam ne dozvoljava te poprečne pasove. To su neke stvari koje morate da imate u vidu. Neke stvari možete da iskopirate iz NBA neke jednostavno ne možete jer su ovde odbrane agresivnije. Da, možete da ukradete dosta akcija, akcije sa čeone linije, akcije iz ubacivanja sa strane i druge stvari.“

fiba.basketball

Ljudi ne razumeju koliko je teško odigrati utakmicu i već sledeći dan biti na putu i spremati se za sledeću utakmicu i odigrati je na istom nivou.

„Apsolutno se slažem. Počeću sa jednom pričom iz NBA. Imali smo upravo taj back to back, utakmice dan za danom i bili smo u avionu, stigli smo recimo u 3 ujutru i dobro se sećam da smo u 10 imali sastanak trenera, u 11 smo imali doručak i već u 16:30 smo krenuli ka hali, i tada sam shvatio da sam u u koži Đinobilija, Parkera i Dankana, koliko bi bilo teško? Od tih momaka se sada očekuje da postignu između 50 i 60 poena inače nećemo pobediti. Onda sam razmislio o tome kako je biti NBA igrač. Neispavani, umorni, promenili ste i klimu i vremensku zonu i od vas se očekuje da svaki put imate dabl-dabl. Počeo sam više da ih cenim jer kada iz Evrope gledate NBA čini vam se da se ne igra punim intenzitetom ali kada ste tamo i kada imate 82. utakmice u 163 dana, kao trener ste veoma umorni a mogu da zamislim kako je igračima. U Evroligi sada imate nedelje kada igrate u petak i onda se vratite kući i u nedelju igrate ligaški meč a u ligi svi jedva čekaju da igraju protiv vas i oni su imali četiri dana više da se pripreme i oni pogađaju sve zato što nisu pod pritiskom, a za vas je svaki šut težak i umorni ste. Zato sam rekao da je odmor izuzetno važan, i kada recimo igramo taj ritam petak-nedelja ja i ne držim trening, samo istezanje i istrčavanje. Verujem svojim igračima da će upoznati protivnika kroz kratke sastanke koje imamo, ne mogu da ih maltretiram da imaju trening jutro pred takvu utakmicu. Svaki put kada je meč pre 18:00, nemam jutarnji trening, želim da se naspavaju, želim da budu odmorni i da dođu 15 minuta pred utakmice, i verujem im da će biti spremni za meč. Za mene je bolje da malo manje znate o protivniku nego da ne možete da skočite od umora. Mislim da je važna i mogućnost da zaboravite na greške, to stalno pričam igračima “dobro, pređi na sledeću akiciju” jednostavno pređete na sledeći potez.“

Da li mislite da je zbog tehnologije i društvenih mreža NBA imala veći uticaj na evropsku košarku u poslednjih šet, šest godina?

Apsolutno. Kada sam sam bio u Evropi pre nego što sam otišao u Ameriku, tada je moj sin imao sedam ili osam godina, već tada je znao sve NBA igrače zbog društvenih mreža i igrice NBA 2K a jedva da je znao nekoliko igrača u Evroligi i jednostavno je tako. NBA tržište je ogromno i raširilo se na ceo svet. Lično, mislim da smo izgubili šansu pre mnogo godina da dođemo do tačke u kojoj smo mogli da pomognemo i sebi i NBA i Evroligi i da dođemo do nekog sporazuma sa NBA da ostavimo igrače koji su draftovani još bar jednu ili dve sezone u Evropi na primer.

Znamo mnogo o tome koliko se košarka promenila, pogotovo u NBA. Vi ste od početka devedesetih trener, pa ako možete da uporedite košarku tada, pre tri decenije i sada ovo što gledamo?

Devedesetih kao što se sećate, pre svega, tada je Jugoslavija imala ogroman uticaj u Evropi. Jugoslovenski treneri su maksimalno koristili vreme za napad od 30 sekundi, bilo je mnogo blokova i kretanja bez lopte, to bi iscrpelo odbranu i dovelo do lakog koša na kraju napada. Odbrana je tada bila veoma jaka, napad je bio takav da se igra svih 30 sekundi i svi smo to pratili, onda su oko 2000. smanjili vreme napada na 24 i onda smo svi shvatili da što pre date loptu vašem najboljem igraču, dobre stvari će se dešavati jer nemate garanciju da možete da odigrate celu akciju. Lakše je jednostavno dati loptu najboljem igraču i tako su timovi tražili način da naprave prednost odmah na početku napada umesto da iscrpe odbranu. Nadam se da sam ovo uspeo dobro da objasnim. Ne želim ni previše da komplikujem. Na taj način, pik end rol je postao veoma važan i “post ap” akcije i blokovi za šutere su postali manje važni. Ja mislim da je tim koji sam imao sa Đinobilijem imao veliki uticaj na to da se igra ubrza jer sam imao igrače pre svega Manua, to je radio i Žalgiris sa Tajusom Ednijem i onda od 2010 do 2020. malo se ponovo usporilo, malo smo se vratili organizovanijim napadima verovatno zbog toga što su igrači krupniji i atletski mnogo sposobniji i sada je teško postići poene. I još jedna stvar je sada što se u odbrani sve preuzima, do 2010. veoma malo timova je preuzimalo, sada svi preuzimaju i morate da imate atlete, igrače koji kreiraju svoj šut što je dosta iskomplikovalo napad. Dakle, da brzo rekapituliram, devedesete su bile duge akcije, od 2000. pik end rol i brzi timovi sa Papalukosom, Đinovilijem i Bodirogom, sve je išlo tako brzo, bum, bum, a onda 2010-2020. preuzimanje. Sve se preuzima. Videćemo šta će nam doneti sledeća decenija.“

I vi ste promenili neke stvari povodom “širenja terena”. Pomenuli ste već Đinobilija i sa njim i tom generacijom ubrzali ste igru, ali promenili ste i principe spejsinga ili “širenja terena”?

Hvala vam. Imao sam Manua tada i moj tok misli je bio da moram da mu dam više prostora. U timu sam tada imao i Marka Jarića, koji je takođe bio veoma važan igrač za nas. Ova dva momka su morala da imaju prostor da bi radili ono što najbolje rade i zato smo počeli da koristimo sve uglove terena i da širimo napad. Fokusirali smo se više na to širenje i kako tokom akcije možemo da se pomeramo i dodatno namučimo odbranu u odnosimo nešto neophodno da bismo pobedili. Sada ako ne reagujete na odbranu i ako obraćate pažnju samo na osnove košarke, nećete pobediti, potrebno je mnogo više.“

Šta radite kada padnete, kako ustanete?

To je sjajno pitanje! Ne znam da li se slažete, ali uvek vam treba jedan ili dva igrača koji vam daju energiju i imate sreće koji jednostavno unosi tu pozitivnu energiju na svaki trening, na svaku utakmicu, to mnogo znači timu. Ako imate timu kojem uvek treba neko ko će ih motivisati, to nije lako ni za najboljeg trenera na svetu, a onda se vraćamo na onu temu kako sastavljate tim i koje igrače birate i kao što sam već rekao i ne stidim se da priznam, ja ne znam baš dobro da gubim, posle poraza, uvek mislim da nisam uradio dovoljno za tim, uvek mislim da sam trebao da uradim nešto drugo. Osećam se užasno posle poraza, ali sada sam naučio da posle nekih 24 sata sve zaboravim i nađem snagu da krenem ponovo. Naravno, sve je lakše kada imate igrače koji unose pozitivnu energiju.“

Da li biste radije pravili tim oko bekova ili oko centara?

Najradije bih gradio tim oko dobrih igrača. Bez obzira na poziciju.“

Romain Biard/Euroleague Basketball via Getty Images

Poslednje pitanje i na neki način šala… Vlado mi je rekao da vas pitam o njemu.

Vlado? Micov je fantastična kombinacija brzog mozga i sporih nogu. Postoji razlog što ga zovu “profesor”. Samo bih dodao još jednu stvar zbog koje sam veoma srećan, ove godine sam ga video da se smeje više nego ikad. Srećan sam zbog njega jer to znači da on veruje u tim, a on je veoma važan za nas,“ naglasio je Mesina.

Kompletan podkast pogledajte u videu.