Šta znači kad neko ima tripl-dabl? Najčešće, baš ništa

Blog 5. dec. 20209:5836 komentara
Podeli:
Rasel Vestbruk
Matthew Stockman/Getty Images

Zaista deluje impozantno kada vidite sledeću statistiku jednog igrača – deset ili više poena, deset ili više skokova i deset ili više asistencija. A ponekad u jednačinu uđu i blokade ili ukradene lopte, pa čitav doživljaj individualne partije naraste do neverovatnih visina.

Kada sam kao dete gledao “NBA action”, divio sam se činjenici da Džejson Kid svake dve nedelje ostvari po jedan tripl-dabl, koji su u srpskoj štampi ponekad zvali simpatično i romantično – “trostruko dvostruko”.

U mojoj glavi je to delovalo mitski – utakmica karijere koja se može ostvariti samo ako se brojne okolnosti poklope. Igrač koji ostvaruje TD morao bi da bude neki snažni centar, koji je dobar skakač, a pritom učestvuje u organizaciji napada toliko da ima više od deset asistencija?! To je na prelasku iz jednog u drugi milenijum bilo potpuno nezamislivo i neostvarivo. Drugi scenario je bio ipak malo realniji – vlasnik tripl-dabla je plejmejker koji često ima loptu u rukama, provodi mnogo minuta na parketu, ima “njuh” za odbitke i zbog toga dolazi do više od deset skokova i asistencija.

Međutim, takav razvoj događaja nije često bio viđan – naprotiv, tripl-dabl je bio praznik koji je dolazio tek povremeno, pa čak i najboljima među najboljima.

Pa kako ih onda Džejson Kid ima svaki čas”, čudio sam se kao dečak, a sjajni plejmejker je po sezoni imao oko desetak takvih ostvarenja tokom najplodonosnijeg perioda svoje karijere – mandata u Nju Džersi Netsima.

A šta bi taj “predtinejdžerski ja” rekao danas, kada bi video sofmora Luku Dončića, koji je u sezoni 2019/2020. imao 17 tripl-dabl učinaka? Ili kada bi video “našeg čoveka” Nikolu Jokića sa 13? Srpski centar, momak iz Sombora, koji je igrao Jadransku ligu, ima 13 tripl-dablova u jednoj jedinoj NBA sezoni?!

Jednostavno, pre petnaestak godina takva pomisao je bila kilometrima udaljena od domašaja moje mašte. Čak i kada je Jokić tog četvrtog februara 2017. godine zabeležio svoj prvi tripl-dabl u NBA karijeri, ja sam bio u neverici – izguglao sam da je Vlade Divac u svojih 16 NBA sezona imao osam takvih partija i razmišljao sam da li će ga Nikola ikada stići. Oko tri i po godine kasnije Jokić je deseti u istoriji NBA po ukupnom broju tripl-dablova – ukupno ih ima 41.

I taj podatak najbolje ilustruje kvantni skok u broju tripl-dablova – ono što je pre samo osam godina bila senzacija, u periodu od nekoliko leta postalo je standard. U čitavoj regularnoj sezoni 2011/2012, koja je doduše bila skraćena usled “lok-auta”, viđeno je ukupno 18 tripl-dablova, a nijedan igrač osim Ražona Ronda nije imao više od jednog. U sezoni 2018/2019. ukupno smo videli 127 tripl-dablova tokom regularnog dela sezone, a samo je Rasel Vestbruk, personifikacija ovog trenda, imao 34.

U prethodnih sedam godina, a naročito u intervalu od 2013. do 2018. godine, došlo je do eksplozije ovakvih učinaka, a tripl-dabl je na izvestan način “devalvirao”.

Nekada je bio stvar ekstremnog prestiža, toliko da je Endrej Bleč, kasnije reprezentativac Filipina, pre deset godina najdirektnije molio Kineza Jija Đijanlijana da mu dozvoli da osvoji loptu posle slobodnog bacanja, kako bi došao do broja deset u koloni skokova i zabeležio prvi TD u karijeri. Ji se pravio da ga ne razume, a možda ga zaista nije ni razumeo. Pre toga Bleč se nadurio na saigrača Kartijea (sjajno ime) Martina, koji mu je “oteo” skok, koji mu je tako žestoko nedostajao.

Istovremeno, pre ekspanzije tripl-dabla, taj statistički učinak je u Evropi bio pravi “Sveti gral” svakog ljubitelja statistike. U aprilu 2019. godine Nik Kalates je u duelu svog Panatinaikosa protiv Budućnosti imao 11 poena, 12 skokova i 18 asistencija, te postao prvi igrač Evrolige još od Nikole Vujčića 2006. godine, koji je došao do tripl-dabla.

U Evrokupu je od nastanka takmičenja viđeno osam tripl-dablova, a ostvarili su ih Todor Stojkov (?), Meir Tapiro (???), Elvir Ovčina (!!!), Met Volš, Dontej Smit (dvaput), Kortni Fortson i Kino Kolom.

Kada je NBA “marginalac” Bob Sura 2004. godine namerno promašio šut da bi došao do skoka u napadu i time do trećeg uzastopnog tripl-dabla, liga je bila šokirana – širokoj javnosti nepoznati igrači nisu ostvarivali takve rezultate, naročito ne u tri meča u nizu. Tri uzastopna tripl-dabla pre Boba Sure poslednji je upisao Grent Hil čak sedam godina ranije. Ova priča ima “tužan” kraj – NBA vlasti Suri su oduzele treći TD jer do njega nije došao “prirodnim putem”, već namernim promašajem. Nije dobro “maskirao” svoj “neprecizan” šut.

Ovaj primer iz 2004. godine predstavljao je “bizarni momenat”, nešto što je bilo istinski nesvakidašnje. A danas? Evo samo nekih aktivnih igrača koji imaju barem jedan tripl-dabl u NBA karijeri: Ti-Džej Mekonel, Tomaš Satoranski, Mario Hezonja, Džeremi Lin, Šabaz Nejpir, Kajl Anderson, Trim Frejžer, Džej-Džej Barea, Rejmond Felton, Markel Fulc… Ne baš krem najjače svetske košarkaške lige, složićete se.

I tu dolazimo do poente – šta zapravo znači tripl-dabl? Jasno je da on sugeriše da je igrač odigrao dobru utakmicu na više nivoa, ali koliko je bitan?

Nije nužno preterano bitan. Jedina stvar koju tripl-dabl nedvosmisleno pokazuje je da je vaš udeo u igri tima veliki. Prisutni ste u različitim aspektima i to može biti pohvalno, ali ukoliko svojim delovanjem škodite ekipi, isto tako može da se ispostavi i kao štetno.

Dobro je jednom prilikom značaj tripl-dabla ilustrovao slavni američki novinar Zek Lou, kada je krajem sezone 2016/2017. govorio o tome ko treba da bude MVP. Tada je Rasel Vesbruk oborio rekord Oskara Robertsona sa 42 tripl-dabla tokom jedne regularne sezone i ponovio ostvarenje za koje su mnogi mislili da nikada neće biti ugroženo.

Kandidati za titulu bili su još i Džejms Harden, koji je takođe bio blizu tripl-dabl proseka, Lebron Džejms i Kavaj Lenard.

Ako mislite da Vestbruk treba da bude MVP zbog toga što statistički ima tripl-dabl prosek, ne glasate za njega iz pravog razloga. Dva skoka ili dve asistencije koje on ’navuče’ uz pomoć saigrača da bi imao tripl-dabl nemaju težinu, potpuno su benzačajne. Ako glasate za Rasa zbog toga što je nosio prilično loš tim do plej-ofa, onda vaš glas ipak ima validnost“, rekao je tada Zek Lou. Vestbruk je ipak dobio priznanje, a reči su aktuelne i dalje.

Getty Images/Maddie Meyer

 

Vestbruk je igrao žestoko, nije se predavao i zaista je ulivao energiju saigračima svojim nezaustavljivim i požrtvovanim stilom. Međutim, energiju za šta? Rasel je bio protagonista u svakom aspektu – lopta je bila kod njega non-stop i on nije vodio napad Tandera, on je bio napad tima. Na sve to je još timska taktika omogućavala Rasu da dođe do velikog broja skokova jer su Stiven Adams i ostali prevashodno imali zadatak da zagrade protivničke košarkaše, kako bi Vestbruk što lakše pokupio skok.

I okej, oborio je rekord, rekord koji je zaista delovao potpuno nedodirljivo, kao Viltovih 100 poena na jednoj utakmici ili Raselovih 11 titula u 13 sezona. Ali po koju cenu?

Oklahoma Siti postala je Vestbruk, a jedina motivacija ostalih igrača Tandera da rade vredno bila je da ponekad dobiju povratni pas od svog plejmejkera, ali samo ako je već u tom trenutku zadovoljio lične potrebe. Istina, nije to bio fantastičan tim pun kvaliteta, koji je Vestbruk ograničavao, ali sa takvom postavkom nije mogao nikada ni da postane više od onoga što je bio – osrednji tim dobre konferencije.

Isti je slučaj sa legendarnim Oskarom Robertsonom – košarkaške ikone prošlosti nisu bile imune na igračku sujetu. Oskar je govorio da oni tada nisu ni znali za termin tripl-dabl, jednostavno se o tome nije govorilo. Međutim, i kod njega važi isti princip – ekipa nije imala benefita od njegovih sezona za istoriju.

Šta je sa tripl-dablovima Nikole Jokića? Deluje da su oni ipak dosta „organskiji“ od Vestbrukovih. Jokić ima dva fantastična talenta koja su pogodna za „napadanje“ tripl-dabla na svakom meču – odličan je skakač i istorijski je dobar dodavač, naročito za nekoga na poziciji centra. Majk Meloun je koncipirao napad Nagetsa oko njega i zato ne čude česti mečevi u kojima srpski košarkaš ima 10 i više asistencija.

Jokić će u narednoj sezoni gotovo izvesno na večnoj listi po broju tripl-dablova prestići Feta Livera, koji za sada ima dva više od Somborca, a potom se u naredne dve sezone može očekivati da pretekne i Lerija Birda i izbije na osmo mesto svih vremena.

Christian Petersen Getty Images Sport

 

Zašto odjednom ima toliko tripl-dablova, a pre 15 godina ih je bilo višestruko manje? Provejavaju četiri teorije.

1) Brži tempo dovodi do većeg broja poseda, koji “naduvava” statistike;
2) Više se šutira za tri poena, odbici od koša su zbog toga duži, pa više bekova “kupi” skokove;
3) Igrači aktivno “jure” tripl-dablove i trude se da dođu do tog ostvarenja;
4) Pojavili su se košarkaši koji imaju sklop talenta dovoljan da iz noći u noć budu “tripl-dabl pretnja”.

Kao i obično, sadejstvo ovih faktora daje konačan odgovor, a precizne metrike nema. Svaka od teorija stoji u nekoj meri, ali mislim da je četvrta stavka možda i ključna – jednostavno, do sada nismo igrali igrače toliko sveobuhavtnog talenta, koji se tako efikasno prevodi u tripl-dabl partije. Šta god govorili o prošlosti i sadašnjosti, gola činjenica je da nije bilo igrača kakvi su Nikola Jokić i Luka Dončić i nemamo izgovor da ih ne cenimo dovoljno dok su u naponu snage.

Pre nego što rezimiramo, valjalo bi spomenuti još dva “rođaka” tripl-dabla. Prvi je tzv. “pet puta pet” (“Five by Five” na engleskom) – statistički učinak prema kojem igrač ima pet ili više poena, skokova, asistencija, ukradenih lopti i rampi tokom jedne utakmice. Zvuči jednostavno, ali nije ni izbliza tako jer je u prošlosti NBA “pet puta pet” ostvaren tek 21 put. Šest puta je to pošlo za rukom Hakimu Olajdžuvonu, triput Andreju Kirilenku, a po jednom Vladu Divcu i Jusufu Nurkiću. “5×5” centra iz Tuzle poslednji je do danas viđen, a košarkaš Portlanda upisao ga je 2019. godine.

Drugi “rođak” tripl-dabla je retko viđeni kvadrupl-dabl, meč u kojem jedan igrač ima skor od 10 i više u čak četiri od pet kategorija koje obuhvataju poene, skokove, asistencije, ukradene lopte i blokade.

Hakim Olajdžuvon, Patrik Juing
REUTERS/Stringer

 

Zvuči praktično nemoguće, ali u istoriji NBA viđeno je pet takvih slučajeva:

1) Nejt Turmond (1974.) – 22 poena, 14 skokova, 13 asistencija, 12 blokada;
2) Alvin Robertson (1986.) – 20 poena, 11 skokova, 10 asistencija, 10 ukradenih lopti;
3) Hakim Olajdžuvon (1990.) – 29 poena, 18 skokova, 10 asistencija, 11 blokada;
4) Hakim Olajdžuvon (1990.) – 18 poena, 16 skokova, 10 asistencija, 11 blokada;
5) Dejvid Robinson (1994.) – 34 poena, 10 skokova, 10 asistencija, 10 blokada.

*** Dva Hakimova “unosa” na ovoj listi dogodila su se u periodu kraćem od jednog meseca.

Treba dodati da je vrlo moguće da bi ovakav učinak imali i Bil Rasel i Vilt Čembrlen da su se u vreme njihove vladavine beležile blokade i ukradene lopte – sa tom praksom liga je počela tek 1973. godine. Prilično je čudno da u proteklih 26 godina nismo videli QD, a najbliže mu je stigao krilni centar Golden Stejta Drejmond Grin, koji je u februaru 2017. godine imao 12 skokova, 10 asistencija i 10 ukradenih lopti. Za QD mu je nedostajalo samo šest poena. Endrej Bleč takvu priliku, boga mi, ne bi propustio.

***

Rick Stewart /Allsport

 

Završio bih citatom Lerija Birda, čoveka sa čijim se poimanjem košarke kao igre veoma slažem.

Boston je u februaru 1985. godine u meču sa Jutom Džez na kraju treće četvrtine imao komotnih 90:68, a Leri “Legenda” je posle prvih 36 minuta igre upisao 30 poena, 12 skokova, 10 asistencija i 9 ukradenih lopti. Delovalo je da će bez problema doći do kvadrupl-dabla. Međutim, u poslednjoj deonici nije ulazio u igru jer je utakmica već bila rešena. Novinari su ga posle meča pitali da li mu je žao što nije stigao do desete ukradene lopte i tako ušao u istoriju.

Ne igram ja zbog toga”, izjavio je Leri Bird tom prilikom.

Uprkos činjenici da možda zvučim kao ljudi kojima je uvek u mladosti “trava bila zelenija” i koji svoja sećanja ulepšavaju uskraćujući poštovanje modernim fenomenima, moram reći da je Leri ovde potpuno u pravu.

Tripl-dablovi su lepa zanimacija novinarima i navijačima, ali su u krajnjoj liniji samo to – “đinđuva” moderne košarke, a ne cilj ove igre. Ako namenski jurite tripl-dabl, nešto ne radite kako treba. Istorija nas bez greške uči – najveća individualna ostvarenja praktično nikada ne prate najbolje timske rezultate.

Da bi se pobeđivalo neophodno je sujetu ostaviti po strani i podeliti uspeh sa timom. Pa makar i ne uzeli ta prokleta dva skoka potrebna da bi se došlo do tripl-dabla.

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)

Komentari

Vaš komentar