Niželigaški život: Italijanska sela i razbijeni prozori

Stefan Davidović 19. apr. 202018:00 > 11:07
Podeli:
Bagu Blanco/Getty Images

Na svakog Zinedina Zidana ili Frančeska Totija imate po jednog Pola Gaskojna. Jednostavnije rečeno, na svaku veliku fudbalsku karijeru imate po jednu protraćenu koja je okončana neslavno, na nekom niželigaškom terenu.

Ovaj tekst ipak nismo posvetili igračima koji su protraćili karijere, već onim velikim imenima koja su imala priliku da osete „draž“ igranja u malim klubovima.

Nekima je novac bio motiv, nekima samo zabava, a neki su želeli da ostvare dečačku ambiciju i završe karijeru u klubu iz rodnog mesta. Izdvajamo nekoliko najzanimljivijih epizoda.

Deset godina nakon što je kompletirao transfer u Lacio, već pomenuti Pol Gaskojn je pred sobom imao još jedan unosan ugovor… sa ekipom Boston Junajteda u engleskoj četvrtoj ligi.

Njegov angažman trajao je kraće nego prosečan studentski posao – otišao je nakon samo pet mečeva, neki kažu zbog toga što mu klub nije dozvolio da učestvuje u jednom „Rijaliti“ programu.

Nakon toga se otisnuo u menadžerske vode, ali ni tu se nije proslavio. Gazina karijera trenera trajala je čitavih 39 dana.

Džordž Best, čovek za koga su mnogi tvrdili da je bolji od Maradone i Pelea, sa 28 godina je napustio Mančester junajted, svestan da je ostvario gotovo sve o čemu sanja jedan fudbaler (da, pritom mislimo i na brojne ljubavne veze sa manekenkama).

Nomadski život, avanturistički duh i želja za dobrim prodovom vodili su Besta od Južne Afrike, preko Hong Konga sve do SAD, a kada je prokrstario svim kontinentima vratio se u Englesku, i to u Bornmut koji je te 1982. igrao u trećoj diviziji. Sada veći istrošeni i vremešni fudbaler stigao je da zabeleži pet nastupa, a poslednji meč karijere bio mu je protiv Vigana.

Getty Images

Fabricija Mikolija pamtimo po igrama u Juventusu, Fiorentini, Benfiki, a pred kraj svojih igračkih dana činilo se da se skrasio na Siciliji i gradu Palermu.

Ipak tu nije bio kraj, pošto je ovaj omaleni napadač odlučio da pomogne Lećeu, klub iz rodnog grada, u trenutku kada je ovaj „grcao“ u Seriji C. Ne zaboravimo da je jedno vreme igrao i na Malti, u klubu Birkirkara.

Alana Smita su navijači Lidsa prokleli onog dana kada je izdao svoj grad i ceo Jorkšir i potpisao za, u toj regiji omraženi Mančester Junajted. Uprkos početku iz snova i pogotku na debiju u Komjuniti Šildu, Smit ne samo da se nije nadavao golova u dresu „Crvenih đavola“ (samo sedam u PL), već ga je Ser Aleks Ferguson u nedostatku boljih rešenja premestio na poziciju centralnog veziste.

Pamti se izjava kapitena Roja Kina nakon poraza od Midlzbroa (4:1) da Smit „jednostavno nije znao šta radi na terenu“.

Getty images/Nathan Stirk

U Njukaslu već nije bio pod toliko velikim pritiskom, a šta tek reći za igranje u niželigaškim MK Donsima i Nots Kauntiju, gde je već bio standardni prvotimac.

Kris Vodl je ostavio veliki trag u skoro svakom klubu za koji je igrao: Njukasl, Totenhem, Šefild Venzdej, Olimpik iz Marseja.

Igrač koji je 62 putio nosio dres reprezentacije Engleske, u 39. godini potpisao je za klub simpatičnog imena Vorkšop Taun, a navodno je na debiju protiv Rankorna toliko jako šutnuo da je loptom razbio prozor na kolima koja su bila parkirana pored terena.

Aleksandro Birindeli je 11 godina bio član Juventusa, u onim srećnim vremenima kada je Stara Dama igrala finale Lige Šampiona, ali i u onim nesrećnim kada je zbog afere Kalčopoli izbačena u Seriju B.

Birindeli je imao plan da završi karijeru u rodnoj Pizi, ali je klub zbog bankrota izbačen u niži rang, pa se ovaj defanzivac našao u ekipi Vale del Đovenco u Seriji C, privučen ponudom ambicioznog vlasnika.

Nakon godinu dana igranja po italijanskim selima, iskusnom fudbaleru je verovatno bilo dosta svega, pa je odlučio da se penzioniše.

Ludovik Žili je sa Barselonom osvajao Ligu šampiona, tresao je mreže i u Monaku, Romi i PSŽ, a u poznim igračkim godinama odlučio je da se „ponovo oseti kao dečak“ (citiramo njegove reči), potpisavši za niželigaški klub iz rodnog mesta koji igra na stadionu upravo nazvanom po njemu. 

Ekipa čiji pravilan izgovor je verovatno poznat samo Francuzima (Monts d’Or Azergues), dogurala je predvođena Žilijem do 1/16 finala francuskog Kupa, gde je eliminisana od njegovog nekadašnjeg kluba Monaka, a taj meč je ostao upamćen po teškoj povredi Radamela Falkaa zbog koje je morao da propusti Mundijal 2014.

Sol Kempel je status jednog od najboljih defanzivaca u Premijer Ligi izgradio igrajući za Totenhem i Arsenal, a nakon epizode u Portsmutu ostao je na početku sezone 2009-2010 bez kluba.

Usledila je primamljiva novčana ponuda, ali ne iz PL, već iz Lige 2 (četvrti rang) od Nots Kauntija, gde je kao sportski direktor radio Sven Goran Erikson.

Shaun Botterill Getty Images Sport

Kempel je samo nekoliko dana posle debija doslovno pobegao iz kluba, kasnije otkrivši da su ga razočarala neispunjena obećanja uprave o dovođenju proslavljenih imena, kao što je Roberto Karlos (?!)  

Da završimo ovu priču o nekadašnjem asu Reala, Liverpula, Monaka, Valensije, Olimpika iz Marseja. Zamislite kada jedan igrač u karijeri promeni toliko velikih klubova, osvajača evropskih trofeja, a onda zaigra za tim iz regionalne lige.

Upravo to je uradio Fernando Morijentes, kada se neočekivano vratio iz igračke penzije i potpisao za izvesnu Santa Anu. Odigrao je tri utakmice, dovoljno da mali klub iz Madrida „upiše“ na fudbalski mapu, jer ipak, pamtiće ih po tome što je za njih igrao veliki Morijentes!