Nikada nije dobro izgubiti pred najvažniju utakmicu sezone, još je manje zgodno doživeti debakl u toj situaciji.

Pre neki dan Liverpul je sa Etihada poslat kući sa pet lopti u mreži i silnim, objektivnim brigama, baš sad kada bi sva pažnja trebalo da bude na sredi.

Jer u sredu na Enfild dolazi veliki rival, dužnik od pre 16 meseci, tim u tranziciji. Dolazi Sevilja. Ali još važnije, na taj slavni stadion vraća se Liga šampiona. Elitno takmičenje ponovo dolazi tamo gde pripada, jer ono nije zaista Liga šampiona kada u njemu nema Liverpula. Stvar je jednostavna: Liverpul je evropska fudbalska aristokratija.

Forma je prolazna…

Iako su malo okasnili na početak iz opravdanih razloga (bili su drugoligaši tokom prvih sedam sezona evrokupova), Crveni su osvajanjem titule 1964. pokrenuli seriju koju će prekinuti samo kazna koju su im doneli sopstveni navijači na Hejselu 21 godinu kasnije.

Već u prvom nastupu pobedili su islandski KR 5:0 na strani, pa 6:1 kod kuće, zatim stigli do polufinala Kupa šampiona (izbacio ih je Inter Elenija Erere, a taj sudar sa katenačom je po rečima Bila Šenklija najviše doprineo da ekipa nauči da igra kontinentalna takmičenja), u sledećoj sezoni do finala Kupa kupova (poraz od Dortmunda, nakon što su izbacili Juventus i sledećeg prvaka Evrope – moćni Seltik Džoka Stina).

Kada su probili barijeru i osvojili Kup UEFA, stajanja više nije bilo. U 11 godina (1973-84) ekipa će osvojiti četiri titule prvaka Evrope i ukupno sedam evropskih trofeja, iako su smene na klupi bile redovne, dok je generacija Šenklijevih pomoćnika (Pejsli, Fejgan) lagano odlazila u penziju ovenčana najvećom mogućom slavom.

Da nije bilo Hejsela, malo je verovatno da bi najbitniji trofeji izmakli i Keniju Dalglišu, koji je kao igrač osvojio skoro sve (Liverpul nikad nije postao prvak sveta), ali sa klupe nikad nije ni dobio priliku da ga vodi u Evropi.

Engleski klubovi su u Evropu stidljivo vraćeni u jesen 1990, ali amnestija nije važila za Liverpul (inače bi Crveni igrali u Zvezdinoj šampionskoj sezoni, prikladno, jer ih je do sredine devedesetih samo Zvezda pobedila na Enfildu).

Te 1990. na Enfild je stigla jedanaesta domaća titula u osamnaest sezona i niko ne bi pomislio da ih u narednih 27 uopšte neće biti, još manje da će se uprkos promenama u sistemu takmičenja nastup u Ligi šapiona čekati do 2001.

Da nije bilo one istanbulske noći tu 2001. bi svaki mladi navijač Liverpula navodio kao ključnu tačku svoje veze sa klubom. Pet trofeja u jednoj kalendarskoj godini (FA kup, Liga kup, Kup UEFA, Superkup Evrope, Komjuniti Šild) više je nego nadoknadilo šest praznih sezona, a novi početak u elitnom takmičenju bio je identičan onom prvom – 5:0 na strani protiv Hake iz Valkeakoskija. Enfild je te sezone bio domaćin 7 utakmica elitnog takmičenja, padali su Dortmund i Roma, pobedu je odnela Barselona, a trijumf nad Leverkuzenom nije bio dovoljan za mesto u polufinalu, gde bi ih čekao najveći rival.

Bešiktaš, Benajun, Bernabeu, Belami, Barselona

Bilo je to prvo od sedam učešća Liverpula u LŠ za samo devet godina. Zvezdane momente, od istanbulskog čuda do (ne)gola Luisa Garsije pamte svi, ali ne znam da li te svesni da su Crveni za to vreme odigrali 96 mečeva elitnog takmičenja, od čega 47 na svom stadionu.

U tih sedam sezona smeštena je titula, još jedno finale, još jedno polufinale, dva četvrtfinala. Izbacivani su Inter, Arsenal, Juventus, Real je pobeđen 4:0. Bešiktaš je dobio osam, Benajun pokorio Bernabeu, a Belami igrao golf u Barseloni. Zgodna aliteracija. Liverpul je ponovo bio elita evropskog fudbala.

Onda je došla zlosrećna jesen 2009, debakl u grupi, dva minimalca protiv Debrecena, jedan bod iz četiri meča sa Lionom i Fiorentinom, dva poraza na Enfildu, samo pet datih golova. Pogrešan trenutak da se ispadne iz ritma, jer je novac stigao u Siti.

Liverpul će od tada još jednom zaigrati u LŠ, u jesen 2014, odmah posle Stivijevog proklizavanja.Kapiten je iščupao ekipu na startu protiv Ludogoreca penalom u 93. minutu, ali u ostalih pet mečeva osvojena su dva boda. Na Zankt Jakob Parku trebala je pobeda, ali je ona bila nedostižna, pa je drugi put u nizu LŠ okončana pre Nove godine.

U ovoj deceniji ponovo se često nije ni igrala Evropa, od šest Liverpulovih sezona bez međunarodnog fudbala (1993, 1994, 1999, 2011, 2013, 2016) polovina otpada na tekuće desetleće.

Sada je tu ne samo Evropa, nego njeno elitno takmičenje. Sa Seviljom, Spartakom i Mariborom šansa je očigledna. Prvi od odgovora nato da li će biti iskorišćena dobićemo već ove srede.

Samo bez pritiska

Kup i Liga šampiona i emotivno i istorijski pripadaju Enfildu, ali se njihov značaj sada pomera na sasvim drugu ravan.

Liverpulu je, više nego ijednom drugom engleskom klubu, Liga šampiona neophodna, iz više razloga.

Upravo ta istorija kreirala je trajnu potrebu navijača za novim uspesima, ali klub tu potrebu ni izbliza ne zadovoljava. Nema mnogo klubova na svetu u kojima se plasman u eltino takmičenje i osvajanje trofeja podrazumevaju kao obavezni ciljevi svake sezone.

Još je manji spisak onih koji te ciljeve postavljaju, a da nemaju dominantnu poziciju u svojoj zemlji ili na kontinentu. U tom društvu Liverpul ne stoji dobro.

U osnovi svega je, kao i uvek, novac. Vrh se u fudbalu iz godine u godinu sve jasnije raslojava, a u tom procesu Crveni lagano posustaju za liderima.

Kada se uporede poslednja dva Deloitte izveštaja vidi se da LFC stagnira, dok četiri engleska rivala odmiču. U sezoni 2015/16 prednost Arsenala i Čelsija u zaradi porasla je za preko 50 posto, Sitijeva za sedamdeset, a Junajtedova za čak 125 posto. Dok je Liverpul obrnuo 403.8 miliona evra, Junajtedovi prihodi su 689 miliona.

Slavna revizorska kuća izveštaje objavljuje u januaru, pa ćemo tek za četiri meseca saznati kako su tačno stajale stvari u prošloj sezoni, ali na osnovu drugih pokazatelja pravac kretanja nikako nije dobar za giganta iz Mersisajda.

U 2016. vrednost njihovog brenda je opala za četiri posto, što ne zvuči strašno, ali kada se to uporedi sa Junajtedovim i Čelsijevim porastom od po 11 posto, perspektiva je mnogo jasnija.

Plate igrača, koje su dugoročno pouzdan pokazatelj kako će timovi proći, još su jedan indikator: od top 10 klubova u Engleskoj samo su Liverpulove smanjene 2017. u odnosu na 2016, pa su sa trećeg pali na peto mesto, a zaostatak za vodećom četvorkom je od 20 do 35 posto.

Ako ni ovo ne zvuči dovoljno zastrašujuće, najproblematičnije zvuči podatak o operativnim prihodima kluba. Po njima Liverpul ne zaostaje samo za domaćim gigantima (Junajted je ravno deset puta jači) i evropskom velikom petorkom (Real, Barsa, Bajern, PSŽ, Juve), već i za Atletikom, Napolijem, Šalkeom, klubovima koji su već dugo finansijski u drugom planu.

MUFC = LFC puta 10

Sportska ekonomija radi na vrlo jednostavan način: morate da mislite globalno i da budete stalno pred očima fanova u svim krajevima sveta. Za Liverpul je zato neophodno da opet bude redovan u Ligi šampiona i tamo se zadrži što duže.

Međutim, tu nije kraj. I na lokalnom nivou oni su u problemu, zbog stanja Mersisajda. Siromašni i nezaposlenošću već dugo preopterećeni deo severozapadne Engleske po potencijalu za zaradu ne može ni da se poredi sa bliskim komšijama iz Mančestera, da o planeti London i ne pričamo.

Cene karata na Enfildu su srazmerno male, a kapacitet tog stadiona će posle tekuće rekonstrukcije stadiona Spursa i one koja Čelsi očekuje pre kraja decenije biti tek sedmi u Premijer ligi.

Uprkos tome, po skoro 3 miliona od svake utakmice nikako nije zanemarljivo, a bar treće mesto u grupi garantovalo bi i petu evropsku utakmicu sezone na Enfildu. Uključite u to i bonuse od Lige šampiona (12.7 garantovanih miliona evra, pola miliona po bodu u grupi, 6 miliona za prolazak… potencijalno i do 57.2 miliona, plus market share od još nekoliko miliona) i pored Stenli Parka će moći da se proslavi.

Kada FSG trpi kritike, a trpi ih redovno, treba se pozabaviti i ovim podacima. Od vodećih klubova u Evropi vlasnici redovno ubrizgavaju novac u PSŽ i Siti (pri čemu ovi drugi nisu samo fudbalski klub, nego globalni razvojni projekat koji i ide uspešnije od onoga što se zbiva na terenu) i povremeno Čelsi i Monako, a ulazak Kineza u italijanske klubove pokrenuo je posao i tamo (mada je njihova polazišna tačka prilično niska i trebaće kontinuirano ulaganje da se dođe u borbu za top 10).

Svi ostali svoje pare moraju sami da zarade (a onog koji najviše zarađuje još i džepari sopstevni vlasnik, ali to ste već čitali), a doprinos vlasnika ili uprava je pre svega u postavljanju direktora sposobnih da prošire spisak izvora prihoda. Možda vam zvuči bizarno da fudbalski klub ima svog partnera u industriji traktora, ali ako taj partner može da pokrije godišnju platu desnog beka, teško je naći zamerku.

Zato je pred Klopom i njegovim momcima ozbiljan zadatak – da što duže i uspešnije nose barjak svog kluba u evropskim takmičenjima, ne bi li mu pomogli da sebar zadrži u deset najvećih na svetu. Svako ispadanje košta preskupo (treba li bolji primer od Milana i Intera?), a onih koji čekaju priliku je i previše.

U borbi koja sledi Liverpul će imati veliki adut: sa Klopomna klupi njihov učinak protiv elitnih rivalaje odličan.

Vladari velikih mečeva

Izvesna je jedna stvar: subotnja utakmica na Etihadu je anomalija i za obe strane najbolje bi bilo da njen ishod posmatraju na taj način, a da iz nje izvlače pouke.

O Liverpulovom učinku protiv ostalih iz Velike šestorke već se mnogo pričalo – prošle sezone oni su tu mini-ligu dobili sa 20 bodova iz 10 utakmica i bez ijednog poraza:

Liverpul 10 5 5 0 +7 20
Čelsi 10 5 1 4 +2 16
Totenhem 10 4 3 4 +3 15
Mančester Siti 10 2 4 4 -4 10
Mančester Junajted 10 2 4 4 -5 10
Arsenal 10 2 3 5 -3 9

Malo duži pogled još je impresivniji. Od dolaska Klopa, prve dekade oktobra 2015, Liverpul je sa pet velikih rivala odigrao ukupno 24 takmičarske utakmice (21 u ligi, 2 u LE, finale Liga kupa; prijateljske mečeve sa priprema ne računamo ovde). Pre subote poražen je samo jednom, od Junajteda u januaru 2016, jednim Runijevim pogotkom. Sa po 11 pobeda i remija gol-razlika mu je bila impresivnih 41:20, a vredi istaći i da su četiri pobede ostvarili u gostima.

Postoje dva prilično validna i logična objašnjenja, psihološko i taktičko. Timovima koje vodi Jirgen Klop mentalitet je uvek jača strana, dok odnos ne pukne (a kada jednom pukne, povratka nema, setite se njegove poslednje sezone u Dortmundu).

Nemac u svoj posao unosi snažne emocije i timskim duhom može da u određenoj meri nadoknadi taktičke, tehničke i fizičke nedostatke svog tima. Za takve stvari uvek su najpogodniji derbi mečevi ili utakmice protiv najmoćnijih rivala, jer u njih ekipa po pravilu ulazi motivisanije, a to je još izraženije kod klubova sa slavnom tradicijom.

Treba li vam bolji dokaz od rezultata u Mersisajd derbijima – od 14 utakmica sa Evertonom u ovoj deceniji Crveni su dobili sedam, a nisu izgubili nijednu, dok u ovom veku na 38 okršaja imaju skor 20-14-4. To je impresivno ako se zna da je EFC svaku sezonu posle 2004. završio između petog i jedanaestog mesta, najčešće u top 8.

Druga strana je taktička. Kao Gegenpressing ekipa Liverpul najbolje funkcioniše protiv ekipa koje bi da ga napadnu. Da bi Klopov sistem radio, potreban je prostor za njegove napadače, posebno dvojicu bočnih, a njega ima najviše kada protivnički bekovi provode mnogo vremena napred. Arsenal je prototip protivnika kakvog bi Nemac voleo da sreće svakog vikenda, dao im je 14 golova na 4 meča (3.5 po utakmici)

Zato ne iznenađuje što najveće probleme od svih pet velikih Liverpulu predstavlja onaj koji je u prethodne dv sezone beležio najslabije rezultate – oprezni Van Galov i Murinjov Junajted. između Spursa u prvom Klopovom top 6 nastupu i Sitija ove subote Liverpul je protiv najjačih davao golove u 20 od 22 utakmice, a potpuno je zadržan samo dvaput protiv Crvenih đavola.

Junajtedu je Liverpul u pet utakmica dao samo 4 gola (u tri ligaške samo onaj bizarni penal, kada se Pogba ničim izazvan razmahao rukama)i pobedio ga samo jednom, u Ligi Evrope. Sve ostale rivale Klop je pobedio dva ili tri puta, Spursima su dali 6 na 5, a Sitiju i Čelsiju preko gol i po po utakmici.

Daj da bi uzeo

Pozabavimo se zato malo taktikom. O Klopu i Gegenpressingu je čak i na ovim prostorima dosta pisano, pa neću ulaziti u detalje. Suština ovog taktičkog sistema je da je ključni trenutak kada protivnik preuzme loptu, što bliže svom golu. Cilj je oduzeti mu je u narednih nekoliko sekundi, što bliže protivnikovom golu.

Logika je prosta: igrači tima koji ima posed po pravilu se odmiču od rivala, da bi otvorili opcije za dodavanje, što znači da je u slučaju oduzimanja lopte na protivničkoj polovini jedan ili više napadača naše ekipe slobodno, odbrana nije postavljena i prilika se stvara momentalno.

Nije se retko događala situacija u kojoj bi tim koji koristi ovakvu taktiku namerno predao loptu dobro defanzivno postavljenom rivalu, samo da bi ga onda uhvatio na pogrešnoj nozi.

Ovakve taktičke koncepte nemački klubovi masovno koriste u poslednjih desetak godina, a Klop je sa Dortmundom tako osvojio dve titule u Bundesligi i stigao do finala LŠ sa relativno skromnim budžetom.

Gegenpressing je zamišljen upravo kao taktika klubova koje nemaju dovoljno novca da okupe tim koji će moći da kontroliše posed sve vreme, što je suprotna bazična filosofija dovedena do ekstrema u radu Pepa Gvardiole.

Po pravilu Gegenpressingu veoma odgovaraju timovi tog tipa, što se jasno vidi iz rezultata (i ne samo rezultata, već i iz celih utakmica) Klopove ekipe protiv Arsenala i uglavnom protiv Sitija.

Tim koji živi od poseda stoji uvek veoma visoko, što otvara mnogo prostora ako se lopta oduzme njihovoj zadnjoj liniji. Dalje, tim koji ima stalni posed konstantno zavisi od dodavanja i kontrole lopte igrača na pozicijama kod kojih donedavno to nisu bili primarni atributi – golmana i defanzivne linije.

U takvoj situaciji Gegenpresseri po pravilu targetiraju slabu kariku, što može da bude igrač nižeg kvaliteta (u Sitiju je to teško pronaći) ili igrač slabije kontrole lopte (Otamendi) ili slabije taktičke discipline (Mendi). Uvodnih pola sata subotnjeg meča odlična je pokazna vežba kako sistem radi, a da je na mestu Salaha bio igrač sa boljom završnicom (da ne kažem finishingom preko 15) Liverpul bi pre Maneovog kung fu momenta već imao dva gola prednosti, jer Sitijeva odbrana jednostavno nije dovoljno dobra za klupske ambicije. No, naša današnja tema je Liverpul.

Da bi Gegenpressing radio, neophodne su dve stvari: da ekipa besomučno trči, što Liverpul radi najviše u ligi i da svaki član ekipe aktivno igra u defanzivnoj fazi (što je glavni razlog Staridžovog neuklapanja u sistem). To traži veliko požrtvovanje, posebno od napadača, i nije lako naći nekog ko je spreman da se toliko podredi timu kao Firmino. Dodatno, u ovoj eri privatnih preduzetnika u fudbalu, u kojoj mediji izdižu one koji daju po 50 golova po sezoni, a ne čine saigrače ništa boljima, pritisak na fudbalera koji se žrtvuje za tim još je veći, jer je nemoguće igrati odbranu 90 minuta i davati po 40 golova u sezoni.

I tu dolazimo do Klopovog suštinskog problema, koji je demonstrirao i u Dortmundu, a u Liverpulu je još upadljiviji.

Rigidnost

Gegenpressing je po prirodi prilično rigidan sistem. Kada mu se posvetite, vrlo je teško kombinovati ga sa nečim drugim. Samim tim je teško napraviti efikasan plan B, a kod Klopa problem pojačava prilična tvrdoglavost.

Kada njegovi klubovi dođu u poziciju da im je tokom utakmice potrebna promena, bilo da ona znači drugi tip pritiska ili povlačenje, ta opcija ne postoji.

U Dortmundu Klop je imao kvalitetniji i pre svega mnogo balansiraniji tim, ali i mnogo važnije – znatno slabiju konkurenciju. Na domaćem planu jedini jači rival, Bajern, prolazio je kroz tranziciju, na evropskoj se kvalitet još uvek ni izbliza nije ovako nataložio u maloj grupi povlašćenih klubova.

U praksi to je značilo da BVB neretko lomi rivale u finišu utakmice pošto ih prethodno dobro izmori. Kada na veću kondiciju i objektivni kvalitet od rivala imate i jaku klupu, ne bi trebalo da imate mnogo poteškoća u lomljenju otpora.

U Liverpulu polazna osnova je ekipa koja je na papiru peta, a u praksi šesta (platni bilans Spursa nerealno je nizak), ali je prosečan nivo kvaliteta ostatka lige dramatično veći nego u Bundesligi.

Manje-više sve ekipe u Premijer ligi imaju dublje sastave, koji mogu da se prilagođavaju igri protivnika i da mu fizički pariraju. Još važnije: imaju volju da u svakoj utakmici, a posebno protiv velikih klubova, ostvare dobar rezultat (ta volja u 4 najveće evropske lige opada u smeru kazaljke na satu)i kao vrhunac – po pravilu imaju bar neko oružje da tu volju i sprovedu.

To i dalje ne znači da Liverpul neće pobeđivati u serijama. Njihova ofanzivna linija bila je snažna i prošle sezone, a uvođenjem Salaha i Okslejd Čemberlejna u rotaciju (pod uslovom da Kutinjo i zaigra) opcija je sasvim dovoljno za igru na više frontova i prilagođavanje sitnim detaljima kod rivala.

Problem počinje na drugoj polovini terena. Nema mnogo boljih primera za to od prvog Sitijevog golau subotu. Crveni karton je zamaglio mnogima pogled na meč, ali killer blow Liverpulu nije zadao sudija (ili Mane) već Kevin De Brejne. Crvenokosi velemajstor iskoristio je diletantsko ponašanje direktnih rivala i poslao najlepši pas dosadašnjeg dela sezone i omogućio Agueru da nastavi seriju protiv Liverpula na Etihadu (kad mu već na Enfildu ne ide nikako).

Before the 1:0 of #MCILIV: Can has 7 seconds to shift to the ball and close the space for KdB. He walks. In the end, he is 1 second late. pic.twitter.com/hHXuUikt93

— Martin Rafelt (@MartinRafelt) September 11, 2017

Već na prvi pogled i netrenirano oko vidi da se u samom srcu terena događalo nešto nenormalno. U eri kad su svaka sekunda i svaki metar presudni najbolji igrač Sitija dobio je previše i jednoga i drugoga. Kolega Martin Rafelt je izmerio da je Emre Džan, kao direktni čuvar, imao sedam sekundi vremena da pokrije Belgijanca i da je na kraju zakasnio.

U sezoni 2001/02 Pires, Ljungberg i Anri redefinisali su shvatanje prostora i vremena na fudbalskom terenu, prelazeći iznova ceo teren za pet do šest sekundi kombinacijom pasova i sprintova. Šesnaest godina kasnije igrač sredine terena punih sedam sekundi nije pokrio rivala udaljenog manje od deset metara.

Tu nije bio kraj mukama, položaj defanzivne četvorke u V formaciji bukvalno je pozivao Sitijeve napadače da se postave za utrčavanje.

Prkose statistici

Problem Liverpulove odbrane u širem smislu može se podeliti na dve polovine: ljudski resursi i organizacija.

Ograničenja Crvenih u ljudstvu sasvim su jasna i ne treba na njih trošiti previše reči. Martin Škrtel sada ispada na terenima Turske (ponekad i u Skoplju), ali ono što je iza njega ostalo ne uliva previše poverenja.

Ako dozvolite da u klubu sa takvim potencijalom i ambicijama vrlo upotrebljivog Džejmsa Milnera celu sezonu držite na levom beku jer nemate nijednog dovoljno kvalitetnog, jasno je da se radi o sistemskom problemu.

Problem se sada ponavlja i na suprotnoj strani, gde dugotrajna povreda Natanijela Klajna (kako sada stoje stvari neće na teren pre decembra), poznata najmanje od jula, nije podstakla klub da potraži zamenu na tržištu.

Ono što se dešavalo na tržištu je dugo iščekivanje Virdžila Van Dajka. Holanđanin je u Seltiku pokazao veliki potencijal i sposobnost da se nosi sa pritiskom potrebe za stalnim pobedama, a u Sautemptonu se za tren uklopio u Premijer ligu, pa je bez dileme odlično rešenje. Međutim, sa jedne strane nije bilo nikakve svrhe čekati do samog kraja i saznanja da se transfer neće dogoditi. U krajnjoj liniji, Liverpulu je potrebno i više od jednog dobrog štopera.

Najbolje se to vidi kod prekida, koje u ligi niko ne brani gore od Crvenih. Radi se o starom problemu, kod kojeg prelazimo nateren defanzivne organizacije.

Ranije pomenuti gol Vejna Runija u januaru 2016. pao je posle kornera i pomerio je Liverpul na prvo mesto tadašnje liste timova po broju primljenih golova posle udaraca iz ugla. Ništa se nije promenilo. Liverpulova odbrana od prekida bila je veoma slaba i prošle godine, a onda u prvom kolu ove sezone klub ispušta bod direktno na prekidima protiv Votforda.

Korneri su jedna od tačaka na kojima se najbolje vidi rad na treningu neke ekipe. U Evropi ima klubova koji na taj način daju i po trećinu svojih golova tokom sezone. Korner po pravilu nije situacija iz koje često padaju golovi, ali uigranii dobro osmišljeni napad ili rastrojena i dezorganizovana odbrana mogu da pomere tu statistiku. Navijači na Kopu najbolje znaju kako, jer su tokom godina toliko puta doživljavali hladne tuševe direktno pred očima.

Problemi se često pojavljuju i u igri, zbog taktičke nediscipline mnogih bitnih igrača. Na primeru prvog Sitijevog gola videli smo da je ispao Emre Džan, koji se u toj nepoželjnoj kategoriji ističe. Bekovi su tradicionalni izvor patnje Liverpulovih navijača, a Morenova nemoć praćenja.

Na sve to dolazi problem golmana. Od pet preostalih članova top 6 samo Siti nema rešeno pitanje golmana (još je rano za punu procenu Edersona), uglavnom zbog specifičnih Pepovih potreba pri izboru čuvara mreže. Svakoj od ostalih ekipa iz vrha golmani donose po 10 do 15 bodova po sezoni. Minjole ima serije utakmica u kojima je odličan, ali ne uliva trajno poverenje, a Karijus deluje još nepouzdanije.

Sve su to stvari koje dobra strategija na tržištu može da reši za pristojnu sumu novca.

Rezime

Kada je Arsen Venger godinama osvajao četvrta mesta i ponašao se prema njima kao da su trofeji, jedina razumna reakcija bila je kritika. Takav stav urušio je Arsenalov status u engleskom fudbalu i odigrao važnu ulogu u velikom padu kroz koji prolaze.

Liverpul je u znatno drugačijoj poziciji. Posle doticanja dna u eri Hodžsona i Dalgliša, Crveni su klub u stanju produžene rekonstrukcije.

Rešenost FSG da istraje u tome dokazuje i ulaganje pozamašne sume (oko 140 miliona dolara) u proširenje stadiona na 54 hiljade mesta. Klub ima ogromnu armiju navijača, li je za učvršćivanje pozicje u evropskoj eliti neophodno ostvarivati u kontinuitetu dobre rezultate.

Povratak u Ligu šampiona veliki je korak u pravom smeru i sa te strane je učinak Klopa i ekipe prošle sezone nedvosmilen uspeh.

Zadatak će ove sezone biti još teži, pre svega zato što će obe mančesterske ekipe izvesno biti znatno bolje nego pre godinu dana. Agresivne komšije još nemaju pobednički mentalitet, ali stav novog vlasnika i iznenadni tržišni bum predstavljaju još jedan izazov.

Liverpulov veliki povratak u elitu imaće pravi efekat samo ako ne potraje samo jedno leto. Pred Klopom je mnogo kompleksniji posao nego do sada.