Čerčesov – ključ za uspeh Rusije

Podeli:
REUTERS/Maxim Shemetov

Ruska fudbalska reprezentacija je nastavljač duge i uspešne tradicije sovjetskog fudbala, čiju kičmu je predstavljala sve do osamdesetih godina.

U sovjetskim danima dobri rezultati nisu bili retkost – evropska titula 1960. i još tri izgubljena finala, polufinale Svetskog prvenstva 1966 i još pet plasmana među 10 najboljih na svetu. Ali, ako se to postavi nasuprot činjenici da je SSSR imao duplo više stanovnika od Brazila a i sadašnja Rusija je daleko najnaseljenija među članicama UEFA, kao i da su u mnogim drugim sportovima potpuno dominirali decenijama, fudbalska selekcija nije ispunila očekivanja.

Posle raspada saveza Rusija je dugo beležila neuspehe na velikim turnirima, na devet od deset takmičenja pre 2018. nije prošla grupu. Jedini izuzetak bio je EURO 2008, na kojem je generacija Aršavina, Pogrebnjaka i Pavljučenka bila najprijatnije iznenađenje, ne samo zbog plasmana u polufinale, nego i zbog atraktivnog fudbala, koji je podsećao na superatraktivni sovjetski tim iz Meksika 1986. Ako je razigrani napad bio povezan sa Zenitom, odbrana je deceniju i po pripadala ekipi CSKA. Golman Akinfejev, Ignaševič i braća Berezutski u zbiru su skupili bezmalo 400 nastupa za reprezentaciju.

Istorija ruskog fudbala naglo se preokrenula tokom Svetskog šampionata na domaćem terenu. Zbornaja je pre početka turnira imala jednu pobedu u 10 mečeva i mnogi su se bojali debakla u grupi. Umesto toga, ekipa Stanislava Čerčesova je posle impresivnih partija prošla dalje u dva meča, odmorila startere protiv Urugvaja i onda šokirala Španiju. U četvrtfinalu protiv Hrvata domaćin je ispao na penale, ali je i domaća i globalna javnost osvojena.

Priliku da se u prvoj sezoni probiju u elitni razred Lige nacija Rusi su propustili neočekivanim porazom od Švedske, a na putu ka Evropskom prvenstvu 2020. izgubili su dvaput od Belgijanaca. To su sva četiri poraza koja su doživeli u 19 takmičarskih mečeva od juna 2018. Možda su superiorni Belgijanci nedostižni, ali su protiv ostalih rivala u grupi kvalifikacija dobili svih osam puta, uz brutalnu gol-razliku 31:1.

REUTERS/Maxim Shemetov

Uspesi aktuelnog tima nerazdvojno su povezani sa likom Stanislava Čerčesova, koji već četiri i po godine sedi u selektorskoj stolici. Dete Severne Osetije, na padinama Kavkaza, Čerčesov je umalo dobacio do 50 utakmica za tri različite selekcije u tranzicionim vremenima devedesetih. Njegov poslednji trener Oleg Romancev igrao je za poslednji sovjetski tim koji je ušao među osam na svetu, a pretposlednji Jogi Lev, sa kojim je kao 39-godišnjak osvojio titulu u Austriji.

Izbor Čerčesova, kojem su se oba velika domaća kluba zahvalila posle prve sezone, a nijedan trofej nije osvojio do varšavske avanture 2016, iznenadio je mnoge. Još više ih je iznenadio fudbal koji Rusija pod njim igra. Sa fizičkim izgledom koji sugeriše konzervativni pristup, Stanislav je transformisao ruski fudbal i oslobodio ga svih ranijih stega, omogućivši da nacionalna selekcija prvi put posle nekoliko decenija izgleda na terenu bolje nego klubovi. Veliku prednost u odnosu na većinu svetskih selektora Čerčesov ima u činjeninici da je velika većina reprezentativaca u ruskoj ligi, a za ovu akciju među pozvanima je čak 19 igrača iz pet klubova – Zenita, Spartaka,  Lokomotive, Dinama i Krasnodara – što će mnogo značiti za uigranost tima. 

Ipak, uspehu tima znatno je doprineo talas talentovanih fudbalera, koji su se odvažili da se na vreme otisnu na Zapad, daleko od zone komfora, s različitim sudbinama. Junak Mundijala Denis Čerišev od dečačkih dana je u Španiji, Aleksandar Golovin izgradio je ime u CSKA pre prelaska u Monako, a poslednja zvezda prelaznog roka je Aleksej Mirančuk, koga je od Lokomotive kupila Atalanta.

REUTERS/Maxim Shemetov

Za ovu priliku nijedan od njih nije bio u sastavu, ali talenta ima više nego dovoljno, uključujući ključne igrače, kakvi su napadač Artjom Dzjuba, štoper Georgi Džikija i desni bek Mario Fernandez. Uloga ove trojke u sistemu igre Čerčesova je izuzetno bitna. Mečevi sa Srbijom i Mađarskom biće prilika i za igrače sa malo iskustva u državnom timu – pozvana su četvorica debitanata i još sedam igrača sa pet i manje nastupa za Zbornaju komandu.

Taktika

Stil igre koji forsira Čerčesov odlikuju taktička disciplina, nnogo trčanja i napadanje sa velikim brojem fudbalera, što potvrđuje podatak da je tokom kvalifikacija mrežu treslo čak 14 različitih fudbalera. Osnovna formacija u kojoj ruski tim nastupa je 4-2-3-1, a ključne stavke su dva izuzetno ofanzivna beka i fizički dominantnim napadačem.

Omiljeni mehanizam u izgradnji napada je potpuno opterećivanje leve strane. Jedan od ciljeva je da se omogući direktni prolaz do protivničkog šesnaesterca kroz levi međuprostor, putem serije kratkih pasova velikog broja igrača na malom prostoru, posle čega je glavna opasnost Čerišev u kombinaciji sa bekom Kudrjašovim, ali je ipak primarna opcija ostavljanje desnog beka Marija Fernandesa 1 na 1 sa protivničkim levim bekom na velikom prostoru. Ovaj metod pokreće se razmenom pasova na centru, bliže levoj aut-liniji, dok se potpuno ne privuče pažnja protivnika i ostvari željena izolacija. Tada levi štoper Džikija, ili jedan od dva pivota Ozdojev šalju dijagonalu prema visoko i široko postavljenom Fernandesu. Odatle momak rođen u Brazilu može da proba da reši situaciju sam, ili da u 2 na 2 ili 3 na 3 koristi individualne prednosti Dzjube i nekog od ofanzivnih vezista. Ključ igre protiv takvog koncepta je u disciplini krilnih igrača, koji ne treba da dozvole Rusima da ih odvuku iz sopstvene zone terena.

REUTERS/Maxim Shemetov

Vrlo često Fernandes šalje centaršut pred gol, a u tom trenutku u šesnaestercu rivala već je pet ruskih igrača. Ta brojnost vrlo često omogući dobru priliku za gol i temelj je izuzetne efikasnosti. Međutim, sa druge strane je vrlo visoko postavljanje oba beka veoma rizična stvar, pošto se u slučaju izgubljene lopte iza njihovih leđa nalaze veliki prostori kroz koje može da se povuče kontra. Zbog toga Rusi stalno primenjuju kontrapresing, pre svega se orijentišući na protivničke linije dodavanja, i neretko dolaze do lopte visoko, sprečavajući tranziciju. Ukoliko se probije njihova prva faza pritiska, u pozadini ostaju rupe, posebno u zoni između štopera i beka, gde je poželjno da se spusti igrač koji ume da sačuva loptu i pruži priliku saigračima da se pridruže u kontri.

U fazi odbrane Rusi stoje u 4-4-2 protiv timova koji igraju sa četvoricom u odbrani, ili u 4-2-3-1 ako protiv sebe imaju defanzivnu trojku. Tako sebi omogućavaju da u ranoj fazi protivničkog napada krenu u presing u određenim situacijama, terajući protivnika na dugu loptu, koja po pravilu pripadne korpulentnim ruskim igračima. Kada se spuste u niski blok Rusi su opasni, jer im to ostavlja dobru osnovu za kretanje u kontranapad.

Stanislav Čerčesov je tokom četiri godine na klupi selekcije pretvorio grupu sa potencijalom u tim visokog kvaliteta, koji zahvaljujući visokoj uigranosti i taktičkoj disciplini može ozbiljno da kazni rivale sličnog i posebno slabijeg nivoa. Utakmice sa  Rusijom istorijski su za Jugoslaviju i Srbiju bile veoma problematične, sa samo tri pobede i sada već 16 poraza.

U taktičkoj analizi pomogao @Alberrt_m_