Aut nogom, 2х30 minuta: Nova pravila za novi fudbal

Vladimir Novaković 11. jun 202219:49 > 19:5618 komentara
Podeli:
Kamp Nou
Kanuman/Shutterstock

Fudbalski svet u poslednjih nekoliko godina morao je da se privkine na prečeste promene pravila igre, ali je svejedno vest iz Holandije izazvala prilični šok. Tamošnji drugi rang takmičenja, Keuken Kampioen divizija, u sezoni 2023/24 testiraće radikalni set pravila, koji bi mogao iz korena da promeni omiljeni nam sport.

Među pet predloženih promena su izvođenje auta nogom, mogućnost da se iz slobodnog udarca krene driblingom, neograničene leteće izmene, petominutna isključenja za žuti karton i promena trajanja meča na dva puta po 30 minuta, uz štopovanje dok lopta nije u terenu. S obzirom na to da su ovi predlozi samo trešnjica na vrhu torte dramatičnih promena kroz koje fudbal prolazi, temu ćemo detaljno obraditi u tri dela.

Pročitajte još:

Promene pravila nisu retka stvar, neke su kozmetičke, dok druge izazovu tektonske promene (a najbolji primer je promena ofsajd pravila iz 1925, kada je broj igrača koji definišu ofsajd spušten sa 3 na 2, čime je fundamentalno izmenjena fudbalska taktika). Kada se u kratkom razmaku menja mnogo toga i na raznim nivoima, odnosi snaga za kratko vreme se mogu znatno izmeniti.

Sve što se u fudbalu dešava u proteklih nekoliko godina veoma podseća na doba prelaska iz osamdesetih u devedesete XX veka, kada su zakonodavci na mnogo nivoa dramatično promenili fudbalsku igru, na terenu i van njega. Utisak je da posle relativno mirnih četvrt veka sledi nov dramatični zaokret u ustrojstvu omiljene nam igre, bukvalno na svakom nivou. Podsetimo se za početak šta se sve izdešavalo od kasnih osamdesetih do sredine devedesetih.

Prednost: Zapad

Slučaj Bosman i formiranje (a zatim i četiri preformatiranja u malo preko decenije) Lige šampiona potpuno su izmenili odnose snaga na kontinentu, na štetu ovih krajeva. Izostanak iz UEFA takmičenja na nekoliko godina obično bi vas tada bacao u potpuno novu situaciju. Crvena zvezda i Partizan su u poslednje dve sezone pred sankcije imali tri evropska proleća, a da bi to ponovili trebalo im je bezmalo četvrt veka po povratku na evropske terene.
Uzrok su sa jedne strane bile finansije, nepovratno nagnute ka zapadu kontinenta, ali još više to što je potpuno relaksirano pravilo o broju stranaca u klubovima, pa su bogatiji došli i pokupovali sve što je bilo u ponudi. Pre Bosmana ograničenja su bila striktna, mada su vremenom popuštana. Počevši od 1978. klubovi su u evrokupovima mogli da nastupe sa dva strana igrača, a od 1991. pravilo je glasilo 3+2 (tri stranca, dva asimilovana, što je u raznim zemljama značilo razne stvari).

UEFA je inače pokušala da ignoriše Bosmana – posle sudske odluke trebalo im je mesec dana da se oglase, i to negativno, ali su pod ogromnim pritiskom EU popustili još mesec kasnije, pa je 19. februar 1996. zapisan kao dan kada su na šestočasovnom sastanku Izvršnog komiteta ukinuta pravila o broju stranaca (bar unutar EU). Neka ograničenja za non-EU igrače nastavila su da važe u nacionalnim takmičenjima, a kasnije je uvedena i poznata homegrown kvota, ali modernu eru je obeležila selektivna primena tog i svih drugih pravila.

FK CRvena zvezda

Od tih promena nije propatio samo srpski fudbal, nego i kompletna istočna Evropa, koja je imala dva prvaka kontinenta i tri finala Kupa šampiona u sedam godina pred sudbonosnu ’92. Zapravo, u sva tri kupa istok je u periodu 1979-92 imao četiri trofeja (Dinamo Tbilisi, Dinamo Kijev, Steaua, Zvezda) i još pet poraženih finalista (Karl Cajs Jena, Loko Lajpcig, Videoton, i ponovo Steaua i Zvezda). Zamislite to sada.

Slične traume su preživeli i Englezi po povratku sa hejselske suspenzije, koja je trajala pet godina. U 21 godini pre izbacivanja klubovi iz kolevke fudbala osvojili su sedam od poslednjih devet titula prvaka Evrope i igrali devet od poslednjih 11 finala. Zapravo, ako uzmemo sva tri evrokupa (i računamo Kup sajamskih gradova, iako nije bio pod ingerencijom UEFA), Englezi su od poslednje 21 sezone pred Hejsel bez predstavnika u finalima bili samo 1983, kada je čast Ostrva nosio Fergijev Aberdin.

Po povratku iz izgnanstva Junajted je odmah osvojio Kup kupova, koji je do ukidanja ’98 bio sigurna zona za premijerligaše (tri trofeja i jedno finale), ali u dva jača takmičenja su bili daleko od vrha – Junajtedovo čudo iz ’99 je jedino finale Engleza do početka dominantne ere (2005-12), a u Kupu UEFA su u prvih 15 godina stigli samo do dve drame na prelazu vekova – Arsenalove kopenhaške blamaže i Liverpulovog rvanja sa Alavesom.

Uzroci su bili dvojaki – finansijska superiornost Serie A i španskih giganata su potrajali, a pravila o strancima ne toliko. UEFA je početkom devedesetih promenila način tretiranja igrača iz Velsa, Škotske i obe Irske, koji su u Engleskoj uvek prirodno imali domaći status, pa su odjednom najjači klubovi osvanuli sa dvocifrenim brojem stranaca i morali da igraju evrokupove sa kombinovanim timovima. Bosman se pobrinuo da se to promeni, ali je dobijanje radne dozvole za igrače van EU dugo ostalo mnogo rigoroznije nego u drugim zemljama kontinenta.

Alesandro del Piero, Alen Bokšić
Ben Radford/Allsport

Još jedna, naizgled sitna promena takođe je gurnula stvari u korist bogatijih klubova. FIFA je 1995. dozvolila povećanje broja izmena tokom meča sa 2 na 3. Do tada dozvoljene su bile dve izmene (plus golman tokom sezone 94/95), a dodatna opcija favorizovala je timove sa većom dubinom. Izmene u fudbalu nisu postojale pre oktobra 1953, u redovan program ušle su tek krajem te decenije, a do SP su stigle u Meksiku 1970.

Prednost: Napad

Ako su promene van terena promenile odnos snaga na kontinentu, one na samom terenu su bile takođe veoma bitne u velikoj transformaciji igre ka onome što dobro poznajemo u XXI veku. Fudbal je dugo važio za igru džentlmena sa generalnim ciljem da se postigne gol više od protivnika.  Naravno, to je u nekim delovima sveta važilo samo donekle, a običaji koji su stigli iz Latinske Amerike preko latinske Evrope su do osamdesetih učinili igru mnogo nervoznijom i ciničnijom, manje uzbudljivom i težom za gledanje.

IFAB je od sredine osamdesetih ušao u seriju promena pravila koje će pomoći napadu i preokrenuti trend sve manjeg broja golova. Prva među odlukama bila je zabrana da golman hvata loptu koju mu unutar šesnaesterca vraća saigrač. To pravilo doneto je u leto 1987, a tog novembra u Beogradu, na meču Jugoslavija – Engleska, gledali smo tragikomičnu scenu koju je ta promena proizvela.

Na 0:1 u 17. minutu Mauro Ravnić je uhvatio pas Marka Elznera, legendarni Mišel Votro (sudio kad je Van Basten dao onaj gol Sovjetima, i kad je Dukadam uništio Barsu u finalu KEŠ; poznat po tome što je u polufinalu SP’90 zaboravio da sudi kraj prvog produžetka, pa se igralo 23 minuta) dao je indirekt Englezima i sasvim zbunio engleskog komentatora (samo poslušajte), a Džon Barns pogodio za 0:2 (osam minuta kasnije bilo je 0:4, Elzner je izašao odmah, a Ravnić na poluvremenu; Katanec će smanjiti na 1:4 pred kraj).

Ispostavilo se da ta promena nije imala dovoljan uticaj, defanzivni fudbal je lagano preuzimao primat, pa je SP 1990 do danas ostalo ono sa najmanje golova po utakmici. Odmah posle turnira donete su dve nove bitne promene pravila u korist napada. Prva je vezana za ofsajd – do tog trenutka igra bi bila prekidana ako su drugi defanzivac i najistureniji napadač u liniji, od tog leta je to bila dozvoljena pozicija.

Druga promena vezana je za prekršaje u izglednoj šansi. Pre toga ste za crveni karton stvarno morali da se potrudite i da se ozbiljno zamerite sudiji. Čak je i ovaj trostruki pokušaj ubistva Klaudija Kaniđe doneo Kameruncu Masingu tek drugi žuti.

Pred vama je još jedan tragično-komični video, sa Hejsela ’85. Tragičan zbog onog što je prethodilo utakmici, komičan i zbog pravila (Gari Gilespi nije dobio ni žuti za ovaj prekršaj), a i zbog odluke sudije Dajne (penal, iako je faul bio brat-bratu pet metara van 16m).

Na prvom SP na kojem su kartoni postojali (1970) nije isključen nijedan igrač (isključenja su, naravno, postojala i pre kartona, a na prvih osam SP isključena su 23 igrača), na sledeća tri turnira bilo je 13 crvenih kartona. Situacija je sa pooštravanjem pravila eskalirala, pa je 2006. u Nemačkoj isključeno 28 igrača, tačno koliko i na prvih deset mundijala zajedno.

No i pored promena iz 1990. problem je i dalje postojao. Poslednja dva finala starog Kupa šampiona donela su ukupno jedan gol za 240 minuta fudbala (ruku na srce, u periodu 1977-95 samo na četiri finala KEŠ/LŠ viđeno je više od jednog gola, dvaput po 4:0 i po jednom 1:1 i 2:1). Kap koja je prelila čašu bilo je finale Eura ’92, kada je Danska brzo povela protiv Nemaca, i onda zauvek držala loptu, koristeći sva u tom trenutku legalna sredstva.

U praksi je to značilo da je Piter Šmajhel između odbrana kojima je sahranio samopouzdanje dve najbolje reprezentacije na kontinentu (Holandija u polufinalu, Nemačka u finalu), umeo i da im pokida nerve. Posebno obratite pažnju na kombinaciju moja dva omiljena igrača tog tima, Fleminga Poulsena i Šmajhela, tačno na isteku minuta (Poulsen nosi devetku).

Na finale odigrano 26. juna 1992. IFAB je reagovao za manje od mesec dana, pa je već u sezoni 92/93, uz Ligu šampiona i Premijer ligu, debitovao i backpass rule. Od tog trenutka golmani više nisu smeli da hvataju namerno vraćenu loptu sa bilo koje tačke na terenu. Ta odluka doneće najveću promenu u fudbalu posle 1925.

Kvalitativni iskorak

Do tog trenutka odbrambeni igrači sa minimumom tehnike imali su dva rešenja – palac napred i lagani povratni pas u sigurne ruke golmana. Dobro, ponekad su se stvari otimale kontroli.

Ali generalno je bilo dovoljno da golman zna da brani i da šutne loptu daleko, a da odbrambeni igrač ima snage i umeća da osujeti protivnika. Odjednom, pojavila se potreba da svih 11 igrača na terenu bude u stanju da se snađe sa loptom u nogama. Postepeno će se ta potreba podići na sasvim nove nivoe, stvarajući nove tipove golmana, od sweeper keepera kao Nojer do dodatnog plejmejkera kao Ederson.

Pitanje Pele/Maradona/Mesi (dodaj/zameni ime po želji i ukusu) je suštinski pogrešno. Vrhunski majstori iz prošlih vremena svakako nisu bili ni izbliza fizički spremni kao ovi danas, ali tehnički ne samo da nisu zaostajali, nego su neretko bili i bolji, pogotovo ako se uračunaju neuporedivo nekvalitetnije lopte i podloga, plus bezmalo nikakva sudijska zaštita.

Prava razlika između modernog fudbala i onog od pre 30, 50 ili 80 godina je u kvalitetu igrača sa suprotne strane tehničke lestvice. Donja granica tehničkih prohteva u današnjem fudbalu je jednako dramatično podignuta kao i kod fizičkih prohteva. Tu je fudbal 2020-ih u potpuno drugim dimenzijama u odnosu na onaj ranije.

Razlika je i na terenima i u trening centrima, koji se od onih iz osamdesetih razlikuju više nego današnje fabrike od onih sa kraja XVIII veka. Razlika je i u načinu na koji se putuje na gostovanja, u kancelarijama, na bankovnim računima, u odnosima sa javnošću. Krajem osamdesetih fudbal je i dalje bio samo sport, sporedna stvar, iako nama najvažnija. Danas je industrija od koje širom sveta žive milioni ljudi, koji nikad nisu pošteno ni zakoračili na teren.

Pokazalo se da, baš kao i sa ofsajdom 1925, promene pravila mogu znatno da unaprede kvalitet fudbala. Da li isto važi i za promene koje su se znatno ubrzale u poslednjih nekoliko godina? U drugom delu bavićemo se tim pitanjem i detaljnijom analizom predloženih pravila koja će se testirati u Holandiji.

Komentari

Vaš komentar