Romelu iliti ne sudi o knjizi na osnovu korica

Vladimir Novaković 19. jul 202210:55 > 11:246 komentara
Podeli:
Romelu Lukaku
Marco Luzzani/Getty Images

Drugog julskog dana pre četiri godine u Rostovu na Donu, bezmalo 3000 kilometara jugoistočno odavde, odigran je verovatno najbolji kontranapad u istoriji svetskog fudbala. Japan je u osmini finala Mundijala vodio protiv Belgije 2-0, ušao je Felaini i pobrinuo se za izjednačenje, a Plavi Samuraji imali su korner u 94. minutu meča.

UKV

Sećate se te kontre – Kurtoa lagano hvata loptu i baca je pravu u trk De Brujnea, Kevin je vuče 30 metara i šalje desno otvorenom Menijeu, Toma loptu šalje u 16 metara, gde je Lukaku propušta Šadliju, a Naser donosi pobedu i četvrtfinale protiv Brazila. U tih 11 i po sekundi savršenstva ključnu ulogu odigrao je igrač koji loptu nije ni pipnuo.

Romelu Lukaku je najpre odvukao svog igrača desno, onda naglo povukao ka sredini izbacio dva defanzivca i ostavio 30 metara praznog prostora za Menijea, a zatim navukao tri odbrambena igrača na sebe u srcu šesnaesterca, pre nego što će se zaustaviti pred šut i ostaviti Šadlija oči u oči sa nemoćnim golmanom.

Ono što od elitnih napadača naše ere pravi velike fudbalere – taktička obučenost, radna etika, inteligencija, timski duh, anticipacija, posvećenost višem cilju – sve to pokazao je Romelu tog julskog ponedeljka na obali Dona. Kontra za pobedu nad Japanom je verovatno krunski trenutak karijere fudbalera, čija cela karijera protiče u paradoksima i neshvaćenosti.

Romelu je u vatru gurnut tek što je napunio 16 godina, debitovao je u meču za titulu, bez ikakve prethodne najave. U roku od godinu dana znali su ga bukvalno svi. U jesen 2010. na prvom kanalu flamanske državne televizije emitovana je dokumentarna serija po imenu Lukakuova škola, koja je u 10 epizoda pratila njegovu poslednju školsku godinu u Briselu, dok je već igrao za seniorski državni tim, uveliko tresao prvoligaške i evropske mreže i osvojio jednu šampionsku medalju.

Prva epizoda serije zapravo je emitovana ravno šest dana nakon što je Romeluov promašaj sa bele tačke pomogao Partizanu da stigne do Lige šampiona na račun njegovog Anderlehta. Šesnaest dana nakon poslednje epizode dao je prva dva gola za državni tim, protiv Rusije.

Dan posle 17. rođendana dobio je priliku da telefonom razgovara sa svojim idolom Didjeom Drogbom, i taj trenutak opisao je kasnije kao jedno od najvećih uzbuđenja u životu. Samo godinu kasnije bio je Drogbin klupski drug, posle astronomskog transfera. Na kraju te sezone Drogba će Čelsiju doneti titulu prvaka Evrope, ali joj se Lukaku neće radovati, jer nije učestvovao u njoj, niti dobio medalju.

Ispostavilo se da će još pola decenije morati da čeka na mesto startera u elitnom klubu, ali ni to nije bilo dovoljno. Pet godina kasnije on već treći put u karijeri bukvalno mora da beži iz kluba koji ga je skupo platio i onda mu uskratio pravu šansu. Kako je moguće da igrač koji sa svojih 29 ima 330 golova u karijeri iznova prolazi kroz takve probleme?

Vratimo se na početak priče. Lukaku je rođen maja 1993. godine u Antverpenu, a prve dečačke korake u fudbalu napravio je šest godina kasnije na stadionu četvrtoligaške ekipe Rupel iz Bouma, gradića koji je donekle meni, a posebno mom četvorogodišnjaku u oči upao po najvećoj koncentraciji portabl wc-a (što bi se kod nas reklo toi-toi) na svetu.

Tu ga je doveo otac Rože, koji je upravo završio sasvim pristojnu karijeru. Rože je bio reprezentativac tadašnjeg Zaira (oni što su u Nemačkoj izgubili od SFRJ 9:0, a neki dan kasnije se zaletali na loptu tokom slobodjaka za Brazilce), a tri godine pre rođenja svog starijeg sina preselio se u Belgiju i pomogao ekipi iz Bouma da uđe u elitni rang.

Usledilo je još šest godina u četiri kluba prve belgijske lige, uključujući i dva treća mesta, sa Serengom i Ekerenom (da, onim Ekerenom, biće u septembru epizoda UKV o tome), a vremena je bilo i za jednu sezonu u Turskoj.

Život fudbalera tada nije bio posebno lukrativan ni u većim ligama i klubovima. Kada je Rože okončao karijeru porodica je osiromašila. Godinama su jedva sastavljali kraj s krajem, kako je to sam Romelu kasnije opisivao, bilo je samo za hleb i mleko razblaženo vodom, a Ligu šampiona nije mogao da gleda punih 10 godina. Glad koju je stekao tada vodila ga je ka uspesima u karijeri.

Romelu Lukaku
Vladimir Rys/Bongarts/Getty Images

Nekoliko godina kasnije porodica Lukaku se preselila preko reke čije ime nosi klub, u maleni Vintam. Upravo tu, u Vintamu, nekoj vrsti mini-kraja sveta (sa dve strane reke, ako zbog nečega zatvore jedini put ka mestu, nema teorije da u njega stignete; verujte, probao sam), Lukaku je najbolje i najprisnije zapamćen, tu mu je i dalje kum Vini Frans Van Laken, pa su njegovi bivši sugrađani na isti onaj drugi jul prošle godine rešili da terenče i prostor pored njeganazovu Romelu Lukaku Plein, trg Romelua Lukakua.

Već posle godinu dana prebacio se u pionire prvoligaša Lirsea, gde je za dve godine dao preko 120 golova i pomogao im da osvoje dve titule. Ali ispadanje seniorskog tima iz prve lige donelo je finansijsku nestabilnost, koju je iskoristio najbolji belgijski klub Anderleht i doveo Romelua, njegovog brata Džordana i još devet saigrača.

Još u tim danima mladić afričkog porekla susreo se sa rasizmom. Zbog neobično snažne konstitucije, znatno ispred svojih godina (dovoljno je da ga se setite iz prvih seniorskih dana), roditelji protivničke dece odlagali su početak utakmica, dok ne dobiju dokaz o rođenju u belgijskoj bolnici. Kad bi utakmica počela, Romelu se svetio golovima.

Njegova konstitucija i u seniorskoj karijeri praviće mu problem, jer ga većina javnosti percipira kao potpuno pogrešan tip igrača, zanemarujući zbog snage njegovu suptilnu tehniku i inteligenciju.

Aksel Vitsel, Romelu Lukaku
Christof Koepsel/Bongarts/Getty Images

Kasnije će rasizam poprimiti suptilniju formu – kada igra dobro onda je u javnosti Belgijanac, a kada zabrlja, igrač kongoanskog porekla (no dobro, ovdašnja reprezentacija je osamdesetih imala Italijane i Poljake, posle Hrvate, Marokance, Turke… Nije da je samo on tako prolazio). A svog porekla Lukaku se nikada nije stideo, naprotiv.

Antverpen je multikulturalan grad, a okolnosti su pogurale Romelua da razvije izuzetan jezički talenat. Kod kuće je pričao francuski, slušao roditelje kako koriste lokalnu kongoansku verziju svahilija, na igralištu, u školi i prodavnici od malih nogu postao tečan na holandskom.

U glavnom gradu je na to kroz školu dodao španski, pa malo nemačkog i onda još i portugalski, jer je voleo da se druži sa saigračima uz Brazila. Tu nije stao. Kada je prvi put dolazio u Inter, počeo je da se sprema mesecima ranije, a po dolasku u Milano insistirao je da mu se saigrači obraćaju na italijanskom.

Taj trud se definitivno isplatio. U crno-plavom dresu osvojio je posle punih 11 godina pauze šampionsku titulu, konačno igrao prvo evropsko finale, osećao se voljenim. U interu su mu pomogli da reši problem sa metabolizmom, zbog kojeg je u Mančesteru zaradio desetak kilograma, iako se vrlo pažljivo hrani. Romelu nije želeo da ode iz kluba, ali je bio prinuđen, jer je Inter bio u finansijskom problemu.

U Čelsiju ni drugi put nije bio ništa srećniji nego deceniju ranije i brzo je potražio izlaz. Ovih dana ga je konačno dobio. Ponovo će na Meacu, tamo gde mu je u karijeri bilo najlepše. Lukaku nije star, ima 29 godina, ali igrači koji veoma mladi stignu na visok nivo vrlo često ranije i krenu silaznom putanjom u karijeri. Kada je neko ubedljivo najbolji strelac u istoriji nacionalne selekcije, igrao je za tri evropska prvaka, zaradio desetine miliona evra, skoro celu karijeru proveo u dve elitne lige i iza sebe ima preko 300 golova i 100 asistencija, svakako mu je karijera uspešna.

Ipak, utisak je da Romelu Lukaku još uvek nije dostigao maksimum svojih mogućnosti. Poželimo mu da u narednim godinama, zahvaljujući prijatnom okruženju, u tome konačno uspe.

Komentari

Vaš komentar