Košarkaš, šmeker – Medžik

Podeli:
Stephen Dunn/Getty Images

Doba koronavirusa donela je mnogo praznine među istinske poklonike sporta, a samim tim se pojačavaju neke "vanvremenske" priče, poput onoga "ko je najveći svih vremena?" U NBA ta priča se pojačala posle "The Last Dance", ali kada se priča o najvećima nezaobilazno je ime Medžika Džonsona.

Verujem da se velike ljubavi događaju potpuno slučajno, bez nekog posebnog rezona. Nazovite to i sudbinom. Tako je bilo sa mnom i košarkom. U mojoj kući se dosta gledao sport, dominantno fudbal, formula i košarka, tako da sam od malih nogu bio bombardovan njima. Fudbal me osvojio odmah na prvi pogled, najverovatnije jer mi je bilo lepo da gledam na televiziji travnati tepih zelene, moje omiljene boje. Formula je bila samo nastavak opsesije od najmanjeg uzrasta, pošto sam uživao da se vozim kolima, što je karakteristično za veliku većinu dečaka (vidim i na primeru mog sina). Ali košarka me nije radila. Nije me naročito zainteresovala. Ma ništa me nije privlačilo kod nje, da makar na pet minuta ostanem kraj malog ekrana. Tata bi me terao da gledam „Mocarta“, ali slaba vajda.

Jednog decembarskog dana tata je gledao neku košarku, nisam se ni trudio da vidim ko igra. Nije prestajao da urliče „Leri! Leri!“ Neviđeno me je iritirao i morao sam da dođem i da ga pitam „Ko ti je taj Leri?“

Kako ko? Pa Leri Bird – odgovorio mi je kao da sam morao da znam u pola noći kada me probudim o kome priča – Vidi ga kako cepa bez koske. Ovo je poezija, ne znaš šta propuštaš – govorio je dok sam uveliko odlazio, nadajući se da će prestati da me smara o košarci.

A onda sam čuo u pozadini komentatora kako viče „Medžik, Medžik!“ A ja kao klinac od skoro pet godina „Kakav je to mađioničar?

Ma nije on mađioničar, nego mu je to nadimak – odgovara mi tata, ne želeći da se dalje upliće u objašnjenje.

A zašto ga zovu Medžik? – dete k’o dete, uporno dok ne dobije odgovor.

Ludi Ameri ga tako nazvali. Pusti me da gledam – sada sam ga već ozbiljno iritirao.

I seo sam da gledam, baš me živo interesovalo ko je taj Medžik. „Da nije on malo debeo?„, nastavio sam da gnjavim oca.

Prvo što me je fasciniralo da čovek takve konstitucije tako lako može da se kreće. Osvojio me je na prvi pogled. „U, pa ovaj je kao Maradona. Što mi nisi rekao ranije za njega?

Ih, ti znaš. Već si postao ekspert za košarku – tata kao tata, posebno ako je navijač Seltiksa i Lerija Birda.

Ma ne znam ja ništa, ali vidim da vas ovaj razbija.

A onda je usledila infarkt završnica i Medžik je pogodio neverovatan buzzer-beater, za svega tri sekunde. Skočio sam do plafona od neverice i čak pitao tatu da li se važi jer se čula sirena. On je onako namrgođeno rekao „Naravno da se važi. Kako ga je u..alo„, baš je bio besan. A ja u neverici. U neverici da košarka može da bude ovako dobar i lud sport. Medžiku to čak i nije bila jedna od najboljih utakmica, ali sve što je odigravao bilo je toliko lepo za oko, da sam ostao bez teksta. Od tada sam stalno gledao, kada god je bilo prilike, Lejkerse i Medžika na televiziji. Imao sam tu sreću da prvu finalnu seriju NBA lige koju sam gledao upravo osvoji moj novi omiljeni sportista i novi omiljeni tim. Ispostaviće se, biće to i poslednja titula za velikog Medžika.

 Imao sam sreću da sam počeo da se upoznajem sa košarkom kroz NBA i to u njegovom zlatnom dobu. Pre nego što ću ozbiljnije početi da cenim ljude koji su našoj zemlji donosili brdo medalja, već sam uveliko bio upoznat sa Lejkersima i Bostonom, Bad Boys iz Detroita, ali i njegovim letećim visočanstvom Majklom Džordanom. Lider Čikago Bulsa već je bio smatran najboljim košarkašem planete, ali moj čovek bio je Medžik Džonson. Sa atipičnom građom za plejmejkera (206 cm visine, 97 kg) činio je što nijedan plejmejker nije mogao. Ne znam šta je bilo lepše i impresivnije, da li kada postiže koš posle pravog slaloma, ili su to možda njegove neverovatne asistencije. Čovek je mogao bukvalno sve i iskreno, kada iz ove današnje perspektive poredim njega i Džordana, ne znam šta bih rekao da Leteći bik ima bolje od njega. Osim onog izraza koji otkriva „killer instict“ pravog predatora.

Povezano

Medžik je bio druga priča. Rođen kao Irvin Džonson u mestu Lensing u Mičigenu pre 60 godina. Iz prave radničke porodice (otac radnik u Dženeral Motorsu, majka domar u školi) stekao je radnu etiku, koja ga je krasila tokom čitave karijere, a i posle nje, jer uvek je morao da bude u pokretu i da bude u nekom projektu. Često je kao dečak pomagao ocu u dodatnom poslu raznošenja đubreta. Zavoleo je košarku uz Bila Rasela, mada voli i sam da kaže, uz njega je zavoleo pobeđivanje (Bil Rasel je najtrofejniji NBA košarkaš sa 11 šampionskih prstenova).

U košarci sve čega bi se dotakao pretvarao je u zlato. Bio je srednjoškolski nacionalni šampion, kao i NCAA šampion 1979. Te godine u finalu sastao se protiv Lerija Birda u prvoj epizodi jednog od najvećih rivalstava u istoriji košarke. Medžik je vodio svoj Mičigen Stejt do titule, a on je dobio nagradu sa najboljeg igrača Fajnal fora. Sve je to obećavalo veliku karijeru. Ali da bi se dostigle u sportu nebeske visine, potrebno je i malo sreće. U ovom slučaju, mnogo sreće. Pravo prvog pika na draftu 1979. na terenu „stekli“ su Juta Džezeri, koji su bili poslednji na Zapadu. Ali tog prava su se odrekli tri godine ranije kada su trejdovali pikove prve runde u naredne tri godine za šampionskog igrača Lejkersa Gejla Gudriča i pika prve runde prethodne godine i druge runde 1977. Lejkersi su dobili džek pot i izabrali Medžika Džonsona, a Medžik je ubo džek pot jer je došao u ekipu koja je pokazivala ozbiljan potencijal, u nedavno završenoj sezoni došli su do konferencijskog polufinala i imali su najdominantnijeg centra Karima Abdula Džabara.

Sve predispozicije imao je Medžik da već u prvoj sezoni dotakne zvezde. I to je učinio. Kao ruki imao je sjajnu sezonu sa prosekom od 18 poena, 7.7 skokova i 7.3 asistencije, ali ono što je najvažnije vodio je Lejkerse do titule, prve posle osam godina i najavio šou tajm eru. Bio je MVP finala i to kao ruki i jedini igrač kome je to ikada pošlo za rukom. Posebno upečatljiva bila je šesta utakmica velikog finala, kojoj je prethodio incident na biciklu, sa skoro fatalnim ishodom. Na toj utakmici protiv Filadelfije Doktora Džeja imao je učinak od 42 poena, 15 skokova, sedam asistencija i tri ukradene lopte. Već u prvoj sezoni Medžik je pokazao da ima sve predispozicije da postane NBA legenda.

Da ne bude sve sjajno pobrinula se povreda levog kolena zbog koje je propustio 45 utakmica naredne sezone, a Lejkersi su propustili priliku da se nađu u finalu. Sam Medžik je priznao da je za vreme oporavka bio na najnižoj tački ikada. Ni naredna sezona nije mogla da prođe bez turbulencija. Džonson je došao u klinč sa trenerom Vesthedom. Trener je smatrao da je Medžik postao spor i predvidiv, a prva zvezda tima čak je tražio trejd. Sve je presekao Džeri Bas, koji je otpustio Vestheda. Mnogi su taj potez stavili na teret samom Medžiku, ali kasnije se pokazalo da je i sam Bas bio nezadovoljan trenerom. Došao je Pet Rajli a sa njim se vratila kultura pobeđivanja kod Lejkersa. Ponovo finale, ponovo Filadelfija, ponovo šest utakmica i ponovo blistavo izdanje Medžika u poslednjem činu finala. Ovog puta je zabeležio tripl dabl i pridodao još jedno priznanje MVP finala.

Lejkersi su posle toga vezali još tri finala, ali su prva dva izgubili. Filadelfija je dočekala priliku za revanš i počistila je Lejkerse 4:0, a naredne 1984. dogodilo se ono što se željno čekalo pet godina. Konačno su u novom finalu, prvom na onom najvišem nivou, koplja ukrstili Medžik Džonson i Leri Bird, predvodeći dve najtrofejnije NBA franšize. Boston je tada imao 14 a Lejkersi sedam titula. U jednoj od najboljih finalnih serija ikada Seltiksi su iskoristili prednost domaćeg terena i u sedam utakmica pobedili velikog rivala. Leri Bird je uzeo MVP titulu, a Lejkersi i Medžik su bili u seriji od dva izgubljena finala.

Rick Stewart /Allsport

Imali su Lejkersi nekoliko šansi da mnogo ranije prelome tu seriju. Napravili su brejk u prvom meču, a imali su praktično dobijen i drugi, koji su na kraju izgubili u produžetku. I četvrti meč su izgubili u produžetku i pored odličnih partija u toj seriji, nad Medžikom i Lejkersima nadvio se oblak sumnje. Međutim, pravi šampioni se prepoznaju u kritičnim trenucima. Naredne godine vratili su se isti rivali u finale. Da im se sprema još gori scenario nego godinu dana ranije, nagovešteno je Lejkersima u prvom meču u Boston Gardenu, koji su Seltiksi dobili 148:114. A onda je usledio brejk. Džabar je dominirao pod oba koša, imao 30 poena i 17 skokova, ali i veliku podršku u Medžiku koji je imao 13 asistencija i Lejkersi sele seriju u Los Anđeles, sa dobrim šansama da tamo reše pitanje šampiona. Lejkersi su dobili dva meča, a nisu četvrti u kojem je Medžik imao tripl dabl. Ipak, šesti u Boston Gardenu rešili su 111:100 i konačno se vratili na tron. Džabar je ovog puta, potpuno zasluženo uzeo MVP priznanje, a Lejkersi se revanširali ljutom rivalu.

Boston je osvojio titulu naredne godine, ali u finalu su igrali protiv Hjustona. Konačan obračun, treća finalna serija u pet sezona između dva najveća rivala zakazan je bio za 1987. Te sezone Medžik je konačno došao do MVP lige, a toj tituli dodao je i treći MVP finala. Ako ništa drugo, zaslužio ga je zbog fantastičnog pogotka horogom u poslednjoj sekundi četvrte utakmice u Boston Gardenu za pobedu i vođstvo 3:1 u seriji. Tim košem, ispostavilo se, prelomljena je serija a Lejkersi su titulu obezbedili u šestoj utakmici na kojoj je Medžik zabeležio 16 poena uz neverovatnih 19 asistencija i osam skokova. Ono što je za samog Medžika bilo značajnije, u konačnom skoru bio je bolji od velikog rivala Lerija Birda.   

To je bio ujedno poslednji njihov okršaj u finalima, kao i poslednji Lejkersa i Seltiksa sve do 2008. Nekih pola godine kasnije usledio je meč koji je zauvek promenio moju percepciju košarke. Kada sam upoznao Medžika on je već uveliko bio ogromna zvezda. Ali pored njegove elegancije u igri plenila je elegancija i u ponašanju. Napisao sam ranije da jedino što je Džordan imao a Medžik nije je taj izraz lica čoveka koji ima urođen „killer instict.“ Medžik je zaista bio drugačija pojava. Blag izraz lica, često nasmejan. čovek koji je rođen da ga vole. Bio je veliki sportista i ukazivao je poštovanje svojim rivalima, a najveće onim najvećim Leriju Birdu i Majklu Džordanu, sa kojima je znao i da se druži. 

To nije bilo lako u to vreme. Svako je ponekad pokazivao tamnu stranu. Na kraju krajeva, liga je takva. A kada si na vrhu mnogi žele da te svrgnu i ne biraju sredstva. Da, jasno vam je, tu dolaze na red „Bad Boys.“ Dobro je Ajzea Tomas rekao „Svi su gledali Birda, Medžika, Džordana, a mi smo došli i pokvarili im žurku.“ Neću da se foliram, jesam ih doživljavao kao nekoga ko je došao da pokvari žurku. Iz ove perspektive mogu da iskažem poštovanje za ono što su uradili, ali kao klinac koji je ipak više uživao da gleda Medžika, Birda i Džordana, teško da sam mogao da se pomirim da u svom prvom NBA finalu moram da gledam siledžije iz Detroita. Srećom, moji Lejkersi su slavili, Medžik je uspeo prvi put u NBA karijeri da odbrani titulu. Jedan od detalja koji je obeležio seriju bio je poljubac u obraz Medžika i Ajzee Tomasa, nešto što nipošto ne biste očekivali kada su „Bad Boys“ u pitanju. Ali to je Medžik.

Ispostaviće se da je to bila poslednja Medžikova titula. Naredne godine igrao je sjajno, osvojio je drugi put MVP lige, ali nije imao sreće u finalu i povredio se na drugoj utakmici. Pistonsi su to iskoristili i počistili Lejkerse 4:0. Iskreno, posle te povrede nije mi se ni gledala finalna serija. Videlo se da Medžiku polako prolazi vrhunac, ali i dalje je imao kapacitet za velike stvari. Lejkersi su ostali bez Džabara, ali je Džonson došao do drugog vezanog, trećeg MVP priznanja lige. Međutim, da polako nestaje dokaz je i rana eliminacija od Finiks Sansa.

Već se nazirao kraj i polako sam počinjao da se privikavam na to da je prva faca lige Majkl Džordan. Čak je i Pet Rajli otišao. Malo šta je nagoveštavalo da će Lejkersi nešto da urade. Ali ipak te sezone 1990/91. dočekao sam ono što sam čekao od kada sam počeo da pratim NBA – njihovo finale. Medžik vs Džordan za titulu. Bulsi su delovali stvarno pakleno, ali Lejkersi su Lejkersi. A Medžik je Medžik. A tek posle brejka na startu serije i Medžikovog tripl dabla optimizam je dostigao najvišu moguću tačku. A onda je usledilo bolno prizemljenje. Džordan u svom elementu i Pipen koji je potpuno odsekao Medžika, doneli su Bulsima prvu titulu i najavili dinastiju. To je zaista bio onaj trenutak kada znaš da je nešto gotovo, a to se moglo reći za Medžikove Lejkerse i da se nešto novo rađa a to su Džordanovi Bulsi. Čak su i Medžikove reči to potvrdile kada je rekao da, ako mora od nekog da izgubi finale, da mu je drago što je to od Džordana. Ponovo je ispao šmeker, prvi je došao u svlačionicu Bulsa, koji su titulu overili u Los Anđelesu i čestitao je čitavoj ekipi, a Džordana zagrlio.

Twitter printscreen

Ipak, ono što je usledilo izazvalo je pravu tugu. Nešto mi je govorilo da će se Medžik oprostiti od košarke na Olimpijskim igrama u Barseloni i zbog toga sam željno čekao sezonu 1991/92. da gledam „poslednji ples“ čoveka zbog kojeg sam zavoleo ovaj sport. A onda je objavio da je HIV pozitivan. Šok, neverica. Samo par nedelja kasnije još jedan heroj iz detinjstva Fredi Merkjuri umro je od iste bolesti. „Šta je ovo? Zašto?“, ponavljao sam i nisam dolazio sebi. Nikako mi iz glave nije izlazila slika Medžika koji izjavljuje da će život posvetiti borbi sa ovom smrtonosnom bolešću. I onda su krenule one bljutave glasine, da mora da je gej, da je biseksualac, jer pobogu, ne može heteroseksualac da bude zaražen HIV virusom. Sam Medžik je negirao sve te glasine i čak je optužio Ajzeu Tomasa da ih je širio, što je ovaj odbio.

Medžik se povukao na najgori mogući način. Nisam to mogao da prihvatim. Nisam ni mogao da gledam niti da pratim NBA. Nisam bio jedini razočaran, u stvari bio sam u ogromnoj većini, što je pokazalo glasanje za Ol Star. Medžik je izabran kao starter i to je bio jasan znak da se traži od njega da se vrati na teren u Orlando. Mnogi su to želeli, ali bilo je i onih koji nisu, upravo zbog njegove dijagnoze. U prvoj redu Karl Meloun, nekadašnji saigrači Bajron Skot i Ej Si Grin. Nisam im uzimao za zlo, tada se nije mnogo znalo o bolesti i svi su mislili da se mnogo lakše prenosi.

Ipak, Medžik je igrao, a ja sam se posvađao sa majkom jer sam ostao budan da gledam Ol Star, iako se sutradan išlo u školu. To nisam mogao da propustim. Medžik kao u najboljim danima, 25 poena, devet asistencija i pet skokova za ubedljivih 153:113 i kao šlag na tortu trojka za kraj. Svi su otrčali da mu čestitaju, on je dobio MVP priznanje, a ja sam prvi put osetio suze radosnice. Veliku sreću osetio sam koji mesec kasnije kada je objavljen, dugo čekani sastav prvog Drim tima i na njemu ime Medžik Džonson. Ta vest je u mom srcu amortizovala bes zbog izbacivanja naše zemlje usled sankcija. Imao sam za koga da navijam, naravno za Medžika.

To zlato bio je divan način da se oprostimo i ipak mi je bilo lakši NBA bez njega. Usledio je, na moju veliku radost, još jedan povratak. Odlučio je Medžik da pomogne Lejkersima 1996. Videlo se da više nije ni senka onog starog, da više nije u formi, ali i dalje je imao taj šmek, čak i uz 10-ak kila više. Konačan kraj usledio je protiv vladajućih šampiona Hjuston Rokitsa u plej-ofu, tima koji je najviše puta eliminisao Medžika pre finala. Ali nisam bio nesrećan, jer bio sam svestan da i tih nekoliko meseci što sam gledao Medžika na terenu bio je fin bonus, ili možda još preciznije rečeno, pojavljivanje na bis.

Iza sebe ostavio je bogatu zaostavštinu. Pored pet titula, po tri MVP lige velikog finala i dva puta MVP Ol Star meča, legendarni plejmejker pobrao brojna priznanja. Bio je devet puta uzastopno biran u prvu postavu lige od 1983. do 1991. a ono što je možda i najveće priznanje, izabran je u najbolji tim NBA 20. veka. Karijeru je završio sa 17.707 poena, 6.559 skokova i 10.141 asistencija. U trenutku kada  se povukao bio je rekorder po broju asistencija, ali ga je posle svrgao Džon Stokton. Međutim, slobodno se može reći da je bio kralj asistencija, kakvog NBA pre ni posle nije video. Četiri puta bio je najbolji asistent lige, drži rekord po ukupnom broju asistencija u plej-ofu, ali i na jednoj plej-of utakmici (29) i jedini je igrač koji je imao prosek od 12 asistencija u finalnim utakmicama. Naravno, tu su bili i tripl dablovi. Jedini je čovek koji je imao tripl dabl učinak u više od jedne odlučujuće utakmice u finalnim serijama, a sa 138 utakmica sa tripl dabl učinkom odmah iza legendarnog Oskara Robertsona. Sve to donelo mu je odlazak u Kuću slavnih 2002. a potom je još jednom ušao kao član prvog Drim tima.

Ali Medžik nije od onih koji odu u penziju i onda se odmaraju. On je iz dana u dan tražio izazove. Osnovao je fondaciju koja je prvobitno pomagala obolelim od HIV, a potom se proširila i na druge kojima je potrebna pomoć. Ušao je i u biznis, postao jedan od suvlasnika još jednog ponosa njegovog drugog, a možda i prvog grada Los Anđelesa – Dodžersa. A nikako nije mogao bez Lejkersa. Vratio se kao generalni menadžer i iako nije uspeo da vodi tim do titule, napravio je poteze koji bi mogli da prekinu decenijski post. Doveo je Lebrona Džejmsa i Entonija Dejvisa, tandem koji drži trenutno Lejkerse na prvom mestu Zapada.

Znam da se vodi debata o najvećem svih vremena između Džordana i Lebrona. Znam da će mnogi da kažu da je Kobi Brajant najveći igrač Lejkersa svih vremena. Kao novinar, to mogu da prihvatim. Ali za Vladimira Vesića najveći svih vremena je Medžik Džonson, jer sam zahvaljujući njemu osetio pravu emociju koju samo košarka može da pruži.