Šumijeva 91 pobeda: Od Belgije do Kine

Vladimir Vesić 12. okt. 202010:00 > 23:21
Podeli:
Pascal Rondeau/Getty Images

Mihael Šumaher vlasnik je dva velika rekordau Formuli 1, po broju titula i broju pobeda. Međutim, došlo je vreme da se posle više od decenije oba ugroze i to od strane Luisa Hamiltona.

Martin Rose/Getty Images

Britanac je na pragu sedme titule čime bi se izjednačio sa Šumaherom, tako da će tek sledeće godine imati šansu za novi rekord. Ali kada su pobede u pitanju, pobedom na Velikoj nagradi Ajfela Hamilton se izjednačio sa legendarnim Nemce, a kako je do kraja ove sezone ostalo još čak šest trka, uz ovakvu dominaciju, praktično je nemoguće da mu rekod izmakne.

Mihael Šumaher je 91 pobedu ostvario u periodu od 14 godina, pošto je prvi put slavio na Velikoj nagradi Belgije 1992. vozeći za Beneton. Hamiltonu je do 90. pobede bilo potrebno dve godine manje da stigne. Šumaher je poslednju pobedu ostvario 2006. u Kini i ta pobeda se činila da bi mogla da preokrene šampionat u kojem je nadoknadio ogromnu razliku u odnosu na Fernanda Alonsa. Ipak, snovi o tituli su se raspršili na narednoj trci za Veliku nagradu Japana, kada je Ferariju posle mnogo godina otkazao motor.

Činjenica da neće još dugo biti rekorder dobar je povod da se podsetimo na sve pobede velikog Šumija, posebno one najupečatljivije. Izdvojio sam pet pobeda, i tek sada sam se uverio koliko je moja koleginica Jelena Trajković imala težak posao kada je to radila za legendarnog Aertona Senu. Zbog toga nemojte da zamerite ako bi vaš izbor bio drugačiji, a nekima će sigurno biti, već ga slobodno podelite u komentarima.

Velika nagrada Belgije 1995.

Počećemo sa mestom gde je prvi put osetio pobednički šampanjac, ali tri godine ranije. Te prve pobede bile su velike jer je pobeđivao velike rivale i vozače tada smatranim najvećim svog, a po mnogima i svih vremena, Senu, Prosta, Mensela. Sigurno da će se prepričavati i Velika nagrada Brazila 1994. kada je na Seninom terenu u prvoj trci sezone odbio velikog Brazilca u samom finišu trke, koji je kasnije odustao, a Šumaher odneo pobedu tako što je sve ostale vozače prestigao za čitav krug i tim trijumfom najavio prvu šampionsku sezonu.

Naredne godine našao se u ulozi lovine, a prvi lovac Dejmon Hil. Kao i godinu dana ranije i te 1995. tokom većeg dela sezone je Šumaher kontrolisao situaciju, ali se tokom leta Hil opasno približio. Zbog toga je bila značajna Velika nagrada Belgije, na kojoj Šumaher nije slavio tri godine, a te godine je kvalifikacije završio na 16. mestu, osam mesta slabije od direktnog rivala.

Na toj trci Šumaher je pokazao sve od svog zavidnog arsenala: taktičku perfekciju, brzinu i žestinu (mnogi bi sa razlogom rekli bezobrazluk). Kako je trka vožena po promenjivom vremenu, ta situacija je zahtevala mnoštvo minijatura. Dok su ostali vozači menjali gume prema tome da li je padala kiša ili prestajala, Šumaher je rizikovao i ostao na gumama za suvo. Tako je i preuzeo vođstvo, koje mu je Dejmon Hil brzo preoteo sa gumama za kišno vreme. Ali tu se Šumaher žestoko branio i time omogućio da ostane u igri. Kiša nije dugo trajala i opet je Hil bio nespreman, a Šumaher ga pretekao, posle čega su obojica otišla u boks. Svoj drugi, a Hil treći odradili su kada je počela opet da pada kiša i izašlo vozilo bezbednosti.

Poslednjih 10 krugova vodila se velika borba za pobedu između dva konkurenta za titulu. Hil je pritiskao, ali se Šumaher svim sredstvima branio. Posle trke Britanac se žalio da je Šumaher nepropisno i opasno branio poziciju, ali je na kraju on morao da ide da odsluži kaznu od 10 sekundi zbog prekoračenja brzine u pit lejnu, a Šumaher je odneo pobedu.

Velika nagrada Evrope 1995.

Ako je neko mislio da veća mržnja između Dejmona Hila i Mihaela Šumahera ne može da bude posle Adelejde 1994. taj se grdno prevario. Istorija kontroverznog rivaliteta nastavljena je i naredne sezone. Sudar u Britaniji, Šumaherovo zatvaranje u Belgiji, a kao vrhunac bio je incident u Monci. U borbi za prvo mesto Šumaher je pretekao Hila, ali je izgubio balans i naglo „kontrirao“, a vozač Vilijamsa je naleteo na njega i izbacio obojicu sa trke. Na licu mesta Šumaher je ljutito krenuo ka Britancu, ali su stjuarti sprečili sukob većih razmera. Na kraju se Šumaher izvinio i preuzeo krivicu za incident. Mnogi su videli u tome sličnu situaciju kao iz Australije godinu dana ranije, pošto je i ovim epilogom Šumaher gotovo osigurao odbranu titule.

U takvoj atmosferi dočekana je trka za Veliku nagradu Evrope 1995. na Nirburgringu. Hil je u kvalifikacijama bio drugi, iza timskog kolege Dejvida Kultarda, a Šumaher treći. Trka se slobodno može nazvati ludom. Šansu za pobedu i to veliku imao je Žan Alezi u bolidu Ferarija. On je na najbolji način koristio situaciju u kojoj su Šumaher i Hil gledali jedan drugoga. Kandidati za titulu imali su novi dvoboj, bilo je uzajamnog preticanja, ali je Šumaher izašao kao konačan pobednik iz tog duela.

Alezi je tada imao 45 sekundi i delovalo je da ništa ne može da ga zaustavi da dođe do pobede. Iako mu je i drugo mesto radilo posao, Šumaher se zainatio da pobedi Alezija (a možda pre samog sebe). Krug po krug, krivinu po krivinu, Nemac je skidao zaostatak da bi uspeo konačno da pretekne Francuza u Ferariju dva kruga pre kraja i ostvari možda i najupečatljiviju pobedu u karijeri. Toliko je bila upečatljiva da mu je i Dejmon Hil aplaudirao, pošto je on odustao 11 krugova pre kraja. Šumaher je tom pobedom praktično došao na prag odbrane titule, a na narednoj trci se i matematički obezbedio.

Velika nagrada Španije 1996.

Posle odbranjene titule Šumaher je odlučio, u skladu sa svojim temperamentom, da rizikuje. Vrhunsko skockanu ekipu, dokazano šampionsku, sa kvalitetnim snabdevačem, odlučio je da zameni za, u tom trenutku, samo po imenu velikom. Kada je te 1996. Šumaher prelazio iz Benetona u Ferari Skuderija je bez titule u pojedinačnoj konkurenciji bila punih 17 godina, što je do danas najveći post koji je italijanski velikan ikada imao. Crnom konjiću nije pomoglo ni svojevremeno angažovanje dva velikana ovog sporta Alana Prosta i Najdžeča Mensela.

Povezano

Pošteno rečeno, Ferari je na stazi bio nebitan tih godina, u dubokoj senci dva Renoova eksponenta Benetona i Vilijamsa. Ali angažovanje Šumahera bio je projekat, a i Nemac je to tako shvatio zbog čega se i upustio u ovu avanturu. A prve godine nipošto nije bilo lako. Vilijams je bio toliko dominantan, da se i ruki Žak Vilnev, čovek kojem je strujala krv vozača Formule 1, borio za titulu. Njegov takmac bio je Dejmon Hil, koji je te sezone i osvojio pehar koji mu je izmicao prethodne dve godine.

Velika većina trka bila je mučenje za Ferari, ali jedan od retkih svetlih trenutaka bila je trka za Veliku nagradu Španije. Ako se već posle prve njegove pobede u karavanu 1992. znalo da se odlično snalazi po kiši, onda je posle ove trke Šumaher od svojih zemljaka promovisan u „Gospodara kiše“ (Regenmeister). Početak trke nije obećavao srećan kraj. U prvom redu dvojica Vilijamsa, a Šumaher startovao tek kao treći. Ni sam start nije bio dobar, pošto je pao na sedmo mesto.

Uslovi su bili takvi da je pitanje da li bi se danas i održala uopšte trka. Ali to je bilo neko drugo vreme. Prvi favorit za pobedu Dejmon Hil nije mogao da kontroliše bolid i dva puta u osam krugova je izletao sa staze. Sve su to bili preduslovi za neko iznenađenje, a to je i sam Šumaher osetio. Uhvatio je ritam, vozio je kao što drugi vozači voze u savršenim uslovima, sa takvom lakoćom, preticao je sve redom i u 13. krugu preuzeo prvo mesto od Žaka Vilneva. Do kraja trke nije ispuštao pobedu i ta vožnja smatra se jednom do savršenijih po kiši.

Pored toga što je to bila njegova prva pobeda u bolidu Ferarija, pobeda u Španiji značajna je jer je možda i prvi put stavljen u istu rečenicu sa velikim Senom. Mislilo se da niko neće biti tako dobar po kiši kao Brazilac, koji je nosio nadimak „Kišni čovek“ ali onda se pojavio Šumaher.

Velika nagrada San Marina 2003.

Posle četiri godine gledanja u leđa Vilijamsovcima i Meklarenu Mike Hakinena, Šumaher je konačno 2000. doneo titulu Ferariju, prvu u kategoriji vozača posle 21 godine. Potom je vezao još dve i postao prvi vozač od Huana Manuela Fanđa koji je vezao tri titule zaredom. Pritom se izjednačio sa njim po ukupnom broju titula na večnoj listi i 2003. želeo je da se osami na prvom mestu večne liste.

Međutim, ta sezona nije dobro krenula. Nijedan podijum na prve tri trke i pred trku za Veliku nagradu San Marina imao je zaostatak od čak 16 bodova za liderom u generalnom plasmanu Kimijem Raikonenom. Suočavao se Nemac sa ogromnim pritiskom, a povrh svega dan ranije, odmah posle kvalifikacija, on i brat Ralf otišli su u Keln jer im je majka Elizabeta bila u komi. Kada su se vratili u San Marino na dan trke čuli su vest da im je majka preminula.

Taj San Marino nosio je definitivno neko prokletstvo za samog Šumahera. Devet godina ranije, u njegovoj prvoj šampionskoj sezoni, u tada trećoj trci šampionata, poginuo je Aerton Sena. Iako se stvorio konsenzus da Šumaher ne bi bio ovoliko uspešan da je Sena ostao živ i prirodnim putem završio karijeru u Formuli 1, Nemac je, posebno posle dve pobede nad Brazilcem te sezone, sigurno bio ubeđen da može već tada etabliranu legendu da pobedi na asfaltu i uzme titulu. A za tu titulu, u okršaju sa velikim Senom, sigurno bi menjao nekoliko od sedam koliko je ukupno osvojio.

Trka kao trka bila je prava Šumaherovska. Iako je Nemac u mnogim trkama prikazivao bravuroznu vožnju i nije se nikada plašio duela ni brzine, veliku većinu pobeda je ostvarivao nemački precizno, vozeći sve brže krugove dok drugi odlaze u boks, topeći razliku i savršenim tajmingom za odlazak u boks preokretao tok trke. Tako je bilo u San Marinu, ali nije sport samo ono što se dešava na terenu/stazi. Biti standardno na maksimalnom nivou koncentracije i preciznosti, kao da je u pitanju bilo koji drugi dan na stazi, a ne dan kada je ostao bez majke i kada je imao imperativ pobede, ne može svako. Mogu samo veliki šampioni.

Velika nagrada Kine 2006.

Poslednja pobeda u karijeri, ali kakva. Posle silaska sa trona, koji je držao pet godina, Šumaher se i naredne godine suočio sa ozbiljnim izazovom u vidu Fernanda Alonsa i Renoa. Španac je na polovini sezone imao 25 bodova prednosti (za pobedu se delilo 10, a za drugo mesto osam bodova) i već se naslućivala odbrana titule. Ali Šumaher se serijom izuzetnih trka vratio u trku, a posle Monce, gde je objavio povlačenje i nove pobede, primakao se Alonsu na samo dva boda.

Usledila je Velika nagrada Kine. Trka na kojoj Šumaher pre toga ne da nije slavio, nego nije bio ni među prvih 10. Reno je bio veliki favorit i tako se odvijala situacija. Uzeli su u kvalifikacijama jedan, dva. Alonso je imao pol poziciju, Fizikela drugu, a Šumaher je bio tek šesti. Ništa nije nagoveštavalo srećan kraj za Ferari. Dok nije počela kiša. Nemac se probio brzo do trećeg mesta, ali Reno je imao tempo za sebe. Alonso i Fizikela obilazili su ostatak pratnje za po krug, a na kraju i samog Šumahera.

Bila je to prava demonstracija sile, ali onda se desilo ono što niko nije očekivao – kardinalna greška u taktičkoj proceni od strane Renoa. Alonso je upao u neprilike sa pneumaticima i vozio je sve sporije i sporije. Međutim, Fizikela nije dobio dozvolu da pretekne Španca i lidera u generalnom plasmanu, već je vozio iza njega i samim tim i on vozio sporije. Šumaher je to video i krenuo u poteru. Prvo je obojicu obišao kako bi se vratio u isti krug, a veoma brzo i pobegao iz vidokruga Alonsa. Međutim, Reno ni tada nije reagovao, već tek kada se Ferari sedmostrukog svetskog šampiona našao u retrovizoru Renoovih vozača. Tada je dat znak Fizikeli da može da obiđe Alonsa i proba da spasi šta se spasiti moglo, makar da Šumaher ne uzme svih 10 bodova.

Ali tada je već bilo kasno. Šumaher je bez problema obišao Alonsa i tek tada je Španac pozvan u boks, a veoma brzo i Fizikelu i rutinski odvezao do pobede. Pobede kojom se izjednačio sa aktuelnim šampionom na prvom mestu u generalnom plasmanu, ali je imao prednost zbog više pobeda te sezone. Malo ko je tada očekivao da će se tu veliki šampion zaustaviti, posebno jer je u sjajnom ritmu nastavio i u Japanu, vodio i sigurno išao ka novoj pobedi. A onda se dogodilo ono što se nije dogodilo šest godina, da se Ferariju pokvario motor. Šumaher je odustao, Alonso pobedio, stekao 10 bodova više pred poslednju trku sezone i praktično osigurao odbranu titule.