Tango Argentino (2): Porto Genovese

Podeli:
Printscreen

Kada se spomene Argentina, prva asocijacija je fudbal. I dok je u ostatku sveta fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu u ovoj južnoameričkoj zemlji on je bukvalno najvažnija.

REUTERS/Russell Boyce

Argentinu su naseljavali mnogi evropski narodi, a najviše Italijani i Španci. Stoga je prirodno da bi buduće destinacije Argentinaca, ako bi odlazili iz zemlje, među prvima to bile upravo ove dve mediteranske lepotice. Dovoljno je samo da pogledamo danas profesionalne fudbalske lige u ove dve zemlje, koje su pune argentinskih fudbalera.

Kada se govori o istoriji argentinskog fudbala kamen međaš je šampionat Južne Amerike iz 1921. To je bilo šesto izdanje preteče Copa America i prvo koje je uspela da osvoji Argentina. Na završnom turniru četiri najbolje selekcije Argentina je ostvarila sve tri pobede. Brazil i Urugvaj su pobeđeni minimalnim rezultatom, a Paragvaj 3:0, a u sva tri meča po gol je postigao Hulio Libonati.

Rođen u Rozariju 1901. mestu odakle je i najbolji argentinski fudbaler 21. veka, a po mnogima i najbolji fudbaler današnjice, pa čak i svih vremena – Lionel Mesi. Centarfor sa istančanim njuhom za gol, zbog čega je imao nadimak „Matador“ prvih sedam godina profesionalne karijere proveo je u Njuels Old Bojsima, za koje je odigrao 141 utakmicu i postigao 78 golova. A onda ga je put 1925. naveo na Apeninsko poluostrvo. Italijanska vlada donela je propis po kojem sinovi italijanskih emigranata imaju pravo na dvojno državljanstvo i Libonati je iskoristio tu mogućnost da se uputi u zemlju predaka. Prvo što je video od Italije bila je „Porto Genovese.“ Najveća luka u Italiji i uz Marsej i Barselonu najveća u Mediteranu, Đenova je svakako morala biti prva stanica argentinskih posetilaca u Italiji.

Libonatiju je ona bila samo usputna stanica ka Torinu, čija je legenda postao. Proveo je osam godina u Torinu za koji je odigrao 238 utakmica i postigao 150 golova. Na prečec je osvojio navijače u Italiji, a heroj grada je postao u sezoni 1927/28. kada je golovima vodio Bikove do prve titule nacionalnog šampiona. Libonati je sezonu završio sa 35 golova i bio najbolji strelac šampionata. Dobio je veliku čast jer je postao prvi imigrant koji je nosio dres reprezentacije Italije. Za Azure odigrao je 18 utakmica i postigao 15 golova.

Tih 30-ih godina prošlog veka stvarala se kolonija Argentinaca u Torinu, ali u onom, drugom crno-belom delu. Juventus je na krilima čuvenih Gaučosa Raimunda Orsija i Luisa Montija počeo da gazduje italijanskim fudbalom i da prestiže Đenovu po broju titula. Istovremeno, prvi veliki klub Italije počeo je da propada. Poslednji put kada se ikako pitala za titulu bila je sezona 1929/30. kada je na kraju završila druga iza Intera. Od tada klub počinje da pada u prosečnost, kada su rezultati u pitanju i kroz veći deo istorije je na klackalici Serije A i Serije B. Ali od 1930. počinje ljubav koja i dan danas traje. Ljubav Đenove i Argentinaca.

Wikimedia Commons

Posle premijernog Svetskog prvenstva u Urugvaju u Đenovu su se obreli dva člana novopečenog vicešampiona sveta. Vezista Rodolfo Orlandini i najbolji strelac šampionata Giljermo Stabile. Čuveni Grifoni i nisu tako loše izgledali u sezoni 1930/31. Na kraju su završili četvrti. Stabileu i Orlandiniju pridružio se još jedan član generacije koja je osvojila srebro u Montevideu levi bek Mario Evaristo. Ali klub je krenuo da tone i na kraju je toliko potonuo da je prvi put u istoriji ispao u Seriju B 1934. Leta kada je Italija slavila nove svetske šampione, a među njima i jednog Argentinca Raimunda Bibianija Orsija, Đenova je tugovala. Tugovala, jer njeni ljubimci više nisu deo elite italijanskog fudbala.

Nije se imalo kud, morao se tražiti put za ekspresan povratak u elitu. Kao spasilac doveden je, naravno Argentinac. Posle osam sjajnih godina u Torinu Hulio Libonati odlučio se da ekipu koja se bori za titulu zameni nekadašnjim velikanom, sada drugoligašem. To je ta veza, ta privlačnost Đenove, koja je već tada Argentincima predstavljala drugi dom. Đenovu su te sezone mnogi zvali „Mala Argentina“ ali Argentinci su vratili dug gradu i navijačima, koji su ih sa toliko topline prihvatili i u velikom stilu izborili povratak u Seriju A.

Gaučosi su poslednji ples u Đenovi odigrali sezonu kasnije, kada su došli do 11. mesta u Seriji A, a Libonati je bio najbolji strelac ekipe sa osam golova. Te 1936. Argentinaca nije bilo na terenu, ali se jedan našao u kancelariji predsednika kluba. Huan Klaudio Kuliolo kao mladić se preselio iz rodnog Buenos Ajresa u Đenovu. Slavu je stekao kao zabavljač, a bogatstvo kao uvoznik uglja. Kao tada već uglednom članu zajednice pripala mu je čast 1936. da bude predsednik Đenove. I njegov mandat je poslednji trofejni mandat Grifona na nacionalnom nivou. Đenova je već u prvoj sezoni njegovog predsednikovanja osvojila Kup Italije i to je ujedno jedini trofej za klub u tom takmičenju. A sezonu kasnije Đenova je šampionat završila kao treća i to je bio poslednji put da se našla među najbolja tri tima Serije A.

Povezano

Sledio je Drugi svetski rat, a potom i dug i težak oporavak zemlje, dok se Đenova fudbalski nikada više nije oporavila. Bar ne toliko da ponovo stane rame uz rame sa velikanima. Ali ljubav sa Argentincima nije prekinuta. U prvim posleratnim godinama najbolji plasman ekipe u Seriji A bio je sedmo mesto u sezoni 1948/49. a glavni igrač tima bio je, naravno Argentinac. Huan Karlos Verdel za vreme rata igrao je u Brazilu, a 1946. rešio je da se okuša u Seriji A. I prirodno, izabrao je meku za njegove zemljake – Đenovu. U svojoj trećoj sezoni bio je najbolji strelac ekipe sa 11 golova, od ukupno 31 koliko je postigao za četiri godine igranja u Đenovi i 98 utakmica. Grifoni su čekali punih 15 godina da ponovo budu bolje plasirani od 10. mesta, i to su uspeli u sezoni kada je najbolji igrač tima bio Argentinac – Markos Lokateli. On je proveo u klubu pet godina i na 162 utakmice u svim takmičenjima postigao 42 gola, čime je dugo godina bio najbolji klupski strelac među Argentincima, sve do pojave velikog Dijega Milita.

Kada se spomene Dijego Milito prva misao je doktorska disertacija u madridskom finalu Lige šampiona i donošenje Interu istorijske triplete. Ali ovaj, neosporno fantastični napadač i golgeter, ne bi mogao da se shvati na pravi način, niti bi moglo da se prodre u njegovu esenciju bez osvrta na vreme provedeno u Đenovi. Te 2004. već su odavno izbledele slike podizanja trofeja i za uspeh se smatralo da se klub zadrži nekoliko sezona u Seriji A. Od završetka Drugog svetskog rata do te 2003. Đenova nije uspevala da izgura duže od sedam sezona u elitnom rangu. A tada je bila usred najcrnjeg perioda u istoriji, pošto je već osmu sezonu gazila u Seriji B. I onda je u klub doveden 24-godišnji napadač rodom iz Bernala, koji je prethodne četiri godine odigrao u Rasingu. I nije imao za napadača bog zna kakav učinak, 34 gola na 134 utakmice za četiri i po godine. Ali u Đenovi su verovali da imaju dijamant u rukama.
I nisu pogrešili. Samo u sezoni i po i za svega 59 utakmica Milito je postigao golova koliko u prethodnom delu karijere. U toj drugoj sezoni sa 21 golom Đenovu je vodio do ubedljivo prvog mesta u Seriji B i povratka, posle tačno deceniju u Seriju A. Ali onda je Đenovu snašla ogromna tragedija. Zbog optužbi da je u finišu sezone namestila meč sa Venecijom (ništa joj rezultatski nije značio) Đenova je kažnjena izbacivanjem u niži rang. Umesto da bude deo elite, Grifoni su potonuli još dublje, a povrh svega, da bi mogli da prežive, morali su da prodaju Milita, praktično ispod cene, za ukupno sedam miliona evra. Srećan kupac bila je Saragosa.

New Press/Getty Images

Ali Đenova ne izlazi lako iz srca Argentinaca. Ima nešto magično u tom gradu što privlači Argentince jače od bilo kakve droge. To je ona čista ljubav, romantika. Nema drugog objašnjenja. Kako objasniti završnicu letnjeg prelaznog roka 2008. kada Saragosa na stolu ima sjajne ponude evropskih velikana za Argentinca koji se pretvorio u pravu gol mašinu i na 108 utakmica postigao 53 gola, a on kaže „Hoću samo u jedan klub – Đenovu!“

I bi tako. Iako je otkupna klauzula iznosila 100 miliona evra, iako je Saragosa imala daleko bogatije ponude, ispoštovala je igrača i pustila ga da se vrati u Đenovu za svega 13 miliona evra. Đenova se sezonu ranije vratila u Seriju A i konačno bila spremna da se uhvati u koštac sa najboljim klubovima na Čizmi, koji su prolazili kroz ozbiljnu krizu. Te sezone Milito je na 32 utakmice u svim takmičenjima bio strelac 26 golova za Đenovu i bio je drugi strelac Serije A sa 24 gola iza Zlatana Ibrahimovića. Ono što je mnogo važnije, veliki benefit od takvog Milita imao je i sam klub. U svakom smislu. Đenova je završila na kraju na visokom petom mestu i obezbedila plasman u Ligu Evrope, što joj je bio tek drugi izlazak u Evropu u klupskoj istoriji. Ali i finansijske, pošto je na kraju te sezone prešao za 28 miliona evra u Inter. Samo zbog te sezone i načina na koji se vratio u Đenovu, Milito je bez svake sumnje omiljeni sin ovog grada, koji je Argentince dočekivao uvek raširenih ruku.

Oduvek sam govorio da je ovo moj dom. Uvek sam imao poseban odnos sa navijačima i on me je gurao iz nedelje u nedelju. Morao sam da odem, ali, kao što sam i obećao, vratio sam se – rekao je Milito.

Kada je Milito otišao u Inter u klubu su tražili adekvatnu zamenu. I logično je bilo da to bude Argentinac. Iako je u karijeru uglavnom igrao na najvišem nivou u dresu Parme, Lacija, Intera, Čelsija, Milana i sa 35 godina bio respektabilan napadač Ernan Krespo nije mogao da odoli zovu „malene“ Đenove. Doduše, nije to bila čista romantika, pre bi se reklo da je to bio brak iz računa. Jer on je želeo da dobije minute kako bi konkurisao za Svetsko prvenstvo 2010. a Đenova je u to vreme bila hit Serije A. Ipak, proveo je među Grifonima samo pola godina i na 21 utakmici postigao sedam golova, posle čega se vratio u „svoju“ Parmu.

Argentinaca je bilo i u „onom“ drugom klubu iz dragulja Ligurije. Doduše, ipak manje, ali i to je donekle logično pošto Sampdorija nema toliko bogatu istoriju kao gradski rival. Ali 80-ih i 90-ih godina Samp je ponos grada. Trofeje i vrhunski evropski fudbal u Đenovu je donosila Sampdorija tih godina. Ali ti uspesi su postizani bez Argentinaca. Ipak, u drugoj polovini 90-ih, kada je Sampdorija posle najslavnijeg perioda svoje istorije počela da pada i da biva klub na klackalici prvog i drugog ranga, dva Argentinca su održavala entuzijazam, ne samo među navijačima ovog kluba već i čitave Đenove.

Posle sezone u kojoj je osvojen poslednji trofej (Kup Italije 1993/94.) usledile su dve u kojima je tim ostajao bez Evrope. A onda je leta 1996. iz Boke Juniors došao klinac, koji je uspeo da baci u drugi plan oproštajnu sezonu od fudbala velikog Dijega Maradone. Huan Sebastijan Veron imao je 21 godinu kada je zaokaračio na nepredvidive terene Kalča, ali se odmah postavio kao da ima bar pet godina više. Već u prvoj utakmici u Đenovi, kada je gostovao aktuelni šampion veliki Milan, kojeg je sa kapitenskom trakom prvi put na gostovanju predvodio Paolo Maldini, Veron je pokazao kakav as čuči u njemu. Posle vodećeg gola Džordža Vee u poslednjem minutu prvog poluvremena sa 25 metara savladao je Sebastijana Rosija i nagovestio preokret koji će se dogoditi i pobedu 2:1. Te sezone dao je gol i Interu i u konkurenciji Roberta Manćinija, Vinćenca Montele, Kristijana Karembea, Siniše Mihajlovića nametnuo se kao jedan od lidera tima. Samp je držao i drugo mesto te sezone, a na kraju je osvojeno šesto što je bilo dovoljno za izlazak u Evropu posle tri godine.

Godinu dana kasnije Veron je otišao iz Đenove u Parmu, a na njegovo mesto došao je jedan drugi Argentinac. Poznatiji kao „El Burito“ Arijel Ortega je posle ne baš slavne prve evropske epizode u Valensiji došao u Đenovu da nadomesti odsustvo zemljaka koji je na prečec osvojio navijače. Poput Verona i on je prvi veliki trenutak slave imao u Đenovi protiv Milana, kada je golčinom iz slobodnog udarca u 86. minutu iščupao bod za Sampdoriju – 2:2. Navijači su ga zavoleli zbog fantastične tehnike i poteza kojima je oduševljavao, ali i zbog toga jer je voleo velike mečeve. Golove je postigao i protiv druge dve od tri najveće italijanske ekipe. Protiv Juventusa je postigao vodeći gol, ali Samp nije uspeo da pobedi, jer su Amoruso i Pipo Inzagi u nadoknadi doneli tri boda Staroj dami. Bio je strelac i protiv Intera u najlepšem momentu te sezone i pobedi 4:0. Ali sve to nije bilo dovoljno nekadašnjem šampionu Italije i evropskom vicešampionu da izbegne ispadanje, a prva posledica toga bila je prodaja „El Burita“ u Parmu.

Argentinci i Đenova, to je čista emocija. Gaučosi su se na prečec zaljubljivali u ovaj grad, i on u njih. U tom večnom spoju rađale su se mnoge veze, prijateljske, romantične, plemenite, strasne. A sve to može da stane u priču o dvojici argentinskih fudbalera koji su u Đenovi bili, ne samo na raskrsnici karijere, već mnogo većoj životnoj. Posle pet godina provedenih u gotovo globtroterskim avanturama od Barselone, preko toplih Baleara i hladne Moskve, pa sve do Brazila, dete Rivera Maksi Lopes skrasio se u Italiji. Došao je u Kataniju gde je bio vrlo dobar sezonu i po. Potom je pozajmljen Milanu, gde se maltene ugasio, pa je pokušao da oživi, a gde drugde nego u Đenovi. Tamo ga je dočekao mlađi zemljak, prijatelj, štićenik, kako vam drago – Mauro Ikardi. On se kao devetogodišnji dečak obreo u Barselonu, gde je i upoznao Maksija. Od tada su bili veliki prijatelji, a kada je Ikardi sa 18 godina napustio Barselonu i prešao u Sampdoriju, prvi dom mu je pružio upravo Maksi, sa svojom porodicom suprugom Vandom (Narom), sinovima Valentinom Gastonom i Konstantinom.

Dva drugara ponovo su se srela u Đenovi te 2012. Mauro je sa 19 godina stasao u prilično talentovanog napadača, a po mišljenju tadašnjeg modela Vande Nare i u privlačnog muškarca. Maksi je došao da oživi karijeru, ali i da pomogne da Ikardi postane vrhunski špic, jer je klub u njemu video zlatnu koku. Ikardi je sezonu završio sa 10 golova na 31 utakmici, a takođe je završio i sa suprugom najboljeg prijatelja i majkom njegove dece. Afera je poprimila razmere skandala krajem 2013. kada je obznanjena i tada su se Maksi i Vanda razveli, a nedugo zatim Vanda se udala za Ikardija. Sama afera najverovatnije je počela čim su se njih dvoje upoznali, šest meseci pošto je rodila Lopesu treće dete Benedikta.

Ikardi je posle te sezone prešao u Inter, a Vanda se dočepaka glavne modne scene. Ali modeling je sada postao sekundarna delatnost, pored TV voditeljstva i zastupanja supruga. Prvi javni susret dve, nekadašnja prijatelja, po obznanjivanju afere. Lopes pre početka utakmice nije hteo da pruži ruku čoveku koji mu je rasturio porodicu. Meč je odigran u Milanu i rešio ga je upravo Ikardi golom sa penala u 90. minutu. Prijateljstvo je ostalo na tome da dva zemljaka razgovaraju samo kada Maksi Lopes pozove da razgovara sa svojom decom. I to kada mu Ikardi dozvoli u zavisnosti od toga da li je dobio saglasnost njihove majke.

Đenova i Argentinci…

Nastaviće se…