Tango Argentino(3): Plava strela, Bik, Kralj, Slepi miš

Podeli:
Printscreen

Kada se spomene Argentina, prva asocijacija je fudbal. I dok je u ostatku sveta fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu u ovoj južnoameričkoj zemlji on je bukvalno najvažnija.

Steve Powell/Getty Images

Da bi istorija fudbala bila znatno drugačija da nije bilo Argentinaca, to nije sporno. Ne samo sa stanovišta utiska već i golih činjenica. Dovoljno je samo prelistavati almahane najvećih utakmica, timskih dostignuća i videti sastave timova koji su pisali istoriju, pa videti koliko će te u njima naći argentinskih imena.

Najveći evropski i svetski klub Real Madrid možda bi i bez Argentinaca postao ovo što jeste, ali je sigurno da su u stvaranju sadašnje veličine gotovo presudnu ulogu imali igrači iz ove južnoameričke zemlje. Dovoljno je pogledati samo kako se odvijalo prvo takmičenje u Kupu evropskih šampiona u sezoni 1955/56. Tada je Real osvojio prvu, od ukupno 13 titula i vezao pet u nizu. U tom prvom pohodu glavnu ulogu imali su Alfredo di Stefano i Ektor Rijal, obojica rođeni Argentinci. Obojica su bili najbolji strelci tima sa po pet golova, a od četiri gola Reala u finalu protiv Remsa njih dvojica su postigla tri (dva Rijal i jedan Di Stefano). Ukupno u tih pet pohoda Di Stefano je postigao 41 gol (sedam u finalima), a Rijal 14 (tri u finalima). Pride Rijal je u četvrtom pohodu izgubio mesto u timu dolaskom Ferenca Puškaša, ali i ovako njegova, a posebno Di Stefanova brojka deluju impozantno.

U dva od ta tri pohoda na klupi je bio Argentinac Luis Karnilja, koji je klupu madridskog velikana zaslužio sjajnim rezultatima u Nici, sa kojom je postao šampion Francuske. U dve sezone koliko je vodio Real osvojio je dva Kupa šampiona, kao i domaću titulu. Pored perioda provedenog u Realu možda će više biti zapamćen po tome što je Romu vodio do osvajanja Kupa sajamskih gradova preteče Kupa UEFA i to je Vučici ujedno jedini evropski trofej. U karijeri je još vodio Milan i Juventus.

Nije mnogo Argentinaca vodilo Real sa trenerske klupe, ukupno četiri. Ali osim nesrećnog Santijaga Solarija, koji je u jednoj od najlošijih sezona kraljevskog kluba ipak uspeo da se domogne trofeja svetskog klupskog šampiona, ostala tri biće večno u srcima navijača. Doduše, Alfredo Di Stefano više kao igračka legenda, ali pored pomenutog Karnilje veoma važno mesto kao trener zauzima Horhe Valdano. Čovek bogate igračke karijere, osvajač pet trofeja sa Realom, od čega dva u Kupu UEFA, kao i svetski šampion sa Argentinom, nije imao ni približno takvu trenersku karijeru. Na klupu Reala došao je posle odličnog dvogodišnjeg mandata na Tenerifama, kada je klub prvo spasao ispadanja, a potom ga odveo do Kupa UEFA. U madridskom velikanu radio je svega godinu i po dana, a otkaz u Realu dobio je već u januaru 1996. Ali ono što je uradio pola godine ranije smatra se jednim od prelomnih momenata u novijoj istoriji kraljevskog kluba. Prekinuo je dominaciju Krojfove Barselone u Španiji, koja je trajala pune četiri godine. Za te četiri godine Real je bio u dubokoj senci najvećeg rivala, a to se posebno ogledalo i po entuzijazmu sa kojim su velike zvezde dolazile u Barselone, a sa kojim u Real. Ipak, Valdano je pronašao formulu, prekinuo taj neprijatan post, drugi najveći od kada je Real postao evropski velikan, a prvi je zanimljivo prekinuo on kao igrač. Od tada Real je ponovo u sedlu, a uskoro su počeli i Galaktikosi da pristižu i opasnost vraćanja u prosečnost je postala nepovratna prošlost.

Victor Chavez/Getty Images for Soccerex

Kao igrač Valdano je ostavio dubok trag u Realu. Za Real je ukupno postigao 52 gola na 110 utakmica i u tom trenutku bio je treći strelac u istoriji kluba računajući Argentince. Ispred njega su bili samo legendarni Di Stefano i čovek koji je otvorio vrata kraljevskog kluba za Gaučose – Roke Olsen. Došao je u Real sa 25 godina 1950. Tih godina Real se oporavljao od posledica španskog građanskog rata, a Santijago Bernabeu nekako uspeo, svojom umešnošću i dobrim vezama kod Franciska Franka, da spase klub i održi ga u životu pored gradskog rivala i Frankovog miljenika Atletika. Do dolaska Di Stefana udarna igla napada bio je Olsen, a u prvoj sezoni partnerstva sa Di Stefanom Real dolazi konačno do titule u Španiji, prve posle 31 godine. Di Stefano je bio najbolji strelac lige sa 27 golova, a Olsen je bio drugi strelac ekipe sa 17 golova. Uspeo je Olsen da zakači učešće u prvom Kupu šampiona i postigne gol, ali nije igrao finale. Do 1957. kada je završio karijeru u Realu Olsen je postigao 61 gol i dugo bio drugi strelac među Argentincima. Sve do pojave Gonzala Iguaina, koji i pored toga što se daleko više pamte njegove partije i golovi u Italiji, u Realu ipak ostavio ozbiljan trag odigravši 264 utakmice i postigao 121 gol, a učestvovao je u osvajanju čak tri titule nacionalnog šampiona. Primera radi Kristijano Ronaldo ima samo dve nacionalne titule u Realu.

Od kada je pokrenut Kup evropskih šampiona Santijago Bernabeu je smatrao da Real mora da bude najbolji u jedinom oficijelnom takmičenju za najboljeg u Evropi. Kada je vezao prvih pet titula, malo ko je verovao te 1960. da će neko, nekada uspeti da ugrozi Real na večnoj listi. Samo tri decenije kasnije nemilosrdno klatno istorije naglo se na potpuno drugu stranu. Te godine Milan je vezao dve titule, došao do četiri i počelo je da se postavlja pitanje, ne da li će, već kada će biti prestignut velikan, od kojeg je ostala samo istorija. Kada je Milan osvojio 1994. petu titulu demoliravši Barselonu u Atini, malo ko je sumnjao da će novi vladar elitnog takmičenja biti italijanski rosoneri. Realovo neprisustvo na pobedničkom postolju najznačajnijeg klupskog takmičenja toliko se odužilo da više nije bilo izuzetak već je postajala najnormalnija stvar. Zbog toga je jedan od prelomnih momenata u istoriji kraljevskog kluba amsterdamsko finale iz 1998. kada je golom Predraga Mijatovića pobeđen Juventus i osvojena sedma titula šampiona Evrope, prva posle ravno 32 godine. Posle nje Real se konačno oslobodio, pa su usledile još dve titule u naredne četiri godine i dominacija na večnoj listi ponovo je učvršćena. U tom pohodu na evropski tron 1997/98. svi će isticati pored strelca istorijskog gola i Davora Šukera, Raula, Roberta Karlosa, Fernanda Jera, Klarensa Sedorfa, pa čak i momka koji je počinjao da pokazuje vrhunski potencijal Fernanda Morijentesa, ali bila bi ogromna nepravda kada bi se iz nabrajanja izuzeo još jedan Fernando, ali po nacionalnosti Argentinac.

Getty Images/Clive Mason

Fernando Karlos Redondo Neri svakako je jedan od igrača koji su obeležili poslednju deceniju 20. veka. Po mnogima jedan od najboljih zadnjih veznih igrača tog perioda, ako ne i u istoriji ove igre. Pravi prototip centralnog korektivnog veziste, kome je razgradnja protivničkih akcija bila nominalno osnovna funkcija, ali prefinjena tehnika i izražena kreatovnost dozvoljavala mu je da bude mnogo više od toga, pravi motor napadačkih akcija svih ekipa u kojima je igrao. U to vreme takvi igrači su bili prava retkost i da nije bilo teške povrede verovatno bi ostavio još dublji trag i bio neizostavan u raspravama o idealnim timovima, makar poslednje decenije 20 veka. Kada bi se gledala njegova suva statistika, površnim posmatračima odmah bi upalo u oči činjenica da je u čitavoj profesionalnoj karijeri postigao svega 14 golova, ali to je samo drveće koje prikriva šumu. A suština je ta da je u Španiji za čitavu deceniju, igrajući za Tenerife i Real Madrid odigrao 332 takmičarske utakmice i to uglavnom kao starter, što samo govori koliko je bio značajan šraf. U sezoni o kojoj se priča bio je četvrti po broju odigranih utakmica, samo su Sedorf, Raul i Roberto Karlos bili ispred njega. Podjednako značajnu rolu imao je i dve godine kasnije, kada je Real osvojio još jednu evropsku titulu, u sezoni koja je pretila da se završi katastrofom na svim frontovima. Za one ljubitelje fudbala koji cene svaki aspekt ove igre, nema ni najmanje dileme da je Redondo bio jedan od stvarno najvažnijih sadržalaca ovih uspeha, koji su slavni klub vratili na mapu osvajača. Od svih Argentinaca samo su Di Stefano i Iguain odigrali više utakmica za Real od Redonda.

Posle 2002. kada je Real došao do cifre od devet titula u Ligi šampiona usledio je novi dug post. Ne kao onaj od sredine 60-ih do kraja 90-ih, ali prilično frustrirajući. Punih 12 godina Real je doživljavao konstantna razočarenja. Uspeh nisu uspevali da donesu ni Galaktikosi. A onda je konačno 2014. Real u još jednoj sezoni gde je u domaćim okvirima bio u dubokoj senci Atletika i Barselone, uspeo da se popne na krov Evrope. Te sezone jedan od najvažnijih igrača bio je Argentinac – Anhel di Marija. Čovek izuzetne igračke vrednosti, sjajne tehnike, pregleda igre, ali i onoga što je najvažnije u profesionalnom fudbalu, sposobnosti da se lako podredi kolektivnim ciljevima, dao je izuzetan doprinos toj tituli. Svakako da će se više pričati o Kristijanu Ronaldu, Serhiju Ramosu, pa i Karimu Benzemi i Geretu Bejlu, ali Di Marija je bio neko čije ime zaslužuje da se spomene uz njihova imena. Na kraju krajeva, bio je najbolji asistent ekipe u tom ciklusu Lige šampiona, a njegove lopte koje imaju oči, nebrojano puta su otvarali akcije posle kojih su postizani izuzetno bitni golovi. Ta titula iz 2014. bila je jubilarna 10. i ona je bila uvod u ono što je usledilo nešto kasnije, nestvarnog niza od tri vezane titule, koje su Real praktično napravili besmrtnim kada je istorijat ovog takmičenja u pitanju.

Ipak, jedno ime zaslužuje poseban odeljak. Već spominjani Alfredo di Stefano sigurno je prvi veliki igrač Real Madrida. Po mnogima, i dalje najveći koji je kraljevski klub ikada imao. Koliko je značajan Argentinac za istoriju ovog kluba najbolje pokazuje činjenica da stadion, na kojem sada igra Real nosi njegovo ime. Naravno, tako će biti dok Santijago Bernabeu ne dobije nov izgled, ali i realno je da Realov stadion nosi ime arhitekte ovoga što Real danas jeste. Ako je Santijago Bernabeu bio arhitekta Reala iz kancelarije, onda je Di Stefano bio na terenu. A kako se uopšte obreo u Realu? Nije preterano reći sasvim slučajno, ali je možda ipak ispravnije reći da je to bilo sve, samo ne slučajno i da se samo možda želelo predstaviti da je bila puka slučajnost.

Wikipedia

Jedna takva zvezda i rasan strelac u svim varijantama bio bi velika želja kluba koji želi da bude veliki. A Real, koji je bio u dubokoj senci najvećih rivala gradskog Atletika, inače omiljenog kluba tada Boga i batine u Španiji Franciska Franka i najljućeg Barselone, žarko je to želeo. Statusni simbol Reala i legendarni predsednik Santijago Bernabeu na volšeban način došao je do kapitalnog pojačanja. Tada najbolji španski klub Barselona prva je došla do Di Stefana. Dogovorila lične uslove, a dogovorila je sve i sa Riverom. Transfer je aminovala i FIFA i Argentinac je došao u Kataloniju. Čak je i zaigrao u dresu Barselone na pripremnoj utakmici. A onda se dogodila peripetija.

Di Stefano je ponikao u Riveru i posle pozajmice za Urakan, odigrao je tri sezone za Milionere. A onda je prešao među kolumbijske milionere „Milionaris.“ Za četiri godine i 101 odigrane utakmice postigao je 90 golova u Kolumbiji i čak igrao za tamošnji nacionalni tim (pre toga je igrao za Argentinu, a posle toga i za Španiju, što je svojevrsni rekord) zavredivši nadimak „Plava strela“ zbog boje kose i ubitačnosti pred protivničkim golmanima. Milionaris nije džabe nosio taj naziv, jer Kolumbijci su pravili ozbiljan i respektabilan tim, mahom od južnoameričkih najboljih igrača, sa posebnim akcentom na Argentince. A da bi se takvi igrači privukli, bilo je potrebno i platiti ih. Di Stefano i nekolicina njegovih zemljaka i prijatelja dobili su plate kakve su mogli samo da sanjaju u Argentini i nisu mogli da odole tom zovu.

Ali pošto su davali ogromne novce na plate, Kolumbijci nisu plaćali obeštećenja. A kako još Kolumbija nije bila deo FIFA, nije bilo mnogo raspoloživih mehanizama da im se uzme novac. U Riveru su bili ozlojeđeni time što su ostali i bez najboljeg igrača i bez para i nisu mogli sa time da se pomire. Ali bili su strpljivi i dočekali su svoj trenutak. A on se dogodio 1953. kada su Barselona i Real krenuli po Di Stefana. Katalonci su bili veoma upoznati sa problematikom i dogovarali se sa Riverom, iako Di Stefano nije bio odavno njihov igrač. Pravilno su računali da će FIFA aminovati taj transfer iako se zaobiđe Milionaris, jer Kolumbijci nisu bili član Svetske fudbalske asoscijacije.

Ali nisu računali na španski savez i uticaj Bernabeua u njemu. Iskusni predsednik Reala uzeo je ispisnicu tadašnjeg Di Stefanovog kluba Milionarisa i sa njom otišao u Savez, koji je uprkos ranijoj odluci FIFA, priznao transfer Di Stefana u Real. Ali i naložio da se Barseloni isplati novac koji je uložila u dogovor sa Riverom. Tako je jedan od najboljih igrača tog doba završio u kraljevskom klubu, a kakav trag je ostavio tamo to je istorija. I to slavna.

Za Real je ukupno u 11 sezona odigrao 396 utakmica i postigao 308 golova i samo su Kristijano Ronaldo i Raul ispred njega na klupskoj večnoj listi. Učestvovao je i to u glavnoj ulozi, u osvajanju pet uzastopnih titula u Kupu evropskih šampiona, osam nacionalnih titula, jednom domaćem kupu (tada Kup Generalisimusa, a danas i pre toga poznatijem kao Kup kralja) i Interkontinentalnom kupu. Zahvaljujući tome što je uzeo špansko državljanstvo i igrao za Španiju, bio je u konkurenciji za Zlatnu loptu, koju je osvojio u dva navrata. Zadovoljstvo koje nisu imali njegovi zemljaci i ostali asovi sa prostora Južne Amerike sve do 1996. Uvršten je u idealni tim 20. veka kao jedan od samo dvojice Argentinaca (drugi je naravno Dijego Maradona). Di Stefano je 1989. dobio Super Zlatnu loptu, ispred Johana Krojfa i Mišela Platinija.

Poslednje dve godine igračke karijere Alfredo di Stefano ipak je proveo u Kataloniji, ali u Espanjolu za koji je na 47 utakmica postigao 11 golova. Imao je zapaženu karijeru i kao trener. Naravno da mu je priliku ukazao i njegov Real, ali nije kraljevski klub mesto gde je dotakao nebeske visine u drugoj ulozi. Trenersku karijeru počeo je u Elćeu, ali se posle samo godinu dana vratio u Argentinu i to na klupu Boka Juniors. Slavnom klubu je doneo duplu krunu, prvu u istoriji kluba. Ali ni tu se nije zadržao duže od godinu dana i vratio se u Španiju. Seo je na klupu Valensije i postao legenda Slepih miševa. Vodio ju je ukupno pet godina u dva mandata. U prvom od 1970. do 1974. doneo je titulu nacionalnog šampiona, prvu posle 24 godine. Kada se vratio u klub posle pet godina 1979. mnoge stvari nisu bile iste. Za početak, na Mestalji ga je dočekao tada verovatno najbolji svetski špic i aktuelni šampion sveta Mario Alberto Kempes Ćodi.

Kada se govori o najboljem argentinskom fudbaleru svih vremena odmah se ističu dva imena Dijego Maradona i Lionel Mesi. Stidljivo se pomene Alfredo di Stefano, ali se on smatra više legendom španskog fudbala. Za Maradonu se kaže da je njegov 20. a Mesijev 21. vek. Kada se govori o veličini Dijega Maradone u prvi plan se ističu svetska titula sa Argentinom i zaostavština u malenom Napoliju. Ali prvi svetski šampion u plavo-belom dresu bio je Mario Kempes.

Tog leta 1978. odigran je jedan od kontroverznijih svetskih šampionata, a domaćin je bila Argentina. Zemlja koja je već tada svetu podarila toliko velikih fudbalera, pa i klubova koji su se ovenčali i slavom osvajanjem Interkontinentalnog kupa, koja je bila najtrofejnija u Kopa Amerika, imala je od priznanja na svetskoj sceni samo svetsko srebro sa prvog šampionata 1930. i olimpijsko dve godine ranije. Svetskim titulama već su bili ovenčani glavni rivali Urugvaj i Brazil. Zbog toga se kao ultimativni cilj postavljao trofej. A tada je na vlasti bila vojna hunta i neostvarivanje velikih državnih ciljeva moglo je skupo da košta. Bio je to krajnje čudan šampionat i to od samog starta. Prvi put se desilo da se na šampionat ne kvalifikuje aktuelni evropski šampion Čehoslovačka, a kolevka fudbala Engleska prvi i jedini put, od kada je krenula da učestvuje na svetskim prvenstvima, propustila je dva vezana šampionata. Najbolji fudbaler tog vremena Johan Krojf odbio je da učestvuje na šampionatu zbog vlasti vojne hunte (mada je sam 30 godina kasnije rekao da je u pitanju strah od kidnapovanja, pošto je godinu dana ranije dobijao takve pretnje). Ali i pored toga Holandija je ipak dogurala do finala, baš kao i četiri godine ranije. Kao i tada i sada je u borbi za svetsku titulu igrala protiv domaćina.

Povezano

To nisu bile jedine kontroverze. Šta više, to je bio samo početak. Argentinci su toliko žarko želeli da postanu svetski šampioni da nisu prezali ni od čega zarad ostvarivanja cilja. Odredili su da sve utakmice igraju u večernjem terminu i to poslednji, kako bi tačno znali kakva je situacija u njihovoj i ostalim grupama. Ta praksa će se na kraju i usvojiti četiri godine kasnije. A to je čak bilo i najbenignije. Na samom terenu domaćina su maksimalno okruživali crni oblaci sumnje. Prolaz u drugu grupnu fazu obezbeđen je pobedom nad Francuskom 2:1, u meču punom kontroverzi. Kod 0:0 nije sviran čist penal za Francusku posle prekršaja Danijela Pasarele, a po svedočanstvu mnogih francuskih fudbalera sudija je rekao kapitenu Gaučosa da to više ne radi, jer će sledeći put morati da svira penal. U poslednjim trenucima prvog poluvremena dosuđen je penal za Argentinu koji je Pasarela pretvorio u vođstvo. Izjednačio je Mišel Platini, a pobedu je doneo Luke u 73. minutu. Tom pobedom Argentina je, zajedno sa Italijom, obezbedila plasman u drugu grupnu fazu kolo pre kraja i duela sa Azurima za prvo mesto u grupi. Zahvaljujući tome što su igrali poslednji, Argentinci su imali čistu situaciju i tačno su znali šta im treba i u ko bi im bili protivnici u drugoj fazi u slučaju bilo kakvog ishoda. Ništa se nije prepuštalo slučaju. Da su osvojili prvo mesto igrali bi u grupi sa Holandijom, Zapadnom Nemačkom i Austrijom. U slučaju druge pozicije našli bi se u grupi sa Brazilom, Peruom i Poljskom. Izbor je za Argentince bio više nego lak i odlučili su da izgube od Italije.

Pošto su u Rozariju uspeli da izbore remi bez golova sa večitim rivalom Brazilom u drugom kolu, Gaučosi su sačekali da u trećem, poslednjem, prvo Brazil i Poljska odigraju meč. Selesao je pobedio 3:1 i imao je pet bodova uz gol razliku 6:1. Argentina je imala tri boda i gol razliku 2:0, tako da je domaćinu bila potrebna pobeda nad Peruom od četiri gola razlike. Peruanci su inače u dotadašnjih pet utakmica primili samo šest golova i važili su za najtvrđi tim prvenstva. Peruanci su se držali dobro, koliko su mogli ili bolje reći smeli, zavisno od toga koja vam je verzija draža, da li ona da su bili podmićeni ili im se ozbiljno pretilo. Bilo je na kraju kako je moralo biti, Argentina je pobedila 6:0 i obezbedila plasman u finale, prvo posle 48 godina.

Kada se stave na stranu kontroverze i činjenica da bi Gaučosi teško van svog terena osvojili titulu, mora se ipak priznati da je to bio šampionat Marija Kempesa. Do finala „10-ka“ Argentine postigao je četiri gola, a onda je na Monumentalu održao masterklas predavanje kako se igraju finala. Postigao je dva pogotka u pobedi Argentine 3:1 i tom partijom ušao među besmrtne. Ne samo da je poneo titulu najboljeg strelca već i najboljeg igrača turnira, ali ostaće večno zapamćen kao junak nacije i neko ko je konačno smestio Argentinu u društvo najboljih, gde su se već nalazili omraženi Brazilci i Urugvajci.

Ali Mario Kempes nije bio samo junak Svetskog prvenstva 1978. U to vreme već dve godine je igrao u Španiji za Valensiju i u obe sezone bio je najbolji strelac španske lige. Širom sveta već se raščulo kako „El Toro“ (bik) cepa mreže na terenima Iberijskog poluostrva. Niti je posle tog šampionata, što mu je svakako obeležilo karijeru, posustao. Naredne sezone vodio je Valensiju do osvajanja Kupa kralja i u finalu protiv Reala postigao je oba gola u pobedi 2:0. Ipak, ni taj trofej nije sačuvao trenera Pasijekita, već se na „mesto zločina“ vratio Alfredo di Stefano. Već je tamnila trenerska zvezda „Plave strele“ koji je između dva boravka na Mestalji vodio lisabonski Sporting, Rajo Valjekao i Kastieljon, ali bez velikog uspeha. Ni povratnička sezona u Valensiji nije bila bajna, posebno ne u ligi, ali imao je maksimalnu pomoć zemljaka.

Ono što se gubilo na domaćem kompenzovalo se na međunarodnom planu. Valensija je igrala u Kupu pobednika kupova, a Mario Kempes je rešetao mreže kao u transu. Bio je najbolji strelac takmičenja sa devet golova i odveo Slepe miševe do finala. A tamo ih je dočekao Arsenal. Mesto odigravanja finala Hejsel, a rezultat 0:0. I posle 90 i posle 120 minuta. Prvi penal izvodi Mario Kempes. I to očajno i udarac je bio lak plen za Peta Dženingsa. Srećom, već naredni penal promašio je Lijam Brejdi, a potom su svi ostali izvođači penala za Valensiju bili precizni, a Grem Riks nije i Valensija osvaja prvi evropski trofej. Alfredo di Stefano ipak trijumfalno završava i drugi mandat i zlatnim slovima se upisuje u istoriji jednog od najvećih španskih klubova. Ovaj rezultat velikom Di Stefanu omogućio je i treći mandat u Valensiji, ali u neuporedivo težim okolnostima nego prethodna dva. Tada već 60-godišnji Di Stefano pozvan je kao spasilac, jer se Valensija prvi put, posle 55 godina, našla u drugoj ligi. I ispunio je misiju. Ekspresno je ekipu vratio u Primeru, a potom ju je vodio još jednu sezonu i sačuvao u ligi.

Pre nego što je Valensija ispala u drugu ligu Mario Kempes je u dve povratničke sezone od 1982. do 1984. golovima držao iznad površine, da ne potone. Ipak, čovek koga su čas zvali „Bik“ čas „Matador“ zaslužan je za evropski identitet Valensije, kojeg su se mlađi podsetili na prelazu između dva veka. Na period kada je na klupi Slepih miševa sedeo još jedan Argentinac Ektor Kuper, a na terenu ekipu do dva uzastopna finala Lige šampiona vodili Klaudio „Vaška“ Lopes, Kili Gonzales, Roberto Ajala, Mauricio Pelegrino i Pablo Aimar koji je bio jedan od najvažnijih igrača u osvajanju domaćih titula 2002. i 2004. prvih od Di Stefana i drugog evropskog trofeja Kupa UEFA 2004. Uloga Kempesa u stvaranju evropske Valensije ipak je prepoznata i to od strane čuvenog „France Football.“ Prestižni list koji dodeljuje tradicionalnu Zlatnu loptu na neki način se odužio odabranim južnoameričkim asovima koji nisu imali prilike da se nadmeću za najprestižniju individualnu nagradu zbog prilično diskriminatorskog pravila jer nisu bili evropski državljani. „France Football“ je retroaktivno na 60. godišnjicu od prve Zlatne lopte 2016. napravio alternativnu listu, u kojoj je dodao i igrače van Evrope koji bi po ondašnjim merilima osvojili prestižno priznanje. Na njoj su očekivano bili Pele (sedam nagrada), Dijego Maradona (dve), Garinča, Romario i Mario Kempes, koji je poneo priznanje za 1978. umesto Kevina Kigena. Stoga, kada se govori da Dijegu Maradoni pripada argentinski 20. vek, možda treba napraviti blagu pauzu i prisetiti se šta je i Mario Kempes uradio. Ili makar reći Dijego Maradona pa Mario Kempes.

Što se tiče prvog istinski velikog argentinskog fudbalera Alfreda di Stefana on je veliku trenersku karijeru završio tamo gde je počeo veliki igrački uzlet na Starom kontinentu – u svom Realu. Preuzeo je kraljevski klub treći put 1990. i odmah osvojio Superkup Španije. Pobedio je u dva meča Barselonu i Johana Krojfa 1:0 i 4:1 i dočekao da osvoji trofej vodeći klub koji mu je zauzeo najveće mesto u srcu. Ipak, na kraju te sezone morao je da gleda mlađeg kolegu, holandskog vizionara kako proslavlja prvu od četiri titule Barselone u nizu i kako stvara jednu od najmoćnijih evropskih i španskih ekipa krajem 20. veka. Di Stefano je sa ponosom mogao da kaže kako je učestvovao u stvaranju te velike trenerske priče, ali i jedne, još veće, pošto je u prethodnom, prvom mandatu na klupi Real Madrida vodio Los Blancose do finala Kupa pobednika kupova 1983. ali su tamo poraženi od Aberdina, kome je menadžer bio tada 42-godišnji Aleks Ferguson.

Nastaviće se…