Tango Argentino (4): Ludak i deca sa Olimpa

Vladimir Vesić 17. nov. 20203:50 > 27. mar. 2021 22:31
Podeli:
Printscreen

Kada se spomene Argentina, prva asocijacija je fudbal. I dok je u ostatku sveta fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu u ovoj južnoameričkoj zemlji on je bukvalno najvažnija.

REUTERS/Enrique Marcarian

Za uspeh i veličinu neke fudbalske nacije pored velikih i talentovanih igrača važna je, možda i više, struka. Ni Argentina nije izolovan slučaj. Kroz bogatu istoriju argentinskog fudbala ton razvoju najpopularnije igre na svetu davali su veliki treneri, koji su bili izuzetno cenjeni i van granica svoje zemlje. Neki od njih su čak bili priznatiji u tim zemljama nego u samoj Argentini.

U prvim decenijama nekako prirodno je bilo da bivši igrači postaju treneri. Čak u prvih 20-ak godina argentinski nacionalni tim nisu vodili profesionalni treneri, već su igrači postavljali taktiku, sastav itd. Tek 1924. Argentina postavlja prvog selektora Anhela Vaskesa. Od tada pa do 1939. Gaučosi su promenili šest selektora i tek je legendarni, kao igrač, Giljermo Stabile „zaseo“ na duži period. On je vodio Argentinu punih 20 godina i za to vreme osvojio šest puta Kopa Amerika, i jednom Panamerički šampionat. Pod njegovim vođstvom Argentina se vratila na Svetsko prvenstvo, prvi put posle rata, ali taj mondijal nije bio uspešan kao onaj na kojem je bio najbolji strelac a reprezentacija vicešampion sveta. Gaučosi su završili u grupnoj fazi sa samo jednom pobedom.

Posle Stabilea nastupila je ozbiljna kriza nacionalnog tima. Kako rezultatska, tako i organizaciona. Reprezentacija je na sledeći veliki trofej čekala sve do 1978. i Svetskog prvenstva na svom terenu, a do tadašnjeg selektora, pater familiasa argentinske struke Cezara Luisa Menotija, koji je tu funkciju preuzeo 1974. u tih 15 godina na klupi Gaučosa izvršilo se 14 smena selektora, a njih 11 selo je na „užarenu klupu“ nacionalnog tima. Međutim, to ne znači da je svuda zavladao mrak. Klupska scena je imala dinamičan razvoj, stupali su na scenu talentovani treneri, a argentinski klupski fudbal počeo je da stiče dominantnu poziciju na južnoameričkoj sceni, što pokazuje 11 titula u Kopa Libertadores u 14 godina, a na svetskoj su argentinski klubovi u tom periodu bili tri puta šampioni Interkontinentalnog kupa, više od bilo koje zemlje u tom periodu.

Povezano

Koliko su dobar posao radili argentinski treneri najbolje se moglo videti kada su igrači koji su se razvijali po njihovim uzusima dolazili u Evropu. Ne samo da su donosili talenat i prefinjenu tehniku već se odmah moglo videti da se radi o taktički izuzetno pismenim igračima. Zbog toga nije čudo da argentinski fudbaleri odmah iz kopački postaju ozbiljni treneri sa prvim poslom u Evropi (najsvežiji primer su Dijego Simeone i Mauricio Poćetino). Pionir onoga što će kasnije postati tendencija je Huan Karlos Lorenco. On je igrački karijeru završio u Majorki, koja mu je bila prvi trenerski posao odmah posle igračke karijere. I prvo što je uradio je to da je tim prvi put u istoriji uveo u elitnu diviziju španskog fudbala. To je do tada bio najveći uspeh kluba sa Baleara, a korak (ili više) napred klub će napraviti tek 90-ih godina kada jedan drugi Argentinac Ektor Kuper bude seo na njegovu klupu.

Jedan od retkih ljudi čije ime se podjednako poštuju i u plavom i u crvenom delu Rima je upravo ime ovog trenera. Prvo je vodio Lacio, kojeg je iz Serije B vratio u Seriju A. Posle prvog mandata u Laciju preuzeo je gradskog rivala Romu, sa kojom je osvojio Kup Italije 1965. što je prvi Romin domaći trofej posle Drugog svetskog rata, a pre toga je osvojila svoj jedini međunarodni Kup sajamskih gradova, kada joj je na klupi bio legendarni argentinski trener Reala Luis Karnilja. Potom se vraćao u Lacio još dva puta. U drugom mandatu ponovo je ekipu preuzeo u Seriji B i opet ju je vratio u Seriju A. Ali treća nije bila sreća. Tada je ekipu preuzeo kao davljenika u Seriji A i nije uspeo da obezbedi opstanak. Ipak, bio je i ostao jedan od omiljenijih sinova Večnog grada.

Voleo je da radi u prestonicama. Kao igrač bio je član madridskog Atletika, ali prave stvari uradio je kao trener Jorgandžija. Preuzeo je klub 1973. i odmah ga odveo do finala Kupa evropskih šampiona. Sekundi su ga delili od najvećeg evropskog trofeja, ali je Švarcenberg bombom u 120. minutu izborio ponovljenu utakmicu, koju je Bajern dobio 4:0. Gotovo istovetnu sudbinu Atletiko je doživeo u sledećem finalu 2016. kada je vodio sve do nadoknade vremena a onda Serhio Ramos uveo meč u produžetak, u kojem je Real pregazio gradskog rivala. Na klupi Atletika tada je bio još jedan Argentinac Dijego Simeone.

Iako je sve te, danas velike klubove, činio boljima najveće stvari Lorenco je uradio za domovinu. Vodio je Argentinu na Svetskom prvenstvu 1966. i prvi put još od 1930. Gaučosi su tada delovali kao tim koji može sa najboljima. Pobeđen aktuelni evropski šampion Španija, remi sa kasnijim vicešampionom Zapadnom Nemačkom i poraz u četvrtfinalu od kasnijeg svetskog šampiona Engleske. To je do 1978. bio turnir kojim su se Argentinci najviše ponosili. A na klupskom nivou bukvalno je stvorio moćni Boka Juniors. Pod njim je jedan od dva najveća argentinska kluba osvojio prva dva trofeja u Kopa Libertadores. Ti trofeji su digli višestruko status kluba, koji je po odlasku Lorenca bio u stanju da se upusti u bitku sa River Plejtom i ostalim klubovima oko angažovanja čuda iz Argentinos Juniorsa, jednog i neponovljivog „El Pibea“ Dijega Maradone.

Wikimedia Commons

Huan Karlos Lorenco bio je rodom iz Buenos Ajresa, odakle je i Dijego Simeone koji trenerskim stilom mnogo podseća na čoveka koji je otvorio vrata argentinskim trenerima u Španiji. Ali plemenita trenerska loza potiče iz 280 km udaljenog Rozarija. Odatle je najveći argentinski trener svih vremena Cezar Luis Menoti. U igračkoj karijeri bio je napadač i bio je član te argentinske selekcije koja je pod upravo Lorencom igrala četvrtfinale Svetskog prvenstva. Pažnju na sebe kao trenera skrenuo je u Atletiko Urakanu, kome je 1973. doneo prvu titulu nacionalnog šampiona posle 45 godina. Ujedno i poslednju. Taj uspeh bio je preporuka da sedne na klupu Argentine oktobra 1974. nekoliko meseci posle ne tako slavnog učešća na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj i osmog mesta, uz samo jednu pobedu i devet postignutih golova na šest utakmica.

Menoti je bio deo šire slike. Za četiri godine Argentina se spremala da konačno osvoji Svetsko prvenstvo, a kao najvažniji deo te slagalice bilo je dobijanje domaćinstva. Za razliku od ranijih prethodnika, Menoti je uspeo da preživi prvi rezultatski debakl, neprolazak grupe na Kopa Amerika. Tog neuspeha koštala su ga dva poraza od Brazila, ali ono što mu je verovatno sačuvalo posao je činjenica da je njegova Argentina igrala napadački fudbal, lep za oko. Gaučosi su na četiri meča u grupi postigli ukupno 17 golova, četiri više od Brazila, pa i pored toga što nisu ostvarili ambicije, delovalo je da je Menoti na pravom putu. Sve je to naplaćeno tri godine kasnije i Argentina je postala prvi put šampion sveta. Svakako da je domaćin poguran, pa i sam se služio nečasnim radnjama, ali piše se na kraju da je to prva titula Argentine. Toliko željena.

Menoti je imao dugu trenersku karijeru, imao je i uspehe kao što su osvajanje Kupa kralja sa Barselonom ili osvajanje Svetskog prvenstva do 20 godina sa Argentinom, gde je svetu predstavio 19-godišnjeg Dijega Maradonu. Sama činjenica da je prvi osvojio Svetsko prvenstvo i da je lansirao Maradonu na internacionalnu scenu, dovoljno su da ga i dalje zovu najvećim argentinskim trenerom svih vremena. Ipak, mnogi Argentinci, i to ne samo mlađi, za najvećeg trenerskog genija smatraće njegovog 17 godina mlađeg sugrađanina – Marsela Bijelsu. Čovek koji je nadaleko poznat po nadimku „Ludak“ najbolje potvrđuje tu tanku liniju između genijalnosti i ludosti. Kao i Menoti trenerski zanat počeo je da peče u „rodnim“ Njuels Old Bojs. Sa njima je uzeo titulu, a potom to isto učinio i sa Velesom.

Emilio Andreoli/Getty Images

Ali pisati o Bijelsi i stavljati akcenat na trofeje, bilo bi klasično nerazumevanje onoga što jeste on i njegove zaostavštine. Ovaj nesumnjivi trenerski genije bio je i ostao revolucionar, ali što je mnogo važnije, nikada nije odstupao od svojih ideja i fanatično ih je branio. Bukvalno. Ono što su se drugi plašili da urade, to je on jedva čekao. Uveo je u argentinski fudbal, a kasnije i šire maksimalno afirmisao varijantu sistema 3-4-3, koja je u njegovom slučaju često izgledala kao 3-3-1-3. U tom sistemu svaki igrač koristio je veliki deo terena, zbog toga je tražio brzinu i agresivnost. Takav je bio i njegov temperament. Milina je gledati njegove ekipe. Njegov Lids Junajted najatraktivnija je ekipa Premijer lige, a to Bijelsa radi bezmalo 30 godina sa raznim ekipama.

Druga stvar koja se ne spominje često kada je „Ludak“ u pitanju je to da je uspeo da revitalizuje argentinsku reprezentaciju i digne iz pepela posle „post Maradona“ cunamija. Kada je Dijego Maradona vodio Argentinu do svetske titule 1986. i finala 1990. to je bio „One man show.“ Svi su radili za Maradonu, ali je razlika bila da je u Meksiku bio najbolji fudbaler sveta i gladan uspeha, a 1990. je bio senka tog igrača, koji je i dalje imao sposobnost da lucidnim potezom poput slaloma kroz brazilsku odbranu i proigravanja Kanjiđe. Posle Italije Argentina je krenula da živi bez Maradone. I živnula je. Jer tada je na scenu stupila izuzetno talentovana generacija, koju su predvodili pomenuti Kanjiđa, zatim Gabrijel Batistuta, Fernando Redondo, Dijego Simeone. A sa klupe ih je vodio Alfio Koko Basile. Rezultat – osvojena Kopa Amerika 1991. prvi put posle 1959. A potom i dve godine kasnije odbranjena. Između ta dva turnira Argentina je osvojila premijerni Kup konfederacija 1992. Doduše, evropski šampion Danska nije učestvovala, ali dve reprezentacije su se sastale godinu dana kasnije u borbi za trofej Artemio Franki i Argentina je slavila posle penala.

Ta reprezentacija sejala je strah širom sveta i svi su je videli na krovu sveta u SAD 1994. Ali je problem nastupio baš na Trofeju Artemio Franki. Jer javnost je zakukala, a Basile uslišio želju i sjajnoj generaciji pridodao je najvoljenijeg sina nacije, već 33-godišnjeg Maradonu. Od 1991. kada je suspendovan zbog kokaina Maradona je do 1994. za Sevilju i Njuels odigrao ukupno 31 utakmicu. Daleko je to bilo od onog Maradone. Harizma je bila prisutna, znanje, ali to nije bio lider kakvog su očekivali navijači. Što je najgore, kakvog je očekivao Basile.

Ruku na srce takva Argentina, sa Maradonom kao kapitenom, izgledala je prilično dobro u prva dva meča. Protiv Grčke najavljen je slavan pohod na „Zlatni globus.“ Het-trik Batistute i gol Maradone raspalili su očekivanja do maksimuma. Potom je u drugom kolu pobeđena Nigerija 2:1 golovima Klaudija Kanjiđe. Tim je delovao dobro, nosioci razigrani i sve je delovalo kao u bajci. Ali život je prosto takav da posle bajki obično nastupaju košmari. Maradona je posle utakmice testiran i bio je pozitivan na efedrin, zbog čega je ponovo suspendovan i završio Svetsko prvenstvo. Kadrovski gledano, ostala je ona ekipa koja je prethodnih godina pobeđivala sve redom, ali su mentalno postali obezglavljeni. Usledili su šokovi protiv balkanskih selekcija Bugarske i Rumunije, eliminacija u osmini finala i sve je preko noći srušeno kao kula od karata. Sve je to pratila loša atmosfera, svađe (Kanjiđa zamenjen protiv Bugara u 26. minutu, a protiv Rumuna nije igrao) i Basile je otišao kao najveći gubitnik (iako je osvojio više trofeja nego iko od slavnog mandata Giljerma Stabilea), a Argentina je na dve Kope ispadala već u četvrtfinalu.

Legendarni kapiten svetskog šampiona 1978, Danijel Pasarela nekako je u ciklusu punom neuspeha stabilizovao ekipu za Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Gaučosi su dobro izgledali, tri pobede u grupi, a Batistuta raspucan. Bio je to izuzetno respektabilan tim sa mnogo vrhunskih igrača. Batistuta, Simeone, Veron, Ortega, Zaneti, Krespo, Balbo, Galjardo, Klaudio Lopes su imena koja su garantovala borbu za titulu. Ali da to nije tim koji ume da melje pokazalo se već u osmini finala protiv poletnih Engleza, koji su pravili ozbiljne probleme i sa igračem manje i to ne bilo kakvim, već Bekamom. Na kraju prolaz na penale. Ali provlačenja nije bilo protiv Holandije, koja je imala sve što nije Argentina na tom mondijalu. Timski duh, atmosferu i lidera, jer Denis Bergkamp igrao je fantastično i fantastičnim golom presudio Gaučosima.

Verovatno prepotentno zvuči smatrati četvrtfinale Svetskog prvenstva i eliminaciju od Holandije neuspehom i katastrofom. Ali u ovoj priči bitan je kontekst. Tom eliminacijom Argentina je vezala četvrto veliko takmičenje bez plasmana u polufinale i takvu seriju Gaučosi nisu imali nikada u svojoj istoriji. A sa druge strane Argentina nikada nije imala više velikih zvezda nego u tom ciklusu od 1994. do 1998. Zbog toga je razočarenje bilo ogromno i tražio se reset. A reset može da donese samo neko nekonvencionalan, neko ko nema strah da radi ono što bi normalan čovek imao. Prosto rečeno neki ludak.

Marselo „Ludak“ Bijelsa sa samo 33 godine preuzeo je kormilo jedne od najvećih fudbalskih velesila. Niko sa sigurnošću nije mogao da zna šta očekivati od njega. Da li je on tu da konsoliduje reprezentaciju i odmah napadne velike titule, da li da vrši radikalno podmlađivanje, nešto treće? Argentina je u tom trenutku imala jedno veliko blago, a to su bile dve šampionske generacije do 20 godina i pregršt velikog talenta. Očekivalo se da neko makar dobije poziv za Svetsko prvenstvo u Francuskoj, ali Pasarela nije bio taj tip. Bijelsa već jeste i pozvao je za svoje prvo takmičenje Kopa Amerika 1999. pozvao je njih četvoricu Huana Pabla Sorina, Valtera Samjuela, Pabla Aimara i Huana Romana Rikelmea. Ali to nije bio kraj iznenađenjima. Kapitensku traku je skinuo sa ruke Dijega Simeonea i stavio ju je Robertu Ajali, pozvao je dosta debitanata, sve u svemu napravio je pravi koktel svega i svačega i odveo ekipu u Paragvaj.

Pored Brazila sa Ronaldom, Rivaldom, čudom od deteta Ronaldinjom i ostalim asovima Argentina nipošto nije bila favorit, što je idealna pozicija za novog selektora. Navijači su se pritajeno nadali ipak borbi za titulu. Sve je krenulo sjajno, Bijelsin džoker Martin Palermo sa dva gola potopio je Ekvador. A onda je došao na red 4. jul 1999. Datum koji svi istinski ljubitelji fudbala pamte po utakmici, potpuno jedinstvenoj. Utakmici koju nikada nisu gledali, niti će je ikada gledati. Argentina je igrala protiv Kolumbije i izgubila 3:0. Ali glavni šou na meču imala su dva čoveka: Martin Palermo i „Ludak.“ Prvi je uspeo da promaši tri penala na ovom meču, a drugi je potpuno opravdao nadimak, divljao toliko da je jedini način da se nekako utakmica privede kraju bio da se isključi Bijelsa i verovatno otera što dalje od terena. Na konferenciji za štampu posle meča, kada se taman verovalo da više nikako Bijelsa ne može da iznenadi, on je ipak uspeo. Na prilično jednostavno pitanje kako komentariše suđenje dao je prilično neočekivan odgovor.

Obično ne komentarišem suđenje. Ali što se mog isključenja tiče… Sudija je bio potpuno u pravu. Protestvovao sam u maniru duboko bolesne osobe – rekao je Bijelsa.

Argentina je taj turnir završila porazom u četvrtfinalu od prvog favorita Brazila. Poveli su Gaučosi golom Sorina, ali su Rivaldo i Ronaldo doneli preokret, plasman u polufinale, a kasnije i titulu na Kopa Amerika, drugu vezanu i to je Selesau, najtrofejnijem južnoameričkom timu kada su svetska prvenstva u pitanju, bilo prvi put u istoriji da su odbranili titulu južnoameričkog šampiona. Uprkos takvom turniru koji bi se u normalnim okolnostima smatrao debaklom, Bijelsa je ostao selektor. Verovatno je procenjeno da samo njegova ludačka energija može da se uhvati u koštac sa narastajućim gubitničkim mentalitetom i dobio je podršku da odradi posao i spremi ekipu za Svetsko prvenstvo 2002.

Umesto da se ekipa razvija, da se gradi na osnovama oko Bijelsine Argentine dešavale su se mahom nenormalne stvari. Generalna proba trebala je da bude Kopa Amerika 2001. ali Argentina nije ni otputovala u Kolumbiju. Čitava priča oko organizacije turnira bila je prilično stresna. Prvo je oduzeto domaćinstvo zbog nedovoljnih garancija za bezbednost, potom se prijavila Venecuela, pa i Kanada, ali je CONMEBOL vratio domaćinstvo Kolumbiji. Argentinski fudbaleri su pride dobijali ozbiljne pretnje smrću i jedan od najvećih južnoameričkih timova nije se ni pojavio na turniru. Ipak, u kvalifikacijama za mondijal Argentina je bila ubedljiva sa rekordna 43 boda na 18 utakmica i javnost je sa velikim iščekivanjem odbrojavala dane do svetske smotre u dalekoj Aziji. Očekivala se sveža Argentina, puna mladosti, posebno one stasale koja je pet i sedam godina ranije osvajala svetske titule. Filter su prošli Pablo Aimar, već tada vedeta Valensije, Huan Pablo Sorin, Valter Samjuel, Dijego Plasente, ali ne i Huan Roman Rikelme. Projektovan kao naslednik Maradone, ona prava 10-ka, Rikelme je oduševljavao publiku širom Argentine i Južne Amerike, posebno navijače Boka Juniors. Ali ne i Bijelsu. Ludak je tražio angažovanje u oba pravca, što Rikelmeu nije bila jača strana i zbog toga ga nije bilo u planovima još od debitantskog turnira Kopa Amerika 1999.

Ali se mesto na spisku našlo za Klaudija Kanjiđu. Legendarni napadač posle turbulentnih godina u Italiji, ponovo u Argentini, Bliskom Istoku, džet set života, kokaina, drugu mladost je počeo da proživljava u Škotskoj, u dresu Glazgov Rendžersa. Iako je imao već 35 godina Bijelsa je poveo nekadašnjeg ljubimca nacije. Veoma je realna priča da je to bio Ludakov hir, ali kada se pogleda spisak putnika u Japan i Južnu Koreju, uprkos svemu delovao je veoma respektabilno. Bilo je to ono najbolje što je Argentina imala, ali doživljena je katastrofa. Samo četiri boda, gol razlika 2:2 i eliminacija od Engleske i Švedske, doživljeni su u Argentini kao nacionalna tragedija. Prema tom rezultatu Pasarelina četvrtfinala delovala su kao osvajanje Svetskog prvenstva. Klaudio Kanjiđa je ušao u istoriju svetskih prvenstava, kao prvi čovek koji nije ni minut odigrao na turniru a dobio crveni karton, zbog protesta sa klupe u utakmici poslednjeg kola grupne faze protiv Švedske.

Posle epskog debakla, mnogi su već smatrali da je Bijelsa bivši. Sam Bijelsa je pobegao u osamu. Nikome se nije javljao tri meseca. Nisu ni u savezu znali načisto, da li imaju ili nemaju selektora. Da je sve obavljeno normalno, verovatno bi ili on podneo ostavku ili bio smenjen. Navodno je Hoze Ernesto Pekerman, selektor šampionskih generacija 1995, 1997. i 2001. bio u niskom startu da preuzme nacionalni tim, jer logično se nametao kao neko ko poznaje igrače koji treba da donesu Argentini svetliju budućnost. Smena generacija je već najavljena, neki superstarovi poput Gabrijela Batistute završili su reprezentativnu karijeru.

Taman kada su se malo rukovodeći ljudi osvestili i spremili se da ponude posao Pekermanu, Ludak se pojavio. Ne samo da nije bio raspoložen da ode, već je bio oran da završi započet posao. Energija koju je pokazao tom prilikom bila je sušta suprotnost skrhanom čoveku na Dalekom Istoku koji je plakao u svlačionici na rukama svojih igrača. Ona je toliko omađijala sve u Savezu da su gotovo zaboravili na Pekermana, zaboravili na azijsku blamažu, i u sećanju su postojale samo istorijske kvalifikacije i prvo mesto na FIFA rang listi koje su Gaučosi Marsela Bijelse držali sve do Svetskog prvenstva. Samo jedan čovek je smogao snage da upita Bijelsu gde je bio prethodna tri meseca i šta je radio.

REUTERS/Enrique Marcarian

Čitao sam knjige. Pročitao sam svaku fudbalsku knjigu. Ja sada slobodno mogu da kažem da najviše znam o fudbalu od svih ljudi na planeti Zemlji – rekao je Bijelsa, ne gledajući standardno nikoga u oči.

Ovog puta je Bijelsa zaista imao plan i sproveo je plan. Nije gledao u Nemačku 2006. već mnogo ranije. Glavni cilj bila je 2004. Te godine Argentina je igrala Kopa Ameriku i učestvovala na Olimpijskim igrama. Za Bijelsu, ta dva takmičenja bila su idealna prilika da se izvrši smena generacija. Pored „Pekermanove dece“ među kojima je najmlađe bilo šampion sveta do 20 godina 2001. Havijer Saviola, Bijelsa je promovisao dva dragulja koji će obeležiti argentinski i ne samo argentinski fudbal narednih bar 10 godina. Igrali su prethodne godine za U20 reprezentaciju Argentine, ali za razliku od slavnih prethodnika došli su samo do četvrtog mesta. Jedan je bio uzdanica Rivera, a drugi Boke, ali i pored toga što su kao klinci bili rivali, kasnije su bili veliki prijatelji i drugari. U pitanju su Havijer Maskerano i Karlos Teves.

U Peruu samo četiri igrača su bila 30 godina ili stariji. Omiljeni Bijelsin igrač Ajala, Havijer Zaneti, golman Abondacioneri i još jedan golman Pablo Kavaljero. Argentina je došla do finala i u fantastičnom meču, iako je vodila do nadoknade vremena, ipak izgubila na penale od večitog rivala Brazila. U 93. minutu Adrijano je postigao izjednačujući gol. Argentina je na tom turniru postigla najviše golova i taj turnir pokazao je da se stvara jedna zaista dobra generacija. Pride, posle 11 godina Argentina je konačno osvojila medalju na jednom velikom takmičenju. Ali vrhunac je usledio kasnije tog leta u Atini.

REUTERS/Andrea Comas

Dugo godina Olimpijske igre za Argentinu nisu predstavljale neki izazov, ali prvu veliku medalju van kontinenta Argentinci su osvojili upravo na Olimpijskim igrama 1928. i to srebrnu. Bijelsa je želeo da završi šestogodišnji selektorski mandat sa velikim trofejom, ali i da dokaže da ova generacija može da osvaja trofeje u seniorskom fudbalu. Mahom je to bila ekipa iz Perua, ali ovog puta nije imala ozbiljnog takmaca. Argentina je osvojila zlato sa svih šest pobeda uz gol razliku 17:0! Karlos Teves bio je najbolji strelac turnira sa osam golova. Od 1993. argentinski fudbal ponovo je mogao da proslavi neku zlatnu medalju. Simbolički, jedan od najtežih perioda argentinskog fudbala počeo je na takmičenju na čijem uvodu je proklamovani „Dream Team“ razbio Grčku, a završio se upravo u Grčkoj. Ludak se sa decom popeo na Olimp i uspeo je da pobedi demone i sopstvenoj zemlji donese radost. Od tada, pa narednih 16 godina, na miru je mogao da širi svoje ludilo od Španije, preko Italije, Francuske pa sve do Premijer lige, gde do ludila sada dovodi Jirgena Klopa, Žozea Murinja, Pepa Gvardiolu i ostala velika trenerska imena, koja mahom ističu da je Ludak i dalje veliki revolucionar i genijalac. Imali za jednog gerilca većeg uspeha nego da hvalospeve dobija od aristokratije?

A deca? Nikolas Burdiso je kao jedan od stubova odbrane i 120 odigranih utakmica učestvovao u prve četiri od ukupno pet vezanih titula Intera u Seriji A. Gabrijel Hajnce je imao značajnu ulogu u osvajanju Premijer lige sa Mančester Junajtedom, Primere sa Realom i prve titule u Francuskoj sa Olimpikom iz Marseja od Bernara Tapija. Havijer Saviola je posle „umiranja“ u Barseloni posle Atine oživeo. Sa Seviljom je došao do Kupa UEFA, sa Realom do Primere, sa Benfikom je prekinuo petogodišnji post u prvenstvu. A dva omiljena sina?

Maskerano i Teves su zajedno, u jednom od najkontroverznijih transfera ikada, došli u Vest Hem 2006. Samo godinu dana kasnije Teves je otišao u Mančester Junajted, a Maskerano u rivalski Liverpul. Teves je sa Junajtedom osvojio dva puta Premijer ligu i Ligu šampiona, potom je Premijer ligu vratio posle mnogo godina i u plavi deo Mančestera, a blistavu evropsku karijeru je završio u Juventusu sa dve Serije A i učešćem u finalu elitnog takmičenja. Po povratku u Boku, kojoj je u prvom mandatu doneo prvi Kopa Libertadores posle četvrt veka, doneo je četiri titule u pet godina. Što se Maskerana tiče posle Liverpula je otišao u Barselonu, gde je bio član najuspešnije generacije u istoriji kluba. Rad sa Bijelsom pomogao mu je da se prilagodi raznim zadacima koje je za njega imao Pep Gvardiola, a u smiraj karijere istakao se kao veoma dobar štoper. Osvojio je sa Kataloncima sve što se moglo osvojiti.
Argentina od Bijelsinog reseta nije uspela da osvoji Svetsko prvenstvo niti Kopa Amerika. Ali je u oba takmičenja igrala finale, a Bijelsina deca imala su važne uloge u tim rezultatima. Havijer Maskerano je i postao argentinski rekorder po broju odigranih utakmica za nacionalni tim. Bijelsa je napravio još jednu važnu stvar, reafirmisao je Olimpijske igre kao važno takmičenje za argentinski fudbal. Jer četiri godine kasnije Argentina je odbranila olimpijsko zlato, a na terenu su tu ekipu predvodili, između ostalih Lionel Mesi i Serhio Aguero.

Nastaviće se…